Amika.rs

А р Е н А


Миодраг Лукић: Политичка коректност

Познато је да сам политички некоректан, ма шта да то значи у овом свијету, односно овој цивилизацији чији се крај све јасније назире на хоризонту. Сама ова моја изјава да се крај ове и овакве цивилизације назире на хоризонту је политички некоректна изјава која ми може, ако ништа горе донијети етикету теоретичара зајвере, а то је можда и најгора могућа етикета коју данас можете да зарадите.
Политички некоректан човјек се прећутно проглашава асоцијалним, популистом, фашистом, нацистом итд., а кад му се прикачи да је теорет
ичар завјере онда ова етикета обједини у себи све набројано, па ако човјек износи и само лако доказиве чињенице, буде проглашен за друштвену опасност. Чињенице су свеједно непожељне како у политици, тако и у медијима и култури, па свако ко барата чињеницама, а не по жељи господара обликованим истинама, заслужи да буде скрајнут.
Наравно политичка коректност није изум овог времена, постојала је одувијек и постојаће заувијек, али данас доживљава вјероватно свој врхунац па на све стране доживљавамо да људи који су мање упућени у вјештину манипулације људима, остају збуњени, наравно ово се односи на оне који покушавају да размишљају. На несрећу људског рода, а на срећу и корист господара, већина људи и не покушава да размишља, него дозвољавају да их струја носи. Живе са затвореним очима, а све оне који покушају да им отворе очи доживљавају као опасност.
Како је политичка коректност изгледала у прошлости и како су се људи односили према онима који желе да их упозоре на опасност?
Лаокон Тројанац је упозоравао Тројанце да не уносе дрвеног коња у град и не славе прерано побједу. Тројанци су били кивни на њега што им квари славље, а легенда каже да су га богови казнили па су змије убиле и њега и његове синове. Постоји још много античких примјера, али боље да се држимо ближе историје.
Свети Јован Крститељ и Исус Христос су вјероватно најбољи примјери политичке некоректности јер у времену у коме јеврејска вјера отпада од Бога, а отпадање је подржано од политичке елите и страног, појављују се и покушавају да учине немогуће, спасу вјеру од пропадања. Знамо како су завршили, први обезглављен, а други разапет на крсту.
Колико је још политички некоректних остало без главе у току свих вијекова људске историје тешко је и претпоставити, али је сигурно да их није било мало, као и да данас остају без главе, фигуративно али и стварно они који се дрзну да буду политички некореткни у тој мјери да својим дјеловањем угрозе елиту која спроводи намјере и наређења, нама још увијек невидљивог господара.
Постоји један веома лапидаран примјер политичке коректности. Дешава се 1944. године у окупираном Паризу. Маршала Петена је на улицама Париза дочекало два милиона људи, махало му заставицама и бацало цвијеће на возило у којем је пролазио. Годину касније два милиона људи је на исти начин дочекало генерала Шарла де Гола. Не пада ми на памет да повјерујем да је у Париз стигло два милиона људи из унутрашњости да дочека генерала де Гола, били су то исти они људи који су годину раније дочекал и славили маршала Петена. Шта се то промјенило у току те године, да исти људи, на исти начин славе како колаборатера Петена тако и антифашисту де Гола?
Људи се свакако нису промјенили, али промјенио се облик политичке коректности.
Шта нам пружа политичка коректност?
Можемо да живимо уљуљкани у увјерењу да је свијет око нас сасвим у реду, или да нојевски забијемо главу у пијесак, да је расхладимо или затворимо очи пред чињеницама које би могле да нас узнемире.
Кад покушамо да прогледамо, обично прихватимо други облик политичке коректности, супростављен оном који смо прозрели, и поново се уљуљкамо у удобност снова које нам медији вјешто намећу и поспјешују.
Многи који су били незадовољни диктатуром политичке коректности, са надам гледају новоизабраног америчког предсједника Доналда Трампа јер он сам је у предизборној кампањи показао велику дозу политичке некоректности. Наравно залуд се надају, ако не буде убијен или насилно смијењен, што није немогуће, наметнуће само нови облик политичке коректности у којој ће се малограђани уљуљкати, а они који су политички некоректни биће скрајнути ако не буду убијени.
Ипак, сјетићете се да постоје интелектулаци који су политички некоректни, а нису скрајнути нити су убијени.
Да постоје интелектулаци, политичари, умјетници, којима је дозвољена политичка коректност и пажљиво се узгајају од стране елите, да би нама осталим пружили привид постојања слободе говора.
Док читате дјела или слушате говоре Ноама Чомског, који је жив и здрав, а није скрајнут него је славани и успијешан, почнете да страхујете за живот овог „храброг човјека“. Чињенице које износи су застрашујуће и сматрате их погубним за америчку политичку елиту, међутим ништа се не мијења иако су његова дјела штампана и распродата у милионским тиражима. Чудите се да је тај човјек још увијек жив јер усмјерио је своје перо против најјачег могућег противника. Тако мислите и још увијек се чудите да није убијен?
Ако је такав случај можете слободно да се опустите неће му фалити ни длака са главе јер њему је дозвољена политичка некоректност. Чомски је у свијету филозофије оно што је Мајкл Мур у свијету филма.
Ноам Чомски напише томове књига којима разоткрива сву поган америчке политике и корпоративног капитала и ужива све повластице које припадају човјеку његовог калибра, а младић који је снимио филм о Феми изврши самоубиство у 29-oj и при том убије своју супругу и дијете. Не чуди ли вас то мало?
Пошто сам загазио дубоко у политички некоректна размишљања, а мени као Чомском то није дозвољено, немам благослов господара као он, биће боље да пређем на мање опасан терен.
Постоје мање опасни облици политичке некоректности, или барем мање значајни у глобалном смислу, али политички некоректном аутору доносе неугодности, као и нове непријатеље, што није увијек лоше, јер до непријатеља више научимо него од пријатеља.
Не тако давно објавио сам два текста који су сваки на свој начин политички некоректни. Први који говори о трулежи у нашем друштву и нашој цркви, под насловом „Ћутање је гријех“, донио ми је мноштво критика, како јавних тако и оних који ћутећи шкрипе зубима. Био сам тако безобразан да сам у оквиру текста укомпоновао фотографије на којима се налазе Патријарх Иринеј Гавриловић, масон Тахир Хасновић и мистериозни гроф Филип Пикапјетара, ах да ту је и нека сподоба која се представља као Весна Де Винча.
Миодраг Лукић: Не пада ми на па��ет да ћутим!
Политички коректни читаоци занијемили су од чуда, а СПЦ није јавно реаговала, на овај текст који сам писао са циљем да пробудим оне који га прочитају док није касно за буђење.

Миодраг Лукић

 

Amika.rs