Amika.rs

АМОС ОЗ: Најважнија је борба између фанатика и осталог дела човечанства


• Израел и Палестина су два избегличка логора у конфликту
• Ратови су неизбежни али никад нису хуманитарни.
• У двадесет првом веку главни проблем није борба Истока против Запада, хришћанства против ислама.
• Најважнији проблем је борба између фанатика и осталог дела човечанства – каже истакнути израелски писац за „Политику“

Ја пишем руком и користим два наливпера, са плавим и црним мастилом: једно ми служи за писање прича, а друго да кажем влади да се носи дођавола. Ја морам да сањам и морам да пишем. То је основна људска потреба. Слушање и причање прича је као храна, као секс– рећи ће Амос Оз, један од највећих савремених израелских писаца и добитник бројних међународних признања (као што су „Гете” и „Принц од Астурије”) током сусрета са својим читаоцима у Сијени, у позоришту Риновати, уочи ексклузивног разговора који смо недавноводили за „Политику”.

Писац је, на почетку, упознао публику са оним делом свог живота – од своје четрнаесте, до 44. године–који је провео у кибуцу, „најбољем универзитету о људској природи” где је, вели, научио све о ономе о чему пише: о љубави, смрти, жељи, очајању... И открио да рај није заиста рај: „Ту је било љубоморе, зависти, оговарања, као, уосталом, свуда. Међутим, у кибуцу нико није био гладан и нико није био сам. Кибуц је Израел у малом. Израел није држава, Израел представља колекцију аргумената.”

Оз заступа тезу да Јевреји имају амбивалентан став у односу на Европу. Њихова веза са Старим континентом базира се на константном преплитању љубави и мржње. „Тридесетих година прошлог века,моји дедови и родитељи насилно су избачени из Европе. Али, то је за њих била срећа, преживели су.” Писац сматра да су једини Европљани у тадашњој Европи били управо Јевреји, остали су били националпатриоти:

„Јевреји се никада нису сматрали Пољацима, Русима... Били су заљубљени у историју Европе, у њену уметност. Изнад свега, музику. Али зато што су волели Европу, проглашени су космополитима, бескрупулозним интелектуалцима и паразитима... „Моји родитељи су волели Европу, али Европа није волела њих. Јаки антисемитизам приморао их је да је напусте. Они нису имали где да оду: у Канади, Швајцарској и Аустралији нису их желели; Израел је био једино место где су могли да се усидре. Раније, у европским градовима постојали су графити на којима је писало: ’Јевреји, идите у Палестину’, а касније: ’Јевреји, напустите Палестину’.”

За савремени Израел Оз каже да припада Фелинијевом, а не Бергмановом филму. „Ја сам чест гост у кући премијера. Он ме позива на кафу или пиће и пита где је грешка. Присутни се обично диве мом одговору, али га касније игноришу. Не можете очекивати да ће данашњи писци успети више од пророкау прошлости.”

На питање да ли између Амоса Оза писца и Амоса Оза, политичког активисте, ипак постоји заједнички корен, одговара: „Радозналост је моја особина. То је способност да уђеш у туђе ципеле, да се подвучеш под нечију кожу, не зато што ви некога волите, него зато да бисте видели свет његовим очима. То је оно што радим као романописац и политички активиста. Сваког дана, рано ујутру, пола сата шетам по пустињи, потом попијем кафу и седам за писаћи сто. Питам се шта би урадио он или она. Још као дечак питао сам се шта други мисле о нама, зашто нас мрзе. Критикујем палестинске лидере, исто као и израелске. Схватио сам да израелско-палестински конфликт није сукоб добрих и лоших, као у ружном холивудском вестерну. То је трагедија у античком смислу. Израел је избеглички логор. Палестина такође. То је судар два избегличка логора. Једино решење је у болном компромису, не у шекспировском стилу, када се позорница напуни мртвим телима, већ у чеховљевском стилу. Код Чехова, сви су фрустрирани, разочарани, меланхолични, али су живи.”

Коначно, у позоришном фоајеу, након чекања у реду са другим новинарима, стиже и мојих пет минута. На нека од припремљених питања, књижевник је, у разговору са публиком, на индиректан начин, већ одговорио. Стога,разговорза „Политику” почињем надовезујући се на Озово призивање чеховљевског решења за сукоб Палестине и Израела, на коме, како је рекао, дуго ради заједно са кругом својих истомишљеника.

Питам га,шта „чеховљевско решење” прецизније значи? Да ли се ово решење може везати за идеју за коју се, као један од оснивача покрета „Мир сада”, већ годинама залаже: два народа, две државе?

„Да, то значи стварање независне државе Палестине и подразумева мир са другом државом, Израелом. У тежњи да променим моје сународнике, ја радим са другим писцима и интелектуалцима. Ми се залажемо за помирење и мир.”

Подсећам свог саговорника да је још 1967, након Шестодневног рата, написао чланак у којем осуђује употребу термина ’ослобођена територија’, објашњавајући да територије не могу бити ’ослобођене’ и да се реч ’ослобођење’може односити само на људе, а не на долине и планине. Петнаест година касније, пишући о израелској инвазији на Либан (1982), навео је да га је је збунио званични израелски термин за тај крвави рат – ’Мировна операција за Галилеју’, јер се рат, чак и најправеднији, не може назвати ’миром’.
У данашње време, подсећам га, у употребу улази свежи термин: ’хуманитарни рат’?

„Ја сматрам да рат није никада хуманитаран. Ниједан рат не може се назвати хуманитарним. Неки ратови су само неизбежни, али никада хуманитарни”, каже Оз лаконски.

Прошле јесени промовисао је нову „партију” против ултраортодоксног понашања у Израелу. Да ли је то јошувек актуелно? Докле се стигло са овим пројектом?

„Јесте. Моје колеге и ја веома се залажемо да промовишемо групу интелектуалаца која се ангажује у борби против фанатизма, свих форми фанатизма.”

У Израелу или шире, инсистирамо.

„Да, и шире, али нарочито у Израелу. Ја мислим да у двадесет првомвеку главни проблем није борба Истока против Запада, хришћанства против ислама. Најважнији проблем је борба између фанатика и осталог дела човечанства.”

Подсећам га да је као дечак, до четрнаесте године, живео у Јерусалиму. У његовој аутобиографској књизи „Прича о љубави и тами” откривамо да је, када је остајао сам у кући, читао, сањао, писао, прецртаваои поново писао. Како је то детињство предодредило његову литерарну судбину?

„Кад сам био мали, Јерусалим је вибрирао од насиља. Британци су контролисали град и сваке ноћи се чула пуцњава. Атмосфера је била страшна. Нисмо били сигурни у нашу будућност. Још као дечак, схватио сам како је лако умрети. Полицијски час је почињао у седам сати увече и ми смочитали и писали. Међутим, ја тада нисам желео да постанем писац, већ књига: јер људе можете убити као мраве. И књижевника је лако убити, док књига, чак и када се методично уништава, ипак има шансу да преживи на полици неке забачене библиотеке.”

У роману „Прича о љубави и тами” разголитиo je сопствени живот, а у књизи „Живот се римује са смрћу”, објављеној у Италији 2008, протагониста је уморни писац налик Амосу Озу. Све се одиграва током једне спарне летње ноћи у Тел Авиву. У овој књизи „микроскопској” сцени секса посвећено је десет страница. Откуд толико, пресудно инсистирање на детаљу?

„Сматрам да је живот пун детаља. Сваки људски контакт је сачињен од детаља. Он није направљен од генерализација нити од изјава. Међутим, то мало значи. Тако, на пример, ако кажем девојци и девојка мени одговори „ја те волим”, ја то морам да објасним. Моја прича полази од детаља, од малих животних ствари, зато што се живот састоји од малих ствари.”

Последња књига Амоса Оза, „Сцене из сеоског живота”, након Израела, прошле године је објављена у Немачкој, Француској и Бразилу. У Италији ће се појавити у марту.О чему је реч, питам на крају разговора.

„Моја последња књига састоји се од осам прича које се дешавају у истом селу. Личност из прве приче се појављује у другој, и тако редом. На крају ћете упознати све људе из села, сва сеоска оговарања и тајне. Село је описано графички, тако да ћете научити како да идете од једне до друге куће. Моја нова књига у себи сажима два књижевна рода: причу–љубавну причу и роман–брак. То значи да ћете за исту цену добити две ствари. Лајтмотив књиге је хумор и релативизам. Јер, „хуморизам”је вакцина против фанатизма и фундаментализма.”

Писац није желео да открије тајну свог новог рукописа. Загонетно се насмешио, учтиво поздравио и отишао са својом супругом Нили са којом је већ педесет година у браку.

Само она зна шта у будућности очекује читаоце;једино госпођа Нили познаје тајну Озових наливпера. А нама преостаје да нагађамо да ли се ради о есеју упереном против владе или, пак, о новој причи или роману, које књижевник обично пише када није у миру са самим собом: када је пун сумњи, нерешених питања и сентименталних двоумљења.

Снежана Симић
---------------------------------------------------------
Породична мушица на плафону

Током „година учења, Амос Оз одлучио је да постане све оно што његов отац није био: „Он је био интелектуалац, а ја сам постао сељак; он је био научник, а ја сам возио трактор. Мој отац је био десничар, а ја сам постао социјалиста. У једној речи, моје целокупно стваралаштво се односи на породицу. У две речи, на несрећну породицу, а ако то треба да изразим у три или више речи, ви бисте морали да прочитате сва моја дела. Читав живот посматрао сам породице. И сада, када бисте ме питали да ли бих више волео да полетим у астронаутском броду и видим удаљене планете или да постанем мушица на плафону у некој кухињи, определио бих се за мушицу. Рођен сам и одрастао у несрећној породици. Сада живим у срећној породици, али још увек учим. Радим на мистерији која обавија односе родитеља и деце, браће и сестара, супружника. Укратко, ја сам писац камерне музике.“
[Специјално за „Политику” из Сијене, објављено: 06/03/2010]

AMOS OZ / Priča o ljubavi i tmini
dario grgić | 18. 08, 2009 |


Izdavač: Fraktura
Godina izdanja: 2009
1929. godine u Sjedinjenim Državama izašao je roman Thomasa Wolfea ‘Pogledaj dom svoj, anđele’. Bila je to nevjerojatna evokacija djetinjstva, s mitskim uokvirujućim verbalnim vrtlozima za koju je Faulkner rekao kako je vrhunac pisanja cijele generacije. Povremeno se pojavi autobiografija koja ima dubinsku snagu što je u stanju pokrenuti čitateljeve arhetipe i davne uspomene na prve kontakte s tzv. realijama. Židovski pisac Amos Oz napisao je upravo takvu autobiografiju, usporedivu po snazi sa spomenutim Wolfovim ‘Anđelom’, koja posjeduje te moći preko kojih se čitatelj slušajući drugoga sretne sa samim sobom, s time što je u ‘Priči o ljubavi i tmini’ (Fraktura, Zaprešić, 2009) i dodao kako je sve što je ikada napisao autobiografskog prefiksa. Kao što je, uostalom, zapisao i Thomas Wolfe. No autobiografije nisu ispovijedi, dodaje Oz, i samo loši čitatelji nastoje saznati ‘odmah i ovdje’ što se zbilja dogodilo. Kada je rasan pisac u pitanju događaju se moćne rečenice, događa se druga stvarnost, u koju je takvo rasno pisanje uvod. Ali to su sve tračevi. ‘Malo viriti’, dodaje u nastavku ovaj fenomenalni pisac, biti indiskretan, biti prljav kao onaj Kassnerov indiskretni čovjek. Prisluškivati što se priča po čekaonicama, po mogućnosti prijaviti to policiji, pa čak na svoj toj zagnjurenosti u tuđi život napraviti malu karijeru. Amos Oz napisao je, dakle, veliki roman o vlasitu odrastanju i obiteljskim korijenima koji su sezali do Poljske, Rusije, Ukrajine i smještanja jedne obitelji u Jeruzalem, napisao je roman o oprostu, o potencijalnom zagrljaju između zlikovaca i žrtve, samo što pritom nije Židove nužno stavio u ovu posljednju ulogu. Napisao je i knjigu o samoubojstvu svoje majke, što spada u potresnije momente književnosti nastajale zadnjih godina, gdje se Amos Oz kida pitanjima da li je on bio tako loš dječak da njegova majka jednostavno nije bila u stanju izdržati. Junakovo odrastanje odvija se u naglašeno literarnom okruženju, on druguje i s jednim nobelovcem, piscem Schmuelom Josefom Agnonom, sreće se s premijerom Davidom Ben Gurionom, i pritom ne zapada u jednosmjerna politička sljepila po kojima pripada najnedužnijem narodu. Amos Oz ne samo da dobro piše, nego umije i citirati prave stvari, pa je tako naveo riječi Jeana Paula Sartrea o ljubavi: ‘Ljubav je neki čudan spoj određene stvari i njezine suprotnosti, spoj najegoističnijeg egoizma i bezuvjetne predanosti…Između čega ipak ljudi moraju birati svakoga trena? Između velikodušnosti i zločestoće’. Ovu bi Ozovu knjigu trebalo svakako pročitati. Na gotovo osamsto stranica, mogla bi biti idealan drug na idealnom godišnjem odmoru na kakva svake godine idu idealni ljudi.


Кomentar na “AMOS OZ / Priča o ljubavi i tmini”
1. Marko says:
31/08/2009 at 15:02
Jučer sam završio s čitanjem (nakon višetjednog čitanja).
Razlog višetjednog čitanja nije 800 stranica nego to što je knjiga toliko intenzivna, široka i duboka da sam nakon nekih poglavlja jednostavno morao stati i odmoriti se da mi organizam uspije sve “apsorbirati”.
Knjiga je jednostavno predobra i prevrijedna, i nije samo knjiga nego i enciklopedija, presjek svega onoga što je Oz u životu “pokupio” a “pokupio” je poprilično toga dobroga, životno djelo: kao da je trebao napisati sve te knjige prije i kao da je trebao doći u te godine da kako bi se kvalificirao da to sve stavi na papir, na ovaj fenomenalni način.
Ipak, bez obzira na te godine, kao da iz svega izvire neka dječja nevinost i jednostavnost.
Totalno direktan ali uvijek suosjećajan, bez bilo kakvog izostavljanja i sakrivanja, ogoljen do kraja, uvijek, u svakoj stvari “pogađa” na način koji se čini tako lak i jednostavan.
Velemajstor. Moj naklon. I velika hvala. (Također i gđi Weiss Sadeh na prijevodu).
Dario, slažem se, ovu knjigu svakako treba pročitati (ali i imati je u vlastitoj biblioteci).
P.S. Inače i “Crna kutija” od istog autora je zakon.
P.P.S. Ispričavam se na izljevu emocija, nije svaki dan, al ovo djelo me stvarno obuzelo

Amos Oz - 'Priča o ljubavi i tmini' (Fraktura, 2009.)

Amos Oz 'Priča o ljubavi i tmini' Roman izd. Fraktura Prevela s hebrejskog Andrea Sadeh Weiss Cijena: 249,00 kn Broj stranica: 776 Uvez: tvrdi s ovitkom

Riječ izdavača

Do sada najkompleksniji roman izraelskog pisca Amosa Oza upravo je 'Priča o ljubavi i tami'. Na više od 800 stranica Amos Oz u ovome autobiografskom romanu opisuje odrastanje u Jeruzalemu od Drugoga svjetskoga rata, do proglašenja Izraela pa do prvih ratova između Palestinaca i Židova. U ovom romanu koji pokreću dvije suprotstavljene sile Amos Oz opisuje život dječaka u Jeruzalemu koji se mijenja na očigled, u Jeruzalemu gradu svih vjera odrasta Amos, dječak čiji su roditelji intelektualci razapeti između svojih želja, snova i obaveza. U središtu romana tragičan je događaj samoubojstvo dječakove majke kada je njemu dvanaest godina, a taj će ga događaj zauvijek obilježiti, te će odrediti njegov životni put.

Ovaj autobiografski roman jedan je od najljepših i najtužnijih romana ikada napisanih. Amos Oz prodire u povijest svoje obitelji, u sve njezine pore, kroz njezinu povijest očituje se i povijest Židova. U potrazi za tragedijom vlastite obitelji Oz je napisao roman koji će ostati zabilježen kao jedan od najpotresnijih i najljepše napisanih romana. 'Priča o ljubavi i tmini' roman je koji se čita punom pozornošću, roman koji su svi svjetski kritičari ocijenili kao jedno od najvećih djela svjetske književnosti. U 'Priči o ljubavi i tmini' otkriva se sve majstorstvo i ljepota pisanja koju posjeduje Amos Oz.

Prvih 27 stranica romana besplatno pročitajte na ovome linku

Amos Oz
Amos Oz rođen je kao Amos Klausner 4. svibnja 1939. u Jeruzalemu. Odrastao je u Jeruzalemu u Ulici Amos u četvrti Kerem Avraham, u kojoj je smještena radnja najvećeg broja njegovih romana. Ozovi su stavovi izrazito pacifistički u sferi politike i socijalnodemokratski u sferi socijalne ekonomije. Jedan je od prvih Izraelaca koji je zagovarao rješavanje izraelsko-palestinskog sukoba nakon Šestodnevnog rata. Učinio je to još 1967. u članku "Zemlja naših predaka" u novinama Davar. Jedan je od utemeljitelja pokreta Peace Now. Njegova prva zbirka priča Gdje šakali zavijaju izlazi 1965., a prvi roman Možda drugdje 1966. godine. Do sada je objavio devetnaest romana, među kojima se posebno ističu Moj Michael, Planina lošeg savjeta, Soumchi, Crna kutija, Fima, Pantera u podrumu, Isto more, autobiografski roman Priča o ljubavi i tmini te najnoviji Rimovanje života i smrti. Objavio je i niz esejističkih knjiga, od kojih valja izdvojiti U zemlji Izrael, Izrael, Palestina i mir te Kako izliječiti fanatika. Djela su mu prevedena na više od četrdeset svjetskih jezika. Redovito objavljuje eseje o politici, književnosti i miru. Pisao je za Davar, Yedioth Ahronoth, New York Review of Books i sve važnije svjetske dnevne novine. Amos Oz dobitnik je niza prestižnih nagrada – Izraelske nagrade za književnost (1998.), Mirovne nagrade njemačkih nakladnika i knjižara (1992.), Goetheove nagrade grada Frankfurta (2005.), francuske nagrade Senders (2004.), Heineove nagrade i mnogih drugih važnih svjetskih nagrada i priznanja.

Priča o ljubavi i tmini - roman

Kako izliječiti fanatika - eseji


2007 Dodijeljena nagrada Princ od Asturije za književnost
Amos Oz laureat

Madrid, 28. juna. (Beta-AFP) - Izraelski pisac Amos Oz dobitnik je ovogodissnje nagrade Princ od Asturije za književnost, saopštila je fondacija koja dodjeljuje to priznanje, jednu od najuglednijih španskih nagrada.
Opus tog romansijera i esejiste je "univerzalno priznat", navodi se u obrazloženju žirija.
Oz je takođe "jedan od najaktivnijih izraelskih intelektualaca u pronalaženju mirnog rješenja izraelsko-palestinskog konflikta kojem je posvetio najveći deo stvaralaštva".
Rođen u Jerusalimu 1939, Amos Oz važi za "jednog od vodećih autora nove izraelske literature", a njegova djela su prevedena na više od 30 jezika.
Suosnivač je političkog pokreta Mir sada, koji se zalaže za pregovore sa Palestincima a protiv kolonizacije palestinskih teritorija.
Među njegovim najpoznatijim djelima su "Crna kutija" i "Moj Majkl". Nagrada Princ od Asturije, ustanovljena 1981, nosi naziv po tituli prestolonasljednika španskog trona.
Laureati dobijaju po 50.000 eura, a svečano uručenje je u oktobru, u Ovijedu, prijestonici Asturije.


Amika.rs