Amika.rs

БеоГраД


Миливој Анђелковић

МИЛЕНИЈУМ ПРЕД КАМЕРАМА

Студио је био у углу хале – импровизован «салон» усред хаоса складишта. Уређени део је био ушушкан у сомот тегет и жуте боје; испред њега гомилале су се камере и рефлектори, змијолике спирале каблова, високи паравани, покретни редови седишта, недовршени зидови... Неколико особа нејасних задужења мувало се около.
- Идемо, за десет секунди! – зачуо се метални глас.
Водитељ поправи кравату, заглади косу и осмехну се. Муватори се прикључише на камере и апарате, «пецаљка» тона описа полукруг, очи камера стакласто засветлуцаше обележене црвеним тачкама. Асистенти и помоћници се исправише и загледаше у Петра и друга два госта емисије као да су уметничке слике чију унутрашњу тајну треба разоткрити и зумирати.
Петар је са интересовањем саслушао најаву емисије и забринуо се: водитељ је десетак векова стрпао у једну реченицу која је била звучна као провокација, али нетачна као резиме. Сурогат близак истини који све толико поједностављује да се опасно приближава лажи.
Око рефлектора који се окретао ка њему дрхтурили су остаци неке прошле сценографије налик на џиновске сапи, микрофони су чекали да буду употребљени, избочени као претећи рогови. Да, помислио је и осмехнуо се, телевизија је електронска монструм-крава. Измузе инстант-чињенице од којих ствара фикције које зовемо истином.
На екранима концентрисаним са обе стране «салона» цурели су сегменти породичних живота и ратних хаоса, природних лепота и катастрофа, дечјих игара и насилних смрти. Дивоте и ужаси света измешани у хаотичан шпил. А од нас се очекује, помислио је, да их тако упакујемо да се гледаоци осете као срећни добитници.
- Спонзор ове серије разговора – објашњавао је водитељ – прошао је кроз тешку животну борбу. Њена простота, грабеж и насиље дубоко вређају, каже он и пита: да ли је то неизбежно?
Он значајно заћута, заокружи погледом по саговорницима, загледа се у камере и настави утишана гласа:
- На лицима монаха и калуђера које је сретао видео је смиреност, спокојство и благост. Тада се запитао: како то постићи? Могу ли њихова сазнања и животна искуства да ублаже животне тегобе свих нас?
Он театрално, покретом руке, обухвати студио и гледаоце испред екрана: - Шта могу да нам открију наши цењени гости? – и он убрзано изређа имена, звања и титуле: игуман Сава... учитељ Бхава из будистичког храма... доктор наука Петар ... из института... Саслушајмо их пажљиво, ово може да буде значајан дан наших живота. Да ли је остварење животне среће доступно и нама?
Аух! - помисли Петар. Али ово никако нисам могао да одбијем. И шта сад: истину или додворавање гледаоцима са благошћу на лицу?
Погледао је другу двојицу учесника и схватио да му помоћ неће доћи са те стране. Они имају своје истине и приче. А која је моја истина? Која је то велика и срећна прича науке?
- Докторе – обратио му се водитељ – ви имате занимљиву теорију о срећи.
- Не баш о срећи – одговори он нагињући се напред као да се спрема за борбу. – Али о задовољству животом, свакако. Наиме, данас је много мање људи који осећају живот као терет него што је то било раније. Свет се мења набоље. Међутим, увек ће бити оних који ће рушити све пред собом да би постигли своје циљеве. Сећате се, још је Шекспир написао “часно је гадно” јер се величина не може досегнути средствима свеца. Она тражи чврсту усмереност ка циљу и елиминисање препрека. Прошло је пет векова и још увек је тако.
- Наш спонзор управо то жели да исправи – умешао се водитељ, мешкољећи се у столици. – Да завладају право и правда.
- То желе сви. Они који се осећају потлачени, али и они који су освојили богатство, моћ или власт. Први се надају бољем и другачијем, а ови други да закони и систем обезбеде стабилност постојећег стања.
- Такви улажу у развој. Спонзоришу и ваш институт – опоменуо га је водитељ зачуђено.
- Они инвестирају у своју жељу да се ништа битно не мења и да сви постанемо смирени и спокојни.
- То и јесте похвално…
- Питајте оне који су одгурнути у страну, затим младе пословне људе и амбициозне фирме које хватају замах и извлаче се са маргине. Правда и спокој, то да, али која и за кога? И од ког дана и сата почиње да се примењује та одабрана правда? Хоће ли исправити раније нанете неправде, да ли ће и она одузимати уместо да даје?
- Право јачег као услов прогреса? – сугерисао је водитељ.
- Не, већ по којим правилима се прогрес догађа, за кога она реално важе, какви су политички, демократски и цивилизацијски услови? На пример, начело наслеђивања у светском законодавству. Све је више мишљења да је то остатак варварства. Требало би да се разликујемо по томе како користимо своју слободу, а не шта смо наследили и шта поседујемо. Има још примера...
Водитељ искористи прилику да прекине нежељену тему.
- Шта мисле остали? – упита он наглашено и загледа се у будистичког монаха.
Бхава је смирено гледао кроз њега, не померајући ни једну црту лица и водитељ се загледа у православног свештеника.
- Жеље и амбиције… Њих ограничава морал – проговори игуман Сава и успори прсте којима је пребројавао бројанице. – Моралне норме су основ религијског и традиционалног, и образовања уопште… Основни друштвени појмови, слобода и достојанство, пореклом су из хришћанства.
Он заћута и убрза рад прстију, бројанице су клизиле у круг у његовом крилу. Водитељ се у недоумици окрете будистичком монаху.
- То питање – проговори учитељ Бхава тихо – поставља се само на Западу. Он је у хаосу. Уређује спољашње односе, а унутрашње вредности ишчезавају. Будизам траје дуже од 2.500 година и за све то време у његовој основи је Будино учење о болу свести и болу мишљења као општој трагици човекове психе. Јер, знате, осетили сте и сами – из личности произилази патња. Шта нас то боли? Наше ја! Одрећи се “ја” за потпуно смирење. Али европски индивидуализам не може да поднесе потискивање личности.
Петар се подиже из фотеље и врати у њу, скренувши сву пажњу на себе: - Хришћанство јесте у резигнацији – потврди он. – Али то је и Исток јер вековима развија унутрашње вредности док оне спољашње, оне пропадају. Стална је напетост између вере и света - свет тражи максимум личног исказивања, а вера његово потискивање. Да ли је то равнотежа?
- О којим спољашњим вредностима говорите? – упита будиста одмах. Изгледало је као да се статуа померила: - Онима које Запад развија и популарише да оствари превласт? Исток жели хармонију, просветљење и трезвеност. Он учи умереном и разумном начину живота и забрањује да мрзимо.
- Историја – проговори Петар – историја и живот то не потврђују. И Исток и Запад имају своје инквизиције, конц-логоре, зла и насиља!
Настаде тишина, ледена и тешка, као да је све затрпала лавина. Најзад монах Бхава тихо проговори, као да откида леденице једну по једну:
- Наследници смо претходних бивања и творци будућих. Добре намере воде добрим делима и новом рађању доброг…
- У основи хришћанства је љубав – проговори игуман Сава док су се бројанице међу његовим прстима једва покретале. – Христос нас учи да волимо и непријатеље јер је наша љубав позитивна. Она је активна и стваралачка. Ко не види другог, не види ни себе. А љубав, она је избор и произилази из личности, из онога што нека учења негирају. Она знају само за саосећање, не и за љубав.
Бхава одмахну лагано руком, као да одстрањује чини испред себе.
- Мој осмех каже: Ја разумем тебе, а да ли ти можеш мене?
Буда нас учи: Избегни борбу мишљења...
- Свет, природа, космос – наброја Петар одвајајући прст по прст – они не садрже добро и зло, а љубав постоји само као биолошки нагон. Све остало је наша одлука, ствар нашег избора.
Водитељ одмах преузе тему, опонирајући једином коме је то могао: - Митови – рече он – та наша колективна прасвест, врло слична код различитих народа и цивилизација, говоре другачије.
Научник се живахно окрете ка новом противнику: - Да, Хомер и остали кажу да се богови поигравају са нашим животима и судбинама. Данашњи физичари проналазе несташне атоме који су још у време Великог праска скренули са путање и свет је постао непредвидљив. Зар то није суштински исто: поигравање је непредвидљивост, непредвидљивост је поигравање.
Игуман Сава се тешко окрете ка Петру: – Увек када је нека катастрофа или велика несрећа, људи похрле у цркве. Одговор им не даје несташни атом ни наука и научници већ вера и црква. Велике револуционарне промене нису донеле добро – ни револуција у Француској ни потом у Евопи, ни бољшевичка револуција у Русији и деловима Европе – увек су их пратили јахачи апокалипсе: насиље, убиства, пљачке, велико проливање крви. Христос, Богочовек и Месија је алфа и омега, почетак и крај људске историје и оваплоћење свих божанских порука.
Петар жустро приговори: - Наука је увек, па и сада, најмлађа и најстарија, она се непрекидно обнавља...
Игуман Сава одмахну руком: - Наука једну заблуду замењује другом, једног бога другим. Она је увек у праву јер верује у новооткривено. Она је маркетинг нових сазнања, а црква, она је знање. Наука је дете које учи да хода, а црква човек коме је сваки корак добро познат.
Петар климну главом: - Добро речено, оче. Али каква је наука цркве? Није ли то илузија барона Минхаузена? Она када је веровао да ће сам себе извући из блата тако што ће се вући за перчин? Жеља и воља нису довољне. Жеља је сан, воља је метафизика. А блато је... реално...
- Блато је живот – уметну се Бхава. – Буда каже: Живот је прљав. Осамљен се крећи, као носорог.
- Блато је пали свет – исправи га игуман. – Прихвата га љубав да би га преобразила. Филозофија хришћанства се темељи на личној љубави, док неке друге...
Бхава прихвати изазов: - Хришћанство своје изворе има у азијским религијама и тамо ће се једном вратити. Свето Тројство, зар то није остатак паганства? Хришћанство је сан. Објавило се у сну владара, реализовало у визијама. Живот је друго. Он тражи поништавање појавног “ја” да би се живело истинским бићем, а не у сну или визијама.
Петар се окрете ка камерама: - Хришћанство је дало моралне норме. Али оне се могу потпуно остварити једино ако се “прочисте” кроз развој друштва, демократске процесе и комуникацију. Иначе, постају догме. Зато је неопходно “самоограничење” – да се искључивост религија замени толеранцијом. А то значи да религије треба ограничити умом и друштвеним односима.
Игуман Сава одмах одговори, размахнувши бројаницама: - Атомска бомба је производ ума. Биотехнологија у којој човек производи себе – такође. Науку је неопходно ограничити моралним нормама које даје религија.
- Западни свет је – проговори Бхава и очи камера се уперише на њега - пун великих система који себе намећу као једине: римско царство, хришћанство, крсташки ратови и инквизиције, победници у светским ратовима, нови свет профитне глобализације. Али увек једно. Зашто само једно? Зар то није ограничавање могућности целе цивилизације? Кажете: толеранција, ограничење свешћу... Како освестити све различите, често супротне, самодовољне или искључиве друштвене системе једне цивилизације?
Петар жустро рашири руке: - Тако што ћемо ширити поља у којима се допуњујемо, а не јахати на разликама. Неверица у друге призива једноумље. Тек када се уздигнемо изнад наметнутог, спашћемо се осмог смртног греха.
- Осми... смртни грех? – упита отац Сава зачуђено.
- Да, по Борхесу. Велики аргентински писац је признао при крају живота: «Начинио сам највећи грех – нисам био срећан у животу.»
Игуман Сава резигнирано одговори: - Бити срећан, шта то значи? Заробљени смо фасцинацијама па не видимо суштину, оно узвишено и трајно. Наше реално постојање не препознаје дубљу духовност.
Петар махну водитељу и сачека да се камере окрену ка њему.
- Не познајемо још ни оно што називамо «реално постојање». Знамо за три димензије, познато нам је и време, недавно смо открили још шест мини-димензија сабијених у свету атома... Како оне делују, колико их заиста има, шта ћемо још открити... Томе додајте и случајност. Она се не сме заборавити; онај мали, несташни атом је увек негде близу нас...
Игуман Сава се надмоћно насмеја.
- Наука је Творца заменила Случајем. Све што људски ум не може да објасни производ је неке «случајности»: Велики прасак, еволуција, лутајуће комете, несташни атоми, лов на «божју» честицу која ће сама, случајно да искочи... Превише случајности да би било случајно.
Бхава се помери али га Петар предухитри.
- Тачније је рећи по законима које још нисмо открили. Наука није догматика, она тражи, греши и открива. Међутим, ни наука ни религије нису разјасниле суштинска питања оних у чиме име постоје и делују. Бавимо се све новијим објектима, а субјекте обликујемо по старим канонима...
И док је Петар узимао ваздух да настави, Бхава најзад дође до речи: - Наша бића су тек мале тачке свести у ништавилу.
Водитељ се убаци, погледа упереног ка режији.
- Међусобне односе треба уравнотежити, сагласни смо сви у овој полемици. Шта још можемо да закључимо? Прво...
Прекри га висок и оштар глас, металног призвука, оштар као сечиво.
- Програм... прекидамо! Због ванредних околности у студију! Угасите рефлекторе! Искључите камере! Напустите студио! Важи за све! Одмах!
Тренутак тишине. Узбуђени жамор. Светла почеше да трну. Женски врисак.
Петар је видео како се камерман нагиње над камеру, њено црвено око утрну.
Хала утону у таму, неколико плавичастих светиљки високо под сводом затрепта и остаде да светли, преслабе да осветле велики простор. Оне су путоказ, помисли Петар, показују правац излаза и окрете се ка другим учесницима разговора.
Надам се да ми нисмо узрок ове пометње, хтео је да каже. Међутим, фотеље су биле празне. Пулт водитеља је одбљескавао слабом, фосфоресцентном светлошћу.
На крају студија назрео је покрет – нечија тамна леђа су замицала у лавиринт пролаза и он пожури за њима.
Ходник је био згуснути мрак, бледе мрље су се појављивале и губиле као отисци духова и претварале у зидове. Негде напред чули су се узбуђени далеки гласови. Петар пружи корак и налете на ходник закриљен сводом. Завијао је удесно и он поново урони у мрак, опипавајући зид једном руком.
Изађе на шири простор без паравана и зидова, отворен ка крову хале. Високе плаве светиљке, једва довољне да осветле саме себе, биле су померене улево и он обесхрабрено застаде – излаз није био у правцу његовог кретања.
- Хеј! – узвикну са нотом панике. – Хеј!!! Где сте? Где је излаз?
Одговори му јека његовог гласа и тишина. Покуша да се оријентише по своду, али је мрак био потпун, чак ни светлости града се нису назирале. Нису се видели лукови хале, само плавичасте тачке које лебде у празнини. Испред себе напипа ниско постоље и седе на њега, ослушкујући и загледајући у мрак.
Уједначена густина таме се лагано раслојавала, велови тмине сложени један преко другог сада су се раздвајали. Потпуно црнило зидова, сиво прамење ходника који су се рачвали у празнину, густи стуб таме у висини човека...
Или човек?
Назирала се округлина главе; Петар претрну и обрадова се.
- Бхава? – упита он тихо. – Бхава, молим вас, јавите се! Оче Саво?
Није било одговора. Фигура се не помери. Стуб или можда... Можда ипак људско биће са нејасним намерама...
Петар се укочи, сливен са постољем на коме је седео, са надом да је тако мање видљив.
Мрак се таласао између њих, велови су се навлачили и размицали.
Или се то Он покреће?
Петар остаде непомичан. Невидљив, надао се. Непостојећи. Улазак у једну од оних шест мини-диманзија је сигурност. Ту смо, једни до других, а не видимо се, не чујемо се, не осећамо...
Не постојимо.
Кратак бљесак светлости протрча кровом хале.
Зачуше се гласови.
- Професоре! – разумео је повике. – Где сте? Јавите се!
Петар осмотри фигуру испред себе. Није се мицала. Стајала је непомично и ћутала, као биће из друге димензије.
Неколико светлосних млазева прошара простор испод крова.
- Професорееее!!! Безбедни сте, дојава о бомби је била лажна!
Бомба?! – зачуди се Петар. Зато сва ова паника, и мрак, и безизлаз. Привремени су, обрадовао се, као и ова појава испред...
- Овде сам! – одважи се да одговори. – И још неко...
Фигура се не помери, кратак рез светлости прелете преко ње обасјавши контуре које су... Несумњиво... Биле људске.
- Останите где сте! – из близине се јави ведар глас. - Наћи ћемо вас!
Наћи ће ме – обрадова се Петар. Али како кад сам ја сакривен? Увучен у мини-димензију. Једну од шест. Или колико их већ има. Нема ме, и зато сам безбедан. У овој тами која се љуља...
Кулиса се заклати и преломи, фигура се покрену и крену ка њему.
- БуууУУУмммМММ! – одјекну са разделом.
Вишеструко преломљена и прејака светлост га засени и подиже увис.
Видео је слеђено лице и укочен поглед. Кроз празнину хрлили су ка њему.
Поглед статуе празних очију.
Сусрели су се, груди на груди, као у љубавном загрљају.
Два слична облика, разглобљених удова и искошених глава – један који је за тренутак оживео и други из кога је истицао живот.

Миливој Анђелковић

Прича је објављена у часопису САВРЕМЕНИК број 199/2012. године

Децембра 2015. обајвљена је и на Б-92:

Извод из дискусије:

mariopan16:26 27.12.2015
Re: Sta je nauka i zasto nas je to briga?
Kako je moguće da je u XXI veku, i pored toliko fundamentalnih naučnih rezultata (naučno dokazanih uvida u materijalnu stvarnost) u poslednjih 300-400 godina, a o primenjenoj nauci (tehničko-tehnološkom napretku) da i ne govorimo, velika većina živuće populacije i dalje religiozna?

Po meni je ovo suština priče.
Svako od učesnika u studiju priča svoju priču. Naučnik pokušava da ih dozove pameti ali verski poglavari uporno sve pojave i stvarnost tumače dogmom svoje vere.

Svaki pokušaj naučnika da objasni nešto naukom i da prave odgovore biva poklopljen nekom verskom dogmom.... i na kraju baš on strada....što mi se u priči učinilo kao presuda razumu, kao da samo naučnik nema realan pogled na svet, na stvarnost koja se zbiva oko njega? Zato i strada?

A verski poglavari jesu prepoznali pravu opasnost, jer ma šta pričali vernicima svesni su da je život samo jedan - i na vreme su utekli?
Zašto se nisu oslonili na svoju veru da će ih ON spasti, ili da će bar prekoredno stići u raj - nego su pobegli?

Možda zato što ni oni u svoju dogmu ne veruju?
Zašto nisu mirno čekali da stignu u onaj raj koji obećavaju vernicima, vidim da im je miliji život na ovom svetu od obećanog rajskog vrta na onom?

Znači laž vlada svetom i moćnija je nego nauka? Ona će preživeti a nauka možda i neće? Zašto neće? Gde je greška ako nauka ne može da pobedi laž (dogmu), eto već nekoliko hiljada godina?

Zato mi je tekst bio zanimljiv, što je Amika tako postavio priču?
Ako sam priču dobro razumela a uvek postoji šansa da nisam?

amika20:46 27.12.2015

Мариопан, честитам на тумачењу приче. Она се најпре може тако разумети, јер прича - ако је добра - увек може да се тумачи на више начина.

„i na kraju baš on strada....što mi se u priči učinilo kao presuda razumu, kao da samo naučnik nema realan pogled na svet, na stvarnost koja se zbiva oko njega? Zato i strada?”

Прво, зашто да било ко страда? Могла се завршити и другачије. Али ако већ страда - било који свештеник да страда могло би се тумачити да је Бог оне друге вере. Да страда водитељ - такви се увек провуку, било би банално, освета виших сила што призива таква питања.
Страда научник који се позивао на Случај и његова смрт може да значи да се Господин Случај управо догодио, и да је он био у праву.

Мариопан
"A šta mu to vredi ako nikome ne može da dokaže da je bio u pravu?"

amika
Њему баш и не вреди, али причи вреди, а како је он лик из приче - вреди и њему јер остаје запамћен. Погинуо јер му се догодила Истина, на пример...

Мариопан

“Znači laž vlada svetom i moćnija je nego nauka? Ona će preživeti a nauka možda i neće? Zašto neće? Gde je greška ako nauka ne može da pobedi laž (dogmu), eto već nekoliko hiljada godina?”

амика

Светом влада манипулација,усмерена и организована лаж усмерена ка тежњи за доминацијом. Има у упутству ђаковске - чини ми се - бискупије реченица: приведите мајци цркви оне паметније и отреситије, остали су ионако већ у њеном окриљу...За оне који нису верници ту су медији и спектакли свих врста у свету велике забаве која све прекрива.

Разлике - огромне разлике - које постоје међу цивилизацијама нико озбиљније не покушава да сагледа и макар смањи већ их користе да би обезбедили своју доминацију или бар слабљење противника. Све је подложно манипулацијама, па и наука, пример су климатске промене и деценијска надмудривања око било каквих договора великих.

Мариопан
ljudi vole da ih lažu i vole da se njima manipuliše jer to smanjuje osećaj odgovornosti

amika

Више воле обећани далеки рај до кога се тако лако долази - послушношћу, него неизвесност својих одлука...

Оно што је био проблем ове приче и из чега проистиче њена евентуална вредност то је сучељавање три различита веровања - става и односа према животу и дубоке разлике које постоје, и све то у окриљу медија који тежи да све претвори у спектакл. Не зато да се једно схватање истакне већ баш да се покажу дубине тих разлика и немоћ да се оне надвладају.

http://blog.b92.net/text/26117/Milenijum-pred-kamerama/

Мирослав Б. Душанић

МИЛЕНИЈУМ ПРЕД КАМЕРАМА је изврстан текст. Због дужине "истргнуо сам само фрагмент"...

 



Amika.rs