Amika.rs

А р Е н А


ЖАК АТАЛИ: КРАТКА ИСТОРИЈА БУДУЋНОСТИ

Књига једног од најутицанијих савремених европских мислилаца о најизазовнијим питањима модерног времена: од глобализације до економске кризе, од демографије до демократије, од енергије до еко¬ло¬гије, од данашње несташице нафте до сутрашње несташице воде, од породице до родитељства, од идентитета до свакодневице, од љубави до исхране, од миграција до промене карактера рада, од религије до тероризма, од маргинализације културе до губитка хуманих пројекција света, од модерног човека као номада до огромне неједнакости.
Писана на луцидан и сликовит начин, истанчана у анализама, храбра и продорна у сусрету са историјом савремених догађаја, Кратка историја будућности је узбудљива књига о кључним политичким, економским, друштвеним и културним силама и процесима који обликују слику модерног света.
Књига о пет таласа будућности која је већ дошла.
У каквом свету живимо данас и у каквом ћемо свету живети за не¬колико година.
Књига која је узбудила европско јавно мнење и изазвала многобројне реакције.
Превод с француског: Бојан Савић Остојић - Број страна:272

ЗБИРНИ ПОДАЦИ ЗА ДАНАШЊИ СВЕТ КОЈЕ АТАЛИ ДОНОСИ СУ ШОКАНТНИ:

Трећина човечанства преживљава са 1,25 долара дневно.
1,3 милијарде нема ни тај један долар.
Минимална плата ПО САТУ у Калифорнији ЧЕТИРИ ПУТА ЈЕ ВЕЋА од ДНЕВНЕ ПЛАТЕ трећине сведочанства.
Половина човечанства нема добру текућу воду, образовање, здравство, куће. 78% становника градова на југу живи у ћумезима, у Етиопији 99,4%.
У свету има 200.000 дивљих насеља.
850 милиона људи су слабо ухрањени, више него икад раније.
1 милијарда је неписмена, више од 150 милиона деце (6-11 година) не иде у школу.
158 милиона деце између 5 и 14 година (свако шесто од укупног броја деце) принуђени су на рад. 22.000 ДЕЦЕ преминуло је због несрећа на послу у 2009. години. У Бангладешу деца раде седам дана у недељи, а плате су 10% од трошкова производње, нису се мењале од 1994.
2003. у Африци је било 25,3 милиона оболелих од полних болести а само 27.000 је примало терапију. 12 милиона деце су остали сирочићи због сиде
Највећи је број РОБОВА у историји – између 12 и 27 милиона.
Трошкови рата у Ираку 2009. године су близу 3.000 милијарди долара...

АНА ОТАШЕВИЋ О КЊИЗИ КРАТКА ИСТОРИЈА БУДУЋНОСТИ

Атали верује да је другачији исход могућ. Он описује свет у коме ће се алтруистичке снаге побунити против свеопштег надзора и успоставити нову, планетарну равнотежу
Како ће изгледати свет у наредних педесет година? Француски економиста Жак Атали, један од најутицајнијих светских интелектуалаца, са којим смо објавили интервју у недељном броју ,,Политике”, бави се овим питањем у „Краткој историји будућности”. Његова визија изложена у овом есеју инспирисала је кустосе Лувра, који припремају изложбу са истим називом.
Атали види историју у наредних пола века у пет фаза. Прву ће обележити пад америчке империје. Изнурене финансијски и политички, као и остале империје пре ње, САД ће престати да управљају светом до 2035. године. После дуготрајне борбе, чија је актуелна финансијска и економска криза један од израза, Америка ће изгубити битку од капитала. Уследиће период поделе светске власти између једанаест нација и тржишта. Потом ће наступити три таласа: хиперимперија, хиперсукоб и хипердемократија. „Прва два а приори смртоносна. Трећи а приори немогућ”, пише Атали.
Већ од 2015. године главни изазов ће представљати виртуелна предузећа. Ако је интернет данас „суштински америчка колонија, у којој се говори енглески и у којој се богатство слива у матицу”, овај „седми континент” ће постати сила по себи, аутономни ентитет који остварује профит ван америчког континента. Нове политичке и информатичке силе довешће у питање финансијску, економску, политичку, идеолошку и естетску доминацију САД. У Јужној Америци, Европи, Африци, Азији, на Блиском истоку, америчка доминација ће бити одбачена.
Модел тржишне економије ће, такође, бити доведен у питање и он неће више бити синоним економског успеха или еколошке ефикасности. Сједињене Државе ће постати или социјалдемократија скандинавског типа или диктатура, вероватно једно за другим, пише Атали. Сличних лоших изненађења је већ било у историји, подсећа француски есејиста и наводи пример Мусолинија и Хитлера.
Између 2025. и 2035. године свет ће остати без господара и привремено ће имати више центара. Наступиће геополитичка борба за светску доминацију између држава са тржишном економијом и глобализованог тржишта. Свет ће се претворити у огромно бојно поље – наступиће доба хиперсукоба. Нације, пирати, плаћеници, терористи, мафије, верски покрети, диктатуре, демократије, наоружаће се новим врстама оружја и инструментима за надгледање, превентиву и ударе, који ће користити електронска, генетичка и нанотехнолошка достигнућа.
Једни ће се борити за новац, други за нафту, за воду, за веру, територију или слободу, за уништавање Запада или за одбрану његових вредности.
Знаци овог општег сукоба већ се распознају, пише аутор „Кратке историје будућности”: најразвијеније нације на варварско понашање реагују варваризмом, на страх одговарају егоизмом, на терор репресивним мерама.
Сваки сукоб биће крвавији од претходног и водиће у еколошку, економску, културну и политичку катастрофу. Повећаће се ризик од употребе нуклеарног оружја, а тиме и ризик од уништења човечанства.
Атали, међутим, верује да је другачији исход могућ. Он описује свет у коме ће се алтруистичке снаге побунити против свеопштег надзора, нарцизма и норми и успоставити нову, планетарну равнотежу између тржишта и демократије – хипердемократију. Његова утопија је утемељена у вечитој тежњи за бољим и праведнијим друштвом која је надахнула велике хуманистичке визионаре попут Томаса Мора и Карла Маркса, на које се француски есејиста позива. Алтруисти, забринути за судбину својих савременика и својих потомака, жељни да помогну и да иза себе оставе бољи свет, одбациће егоизам претходника и неће поверовати да су господари света. Уместо тржишне економије, у којој се свако одмерава са сваким, завладаће алтруистичка економија чији је принцип – што више дамо, више добијамо. Развиће се нова креативна класа чија ће достигнућа имати друштвену и уметничку вредност, а не само тржишну.
Нешто пре средине 21. века хипердемократија ће се одразити на међународне институције. Развиће се колективно добро под којим се неће подразумевати ни величина, ни богатство, ни срећа, већ заштита свега што чини живот могућим и достојанственим: климе, ваздуха, воде, слободе, демократије, културе, језика, знања. Колективно добро неће одређивати ни тржиште ни државе ни мултилатерални споразуми већ ће бити наднационално, што подразумева формирање планетарне владе. Тржиште ће бити контролисано како не би поново наметало своје законе.
Човечанство ће стремити томе да сви људи живе срећно. На свакоме је да допринесе да ова визија постане могућа.
Ана Оташевић


ИВОНА ЖИВКОВИЋ О КЊИЗИ

Португалски филозоф Антонио Вијера, који је још 1718. објавио своју књигу Историја будућности, схватио је да се предвиђања о томе шта ће се догађати у будућности могу направити само на основу пројектовања фикције уз знање из прошлости и садашњости. Она знања која аутор не поседује или их намерно прећути, не рефлектују се у тој пројекцији.
Тако се ни Жак Атали у својој пројекцији будућности у књизи Кратка историја будућности не дотиче спознаје да је новац, односно његова продаја, историјски опробано средство тешке пљачке читавих народа и држава. За њега је све то трговина чији развој он сагледава у анализи неколико историјских епоха, и која је била доминантан фактор економског развоја хумане друштвене заједнице која тежи да почива управо на апсолутној слободи појединца. А услов апсолутне слободе је слободна трговина. На овој филозофији Атали и пројектује своју визију будућности.

ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ

Данас се решава шта ће се десити са светом 2050. и припрема оно што ће постати 2100. године. Од нас зависи да ли ће наша деца и унуци живети у подношљивом свету, или ће пролазити кроз пакао мрзећи нас. Да бисмо им завештали планету погодну за живот, морамо покушати да замислимо будућност, да схватимо шта је изазива и како да делујемо на њу. То је могуће: историјом владају закони помоћу којих можемо да је предвидимо и усмеримо.
Ситуација је једноставна: силе тржишта преузимају планету. Последњи израз тријумфа индивидуализма, тријумфални марш новца, тек незнатно успорен финансијском кризом која је наступила 2007, објашњава нам најосновније преокрете историје: и како је убрзати, избећи, укротити.
Ако се овакав развој настави до краја, новац ће уклонити све што би му могло наудити, па ће чак постепено уништити и државе, међу њима и Сједињене Америчке Државе. Доживећемо пад америчке свемоћи, а затим расподелу светског поретка између више регионалних сила. Након тога, кад на јединствен начин завлада светом, тржиште ће образовати ентитет који ћу назвати хиперимперијом, која ће бити неопипљива и планетарна, која ће створити тржишне вредности и нова отуђења, екстремно богатство и сиромаштво; природа ће бити строго расподељена; све ће бити приватизовано, па чак и војска, полиција и правни систем. Човек ће на себи вршити интервенције пластичне хирургије, након чега ће и сам постати артефакт у серијској продаји, намењен потрошачима који су такође постали артефакти. Након што постане непотребан својим креацијама, човек ће нестати.
Иако се човечанство повлачи пред оваквом будућношћу и насилно се противи глобализацији, пре него што се ослободи од својих ранијих отуђења, упашће у низ регресивних варварстава и разорних ратова, користиће данас незамисливо оружје, сукобљавајући државе, религиозне групе, терористичке јединице и приватне пирате. Назваћу овај рат хиперконфликтом. И он би могао да доведе до изумирања човечанства.
Најзад, ако би глобализација могла да буде контролисана а прихваћена, ако би тржиште могло да се ограничи, а да се не укине, ако би демократија могла да поприми планетарне димензије, а да остане конкретна, ако би могла да се обустави доминација једне империје, отвориће се нова бесконачност слободе, одговорности, достојанства, превазилажења и поштовања другог. То доба ћу назвати хипердемократијом. Хипердемократија ће допринети стварању демократске владе на светском нивоу, као и оснивању низа локалних и регионалних институција. Она ће обновљеном употребом огромних потенцијала будућих технологија омогућити свима да достигну бесплатност и изобиље, да једнако користе добробити тржишне маште, да се ослободе сопствених ексцеса и непријатеља, да препусте будућим генерацијама боље заштићену околину, да осмисле нове начине живота на основу свих светских мудрости, и да заједно стварају.
Можемо, дакле, поделити историју следећих педесет година у пет фаза: пре 2035. ће се окончати доминација америчке империје, која ће бити привремена, као што је случај са свим империјама; након тога ће наступити фаза деобе моћи између једанаест народа и тржишта; потом ће, један за другим, наићи три велика таласа будућности: хиперимперија, хиперконфликт и хипердемократија. Прва два таласа су а приори смртоносна. Трећи талас је а приори немогућ.
Тих пет будућности ће се без сумње помешати; оне се већ не могу међусобно разлучити. Ја верујем да ће око 2060. победити хипердемократија, супериорна форма организације човечанства, најсавршенији израз покретача историје: слободе.
Да бих објаснио и аргументовао ту прогнозу, намеравам да овде изложим историју те будућности.
Неко ће помислити да је то бесмислен подухват. Колико само догађаја и појединаца може да скрене ток историје! Осим тога, ако је основа историје освајање индивидуалне слободе, сама та сврха је чини непредвидљивом. Довољно је неколико примера да се убедимо у то: да 1799. генерал Бонапарта није остварио толики утицај на своје савременике, Француска револуција је могла одмах да се оконча стварањем парламентарне републике, и да тако стварну историју предухитри за читав век. Да је у јуну 1914. један убица у Сарајеву промашио мету, не би избио Први светски рат, или бар не у том облику. Да у јуну 1941. Хитлер није напао Русију, могао је попут генерала Франка да умре на власти и у својој постељи; да је Јапан исте године напао Русију уместо Сједињених Америчких Држава, оне не би ни ушле у рат и не би ослободиле Европу, као што нису ослободиле Шпанију и Пољску; Француска, Италија и остатак Европе би тако остале под Хитлеровом чизмом бар до краја седамдесетих година XX века. Најзад, да 1984. генерални секретар совјетске комунистичке партије Јуриј Андропов није прерано умро и да је његов наследник био Григориј Романов, како је било предвиђено, а не Михаил Горбачов, Совјетски Савез би вероватно још постојао. Да су 2006. америчке банке пажљивије водиле финансије, актуелна економска криза не би избила тако рано.
Бесмислено је предвиђати будућност јер су сва размишљања о њој, у ствари, распредања данашњице: од првих људских друштава говор о будућим временима се сводио на предвиђање вечног кружења звезда и жетава. Свештеници и пророци су заговарали да свет може да преживи само уколико опстане циклус кише и сунца; да је бољи свет могућ једино у некој космичкој спољашњости, једном идеалном простору који је такође стабилан, цикличан, чији долазак више зависи од тајанствене доброћудности богова него од људских напора. Кад је постало јасно да изум може да побољша материјални, интелектуални и естетски живот, око Месопотамије су се појавили народи који су били решени да осмисле и спроведу земаљски напредак. Они који су се након тога посветили размишљању о Земљи (филозофи, уметници, судије, а потом и научници, економисти, социолози, футуролози) и даље су је описивали као наивно продужење сопствене садашњице.
На пример, крајем XVI века свако је предвиђао да ће изум покретних штампарских карактера само појачати две доминантне силе, цркву и империју; исто тако, крајем XVIII века већина аналитичара је у парној машини видела само вашарску фешту која ни на који начин не би могла да измени аграрни карактер економије; исто тако, крајем XIX века електрицитет је код најцењенијих критичара имао само једну будућност: алтернативно осветљавање улица. Иако се почетком XX века прорицао изум подморнице, авиона, филма, радија, телевизије, нико – па чак ни Жил Верн – није мислио да ће то пореметити геополитички поредак којим је тада доминирала Британска империја; такође, нико није могао а фортиори да предвиди опадање Европе, експанзију комунизма, фашизма и нацизма; а још мање долазак апстрактне уметности, џеза, нуклеарног оружја или контрацепције. Такође, крајем прошлог века многи су сматрали да су компјутер и Интернет куриозитети без значаја, а ретки су могли замислити хомосексуални брак. Најзад, такође релативно недавно, мало је аналитичара могло да предвиди повратак ислама у средиште историје.
И данас је већина прича о будућности само развитак тежњи које су већ на делу. Ретки су они који рескирају радикална предвиђања, који најављују рачвања, преокрете, промене парадигме, нарочито кад је реч о карактеру, култури или идеологији. Још мање се предосећају идеолошке учмалости које би могле да успоре или чак онемогуће те корените прекиде.
Па ипак ће се у следећих пола века све променити у бројним правцима које је сасвим могуће оцртати.
Све ће почети демографским обртом. Године 2050, осим ако се не догоди нека катастрофа великих размера, на Земљи ће живети 9,2 милијарди људи, односно три милијарде више него данас. Животни век ће се у најбогатијим земљама приближити цифри од сто година; наталитет ће несумњиво и даље стагнирати на самом прагу репродукције. Следствено томе, човечанство ће остарити. У Кини ће бити 155,8 милиона становника више него данас, у Индији ће се становништво повећати за 428,8 милиона, у Нигерији за 104 милиона, у Бангладешу за 65 милиона, у САД за 135 милиона, у Француској за 6 милиона, а у Немачкој ће опасти за 9 милиона, као и у Русији за 31 милион. Две трећине планете живеће у градовима чије ће се становништво удвостручити, као што ће се удвостручити и количина потрошње енергије и пољопривредних производа. Радно активна популација ће се такође увећати два пута; више од две трећине деце која се роде тих година живеће у двадесет најсиромашнијих земаља.
Десиће се многи други обрти које је исто тако могуће донекле прецизно предвидети: кад је дугорочно посматрамо, историја се одвија у јединственом правцу, истрајном и врло специфичном, који никакав потрес, па чак ни онај који би се продужио, није до сада успео трајно да преусмери: из века у век, човечанство поставља слободу појединца изнад свих других вредности. То чини постепеним одбацивањем редукције на било који облик служења, техничким напретком који омогућује смањивање напора, ослобађањем морала, политичких система, уметности и идеологија. Друкчије речено, људска историја је историја афирмисања човека као пуноправног субјекта, овлашћеног да мисли и управља својим животом, који је поштеђен свих ограничења, осим што поштује права других на исте слободе.
Тај развој, и даље резервисан за најбогатије, води до сталног преиспитивања тренутних сила и проузрокује настанак нових. Да би истакли примат појединца над друштвом, народи су постепено развили различите системе расподеле ретких добара. Врло дуго су одлуку о томе препуштали војсковођама, свештеницима и владарима на челу краљевстава и империја; потом је једна нова класа владара, шира и покретљивија класа трговаца, смислила два нова револуционарна механизма расподеле богатстава: тржиште и демократију. Трговци су се појавили пре скоро тридесет векова и постепено се наметнули; они данас управљају све већим делом света и контролишу будућност.
Постепено, и упркос све силовитијим реакцијама, тржиште је на све већи број територија проширило своје главне услуге (исхрана, одевање, разонода, становање, превоз, комуникација) које су најпре биле нуђене бесплатно – из добре воље или под условима – као трговинске услуге, да би се касније претвориле у индустријске објекте који се производе серијски, у стварна средства индивидуалне аутономије.
Истом поступношћу, трговинска слобода је допринела стварању политичке слободе, најпре у оквирима једне мањине, а потом и за многе, барем формално, на све ширим територијама, скоро свуда заменивши религиозну или војну власт. Да подвучемо: диктатура је допустила настанак тржишта које је створило демократију. Тако су се од XVIII века устоличиле прве тржишне демократије.
Истом поступношћу, њихов географски простор се проширио. Центар власти над свим тим тржишним демократијама постепено се померао ка западу: у XII веку је с Блиског истока прешао на Средоземље, а онда до Северног мора, на Атлантски океан, и најзад, данас се налази на Тихом океану. На тај начин се изређало девет трговинских центара: Бриж, Венеција, Антверпен, Ђенова, Амстердам, Лондон, Бостон, Њујорк, и данашњи Лос Анђелес. Читав свет, изузев Кине и Средњег истока, сада активно учествује у овом Тржишном поретку.
Такође постепено, конкуренција је довела до тога да се власти над тржиштем и демократијом – који су у начелу једнако доступни свима – концентришу у нове покретне елите, господаре капитала и знања, тако створивши нове неједнакости.
Ако се ова вишемиленијумска историја настави у наредних педесет година, тржиште и демократија ће се проширити тамо где још нису заступљени; економски раст ће се убрзати, животни ниво скочити; диктатура ће нестати из земаља у којима и даље влада. С друге стране, несталност и нелојалност ће постати вредности; наступиће несташица воде и енергије, клима ће бити озбиљно угрожена; појачаће се неједнакости и фрустрације; избиће бројни сукоби; доћи ће до великих сеоба становништва.
Око 2035, на крају дуге битке започете данашњом финансијско-економском кризом, усред једне озбиљне еколошке кризе, Сједињене Америчке Државе, које су још владајућа империја, поклекнуће пред мондијализацијом тржишта, нарочито оних финансијских, и пред снагом предузећа, а највише осигуравајућих друштава. Финансијски и политички исцрпљене попут толиких ранијих империја, Сједињене Америчке Државе више неће владати светом. Остаће главна светска сила; то је прва етапа будућности. Неће их наследити ниједна друга империја, нити нека друга доминантна нација. Свет ће привремено постати полицентричан, њим ће управљати десетак регионалних сила. То је друга етапа будућности.
Онда ће око 2050. тржиште, које по својој природи не познаје границе, надвладати и демократију, институционално проглашену на једној територији. Државе ће ослабити; нове нанотехноголије ће смањити трошење енергије и измениће последње колективне услуге: здравство, образовање, безбедност и суверенитет; појавиће се нови потрошни објекти, које називам надзорницима, који ће омогућити мерење и контролисање прилагођености нормама: свако ће постати сопствени лекар, професор, контролор. Економија ће све више штедети енергију и воду. Самонадзор ће постати екстремни облик слободе, чија ће граница бити страх од незадовољења норми. Транспарентност ће постати обавезна; ко не буде хтео да озваничи своју имовину, свој начин живота, своје здравствено стање или ниво образовања, биће а приори сумњив. Раст животног века донеће моћ најстаријима, који ће се радо задуживати. Државе ће се уклонити иза предузећа и градова. Хиперномади ће управљати једном отвореном империјом без седишта, без центра: хиперимперијом.
То је трећа етапа будућности. Сви ће бити најлојалнији самим себи; предузећа више неће носити националне етикете; сиромашни ће такође имати право на сопствено тржиште; законе ће заменити уговори, арбитрарна правда, а полицију најамници. Усталиће се нове разоноде: да би се разонодили стогодишњаци, у експанзији ће бити спортови и спектакли, док ће, с друге стране, огромне масе сиромашних номада, инфраномада, прелазити границе у потрази за послом. Осигуравајућа друштва, која ће почети да руководе светом, поставиће своје норме којима ће државе, предузећа и појединци морати да се повинују. За рачун осигуравајућих друштава, приватни организми владавине ће водити рачуна о поштовању тих норми. Ресурси ће се проредити, а роботи намножити. Време, па чак и оно најинтимније, биће скоро потпуно посвећено коришћењу робе. Једног дана ће свако имати могућност да себе преправи, затим да производи протезе од себе самог, а на крају и да буде клониран. Тако ће човек постати артефакт који конзумира артефакте, канибал који прождире људождерске објекте, жртва номадских болести.
Наравно, све то се неће десити без великих потреса: много пре нестанка америчке империје, пре него што клима постане скоро неподношљива, становништво ће се спорити око територија, избиће бројни ратови; народи, пирати, плаћеници, мафије, религиозни покрети осмислиће ново оружје, инструменте за надзор, одбрану и производњу новца коришћењем електронских, генетичких и нанотехнолошких открића. Осим тога, почетак хиперимперије ће довести до тога да свако сваком постане ривал. Избиће сукоби око нафте, воде, очувања територије, око напуштања територије; сукоби с циљем наметања вере, борбе против друге вере, уништавања Запада, легитимизације сопствених вредности. Војне диктатуре, у којима ће се удружити војска и полиција, узеће власт. Избиће најкрвавији рат од свих, хиперконфликт, у ком ће се кристализовати сви други конфликти, и можда сатрти човечанство.
Најраније око 2060. – осим ако човечанство не нестане под потопом од бомби – ни америчка Империја ни хиперимперија ни хиперконфликт неће се више толерисати. Нове силе, алтруистичког и универзалистичког опредељења, које су већ сад присутне, доћи ће на власт на светском нивоу, као империја еколошке, етичке, економске, културне и политичке извесности. Оне ће устати против захтева за надзором, против нарцисоидности и норми. Постепено ће довести до једне нове равнотеже, на планетарном нивоу, између тржишта и демократије: хипердемократије. Светске и континенталне институције ће тада захваљујући новим технологијама организовати колективни живот; одредиће границе трговинском производу, модификовању живота и истицању природе; фаворизоваће бесплатност, одговорност и приступ знању. Омогућиће настанак универзалне интелигенције, која ће истаћи креативне способности свих људских бића, у циљу њиховог побољшања. Једна нова врста економије, релационална, која ће стварати ресурсе без профита, развиће се у конкуренцији с тржиштем пре него што га потпуно истисне, исто као што је пре неколико векова тржиште ставило тачку на феудализам.
Кад наступи то доба, које је ближе него што мислимо, тржиште и демократија, у смислу у којем их данас поимамо, постаће превазиђени концепти, нејасна сећања, које ће бити исто тако тешко појмити као што нам је данас тешко да схватимо канибализам и људско жртвовање.
Превод с француског: Бојан Савић Остојић
(Из књиге Жака Аталија Кратка историја будућности, Архипелаг, 2010)

О АУТОРУ
Жак Атали (Алжир, 1943) француски филозоф, политички и економски теоретичар.
Атали је један од најутицајнијих савремених европских мислилаца. Налази се на листи сто најутицајнијих глобалних мислилаца политичког магазина Фореигн Полицy.
Осамдесетих година био је кључни саветник француског председника Франсоа Митерана.
Почетком деведесетих постао је први председник Европске банке за обнову и развој (1991–1993).
Најважније књиге: Канибализам и цивилизација: живот и смрт у историји медицине (1984), Бука: политичка економија музике (1985), Човек од утицаја: Судбина човека од утицаја (1987), Миленијум: добитници и губитници у новом поретку (1992), Економија апокалипсе (1994), За европски модел високог образовања (1998), Лавиринт у култури и друштву (1999), Братства (1999), Јевреји, свет и новац: Економска историја јеврејског народа (2002), Човек номад (2003), Карл Маркс или дух света (2005), Криза, и после (2008) и Кратка историја будућности (2009).
Написао је и читав низ есеја, као и неколико романа, од којих је најпознатији историјски роман Братство будних. Живи у Паризу.
Књиге Жака Аталија преведене су на све веће светске језике.
У издању Архипелага објављена је Аталијева књига Кратка историја будућности (2010).

Приредио Миливој Анђелковић


Amika.rs