БеоГраД
Миливој Анђелковић
ПРИЧЕ ЗА СВАКИ ДАН
Понедељак:
ТРАЖЕЊЕВозио је брзо, у ритму колоне, чувајући место у њој. На челу је био дрчни, сребрнасти ауто који је повремено измицао, до првог семафора. Ту га је колона сустизала, улетали су у зелено и настављали даље, сви заједно, као да учествују у неком тајновитом договору.
Попречна улица коју је тражио остала је иза њега пре два, можда и три семафора. Опила га је чар заједничке вожње и једноставно је наставио, у ритму колоне, ослушкујући предење мотора и меки шапат гума. Волан се податно препуштао његовим рукама, педале су са благим отпором прихватале команде. Сунце је бљештало на лаку хаубе док је мотор хипнотички гутао сиву траку друма, као да у себе усисава свет. Лево и десно, на малим екранима спољних ретровизора, непрекидно се емитовао убрзани филм зграда, излога, возила и дрвореда који су нестајали иза њега.
Освестио се на излазу из града: шта ја то, овде, тражим? Успорио је, укључио мигавац и скренуо на леву траку. Шарени калеидоскоп на екранима ретровизора нагло је променио ритам, колона је нервозно затрептала мигавцима и ужурбано га претекла.
Паркирао је ауто, протресао главом и изашао из кола. У стаклу излога за тренутак је угледао своје лице. Али то није био лик који је годинама памтио. Између избледелих кутија кекса, обрушених пирамида чоколаде и расутих бомбона лебдео је неки њему непознат одраз.
Изненађен, пришао је излогу, да се приближи свом новом лику. Одраз се преломио преко шарених омота и повукао у дубине продавнице.
Стајао је, лицем уз стакло, и са сигурног одстојања посматрао себе, далеког и мутног.
Уторак:
ТАМО ДАЛЕКОПочело је када је Тамо далеко заменио са Satisfaction Ролингстоунса. Легенде су најавиле концерт у његовом граду па је – њима у част - променио мелодију на мобилном.
Прво је осетио свраб на руци, као колону невидqивих мрава. Чешао је, мазао, посипао... Добро је, проћи ће. Карте још нису биле у продаји, кад, усред ноћи, као да је неко ударио у гонг: опет свраб, онај несносни. Поновио је поступак, шеткао по соби, али, јок, не вреди, миле ли, миле...
То, наравно, нема везе, али вратио је Тамо далеко на мобилни. Можда се преци буне, шалио се и чекао: Шта ће сада бити?
Усред ноћи опет исто: нечујни гонг који зове на узбуну и чешање: ни Тамо далеко не помаже. Појавило се и црвенило, ни преци нису као што су били…
Онда је на мобилном, испод навлаке, открио красту скореле прашине. Састругао је, опрао вињаком, испрао лозом... И свраб нестаде, као руком однесен. Заједно са црвенилом.
А Тамо далеко је оставио. За сваки случај, у почаст предака.
Среда:
КРАТАК КУРС ИКЕБАНЕНа курсу икебане се нашао случајно, уместо болесне веренице. Замолила га је, а очи су јој блистале, не само од температуре, надао се.
И тако је отишао оран да све види, чује, уради и запамти за њу. Као да су му се сва чула пробудила. А тада се, изгледа, буди још нешто над чиме немамо власт.
Учио је како се сецкају биљке, ампутирају гранчице, откидају листови и савијају стабљике. Оне које се упорно исправљају, упутила га је инструкторка, треба мало рецнути да би се повиле у жељени естетски облик. Сок из пресечених стабљика је капао, срж се лагано превлачила мреном, лишће је млитаво висило на онемоћалим стабљикама… Мириси биљака су били прејаки, као позиви у помоћ.
Замутило му се у глави, одложио је вртларске маказе и гледао како то остали раде. Око њега се немилосрдно касапило, све те фине и нежне дамице лакираних ноктију руковале су маказама, ножевима, сецкалицама и сечивима свих врста као љути сараценски гусари. Ништа није могло да их заустави све док не би добиле хармоничан распоред, узбуђујући ритам, нову целину која је лепота сама по себи… Вишак деструкције за сувишак естетике.
Уз све то транжирање биљног света преслишавале су се из енглеског:
- Оно save са компјутера, знаш шта то значи? Снимити, односно сачувати, спасити…
- А liks of love значи нежан пољубац, али и лиз, онај, знаш, орални…Сецкање, краћење, кидање и савијање се настављало, једноставно и лако, као енглеске речи које излећу из речника да би се заувек увукле у њихово памћење. Биљке су интензивно мирисале, а гомиле ампутираних цветова, гранчица, листова и делова стабљика вукле су се око њих.
На крају часа пришла му је инструкторка. Његове биљке су биле целе, без откинутих делова, распоређене у три групе.
- Шта је ово? – упитала је опрезно, као да ступа на непознат терен.Све полазнице су нагрнуле да виде то чудо од уметности, тај оригинални сувишак естетике који изненађује чак и инструкторку.
Само слова. Три магична слова.
- S O S – срицале су.
- S O S – потврдио је. – Или, у преводу: Спасимо! Наше!! Душе!!!Док се враћао код веренице, мобилни су зујали, приче су се умножавале и преплитале кроз етар.
- Шта си то, тамо, урадио? – питала га је зачуђено. Сјај у њеним очима је потамнео, речи су имале оштар призвук шкљоцањa вртларских маказа.
- Гледао, слушао... И мало их пропитао из енглеског – објаснио је.
Четвртак:
ЧАРИ ПРЕПОЗНАВАЊАВраћао се раније него обично – јуче су претерали са журком па су девојке журиле кућама, а само мушко дружење као да је изгубило смисао. Још на аутобуској станици знао је преостали део вечери: петнаест монотоних минута вожње (десет станица и неизвестан број црвених семафора), пет минута брзог хода кроз расплинуте светлости у пратњи чежњивог чопора напуштених паса, чекање спорог, увек заузетог лифта… На телевизији је неки од оних старих, мутних филмова које је већ гледао и немуште политичко-ревијалне емисије које неће гледати. Телефонираће, пустити неку добру музику да га ободри (Сатиа и Вагнера, па Штрауса и старог, доброг Амстронга и Елу Фицџералд, да све то изравнају), прегледаће белешке и мало, као, радити, да успостави мир са самим собом…
У полупразном аутобусу јек мотора је све заглушио и док је висио о држачу углачаном од безброј претходних руку, тела препушеног инерцији брзине, сва догађања тог и претходних дана неосетно су се сплели у јединствену целину, у хармонију прошлих и извесност будућих дана.
Шта се то, управо, догодило, запитао се. Моћ сажимања? Чари препознавања? Или тек самоприхватање, спокојство препуштања?
Узнемирено је спустио руку а аутобус је почео да нагло кочи, као да одговара на његов знак. Затетурао се: побуна тела, грч мишића, рефлексни покрети руку и посртање између седишта. Кратка визија Ургентног центра и болничке собе. Најзад је успео да зграби углачану шипку држача, аутобус је успорио и стао.
Прва станица после десне кривине, сетио се, ипак сам стигао кући. Матрица је свеобухватна и непроменљива.
Изашао је, пнеуматска врата су претећи зашиштала затварајући се и аутобус је отишао бљескајући осветљеним фризом прозора. Око њега се склопио мрак, у даљини су трептале ретке светиљке и он одједном схвати да ово није његова станица и да више не зна ко је.
Петак:
ОНО ДУБОКО У НАМАНоћни провод се неприметно одужио и трајао интензивно са, чинило се, судбинским значењима. Тргао се ујутру и покајнички вратио породици.
Ништа необично, оно што нам се свима догађа, много ређе него што то желимо. Брзо би га заборавио да током те ноћи није изговорена реченица која му је, потом, данима пролетала кроз свест као сјајна звезда репатица.
Касни пословни ручак у разузданости летњег предвечерја, промене ресторана и атракција, ноћни сусрети који обећавају, и тада: Човек је слободан…
Пријатељски излазак са колегиницом, дуг и поверљив разговор, међусобно разумевање, рука у руци и: ...али не и …
Изненадна могућност за добар бизнис која, уз кратко затварање очију, доноси изузетну личну добит, кад: …оно дубоко у нама…
И шта сада, питао се. Шта је то? Мудрост окаснелих година? Осећај одговорности? Или само – кукавичлук?
Заиста, човек јесте слободан, али оно дубоко у нама...
Субота:
БЕСКОНАЧНА ПРИЧАОдлучио је да најзад промени свој живот.
Оној банди на послу он је дао отказ и почео да ради оно што воли. То му је донело унутрашње задовољство и спокој, али и много мање пара.
Затим је из куће растерао женину родбину што му је омогућило неке уштеде, а брак претворило у предворје пакла. Са својом родбином се посвађао, покушавајући да рашчисти нерешена питања наслеђа и друге имовинске односе. То га је помирило са женом, али још више финансијски оптеретило.
На срећу, женина родбина се вратила и прискочила му у помоћ, а ускоро је нашао и посао: јесте да су банда, али бар добро плаћају.
Све то му се није свиђало, осећао је унутрашњу напетост и растрзаност али га је одржавало сазнање да је све то привремено јер увек може да промени свој живот.
Недеља:
ВЕШТИНА СРЕЋЕКада се пробудио већ је било касно после подне, напољу су шумеле брезе и он осети нешто што би се могло назвати пламсајем среће. Овде није имао никаквих обавеза, само зрело, целовито време и радост ишчекивања. Као и овај дан што је већ измицао: задовољство путовања на планину, долазак и први оброк, окрепљујући сан. Читав дан је био смештен у тој једној, обичној реченици. А јучерашњи?
Нервоза и заостали послови који се најзад морају обавити, један отворен сукоб и други привремено одложен за неко друго (боље?) време. Умор и главобоља, мучно паковање и лоша ноћ. Довољно за неку компликовану и досадну причу “из живота” коју никад неће написати. За разлику од ове реченице: задовољство путовања на планину, долазак и први оброк, окрепљујући сан...
Лепота је у једноставности, сетио се. А срећа? – запитао се. Да, срећа. Може ли се, уопште, на њу помишљати?
Изашао је на терасу, сунце је тонуло у пламтећу магму боје бакра, меке сенке су издуживале свет. Брезе су трепериле на ветру показујући ону лепшу, светлију страну својих листова и он помисли да срећа, изгледа, зависи од вештине са којом излазимо на крај са одсјајима својих снова.
Миливој Анђелковић