А р Е н А
ИЗБЕГЛИШТВО КАО СУДБИНА
Између граница посрћу колоне избеглица; људи, жена и деце које нико неће да прими. Толико их је да више не можемо да их не видимо, зато их сводимо на бројеве: 600, 900, 1.500... Нашу савест умирујемо прихватилиштима са лекарима који видају ране и убоје; и конзервама хране да преживе тај дан, гнушамо се оних који им траже 50 евра да их пропусте даље...
Статистике кажу да сваког дана 42.500 пођу на неизвестан пут, од 30 њих само 10 дођу до улаза у ЕУ – већ су стотине хиљада осакаћене, погинуле, удавиле се, умрле или убијене бежећи од рата у коме су хтели да их побију, удаве, угуше или им одсеку главе.
Сцене којих се више не ужасавамо јер смо их већ видели на Косову, у Крајини, у Африци и на Блиском Истоку, али и широм Европе на путевима за концентрационе логоре... Сунце излази и залази, обасјавајући хиљаде насилних смрти у мукама које трају дуже од наше згрожености и немоћи да нешто заиста променимо. Принећемо наквашени сунђер њиховим уснама и вратити се свакодневном надајући се, стрепећи и одбацујући помисао да се и нама нешто слично може догодити.
Они који кажу да је Трећи светски рат почео делимично су у праву: пуца се, бомбардује и секу главе на Блиском Истоку и у Африци, на границама према Русији, а по Европи ничу центри за мабилизацију и обуку нових бораца који овде нису почели веће акције јер још имају уходана ратишта.
А избеглице иду, иду, хиљадама километара. Још од почетка времена, од Мојсија који је цео један народ извео у слободу и на боља станишта. У Србији још је Илија Гарашанин, као министар унутрашњих дела, године 1824. обавештавао књаза и нахијске кнезове да дугачке колоне Срба – избеглица долазе са југа, из Турске царевине. Истим путевима, стазама и богазама којима поново долазе људи, жене и деца који хоће да живе. Под Алахам, Богом, Будом, Председником или Краљем, свеједно, али да живе... А 500 милиона ушушканих становника Европске уније није у стању да прими 1,5 – 2,5 милиона избеглица, жртве ратова које су и они изазвала и у њима се окористили...
Одакле су дошле наше деде и прадеде, где су живели наши преци, јесу ли и они доспели, овде где смо сада, у избегличким колонама? Које су наше адресе боравишта кроз генерације предака? Да ли је и наша садашња адреса боравка, ово место које лицкамо, ушушкавамо и чувамо, само бивак између два избеглиштва?
Да ли је насиље и пљачка од стране јачих и сурово безобзирнијих – скривена испод лепих и хуманих прогласа политике и економије - неминовност наше историје и људске / нељудске природе? Да ли је избеглиштво, и сва та беда и немоћ - људска судбина?
Миливој Анђелковић
http://www.amika.rs/