А р Е н А
Миливој Анђелковић:
КАКО НАЈЛАКШЕ УБИТИ КЊИЖЕВНОСТ
или
КЛОПКА ПРИМЕЊЕНЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Термин „примењена књижевност“ први пут је у оквиру књижевно-теоријских расправа понудио Владан Десница још 1952. године у серији есеја „Записи о умјетности“ (у првом запису објављеном у загребачком часопису „Кругови“, 4-5, 1952. године). Он је проузроковао неколико оштрих текстова непристајања, објављених у кратком времену, а које су потписали Јоже Хорват, Марин Франичевић, Иван Дончевић, Н. Ст. и други, непотписани…
Међутим, ни један лист ни часопис није му хтео објавити одговор. Шта је то толико узбудило Десничине опоненте? Ево тога става:
„Аналогија с ликовним умјетностима порађа ми спасоносну идеју: као што су се тамо одијелили и добили своје посебно мјесто и положај огранци који имају практичне примјене, зашто да се то исто не проведе и на подручју књижевности? Говорим без шале. Какви би се теоретски разлози томе противили? Престала би трвења и натезања, све би практичке, програматистичке, утилитарне и сличне тенденције нашле своје задовољење; примијењеној књижевности могла би да се призна пуна важност, па чак и предност пред оном другом, а она друга добила би своје скромно али неоспоравано мјестанце под сунцем. Зашто не? Ја сам за примијењену књижевност.“
Овај став наслања се на Десничино размишљање о старом и помодности, кад каже:
„Старомодно може да постане само оно што је некад било помодно. Према томе: не желите ли постати старомодан, не пишите помодно!“ - Владан Десница „Прогутане полемике“, (постхумно издање, „Стубови културе“, Београд, 2001).Термин примењена књижевност најчешће се јављао као облик отпора популистичкој и једнодимензионалној књижевности о НОБ па није чудно да је био прогнан, забрањен и не помињан јер је идеолошки био више него јерес.
Данас је такође јерес, али не из идеолошких већ из профитабилних разлога: дела која нису примењена књижевност траже много веће ангажовање издавача на пласману и не могу се у серијама производити сваке године. Она нису роба, нису примењени производ, она су део историје књижевности а не месечних листа “бестселера” и годишњих трговачких прегледа књига на којима се највише зарађивало.
То је клопка примењене књижевности којом се најефикасније убија књижевност. Или, речено трговачким речником, подмеће се лоша копија уместо правог “бренда”.
Ово сам писао, и то објавио, у «Досијеу БРЕМ», једном од мојих самоиздата али је необичност «андерграунд» издања «прогутала» његов садржај.
Поводом смрти Душка Трифуновића о «примењеној књижевности је писао ПЕРО ЗУБАЦ у «Књижевним новинама». Цитирам:
«А како је Душко Трифуновић, после свега, о томе мислио – сведочи један део уводног есеја у књигу „Пристао сам да будем играчка“ (Издавачки центар Ријека, 1988):
„Ово нису песме високог литерарног сјаја. Оне су настале тако што је неком од младића или девојака из моје околине била потребна баш таква песма. Онда сам ја писао како сам најбоље знао, као да се сва та потреба за песмом односи само на мене, а та младост је певала. Тако су ове песме давале сјај седамдесетим годинама.
Оне су доживеле оно што највише може да доживи једна песма – да буду певане, да буду део музике, да буду део нечије младости, да се далеко чују...
На њима су испробали своје композиторске способности сви најбољи музичари из мога круга.
Крхке поруке ових стихова проносили су у свом дивном малом знању најбољи певачи седамдесетих година.
Речи ових песама растегнуте на слогове чуле су се и мобилисале људе око љубави – од задружних домова културе до стадиона пуних поклоника...
... Сада када се смирила бука и овације, кад омладина пева другачије песме и ја постајем анахронизам, кад су се разишли музичари и изгубила музика, када сам остао сам са својим речима – увиђам да није било узалуд, увиђам да се и овако огољене ове речи дају изговарати и да њихов садржај има смисао који сам им наменио...
Ове песме су испуниле своју мисију. Биле су хитови – сад могу мирније. Сад оне личе на мене који сам једно време пристајао да будем играчка. Равно петнаест година сам био „играчка“ пишући овакве песме, и то сматрам значајним делом свог живота, јер су се том играчком играли најбољи, они који су знали да цене игру... (на путу, априла 1986)”…А тако каже и једна од мање знаних песама из овог круга поезије:
Кад ниси знао ништа боље
Од свега што живот може дати
Ти онда иди у пусто поље
И тамо пати
Твоја ће свака суза пасти
На земљу која сумњу рађа
И тешко теби кад почне расти
Ријека од суза и на њој лађаУ Културном додатку «Политике» ГОЈКО БОЖОВИЋ пише о «примењеној књижевности» и тачно констатује: забава "успављује", па је забавна књижевност данашњице далеко опаснија од идеолошке "књижевности" из времена о којем је писао Десница.
"Летопис Матице српске" у броју од јуна 2015. године посветио је велики темат са 11 учесника теми: ""Висока" и "ниска" књижевност - са наводницама или без њих"
Слободан Владушић:
„Када кажем „велики писац”, то онда подразумева напор да се покаже како су стилске, поетичке, метафизичке, сазнајне вред¬ ности опуса или текста неког писца ванредне; читалац слути да у опусу „великог писца” постоји нешто чега нема у другим опуси¬ ма и то је оно што га привлачи. Међутим, читалац није фан вели¬ ког писца, као што ни привлачење није онемоћавање читаоца и његово претварање у пасивног слушаоца великих речи. Пре би се могло казати да „велики писци” омогућују рађање „великих чита¬ лаца”, односно да њихови текстови омогућују читаоцима да развију неке особине властите личности које живот чине потпунијим, леп¬ шим, интензивнијим, премда и меланхоличнијим. Поред осећања за естетску вредност текста, такав читалац почиње да показује по¬ већану пажњу за речи другог, што је особина коју је немогуће стећи ако човек у једном тренутку пред неким текстом привремено не занеми. Исто тако, читалац стиче вештину тумачења текста, али и света уопште: понукан структуром књижевног дела као секун¬ дарног лингвистичког система, читалац ће заувек изгубити став наивног поверења у тзв. „очигледности”. Свет ће се разокрити као „шума знакова”, а престаће да буде пустиња очигледности. Најзад, такав читалац временом стиче посебну језичку осетљивост. Она му омогућава да изведе елегантне, оригиналне, нијансиране језичке формулације, које успевају бар у некој мери да умакну општем брбљајућем препричавању и распричавању. Исто тако, та осетљивост му служи као панцир који га штити од реторичко-манипула¬ тивних техника којима је изложен.“
ЉИЉАНА ШОП маја 2012. пише:
ДОГАЂА НАМ СЕ ВРЕДНОСНИ СУНОВРАТ
- Ако кажем да прочитам више од 300 књига годишње, од чега више од половине спада у текућу продукцију српске књижевности, па онда додам да је од тога, можда, вредело прочитати каткад једну шестину, а некад ни толико, изрекла сам вредносни суд, од којег нико нема вајде, и који ништа неће променити у све захукталијој машинерији писања, објављивања, рекламирања, награђивања и нечитања.
КОЈЕ ТЕМЕ ДОМИНИРАЈУ савременим српским књижевним стваралаштвом?
- Највише су то књиге личних исповести, које голицају радозналост, обећавају забаву, опсењују простотом, прозивају неистомишљенике, најављују могућност скандала. Такве књиге овде се објављују у 300.000 примерака, а многе значајне за савремену књижевност и њену будућу историју у 300, па се питам да ли ћемо услед овакве издавачке и удворичке математике разумети корене и разлоге вредносног суноврата, који нам се очигледно догађа.Шта је УЗРОК ОДУСТАЈАЊА ОД ВРЕДНОСТИ у књижевности?
- Уметност писања, захваљујући даровитим и непоткупљивим појединцима, још извесно време може да буде бастион вредности, али је питање колико дуго, с којим мотивима и средствима, у каквој средини и окружењу, за кога… Ко данас и овде има морално право да тражи или очекује од писаца (уметника уопште) да у овом друштву буду аскете, сиромаси, мазохисти, да чекају док у њима не сазри идеја, план, да брусе реченице, трагају, преправљају, дотерују, одустају од верзија које су сјајне у односу на оно што се објављује и увелико хвали као „вредност“? Не смемо заборавити да се књижевност ствара у свом времену, а ваљано процењује најчешће у будућем. Нити да су сви који пишу, па и они најбољи, ипак само људи.Да ли срозавању уметничких вредности доприноси и ИНФЛАЦИЈА КЊИЖЕВНИХ НАГРАДА, које због тога губе на значају?
- Награде су посебна прича, баш као и вредновање. Оне су, квалитативно и квантитативно, израз друштвене спремности да препозна вредност, или да је девалвира у општем поретку ствари. Замах у „стварању“ створио је и замах у награђивању. Омасовљење, заокруживање процеса, територијалне (локалне) амбиције, измишљање „пројеката“ који ће конкурисати за буџетска средства, све то могу да буду нове награде које ничу као печурке после кише, доводећи потом у питање и оне које су се временом (због својих лауреата) избориле за статус и реноме.
ВЕСНА КАПОР марта 2015. пише у текстуСМИСАО ПИСАЊА У (Н)ОВОМ ВЕКУ – ЛАМЕНТИРАЊЕ ДОСТОЈНО АНТИЧКЕ ТРАГЕДИЈЕ
„ ...под термином књига, читаоцу се широм кугле препоручују равноправно: биографије, у различитим облицима, од историјских, романсираних до исповести јавних личности из свих друштвених категорија, кримни романи, сф , популарна психологија....и коначно, како се онима који се њоме баве, чини- остварења високе уметничке књижевности.
Дакле, већ на том првом нивоу јавности дела, замагљује се и искривљује свест о томе шта је књижевност (јер књига је све што је штампано). Потенцијано, широка читалачка маса, уколико није специфично образована, оцењиваће и вредновати у истом рангу све написано. Треба ли напомињати да у веку конзумеризма и неподношљиве лакоће постојања читање постаје још једна разонода? Од књиге се очекује да подржи поменути модел живота...
Будним оком усмерава се и награђује пожељна тема. Као на школском такмичењу, где се очекује подобност и лојалност. На цени су, теме које погодују неолибералном и неоколонијалном друштвеном обрасцу. Познати модел: новац, култура, политика, проверен је. У складу са тим, и књижевност, одједном бива осветљена. И, гле, важна! Али, ако пажљиво бирате лексику и теме.
Новом светском поретку су потребни обеспредмећени, хладни грађани ( не становници, акценат је на том лажно етаблираном термину: грађани) који ће у складу са општом сликом света као јединствене увезане прогресивне и јединствене Државе, бити свуда оратори и химнисти по већ модулираној и усађеној свести да све што је традиција, све што је колективно и фолклорно, нужно мора на отпад...
Коректност као један од основних императива пуни уши овог века. Како бити уметник, а коректан? Коректност подразумева, да не буде заблуде, лојалност задатим темама... и генијално дело, не значи ништа ако није на листи пожељних тема. С једне стране, слобода књижевног израза апсолутно је загарантована, свима, а са друге стране, ако закорачите превише изван кодекса, постајете заточеници споствене слободе ( С. Ружди, Р. Савијано...)
Фондови, који су нарочито пожељни у земљама у транзицији, играју улогу мецена. Међутим, о, како су негдашње мецене биле наивне: тражили су да уживају у уметности, да се спорадично помену и похвале. Данашње „ мецене“ постале су неолиберални фондови (углавном) чији је смисао грађење утицаја, мењање свести и културних модела одређених средина. Онај ко то пориче, намерно је или благословено слеп. Дакле, поред саме књижевне вредности, да би Писац био прихваћен и дело препоручено, у игри је много других одредница које се огледају у геополитичком тренутку, циљевима и потребама, оних који креирају свест савременог човека. И као што пројектанти новог врлог поретка имају приватне војске које по потреби шаљу на разна жаришта, тако истовремено (већ поменуто) иде и новац и подршка културним посленицима. То су моћни одувек знали: култура (књижевност) је најмоћније средство освајања. На крају, док тривијализација књижевности беспоштедно траје, унутар многих, нарочито малих књижевности, букте беспризорни ратови. И то, мили моји, не због поетика, нису у питању никакве епохалне стилске иновације. Реч је о идејно-идеолошким платформама! Или је то, можда, нова поетика, поетика (н)овог века? Ламентирање, дакле, над судбином књижевности постаје достојно античке трагедије“.
Тачним констатацијама Љиљане Шоп и Весне Капор треба додати да се у нашој култури потпуно изгубио термин ПУБЛИЦИСТИКА, као новинарско-фељтонски део онога што се сада назива књижевност, мада је бар 50% књига управо то. Томе је допринео и дуго чекани Закон о издаваштву (још у форми Нацрта) који не разликује појмове ПУБЛИКАЦИЈЕ и КЊИГЕ. Уњему су све штампане ствари публикације, а тиме значи књиге – и сабрана дела Андрића и Шекспира, као и "Сто најлепших шешира" и Правилници о противпожарној заштити. Библиотекарска класификација по облику прогутала је садржај.
Маркетинг нећу ни да помињем - у најавама књига све је врхунска књижевност.
Најзад, нема књижевне критике, а и оно што постоји су хвалоспеви или информативни прикази без покушаја вредновања, или, ређе, подсмевачки текстови на идеолошкој основи.
Дакле,
РАЗМИШЉАЈТЕ О ПРИМЕЊЕНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ АКО ВАС КЊИЖЕВНОСТ ЗАИСТА ИНТЕРЕСУЈЕ!
или
БАВИТЕ СЕ ПРИМЕЊЕНОМ КЊИЖЕВНОШЋУ АКО ВАС СВЕ ДРУГО ВИШЕ ИНТЕРЕСУЈЕ!Миливој Анђелковић
http://www.amika.rs/