МАРКО ЦАР: ПЕТРОВ АРХИПЕЛАГ
„Bilo je to u doba kada su bogate zemlje, načičkane industrijama, nakrcane radnjama, otkrile novu religiju, projekat dostojan napora koje je čovek podnosio milenijumima: napraviti od sveta jedno veliko preduzeće.”
Rene Viktor Piles “Proklinjač”
(Marko Car: «PETROV ARHIPELAG», «Treći Trg», Beograd, 2009)Donje rublje
Samim tim što je nedavno raskinuo, Petra su na poslu smatrali samcem. On, naravno
nije bio jedini samac u firmi, većina zaposlenih su zapravo bili samci jer uprava
kompanije je rado zapošljavala samce i kandidati za posao koji su bili samci imali su
odredjenu, neizgovorenu, nepisanu prednost u odnosu na ostale.Jer, samci i samice su dolazili na posao ranije od ostalih i ostajali duže. Na poslu im je
bilo zabavnije nego kući, bili su ambiciozni, nisu izostajali kad im se deca razbole, nisu
bili opterećeni porodičnom svakodnevnicom. Posao im je jednostavno bio sve. Pored
posla, samci i samice su se uglavnom angažovali na različitim poljima vezanim za lično
usavršavanje. Odlazili su na razne kurseve, recimo na ples ili kurs ronjenja, sve u nadi
da će tamo sresti neku sebi srodnu dušu, marljivo su radili na svom duhu, a i na telu u
fitnes salama, brusili mišiće i negovali lepotu, spremajući sebe za onaj trenutak kada će
učiniti sve da očaraju voljeno biće kada ga jednom u budućnosti sretnu. Mnogi su sa
strašću uredjivali svoje domove, radovali se estetici i stilu, kupovali umetnička dela i
izučavali mistiku, jogu i borilačke veštine. Činilo im se da su, barem duhom, mnogo
mladji od porodičnih ljudi utonulih u rutinu zajedničkog života.Karmen je bila jedna od takvih samica. Uvek po malo nervozna, najviše zbog tesne
odeće i obuće koju je nosila, uvek spremna da se osmehne, nekada ljupko, nekada
bogami histerično. Ljudi se razneže kada je sretnu na hodniku, kada obučena kao
devojčica, slaže lice u osmeh, onako, u etapama, na razdele, prvo se zategnu mišići
lica, pa se jagodice podignu, na čas ostanu tako, kao da lebde, a onda mozak izda
racionalnu komandu mišićima i oni se opuste. Eto to je bio taj osmeh.
Kada je Karmen čula da je Petar postao samac, naglo je počela da se interesuje za
njegov posao. Prilazila je njegovom stolu, sedala na njega okrenuta Petru, puštajuci da
joj se noge klate i katkad ga samo ovlaš dodirnu, kao da ga podsećaju da su tu ..Jednom, tako, dok je sedela na Petrovom radnom stolu i intenzivno klatila nogama,
Karmen iznenada upita Petra:
“Šta radiš za vikend?”
“Ko, ja?” bio je Petar zbunjen.
“Pa da, ti, mogli bi zajedno da izadjemo…”
Ove reči uzbudiše Petra. Nije da je bio naročIto očaran sa Karmen, ali pomisao na to da
za vikend neće ostati sam i dvoumiti se da li da gleda televiziju ili da od dosade kod
kuće završava neke stvari vezane za posao naprosto ga je ushitila. U njegovom životu
iznenada se pojavila nekakva alternativa, nada, san o voljenoj osobi koja će ga
razumeti, sa kojom će deliti onih dosadnih i zakonski neumitnih četrdesetiosam sati
profesionalne neaktivnosti izmejdu petka i ponedeljka. Naravno da je pristao….Sledeće subote našli su se u samom centru. Tu Petar već duže vremena nije zalazio
vikendom i sada mu je bilo neobično, onako nenaviknutom na kretanje mase, na to
kolektivno traganje za idealnim proizvodima koji su vam potrebni, koje sa zadovoljstvom
donosite kući i ubrzo se razočaravate, našavši se, koliko sledećeg vikenda, u potrazi za
novima, još boljima i još savršenijima….
Gužva je dakle bila nesnosna, izgledalo je da su svi tu: oba pola, sve starosne
kategorije, predstavnici svih rasa i svih klasa koje su stanovale u Petrovom gradu. Svi
su se bili našli u centru, gde je bila skoncentrisana većina radnji.“Kuda ćemo sada”, upita Petar Karmen, “možda bolje da odemo u neku prirodu, gužva
je ovde.”
“Ali, meni je potrebno novo donje rublje, novi komplet”, bila je Karmen kategorična. “A
osim toga, danas su i popusti u većini robnih kuća…”
“Pa zar ne bi mogla da kupiš neki drugi dan, kad ima manje ljudi?” pokušao je Petar da
odvrati Karmen, ali ona je bila nepokolebljiva:
“Ne, to mi je potrebno baš danas, ne mogu da čekam drugi dan, a sem toga”, dodala je
sa mnogoznačnim osmehom na licu, “ti si mi potreban pri kupovini donjeg rublja”
“Ja?”, zabezeknuo se Petar.
“Da, treba da mi pomogneš da izaberem.”Pred ovim zahtevom Petar nije imao kud i tako su se ubrzo našli na drugom spratu
robne kuće U&A, u carstvu ženskih gaća, brushaltera, čarapa, i uopšte rublja svih
mogućih vrsta, boja i namena, od onih standardnih, do skupih i ekstravagantnih, od onih
malih za anoreksične šiparice, do onih ogromnih modela, namenjenih raskrupnjalim
tetkama i bakama.
Čim su Petar i Karmen koraknuli sa pokretnih stepenica, odmah su se uključili u
neobičnu dinamiku, komešanje, unezvereno kretanje: uzmuvane žene svih rasa i
uzrasta, napeto i na ivici histerije preturale su po hrpama rublja, grabile krpe iz velikih
gomila krpa, prinosile ih grudima ili kukovima, trčale u kabine, isprobavale i zatim trčale
nazad još nezadovoljnije i nesrećniije, u potrazi za idealnim izborom. Na Petrovo
čudjenje, u svemu ovome, ženama su asistirali “njihovi muškarci”, takodje svih uzrasta i
vrsta. Oni su, jedva suzbijajući dosadu, umor i nervozu čekali ispred kabina i odgovarali
na pitanja “svojih” žena, sve vezano za rublje, o tome da li dobro stoji, da li naleže, da li
je “seksi”, da nije premalo, ili još gore preveliko. Sa užasnim grčem u želucu, Petar
shvati šta se od njega očekuje, ali nije imao kud, prepustio se dogadjajima kao
osudjenik na smrt.“Hajdemo”, reče Karmen i Petar, mirno kao pas, podje za njom prema nizu kabina
ispred kojih se formirao red, jer mesta nije bilo za sve pripadnice lepšeg pola koje su
neizostavno želele da se ponove….
Posle nekog vremena i Karmen beše stigla na red. Ona pomeri zavesu na vratima
kabine, odakle je zapahnu kombinovani miris parfema, znoja i neopranih nogu, sasvim
očekivan na takvom mestu jer bila je to još jedna izrazito topla jesen, a duboke čizme
bile su u modi….Petar skliznu na neku stoličicu pored kabina. Nije mu se svidjalo sve ovo, ali mislio je da
mora da izdrži, jer, sve žene u robnoj kući ponašale su se kao Karmen i on tu nije
mogao ništa da doda ili oduzme - takva je izgleda bila ženska priroda. Pogledao je oko
sebe, na vratima kabina lepršale su se zavese, muževi su virili unutra, a žene su
postavljale pitanja:
“Seksi?
“Nije seksi?”
“Premalo?”
“Preveliko”
“Seksi?
“Nije seksi?”
…
Zapitkivale su tako žene a “njihovi muškarci” su mucali pokušavajući da daju neke,
naizgled suvisle odgovore. Većini je u stvari bivalo potpuno svejedno, većina je znala
kako im žena izgleda, sa ili bez gaća i sve što su želeli bilo je da se ta parada završi i da
se što pre nadju napolju, na svežem vazduhu.Petar je stalno zevao. Možda je i njemu nedostajalo kiseonika. Tu, pored njega, na
svojoj stoličici, sedeo je neki stariji čovek ispijajući konzervu piva. Pored sebe imao je
mali, crveni hladnjak, kakav obično koriste kamperi.
Čovek uhvati Petrov pogled. On otvori mali hladnjak i odatle izvuče jednu konzervu.
“Hoćete pivo? Ako ste gladni mogu da vam ponudim i da prezalogajite nešto?”, upita
Petra.
“Hvala” odgovori Petar i uze ledenu konzervu u ruke. Zaista mu je prijalo.
“Vi ste se baš dobro opremili”, reče Petar pohvalno.
“Da, naravno. Moja žena često dolazi ovamo i ja po logici stvari moram da je pratim.”
“Da je pratite, svaki put?”
“Na žalost, svaki put. Vi verovatno niste oženjeni?”
“Ne, to je moja.. da kažemo prijateljica”
“Vidite, prvi korak je stalna veza, bićete bliski, znaćete više jedno o drugom, nećete
imati očemu da razgovarate, da prekratite vreme, dolazićete ovamo sve češće. Onda
ide brak, žene postanu opsednute stvarima, onda vam je dolazak ovamo izvestan,
skoro svakog vikenda. Naravno uz duže zadržavanje. Jednom je to donje rublje kao
danas, drugi put nova haljina, pa posudje, pa poklon za nekoga. Robna kuća ima
razumevanja za žene, a i žene za potrebe robne kuće. To vam je neka vrsta simbioze.“Ne želim da verujem da će i moj život biti zaista takav”, branio se Petar.
“Bolje da se pomirite sa time, mi, muževi sa odeljenja za donje rublje smo se donekle
pomirili sa situacijom, ali hoćemo da u okviru onoga što možemo popravimo stanje, da
malo ublažimo posledice, znate, stres koji muškarac doživljava kada sa ženom ide u
kupovinu ravan je onom koji proživljava vojnik u ratu….”
“To vam verujem…”
“Vidite, mi pregovaramo sa upravom robne kuće da nam se ovde napravi kuglana i bar,
i kutak za gledanje utakmica. Hoćemo da nam bude prijatno..Možda bi bilo dobro i
krevete da postave, da možemo da se odmorimo.”“Možda”, odgovori Petar mračno. Nije uspevao da se sabere. Jedna beba koja je čekala
svoju majku, beznadežno je urlala, vezana u svojim high-tech kolicima. Zacenjivala se,
ali nije prestajala. Iznenada, njena majka, ogrnuta haljinom, istrči naglo iz kabine,
pritegnu remenje kojima je beba bila vezana i vrati se u kabinu da nastavi isprobavanje.
Plač se samo pojača….Posle nekog vremena, zavesa kabine za presvlačenje u kojoj je bila Karmen se pomače
i pred Petrom se ukaza njena glava. Gledala je u Petra i izbezumljeno grizla nokte na
ruci.
“Petre, molim te dodji, ne mogu da se odlučim. Petar nevoljno ustade i zaviri u kabinu.
Karmen je stajala unutra, samo u donjem rublju.
“Da li je ovako dobro, da li je seksi?”
“Valjda jeste”, odgovori Petar.
“Kako valjda jeste?”, bila je razočarana Karmen. “Ovo su tange ultra, poboljšane, sa
nevidljivim gelom, vrlo su skupe. Sačekaj da obučem ovaj drugi model.”Par trenutaka Petar je još stajao pred kabinom, dvoumeći se da li da opet sedne. Onaj
čovek sa kamperskim hladnjakom gledao ga je i neprijatno mu se cerio. Onda Karmen
ponovo proviri kroz zavesu:
“A da vidiš ove, možda mi one ipak bolje stoje?”
Kao u lutkarskom pozorištu, Petar ponovo proviri iza zavese. Tamo je stajala Karmen,
na sebi je imala samo “invisible super” gaćice. Gledala je Petra sa puno iščekivanja i
nade.
"Da li je ovako dobro, da li je seksi?”
“Valjda jeste”, odgovori Petar.
“Kako opet valjda jeste? Samo to imaš da kažeš”
“Da”
“Znači tebi je svejedno?”
“Šta?”
“Svejedno ti je kako izgledam, da li sam seksi ili ne?
“Ma, nije mi svejedno”
“Ako nije, onda idi i izaberi jedan komplet rublja za mene”
“Ja da izaberem?”
“Da!”Petar uzdahnu. Brzim korakom podje prema rafovima sa robom. Nije birao mnogo, hteo
je samo da što pre izadje odavde. Ne razmišljajući zgrabio je jedan komplet sa police na
kojoj je pisalo “Erotsko rublje za treće doba”. Ali Petar nije stigao da pročita natpis već
se brzo vratio Karmen i pružio joj komplet kroz zavesu koje se njihala na vratima. I dok
se unutra Karmen vredno oblačila i isprobavala, Petar zažmuri. Činilo mu se da bi dao
sve da je negde napolju, na svežem vazduhu, ali izgleda da je onaj čovek bio u pravu -
suština muško ženskih odnosa odvijala se na prodajnim odeljenjima robnih kuća i taj
dosadni ritual izgleda mora da se istrpi, ako se hoće iole duža veza sa bilo kakvom
ženom….Iz tog sumornog razmišljanja prenu ga glasan plač: beba čija se majka isprobavala u
jednoj od kabina započela je opet da neutešno plače. Petar pokuša da gestovima smiri
bebu, a kako nije imao uspeha, čučnuo je pored kolica i pokušao da ostavljenu bebu
smiri zveckanjem velike, šarene zvečke koja je visila, okačena o ivicu kolica….
U isto vreme, unutra u kabini, Karmen nije mogla da veruje svojim očima. Obema
rukama raširila je gaće, neobičnog, starinskog kroja, očito namenjene ljubiteljkama retro
stila ili još gore staricama koje žele da budu “vruće” u krevetu. Petra dakle privlače
babe, to je sigurno bio njegov fetiš. Bilo je jasno da će morati da ih kupi, a verovatno
ponekada i da ih obuče pred njim. Razmišljala je kako su većina muškaraca zapravo
bolesno perverzni, ali se tešila se da će to ionako biti samo za njegove oči, u trenucima
intime koji će možda jednom nastupiti izmedju njih dvoje. Uzdahnula je i obukla se,
popravila kosu i izašla iz kabine.Petra nije bilo ispred, čučao je sa strane pored dečijih kolica i zveckao zvečkom.
Gospodin Vu, prvorođeni
Gospodin Vu, mladi Kinez, kolega sa posla, posetio je Petra jednog tmurnog, kišovitog dana, predveče. Bilo je veoma hladno, a kroz žaluzine u sobu je lagano i nezaustavljivo curio mrak.
Pili su godpodin Vu i Petar zeleni čaj, a gospodin Vu pričao je Petru o tome kako većina familija u Kini, danas, ima samo jedno dete.
„To je državna politika”, rekao je gospodin Vu.
„A posledica je da su ta deca pod velikim pritiskom da ostvare sve ambicije i želje svojih roditelja. Recimo da je u stanju da sagradi veliku kuću, ili da poseduje dvoja kola. Ranije je to bivao samo prvorođeni sin, a sad je svako prvorođeni. Svako je pod nemilosrdnim pritiskom roditeljskih ambicija koje mora da sledi bez pogovora, u skladu sa konfučijanskom etikom. Eto, mene su poslali na zapad, a pre toga... čak sam i na časove klavira morao da idem, oni su smatrali da je neophodno, da će me to približiti višoj, zapadnoj kulturi...”Onda je Vu zaćutao. Čulo se samo kako srče svoj čaj i kako se šolja sa čajem tare o tanjirić.
I taj zvuk, to sučeljavanje keramike s keramikom u Petrovoj glavi stvaralo je snažan osjećaj nepodnošljivosti, skoro opipljivog užasa.„Jer”, mislio je Petar, „na ovom svetu vam traže diplome za banalne stvari poput programiranja ili frizeraja, i za popravke obuće se ide na kurseve, a zanimanje roditelj toliko je potcenjeno i svako to može biti. Svaki monstrum može biti roditelj. Pa, ako stvar proširimo i zamislimo patnju svih onih bića kojima su takozvani roditelji unakazili živote...”
Tako je mislio Petar i ćutao. I gospodin Vu, prvorođeni, ćutao je i razmišljao, krijući svoje lice iza šolje vrelog čaja i pare koja je iz nje izlazila. I mrak napolju je bio ćutljiv dok se prikradao kroz žaluzine, i činilo se da je pred činjenicama koje je izneo gospodin Vu u sobi sve stalo, da se da primetiti u tom opštem mirovanju kako se na Petra i gospodina Vu-a polako taloži prašina, baš kao što se taloži po sasušenim skeletima po boljim grobnicama. I sav život kao da je bio stao, svako kretanje osim nemirnih ruku koje škripe šoljama za čaj.
Marko Car