Amika.rs

А р Е н А


ЈЕЛЕНА ГУСКОВА

БАЛКАНСКА КРИЗА: ПОСЛЕДИЦЕ И ПОУКЕ
ЗА СЛОВЕНСКИ СВЕТ

Зашто је први удар Запада био усмерен против
Југославије?

Сада је потпуно јасно да су САД систематски разрађивале
свој стратешки план за стварање новог система међународних
односа и своје доминантне улоге у њему. Почетком деведесетих
главни прoтивник САД и даље је остајала Русија (СССР). Југо-
славија је изабрана из неколико разлога.
Прво. Југославија је сметала зато што је била најјача и
највећа држава на Балкану, и имала озбиљан војни потенцијал.
Дошло је на дневни ред да се она раскомада, да се разбије на сит-
не државице. Затим је Југославија почела да смета зато што је са-
чувала армију, остала тврдоглава и није се потчињавала планови-
ма НАТО.
Друго. Сматрало се да ће Југославија увек бити на страни Ру-
сије и бити њен главни потенцијални савезник.
Треће. Југославија је на Западу сматрана последњим бастио-
ном комунизма у Европи, а такође лидером остварења идеје сло-
венске солидарности.
Четврто. Ватикан је одавно стварао планове да притесни
(ликвидира) православни простор на Балкану.
Пето. Америка је хтела да изабере противника, који јој не
може пружити озбиљан отпор а да, исто тако, сукоб с њим дâ при-
лику за стварање слике како САД и НАТО односе „величанстве-
ну” победу. Међутим, показало се да српска варијанта и није баш
испала ни лака ни једнозначна.
Шесто. Управо Балкан је требало да постане повод и за транс-
формацију НАТО из војне организације у организацију за наме-
тање мира, као и место за постепену дислокацију војске НАТО у
Европи.
Пред балканским земљама, од којих су многе први пут доби-
ле самосталност, била су два пута. Први – да се ничему не про-
тиве, тј. да прихвате „сарадњу” са НАТО, испуњавајући све ње-
гове услове. У таквом случају Запад ће диктирати своје виђење
демократије и федеративних односа, даваће препоруке о побољ-
шању управљања земљом, сам ће управљати политичким партија-
ма и сменама руководстава. Тај пут изабрале су све новонастале
државе осим СРЈ. Да Срби нису пружили отпор, распарчавање
њихове територије ишло би мирним путем. Други – да се искажу
своји интереси и да се покуша да се они заштите. Управо се због
тога Југославија и нашла лицем у лице с агресором. И кажњена од
онога, што претендује на господарење читавим светом.
Југославија је постала полигоном разраде методике, која се
може примењивати за подстицање и убрзавање процеса распада
вишенационалних федерација. Важном компонентом тога проце-
са показала се методика убрзаноg pризнавања субјеката федера-
ције у својству независних држава. На Балкану су били испроба-
ни како методи присиле ултимативног карактера, тако и директ-
на примена силе.

Методика коју је Заpад користио за разарање
вишенационалне федерације

Полазним кораком методике убрзаноg pризнавања субјеката
федерације у својству независних држава је уплитање међуна-
родних организација у преговарачки процес између сукобљених
страна, наравно са „добронамерним” циљем да се помогне у по-
стизању договора. Ради тога се сукобљене стране морају утерати
у преговарачки процес уз учешће међународних посредника__
Следећа фаза је успостављање контроле над преговарачким
процесом и управљање њиме. Да би се преговорима управљало,
сукобљеним странама се стварају неравноправни услови у прего-
варачком процесу. Овде је разрађена методика принуде да се на-
метнуто решење прихвати: не допушта се странама у сукобу да
разрађују сопствене планове, предлажу им се готове варијанте, на-
меће се сопствена воља једној од страна преговарачког процеса. И
Дејтон и Рамбује ишли су по истом сценарију: изоловање делега-
ција, саздавање услова да процес буде исцрпљујући са фиксирањи-
ма и ограничавањима рокова чему се даје судбински карактер,
„сламање” делегација, одстрањивање од извора информације оних
делегација од којих се очекују уступци, давање информација око
докумената у крњој и строго дозираној мери, грубо утеривање у за-
цртани а неоствариви ток читавог процеса испуњавања договора.
Та се фарса завршава признавањем независности делова фе-
дерације било по убрзаној процедури уз квалификовање одлука и
поступака централне власти као незаконитих, као што је то било
у случају Словеније и Хрватске, или по шеми „наметања мира”
(пример Босне и Херцеговине). Косово даје пример још једне ва-
ријанте – а то је потпуно игнорисање норми међународног права и
увођење независног правног поретка на посебно изабраном делу
територије федерације без сагласности руководства земље а уз
примену силе, после чега до независности остаје само један корак.

У најопштије pостуpке међународних орgанизација на тери-
торији бивше Југославије, који воде растурању државе, могу се
убројати следећи:
1. Конструисање читавог система „међународне забринуто-
сти” око било каквог питања унутар државе.
2. Информациона обрада јавног мњења – стварање слике о
угрожавању људских права, хуманитарне катастрофе, стварање
слике кривца.
3. Коришћење демократске фразеологије ради оправдавања
свога деловања. Жиг који оверава почетак акције увек је „угрожа-
вање демократије”.
4. Успављивање опреза. Испрва добронамерне изјаве, а за-
тим поступци који им противрече (изјаве о целовитости СФРЈ,
целовитости СРЈ, једнаке одговорности страна у конфликту итд.).
5. Нуђење хуманитарне помоћи, инфилтрирање у земљу ху-
манитарних организација.
6. Натурање присуства посматрача ради контролисања овог
или оног проблема.
7. Стварање читавог система производње небројених званич-
них папира, међузависних резолуција које субјекта у конфликту__
буквално угоне у ступицу. При томе се навелико користе форму-
лације које допуштају битно различита тумачења.
8. Игнорисање потписаних договора, када договор пред-
ставља само замку да би се учврстило отцепљење територије (на
пример, резолуција 1244).
9. Широко коришћење провокација да би се прешло на
остваривање следеће етапе сценарија. Систем стварања „непо-
средног повода” је разрађен, ево их неколико – погибија цивил-
ног становништва услед експлозије (експлозија у реду за хлеб у
Сарајеву у мају 1992. год., експлозија на пијаци Маркале и 1994. и
1995), „хуманитарна катастрофа” са колонама избеглица, питања
нарушавања људских права, нехуман однос према заробљеници-
ма, неопходност заштите мировњака, а ако нема баш ништа боље
– недемократско понашање руководства.
10. Коришћење миротвораца и хуманитарних организација
у функцијама које им не би требало да буду својствене: извиђање
у корист НАТО, снимање објеката, навођење НАТО авијације.
11. Коришћење унутрашњих друштвених противречности у
земљи, ради остваривања сопствених планова.
12. Политика двоструких стандарда према странама у кон-
фликту.
13. Примена концепције „наметања мира”. Коришћења у
том циљу метода економског, политичког, војног и дипломатског
притиска, ултиматума, постављање својих услова.
14. Постављају се две врсте услова: а) услови за које је
унапред јасно да не могу бити прихваћени, како би једна страна
била оптужена за блокирање преговарачког процеса, као што је
то био случај са планом КГ и документима у Рамбујеу; б) захтеви,
који се испрва формулишу условно и овлаш – њих је било немо-
гуће испуњавати, јер су и постављани да би земљу увели у заблу-
ду, они су аутоматски, у мери развоја догађаја, испуњавани новим
садржајем и новим захтевима (на пример, услови, неопходни за
скидање санкција).
15. Примена војне силе, и бомбардовања из ваздушних уда-
ра, да би се наметнуло прихватање наметнутих услова.

Русија данас жање плодове свога упрошћеног схватања сво-
га места у свету и систему међународних односа, свога површног
односа према ономе што се дешавало на Балкану.
Главне грешке спољне политике Русије претходног
(1990–2000) периода су биле:
– неразрађеност питања о националним интересима Русије;
– неодређеност приоритета у спољној политици;
– неумење да се прогнозирају последице овог или оног кора-
ка у спољној политици;
– одсуство стратегије и, следствено томе, непромишљена
тактика на балканском правцу спољне политике Русије;
– недоследност и несамосталност у вођењу политике на
Балкану;
– допуштање да се Русија користи као инструмент притиска
на руководство Југославије, Републике Српске и Републике Срп-
ске Крајине са циљем да се изнуде максимални уступци с њихове
стране а искључиво у интересима Запада;
– неспречавање необјективности према странама у кон-
фликту;
– попустљив однос према деловању НАТО на Балкану, као
и његовој тежњи да игра самосталну улогу у свету и у систему
међународних односа;
– неиспуњавање преузетих обавеза у преговорима са срп-
ском страном и
– постепено одстрањивање од свога учешћа у политичким
процесима на Балкану после 1995. год., је напуштање активне по-
литике у том региону и одсуство заинтересованости у одржавању
тешње сарадње чак и у области економије.

Руску дипломатија на Балкану за све године кризе одликова-
ла је недоследност, несавесност, аљкавост, која се граничила са
злочином. Час нисмо хтели да сарађујемо са Слободаном Мило-
шевићем, условљавајући своје учествовање у регулисању југо-
кризе променом система власти у Југославији, захтевајући одла-
зак „национал-бољшевика” и њиховог лидера (1992. г.), час смо
га волели до те мере, да су сви преговори вођени само са Бео-
градом; ставили смо свој потпис под све резолуције СБ о поош-
травању санкција, а једновремено уверавали руководство Југо-
славије да водимо брижљиву и упорну политику да се оне уки-
ну; завртали смо руке Београду, стално захтевајући нове уступке,
а сами нисмо испуњавали дата обећања; бусали смо се у прса
да нећемо дозволити бомбардовање српских положаја у Босни и
Херцеговини, али ништа нисмо учинили да га спречимо; ми фи-
гуришемо као гарант Дејтонског споразума о миру, а препусти-
ли смо Босну на милост и немилост представника НАТО; осуђи-
вали смо и жалили се на фашистичке методе обрачуна са срп-
ским живљем у Хрватској, а уручили смо Фрањи Туђману орден
маршала Жукова. И, најзад, осудили смо НАТО агресију на Југо-
славију, а да јој при том не само да нисмо пружили помоћ, него
смо је на најсуровији начин Черномирдиновим рукама натерали__
да прихвати најтеже услове капитулације, и гласали за такве ре-
золуције СБ, после којих је Косово тешко задржати у саставу
Југославије.

Као резултате тих грешака на правцу наше балканске
pолитике сада имамо:
1. Промену односа снага на међународној арени и не Русији
у корист.
2. Рушење послератног система међународног права.
3. Минимализацију улоге ОУН.
4. Делатност НАТО као самосталног фактора у Европи и
свету.
5. Потискивање Русије са Балкана, рушење традиционалних
економских, политичких, културних, историјских веза и односа
Русије са Србијом, Црном Гором, Македонијом, Бугарском.
6. Велике економске губитке Русије. Осим свега осталог, Ру-
сија је изгубила, на пример, могућност да на Косову купује (кори-
сти) хром, чије резерве тамо представљају 20% светских резерви.
7. Распад Југославије као вишенационалне државе.
8. Огромни пад утицаја Русије на ток догађаја на Балкану.
Балкан смо ми изгубили, а кредит поверења који смо имали код
Срба, Црногораца и Македонаца, проћердан је.
9. Геостратешке губитке Русије. Примицање НАТО грани-
цама Русије.
10. Примену у Русији, на Балкану испробаних метода раза-
рања вишенационалне федерације.

Од чега Русија треба да полази:
1. На планети се чини покушај да се оствари систем управ-
љања целим светом из једног центра. Видљиви спроводник те
идеје су Сједињене Америчке Државе. НАТО треба да игра кључ-
ну улогу у реализацији те идеје.
2. Мора се добро запамтити да је у „Стратегији национал-
не безбедности САД” записано да су оружане снаге САД „позва-
не да штите демократију у планетарним размерама, укључујући
и демократске процесе у Русији”. Тако, хтела не хтела, Русија не
може избећи отворене разговоре с онима који теже глобалном ли-
дерству, који хоће да построје државе света по хијерархији коју
они одреде.
3. Балкан је постао полигоном за увежбавање и обезбеђи-
вање осамостаљивања НАТО, очигледним примером на делу__
како се спорна питања решавају употребом силе, полигоном
и примером испробавања „закона силе”, права примене војне
силе без одобрења ОУН; утврђивање процедура у постављању
одлука НАТО изнад одлука ОУН и ОЕБС, разарање успостав-
љеног система међународног права, испробавање делотвор-
ности управљаног информационог деловања, испробавање ре-
акције свих европских структура, као и појединих држава, осо-
бито Русије, на легитимизацију агресије, и на минимализацију
улоге ОУН.
4. За достизање тих циљева САД и НАТО су обезбедиле
и усавршиле методе манипулисања информацијама, пронашле
су и изабрале одговарајућу терминологију, обезбедиле „маски-
рање” својих правих намера и циљева, што је све требало да ра-
шири и учврсти убеђење о неизбежности и природности водеће
улоге НАТО у систему европске безбедности. Тако су настале
идеје партнерства, дијалога и сарадње са другим земљама – које
нису чланице НАТО, а на основу узајамног поверења, програ-
ма „Партнерство за мир”, те теза о посебној одговорности блока
пред лицем света за спречавање свега што угрожава безбедност и
стабилност у Европи.
5. Циљ НАТО је да ослаби Југославију и учини је послу-
шном. Пошто је она пружала отпор, НАТО је опет кренуо путем
распарчавања територије. Методика комадања вишенационалне
федерације је добро разрађена и уходана.
6. Југославија је задржала агресора на својој територији чи-
тавих десет година, давши тако могућност Русији да сазна истин-
ске циљеве Алијансе и САД.
7. На Косову је започета провера, те уходавање реализације
идеје о „неопходности ограничавања територијалног суверените-
та”, коју треба остварити на било којој кризној тачки у свету пу-
тем „хуманитарне интервенције”. Томе се даје вид „привремене”
контроле над делом територије суверене државе уз укидање на
њој важења закона централне власти.
8. После завршетка војних операција НАТО на Балкану,
настављена је активност са циљем да се читава територија Југо-
славије стави под контролу НАТО.
9. Осазнати, да данас за Русију економска сарадња са Југо-
славијом представља „рад на престизању” западних партнера, да
нам је она од велике користи, да је она једино могуће исказивање
наших геополитичких планова, једина могућност да останемо и
да се учврстимо на Балкану.
10. Осазнати, да се над Русијом надвила опасност губитка
територијалне целовитости. Циљ НАТО је – Русија. Остварује се__
план распарчавања територије РФ и отимања њених природних
богатстава.
11. Јасно схватити, да је Белорусија потенцијални објект
пажње САД и НАТО, где ће се покушати, као и у Југославији,
смена председника, измена смера политичког строја, удаљавање
Белорусије од Русије.

Циљеви и задаци Русије у садашњем тренутку
Треба добро схватити да се и на Балкану штите наши наци-
онални интереси и зато се, по нашем мишљењу, у том циљу мора
урадити следеће:
– не допустити да се контрола НАТО распростре на сву тери-
торију бивше и садашње Југославије;
– не допустити стварања војних база на територији Србије и
Црне Горе;
– не дати Сједињеним Државама да створе од Балкана своју
истурену тврђаву и полигон у Европи;
– не сме се дозволити „американизација” простора, насеље-
ног православним живљем, што би за последицу имало распири-
вање русофобије;
– не сме се допустити примена метода разрађених у Југосла-
вији на Белорусију.

Шта треба предузети:
1. Дефинисати Балкан као један од приоритета спољне по-
литике Русије.
2. Супротставити се, уз помоћ међународних организа-
ција, пракси разарања суверених држава силом, која се све више
устаљује.
3. Доследно иступати као гарант резолуције 1244, као га-
рант Дејтона (Руска Федерација члан је Савета за имплемента-
цију Дејтонског споразума и члан Контакт групе).
4. Супротставити се покушајима Запада да се у Србији ус-
постави протекторат сличан ономе у БиХ.
5. Заузети дефинисану и чврсту позицију према Хашком
трибуналу – наступати против његове једностраности, против
испоручивања свих руководећих људи Србије. У противном, то
ће значити да се оправдава деловање такозваних миротвораца и
НАТО на територији бивше Југославије, а такође потврђује кри-
вица само Срба у кризи на Балкану.
6. Разрадити и почети са применом стратегије економске са-
радње са СРЈ, учешћа у приватизацији и инвестицијама, престићи
западне партнере у њиховој припремљеној експанзији на еконо-
мику Југославије. Пружити тој стратегији државну подршку.*

Превео с руског
Драgомир М. Давидовић

* Ово је предавање које је Гускова први пут држала 2003, а интернет по-
даци су следећи:
Страница создана: 2004-03-12 & Последняя модификация: 2008-04-29
hттp://www.guskova.ru/w/wars/1999-a

«Летопис Матице српске», јун 2012. године


ЈЕЛЕНА ГУСКОВА

КАД БИ РУСИЈА ИЗДАЛА МАРШАЛА ЖУКОВА
МЕЂУНАРОДНОМЕ ТРИБУНАЛУ?

Искуства из балканских ратова деведесетих година прошло-
га века и криза на подручју бивше Југославије у целини, пред-
стављају неисцрпан извор за истраживање и извлачење одгова-
рајућих закључака.
Изашло је на видело да је један од најважнијих праваца де-
латности међународних организација или појединачних држава
постала тежња да се кризом управља, да се она држи под кон-
тролом и њен ток води по унапред задатом сценарију, чак и кад је
очигледно да је такав пут неправедан, тенденциозан и заснован на
предрасудама. Чак су биле разрађене и испробане специјалне ме-
тоде „присилног прихватања решења”.
На Балкану је главни метод притиска да се успостави мир
постао не усаглашавање ставова зараћених страна, него ултима-
туми моћника. Ако је ултиматум одбациван, тада су примењива-
ни жестоки методи притиска – увођење свеобухватних санкција
(Југославија), политичке изолације (Босна и Херцеговина, Репу-
блика Српска у другој половини 1994. г.), директна примена војне
силе (Република Српска, Југославија).

Тим истим циљевима служиле су и за краткорочну употребу
стваране међународне организације и органи попут:
– Међународне конференције;
– Арбитражне комисије;
– Контакт групе и др.
Неке од њих формиране су на брзину и имале су апсолутно
сумњив правни статус. Кад се размотре резултати делатности тих
организација, одмах пада у очи да је већина ултиматума, непра-
ведних решења и кажњавања била намењена само једној страни
у сукобу – Србима. Србима у Србији, у Босни и Херцеговини, у
Хрватској.
У низу тих организација је и Међународни трибунал за бив-
шу Југославију (МТБЈ), судски орган, по спољњем изгледу со-
лидно скројен и сашивен. Али сва његова делатност може сваког
непристрасног професионалца само да доведе у кошмар, а свака
озбиљна анализа његове делатности може једино и искључиво да
има критички карактер.
Рат у Босни и Херцеговини се тек разгарао, а Савет безбед-
ности ОУН је брже боље (фебруар 1993) донео одлуку „да се
формира Међународни трибунал ради судског гоњења лица, одго-
ворних за озбиљно нарушавање међународног хуманитарног пра-
ва, до чега је долазило на територији бивше Југославије од 1991.
године”. [1]
Боде очи произвољност, незаснованост на било каквим оп-
штим јавним правилима, такве одлуке.
Јер, од Другог светског рата наовамо, било је много ратова
– француско-алжирски, америчко-вијетнамски, совјетско-авгани-
стански и др., милиони људи постали су жртве масовних убиста-
ва, војних преврата, диктаторских војних режима. „Црвени Кмери”
Пола Пота само у периоду 1975–1978 побили су два милиона људи.
Али ниједном у ОУН није покренуто питање о стварању каз-
неног међународног органа, који би доводио на одговорност крив-
це за геноцид и масовна убиства. Због тога је формирање суда за
земљу у распаду, у којој је беснео грађански рат, одмах привукло
пажњу стручњака и шире друштвене јавности и изазвало озбиљ-
ну критику из правничких кругова. Већ тада, почетком 1993. год.,
у правника је изазивало сумњу формирање суда не од стране Ге-
нералне скупштине, него од стране Савета безбедности ОУН,
који представља извршни орган без законодавних права.
Према чл. 29 Повеље ОУН, СБ може да формира само „по-
моћне органе, које нађе за сходно, ради обављања својих функ-
ција” [2]. Тако је влада Бразила у своме меморандуму упућеном
СБ поводом резолуције 808 приговорила да она „није уверена да
формирање суда спада у јурисдикцију Савета безбедности” [3]. У
ноти владе Мексика изражена је бојазан, да такво оснивање може
да постане преседан [4]. Тада је формирање суда једнима изгледа-
ло логично, другима – противзаконито, а трећим – врло загонет-
но и несхватљиво.

Данас, по истеку већ скоро двадесет година рада Трибунала,
може се без икаквог двоумљења, јер је све постало очигледно, од-
говорити на питање, зашто је био формиран Трибунал. Данас то
више није никаква тајна.__
Довољно је само бацити поглед на резултате његовог рада:
66% од свих које је Трибунал гонио су Срби, од 19 умрлих током
истраге 16 је Срба.
Од 27 ухапшених председника држава, команданата, пре-
мијера, вицепремијера, министара одбране и портпарола парла-
мената 19 је Срба.
Све у свему, Трибунал је Србе осудио на 904 године робије,
Хрвате – на 171, муслимане – на 39 година, косовске Албанце – на
19 година, Македонце – на 12. [5]
Уз све то, запрепашћује број ослобођених Албанаца, и то
баш оних који су починили небројена зверства на Косову.
Албанске бандите Фатмира Љимаја, Исака Муслија, Идри-
за Баљаја и Рамуша Харадинаја, криве за убиства многих Срба на
Косову, Хашки трибунал је ослободио, мада су починили на сто-
тине убистава.
За српско становништво Косова они представљају без-
душне убице и мучитеље, и одавно су постали оличења злочи-
на и насиља.

Међународни трибунал, специјално формиран ради проце-
суирања злочина на територији бивше Југославије, од почетка и
за све време свога постојања непрекидно се, и по свему, испоља-
вао као неправедно и исполитизовано судилиште.
Трибунал служи искључиво политичком циљу – да потврди
кривицу само једног народа у свим ратовима потоње балканске
кризе, како би тиме оправдао агресију НАТО против Југославије
1999. године, и тако јој прибавио законску основу.

Дугогодишња делатност Трибунала ствара у међународној
заједници криве представе о учесницима Балканског конфликта и
догађајима у њему. Трибунал је формиран да би се
– преиначила и по новоме написала историја распада Ју-
гославије;
– преиначио карактер војних сукоба, и пребацила одговор-
ност за све злочине, који су се догађали на Балкану с почетка де-
ведесетих, на само један народ – Србе. Управо је с тим циљем и
осуђен толико велики број Срба.

Научници који проучавају рад Трибунала одавно имају дока-
за о његовој зависности и пристрасности, о предубеђењима и су-
дија, и судских истражилаца и тужилаца. Необјективност долази
до изражаја и у процедури судског процеса, и у раду са оптужени-
ма, и са сведоцима, и са научним експертима. Од поступака суд-
ских чиновника најчешћи су следећи:
– довођење лажних сведока;
коришћење доказа „из друге руке”; забрањено је коришћење бележака) као и сведока одбране (ако им се не свиђа шта говориш – приморавају те само на одговоре са „да” или „не”);
– давање подршке лажним сведочењима;
– помагање сведока оптужбе;
– уношење у записнике оно што сведоци нису говорили;
– држање у тајности имена сведока чак и против њихо-
ве воље, како би се отежала припрема за одбрану и постављање
питања;
– рад са сведоцима на фабриковању „сведочења”;
– кршење принципа претпоставке невиности;
– нарушавање принципа равноправности страна у поступку
и још много другог.

Као доказ необјективности МТБЈ могу такође послужити и
подаци о лицима из Босне и Херцеговине које је Трибунал осудио
(до 31. марта 2009. год.).
Кад се погледа види се да су од 103 човека која су била у
Хашком суду, њих 68 били Срби, 25 – Хрвати; од ослобођених су
4 Хрвата и 3 Бошњака а ниједан Србин, а помрлих на суду има
само Срба – њих пет. Као резултат рада суда, Срби из Босне и
Херцеговине осуђени су на 596 година робије, Хрвати на – 157, а
Бошњаци на 38 година [6].

Николај Михајлов, руководилац једне од истражних група
МТБЈ, сећајући се рада у Трибуналу, пише о необјективности су-
дија. Ниједна од дужности не даје њеном носиоцу практично ни-
какве реалне могућности да и најмање утиче на доношење од-
лука. Сарадници канцеларије тужиоца плаше се да износе своје
мишљење, јер би их то могло коштати губитка радног места са ве-
ликом платом.
„Због заступања сопственог гледишта и због истинољубиво-
сти могу их отпустити просто тако што им не продуже уговор, и
тада они одмах губе све привилегије које имају сарадници ОУН и
њихове породице, и морају да се врате у домовину, где је (укљу-
чујући и развијене земље) висина њихових прихода, у већини
случајева, неупоредиво мања (или тешко упоредива) од оних које
би имали, да остану у ОУН” [6].
За време рада у Трибуналу, жалећи се, бележи Н. Михајлов,
„није нас напуштало осећање, да ми радимо не у међународној
организацији, чија је делатност у сфери кривичног правосуђа,
него у приватној прчварници, где осиони газда, сасвим изван
икаквог кривичног права и процеса, најчешће и заборавља и да
постоје икакви принципи законитости” [6].

Мемоари Флоранс Артманове, бившег портпарола главно-
га тужиоца МТБЈ, написани су као оправдање и подршка делат-
ности Карле дел Понте, али и у њима се може наћи података који
указују на мрачне стране делатности Трибунала. Управо у њима
могу се на пример наћи подаци о томе, да је Џефри Најс, главни
тужилац у процесу против Слободана Милошевића, био сарадник
британске обавештајне службе МИ-6 [7].
Међународни трибунал за бившу Југославију практично и не
води поступке за злочине, које су починили Муслимани, Хрвати,
Албанци итд. Трибунал у принципу полази од тога да су Срби у
свим ратовима били агресори или да су баш они у огромној већи-
ни случајева починили ратне злочине, док су опет сви други воје-
вали, такорећи само у самоодбрани.
Печат да су Срби виновници свему, ударен је још 1991. го-
дине. Њега је, нажалост, данас јако тешко уклонити. Јер, на њего-
вој изради радили су дуго и упорно како субјекти конфликта тако
и многе међународне организације. Сада се све ради на томе да
се код Срба створи „комплекс кривице” за све што се догађало на
Балкану деведесетих година. Узгред, београдске власти уопште
се томе и не противе, везујући тај период са именом Слободана
Милошевића и његовом виновношћу.
Независно од такве слике о Србима створене у Трибуналу и
од тога како их тамо представљају и актуелни српски званичници,
лов на Србе се наставља. Шеснаест година се скривао од такозва-
ног правосуђа генерал Ратко Младић, и Трибунал, а заједно с њим
и Европа вршили су на Београд све већи и већи притисак. И више
од тога, испоруком генерала условљавани су и даљи разговори о
пријему Србије у Европску унију. Сваки пут, када је у Београд до-
лазио главни тужилац МТБЈ Серж Брамерц, да скупи материјале
за свој наредни извештај Европској комисији о томе како Србија
испуњава захтеве Европе о сарадњи са Трибуналом, Београд се
својски трудио да докаже своју лојалност МТБЈ.
Али много година заредом српске власти нису имале баш
ничим да обрадују своје госте: није им полазило за руком да
нађу икаквог трага генерала Ратка Младића. Полицији Београ-
да чак су помагали и „Џемс Бондови” и други знаменити „аген-
ти 007”, али су се и њихови подухвати на Балкану завршавали
фијаском.
У таквим „тешким” условима полицији је остајало само јед-
но – да симулира бурну делатност. Она се више месеци своди-
ла само на иживљавање над породицом генерала Младића – ње-
говом женом Босом, сином Дарком, снајом Биљаном и унуцима
Анастасијом и Стефаном.__

Породици је ограничен излазак из Србије – прошлог лета
црногорска полиција на молбу српске није им дозволила одмор на
мору него их је експедовала из независне Црне Горе.
Женину родбину вратили су са македонско-српске границе и
нису јој дозволили да оде у госте Младићима у Београд.
Дарку Младићу нису забранили да отпутује у Москву, али су
га по повратку темељно претресали, трудећи се да нађу какав год
генералов московски траг.
Али главни метод полиције били су – претреси. Сценарио је
вазда био исти: до зуба наоружани специјалци са фантомкама на
главама проваљују у стан, по правилу рано зором, када још све спа-
ва, не обазирући се на то да у кући може бити и сасвим мале деце.
У Босни су генерала тражили код његове сестре Радинке, у
Београду – код новинарке Љиљане Булатовић, у новембру прошле
године – у етнографском селу Бајка код Аранђеловца и у истоиме-
ном ресторану у Београду.
У мају 2007 год. полиција је претресла војни објект у Де-
лиградској улици, јер јој је било дојављено да се тамо крије Рат-
ко Младић.
У октобру те исте године опколили су касарну у Белој Црк-
ви, а 2008 год. – погоне фабрике „Вујић–Ваљево”, а такође и дру-
ге објекте, куће и станове.
Кућу генералове жене мало мало па су претресали, при чему
су из куће а без икаквог судског налога за то, у једном од таквих
претреса, противзаконито однели 14 хиљада евра. У полицији је
та акција названа „пресецањем канала тока новца којим се пома-
же ратни злочинац”.
Српско правосуђе је покушавало да уђе генералу у траг пре-
ко људи, који су бајаги могли да помажу Младићу да се крије.
Међу тим људима су и ови – генерал Ацо Томић, Бранислав Пу-
хало, Драган Живановић, Љубиша Вуковић, Бранислав Ивановић.
А онима који су просто привођени на „информативни разго-
вор”, ни броја се не зна! Год. 2006. у Београду је ухапшено једа-
наесторо људи, такозваних генералових „јатака”, и то – Љиљана
Васковић и њено двоје деце, Станко Ристић и његов син, Борис
Ивановић, Марко Лугоња, Ратко Вучетић, Саша Боднер, Благоје
Говедарица и Јован Ђого.
Скрећем пажњу на чињеницу да су била похапшена и деца
(облик притиска на родитеље), која су све те године остала на
робији.
Главним организатором генералове заштите сматран је пуков-
ник Јован Ђого, који, нажалост, није жив дочекао окончање про-
цеса – у затвору се разболео и умро. Он је то поднео стоички – био је весео, филозофско историјски разматрао сву ситуацију, певао песме и рецитовао стихове, чак и у судници.

Сви ти људи били су окривљени да су у Београду изнајмљи-
вали станове и тако помагали Младићу да се крије од полиције.
Али уз сав труд суд никаквих доказа за такву њихову делатност
и није био у стању да предочи. У децембру 2010. г. сви су они
пуштени из затвора услед недоказане кривице.
По припростој полицијској рачуници требало је да се гене-
рал добровољно преда кад види како му злостављају све блиске.
Али он се није предавао.
Генерал је ухапшен 26. маја ове године [2011 – pрим. pрев.].
Сви су изгледи да су власти знале где се он налази, штавише, да
су га држале под строгом контролом.
У Србији су политичари ликовали, мислећи да су савладали
последњу препреку на путу за Европу, међутим независни срп-
ски медији пишу о сумраку власти, издаји, бешчашћу политичке
елите. Патриоти су изашли на улице у многим градовима. Тих
дана Београд је био преплављен полицијом, а то значи да је власт
осећала шта је урадила. Цео свет славио је победу над ратним
злочинцем планетарног значаја.
У Сарајеву су га називали „хитлеровским фашистом”, у
Загребу – убицом стотина Хрвата, Турска је захтевала његово тре-
нутно смакнуће, у Аустралији се на телевизији говорило да је он
приморавао родитеље да једу сопствену децу.
Свет је ликовао, уопште се не упуштајући у суштину онога
што се дешавало. У главе људи утиснути су шаблони о кривици
Срба за све што се збивало на Балкану, скоро сви пишу по истој
шеми, а да често и не знају о чему или о коме пишу.
Нама, који изучавамо догађаје на Балкану, који добро зна-
мо документе, чињенице, политичке вође, војсковође, хроноло-
гију догађаја, добро је познато шта се у ствари дешавало за вре-
ме распада Југославије, ми смо много писали и о генералу и о ње-
говом окружењу. Такође је позната и политичка позадина форми-
рања Трибунала, антисрпска хајка многих европских и светских
институција.
Борба која се води око генераловог лика, то је борба добра
и зла, патриотизма и издајства, верности својој дужности и бес-
принципијелности, војничке части и бешчашћа. Он је већ одавно
постао легенда.
Новине Тhe Daily Тelegraph укључиле су његово име у списак
30 најпознатијих савремених војсковођа, напомињући, уз то, да су
га они официри који су водили с њиме преговоре сматрали генијем
тактике, мада од „политичке реалности” далеким „до безумља”.
Током читавог рата с њиме су тражили да се сретну и политичари,
и новинари, а највише војници-миротворци из „плавих шлемова”.
Противници су га се бојали, а Срби су га уздизали до небе-
са. Обожавали су га због честитости, високе стручности, одваж-
ности, храбрости, због љубави и преданости домовини, због чо-
вечности. Његове су девизе биле, како је то сам говорио – до-
стојанство, част, вера и слобода. Вазда, где год је могао, генерал
је спасавао људе, а једнако је помагао и Србима, и Хрватима, и
Муслиманима.
Сусретала сам се с генералом неколико пута. Има феноме-
налну меморију, добро зна руске песнике и писце. Ратко Младић
– изванредан је приповедач.
Он сликовито оживљава сцене око ручка с енглеским лор-
дом, са сусрета с америчким војним аташеом на степеништу ру-
ског МИП-а у Москви, разговоре с француским генералима.
Генерал је једноставан у опхођењу, интелигентан, образо-
ван, свестан је своје вредности, високи је војни професионалац,
има животне ставове, укорењене у животној филозофији српских
сељака.
Његова је животна филозофија једноставна: српски народ је
много страдао у својој историји, доживео неколико геноцида, али
је увек праштао и био добронамеран према својим суседима. Ни
сад, народ до самога краја није могао да верује да трагедија може
да му се понови. И у овоме рату поново је страдао, поново био
подвргнут геноциду. „Учинићу све, да се то више никад не понови.
Српски народ у Босни и Херцеговини, живеће у својој држави.”
Разговарајући са официрима и војницима, схватила сам да
га они не само воле – него да га обожавају. Његова вештина воје-
вања дала је Србима наду да ће створити сопствену државу. Тако
се то и десило. Данас Република Српска у Босни и Херцеговини
постоји само захваљујући политици Радована Караџића, и војној
вештини генерала Младића. Љубав војника према њему и вера у
њега читавога народа давали су му ослонац и потврду о правед-
ности његовог дела.
Мени је јако жао што је данас, да би се додворила и уго-
дила онима који су разорили и уништили Југославију, Влада Ср-
бије дигла хајку на човека кога би требала да прославља као хе-
роја, да га велича као победника и сматра истинским бранитељем
отаџбине.
Један од српских интелектуалаца, критикујући своју Владу,
упитао ме је „Кад би Русија издала суду маршала Жукова, који је
уништавао Немце бранећи своју земљу?”

Циљ овако ружне акције схватљив је: о њему говоре сви срп-
ски политички кругови. Ми вама – генерала, ви нама – место у
Европској унији и то што пре.
Неће бити! Имају и Европљани и Американци у резерви још
много услова, који ће у најскорије време бити испостављени Бео-
граду. Један од њих је – признање независности Косова.
Амбасадор САД на Косову Кристофер Дел изјавио је да при-
знање реалности независног Косова представља предуслов раз-
матрања питања о уласку Србије у ЕУ [8].
А за њиме је читав списак услова који чекају на свој
ред: независност Војводине, аутономија јужне Србије, улазак у
НАТО.
Ако декларисана кривица Србије и Црне Горе на Трибуна-
лу буде прихваћена као доказана, оне ће бити натеране да плаћају
одштету другим републикама. Но још је страшније друго – многе
године ће печат злочинаца бити натоварен на врат целом српском
народу, а међународне организације и НАТО претвориће то у још
једну потврду да су биле у праву кад су кажњавале Србе – и санк-
цијама, и блокадом, и бомбардовањем. Последице такве варијан-
те развоја догађаја су много више него тешке.
Нажалост, досад делатност МТБЈ никад није подвргавана
озбиљној провери од стране ниједног компетентног међународ-
ног органа, због тога је безакоње постало основним принципом
рада МТБЈ.
Данас се делатност МТБЈ наставља, штавише, та институ-
ција захтева и добија продужење рока својих пуномоћи, мада
је одлуком СБ ОУН Трибунал треба да буде затворен још 2010
године.
Док МТБЈ још ради, док његови материјали нису закатанче-
ни у недоступне архиве, требало би да компетентан међународни
орган проанализира необјективну и неправедну делатност Трибу-
нала, а затим да захтева, не просто његово затварање, него и оце-
ну рада судија и тужилаца, и најзад ослобађање и рехабилитацију
свих невино осуђених.*

ПРИМЕДБЕ
1 Резолуција 808 СБ ОУН од 22. фебруара 1993. г.
* Текст Гускове објављен је на руском у часопису Обозреватељ, број 9
за 2011. годину, а налази се и на овој електронској адреси: www.rau.su/observer/
N9_2011/069_075.pdf__
2 Повеља Организације Уједињених Нација и Статут Међународног суда
// ОУН. С. 27.
3 UN. GA – SC, Doc. A/47/922; S/25540, 6 Apr, 1993. Р. 24.
4 UN. GA – SC, Doc. S/25417, 16 March, 1993. Р. 3.
5 Кршлянин В. Смертельная статистика 17 лет МТБЮ: 66% обвиня-
емых – Сербы, 16 из них умерли // Деятельность Международно-
го трибунала по бывшей Югославии. Содержание, результаты,
эффективность: Материалы междунар. науч. конф. (Москва,
22–23 апр. 2009 г.). М.: Институт славяноведения (у штампи).
6 Список граждан Республики Сербской, обвиненных Гаагским меж-
дународным трибуналом. Приложение 5 // Деятельность Меж-
дународного трибунала по бывшей Югославии. Содержание,
результаты, эффективность: Материалы междунар. науч. конф.
(Москва, 22–23 апр. 2009 г.). М.: Институт славяноведения (у
штампи).
7 Мезяев А. Б. Чужой среди своих? „Преступная” книга (II) // Фонд стра-
тегической культуры // www.fondsk.ru
8 Има ли још наивних који верују у ЕУтопију? // Двери. 25 мај 2011 //
hттp://www.dverisrpske.com/sr-CS

«Летопис Матице српске», јун 2012. године



Amika.rs