БеоГраД
ГРАДСКЕ ПРИЧЕ СА ЖАОКОМСтојан Богдановић, песник и приповедач, али уједно и доктор наука и универзитетски професор, декан, аутор уџбеника и светски цењених радова из математике, до сада је објавио тринаест збирки поезије (од 1977. године), једну афоризама и две кратких прича. Књига „Изабране“ у издању „Наис принт“-а (2015) је његова нова збирка, судећи по наслову, изабраних прича.
Најзанимљивија и највреднија одлика ових прича је њихов говорни урбани језик, лежерано хуморан, сатиричан и елегантно нехајан у односу према догађајима, свету и проблемима. Без епске распричаности, чешће недоречен, јер се много шта подразумева, са стереотипима који овде не сметају јер дају ауру аутентичности.
„Чим је видим, истопим се. То више нисам ја и морам све из почетка. Морам поново да смишљам причу која би покренула свет, и то свет који би се тог тренутка створио ту поред мене“ – пише приповедач у запису „Погађате“, свестан дубљег смисла књижевности и својих текстова, да би у наставку све подвргао благој иронији: „ а не да ја морам сваки час да трчим у Мали Лондон! Погађате, не треба мени свет!“
Обични догађаји из свакодневног градског живота, виђени су са дистанце која отвара просторе за хумор, иронију и сатирична поређења, понекад уздигнута до гротеске.
Уз лик аутора створен је још један приповедач у већем броју текстова: приповедачев пријатељ Цоне који прича многе доживљаје из свог живота. Повремено Цоне коментарише своје приповедање обраћајући се аутору: „ово ми је био најтежи део приче“, док аутор коментарише Цонетово причање (уме да „напакује причу“), записује га и обраћа се читаоцима („оде ми прича, пазим да прича не склизне, е ако вам ово није доста, имајте мало стрпљења, не могу ни да пишем, благо вама...“ ). Тиме се ствара несвадишњи занимљив ефекат непосредног усменог приповедања у коме се врши примарна селекција догађаја и његовог записивања, које такође подразумева одбир, уз присан, хуморно - сатиричан однос
Збирка садржи преко педесет записа и прича, од анегдота и проживљених текстова које доноси животно искуство („Чај“, Зашто ме стално боли глава“, „Масно“), преко сатирично-мистичне приче „Алхемичар Николча Керла из Великог Боњинца“ са „тајном“ шешира и надреалне „Пусто острво“ са нобеловцем Жозеом Сарамаго у главној улози до „трилогије“ свакодневице у форми приче као што су то „Благо теби“ и „Вукашин Лозанић још показује смер“која је мала студија једног века, времена и нарави.
Стојан Богдановић је умножио реалности у којима се догађа нарација књиге: уз свет свакодневног, виђеног очима двоструког приповедача, ту је и свет нестрпљивог читаоца али и свет самих прича које израстају једна из друге, гранају се и умеју да „склизну“ потиснуте другом причом.
У књизи је више реченица чије добронамерне и хуморно-сатиричне обрте можете да користите да изненадите пријатеље, али и велико питање за све писце: „како причом покренути свет“ или бар открити истину о себи. Ако вам то не успе, примените савет Стојана Богдановића из приче „Масно“: „ Да бих све то учинио и начинио и зачинио, морам масно да лажем... Лако је лагати тамо неког, али зашто бих ишао тамо. Најлакше је заварати себе. И ако стварно желите то или нешто друго, почните да лажете себе од сабајле, док злобници спавају, да вам не би покварили концепцију“.
Приче су се могле распоредити у више целина – поглавља и штета је што то Богдановић није учинио јер би тиме књига добила прегледну структуру у којој низови текстова подупиру једни друге („Благи теби“, Цонетове приче, Фејбук и шах-мат приче, приче у варијантама, приче из снова...).
«Изабране» је књига ефектне прозе, животна, живахна и занимљива, по много чему естрадна и изузетно погодна за монодраму или дуо-драму чиме би се приче вратиле свом изворном облику – приповедању. Јер, кад Стојан Богдановић „напакује причу – права уживанција!“
Миливој Анђелковић