А р Е н А
Milivoj Anđelković:
KAKO NAJLAKŠE UBITI KNJIŽEVNOST
ili
KLOPKA PRIMENJENE KNJIŽEVNOSTI
Termin „primenjena književnost“ prvi put je u okviru književno-teorijskih rasprava ponudio Vladan Desnica još 1952. godine u seriji eseja „Zapisi o umjetnosti“ (u prvom zapisu objavljenom u zagrebačkom časopisu „Krugovi“, 4-5, 1952. godine). On je prouzrokovao nekoliko oštrih tekstova nepristajanja, objavljenih u kratkom vremenu, a koje su potpisali Jože Horvat, Marin Franičević, Ivan Dončević, N. St. i drugi, nepotpisani…
Međutim, ni jedan list ni časopis nije mu hteo objaviti odgovor. Šta je to toliko uzbudilo Desničine oponente? Evo toga stava:
„Analogija s likovnim umjetnostima porađa mi spasonosnu ideju: kao što su se tamo odijelili i dobili svoje posebno mjesto i položaj ogranci koji imaju praktične primjene, zašto da se to isto ne provede i na području književnosti? Govorim bez šale. Kakvi bi se teoretski razlozi tome protivili? Prestala bi trvenja i natezanja, sve bi praktičke, programatističke, utilitarne i slične tendencije našle svoje zadovoljenje; primijenjenoj književnosti mogla bi da se prizna puna važnost, pa čak i prednost pred onom drugom, a ona druga dobila bi svoje skromno ali neosporavano mjestance pod suncem. Zašto ne? Ja sam za primijenjenu književnost.“
Ovaj stav naslanja se na Desničino razmišljanje o starom i pomodnosti, kad kaže:
„Staromodno može da postane samo ono što je nekad bilo pomodno. Prema tome: ne želite li postati staromodan, ne pišite pomodno!“ - Vladan Desnica „Progutane polemike“, (posthumno izdanje, „Stubovi kulture“, Beograd, 2001).Termin primenjena književnost najčešće se javljao kao oblik otpora populističkoj i jednodimenzionalnoj književnosti o NOB pa nije čudno da je bio prognan, zabranjen i ne pominjan jer je ideološki bio više nego jeres.
Danas je takođe jeres, ali ne iz ideoloških već iz profitabilnih razloga: dela koja nisu primenjena književnost traže mnogo veće angažovanje izdavača na plasmanu i ne mogu se u serijama proizvoditi svake godine. Ona nisu roba, nisu primenjeni proizvod, ona su deo istorije književnosti a ne mesečnih lista “bestselera” i godišnjih trgovačkih pregleda knjiga na kojima se najviše zarađivalo.
To je klopka primenjene književnosti kojom se najefikasnije ubija književnost. Ili, rečeno trgovačkim rečnikom, podmeće se loša kopija umesto pravog “brenda”.
Ovo sam pisao, i to objavio, u «Dosijeu BREM», jednom od mojih samoizdata ali je neobičnost «andergraund» izdanja «progutala» njegov sadržaj. Povodom smrti Duška Trifunovića o «primenjenoj književnosti je pisao Pero Zubac u «Književnim novinama». Citiram:
«A kako je Duško Trifunović, posle svega, o tome mislio – svedoči jedan deo uvodnog eseja u knjigu „Pristao sam da budem igračka“ (Izdavački centar Rijeka, 1988):
„Ovo nisu pesme visokog literarnog sjaja. One su nastale tako što je nekom od mladića ili devojaka iz moje okoline bila potrebna baš takva pesma. Onda sam ja pisao kako sam najbolje znao, kao da se sva ta potreba za pesmom odnosi samo na mene, a ta mladost je pevala. Tako su ove pesme davale sjaj sedamdesetim godinama.
One su doživele ono što najviše može da doživi jedna pesma – da budu pevane, da budu deo muzike, da budu deo nečije mladosti, da se daleko čuju...
Na njima su isprobali svoje kompozitorske sposobnosti svi najbolji muzičari iz moga kruga.
Krhke poruke ovih stihova pronosili su u svom divnom malom znanju najbolji pevači sedamdesetih godina.
Reči ovih pesama rastegnute na slogove čule su se i mobilisale ljude oko ljubavi – od zadružnih domova kulture do stadiona punih poklonika...
... Sada kada se smirila buka i ovacije, kad omladina peva drugačije pesme i ja postajem anahronizam, kad su se razišli muzičari i izgubila muzika, kada sam ostao sam sa svojim rečima – uviđam da nije bilo uzalud, uviđam da se i ovako ogoljene ove reči daju izgovarati i da njihov sadržaj ima smisao koji sam im namenio...
Ove pesme su ispunile svoju misiju. Bile su hitovi – sad mogu mirnije. Sad one liče na mene koji sam jedno vreme pristajao da budem igračka. Ravno petnaest godina sam bio „igračka“ pišući ovakve pesme, i to smatram značajnim delom svog života, jer su se tom igračkom igrali najbolji, oni koji su znali da cene igru... (na putu, aprila 1986)”…A tako kaže i jedna od manje znanih pesama iz ovog kruga poezije:
Kad nisi znao ništa bolje
Od svega što život može dati
Ti onda idi u pusto polje
I tamo pati
Tvoja će svaka suza pasti
Na zemlju koja sumnju rađa
I teško tebi kad počne rasti
Rijeka od suza i na njoj lađa «U Kulturnom dodatku «Politike» Gojko Božović piše o «primenjenoj književnosti» i tačno konstatuje: zabava "uspavljuje", dok ideologija "podstice na otpor", pa je zabavna književnost današnjice daleko opasnija od ideološke "knjizevnosti" iz vremena o kojem je pisao Desnica.
Dakle,
RAZMIŠLJAJTE O PRIMENJENOJ KNJIŽEVNOSTI AKO VAS KNJIŽEVNOST ZAISTA INTERESUJE!
ili
BAVITE SE PRIMENJENOM KNJIŽEVNOŠĆU AKO VAS SVE DRUGO VIŠE INTERESUJE!