БеоГраД
ПРОЗИВНИК НЕБЕСКОГ БЕОГРАДА (1960 – 2010)
- Њихови дани су данас сене...
... - рече Свети Петар и загледа се у списак:
Душанов град - преко пута Албаније, укосо
http://www.sfipresci.org/spomenik_filmu.htm
Шумадија – преко пута Душановог града
Путујући глумац - испод Народног позоришта
Позоришна касина - преко пута Народног позоришта
Зора (васкрснула без пећи - бубњара и сталних гостију)
http://www.danas.rs/danasrs/srbija/beograd/nove_zore_svitace_u_zori_.39.html?news_id=204909
http://www.mondo.rs/s190788/Info/Press_izbor/Novosti-_Restoran_Zora_opet_otvorio_vrata.htmlБохињ
Преспа – на аутобуској станици код Народног музеја
Стари град (васкрснуо као клон)
Стамбол капија – до Филозофског
Гранд – пивница у Кнез Михаиловој
Централ – «Подрумче»
Грчка краљица
Комуналац, касније Плави јахач
Сувобор (васкрснуо као клон, па преименован у Кафаница Сувобор
Марш на Дрину
Видин капија
Гружанка
Морава
Цер
Таково
Триглав, Ловћен, Крагујевац - око пијаце Зелени венац
Мајевица - угао Балканске и Народног фронта
Табор на Каленићевој пијаци
Браничево на Бајлоновој пијаци или Змајко, по угоститељу
Бродарска касина - водио је Змајко после Браничева
Бока - последња етапа угоститеља Змајка
Конзерва - ТВ бифе поред телевизије у Абердаровој
Јабланица - на пијаци Стари Ђерам
Лотос бар - популарно Лотика
Златан ован - ноћни ресторан око 1969. године у хотелу "Југославија", “крем Београда” са комуникацијом на пет језика
Романи тар - ноћни ресторан на Теразијама, око 1971, где је сада МцДоналдс (доња сала)
Зеленгора
Под липом
Шуматовац (васкрснуо као клон са другим генима)
Прешернова клет – васкрснула као клон пицерије
Раб
Последња шанса (васкрс. клон Шанса)
Бифе ЈАТГргеч
http://blog.blic.rs/269/Bas-licna-istorija-beogradskih-kafana-GrgecМала Мадера
Мали Мажестик
Домовина
Три листа дувана
http://www.belgradeheritage.com/kulturna_dobra/vracar/tri_lista_duvana.htmlСити
Обреновац
Колосеум
Таковски грм
Мали Лондон
Лондон (васкрс.као клон)
Сложна браћа
Зона Занфирова
Зеленгора
Два рибара
Косово
Триглав
Романија
Ужичка Кремна
ОпленацЗлатна моруна
Слобода – на Славији
Мала астрономија
Велика астрономија
Звезда
ОрачЛовац – улица изнад Делиградске, у висини ДИФ-а
Јагодина
Тиса
Јавор
Лион
Мостар
Џакарта
Топчидерска ноћ...
... – Има још – прогунђа Свети Петар – али ми се наставак списка загубио... Њих ћемо други пут, кад им сенке постану изразитије...
Миливој Анђелковић
BEOGRAD ZA POČETNIKE
Belgrade by nightTekst sa ovakvim naslovom štampan je više puta u posleratnoj povesti našeg novinarstva, bivao različito potpisivan, prepisivan i dopunjavan, no sve uvek sa istim ciljem: njime se, naime, lažu provincijalci. Navikli po prirodi svog života da ležu sa kokoškama, oni, provincijalci, zaista lako nasedaju na propagandu o Beogradu kao bučnom noćnom gradu jer ih do jedanaest niko ne izbacuje iz „Dva jelena”, gde su, u strahu da nešto ne propuste, stigli već oko sedam. Nasmrt premoreni intenzivnim doživljajem, želudaca opterećenih „specijalitetima” zarad kojih i nisu morali potezati toliki put, oni odlaze svojim prestoničkim rođacima na počinak i misle kako su, eto, prokleti što napuštaju glavnu zabavu koja će, nema sumnje, potrajati sve do jutra. Nemaju pojma da su se za njima ubrzo zatvorile kapije noćnog zabavišta za odrasle i da balkanska prestonica broj 1 spava takođe tvrdim snom. Tako vam je to: Beograd je mirno mesto, prava nesreća za noćobdije. Osim za one koji su toliko blesavi da odu u neki bar, a istih u Beogradu ima tušta i tma: jedan jedini, „Lotika” („Lotos bar”).
Možda je to razlog što su u Beogradu posebnu slavu stekle one kafane koje rade tokom cele noći. Istorija kafanskog bdenja te vrste obuhvata desetak naslova, od kojih svaki obrađuje različiti vremenski period. Kako nikada nisu postojale više od dve celonoćne kafane istovremeno, one su funkcionisale kao zgodna mesta da fenomenolozi, socijalni radnici, statističari i milicija utvrde trenutni prosek beogradskog stanovništva jer su se u njih, pred zoru, slivale grupice sasvim različitih begunaca od sna – za ubogim šankovima tih birtija sakupljali su se, ne obavezno tim redom, došljaci bez krova nad glavom, prodavci sa okolnih pijaca, cveće našeg pastoralnog podzemlja, krem-društvanca iz netom zatvorenih klubova, glumci koji proslavljaju neku premijeru (treći dan), profesionalni diskutanti na teme srpske literature i Nobelove nagrade, putnici za prve jutarnje vozove, zlatna omladina u potrazi za uzbuđenjima, ostarele siledžije, kakav stvarni pijanac i zaljubljeni koje teško pogađa stambena kriza.
Najčuveniji lokal ovog profila bio je i ostao „Zmajko”, zapravo bife „Braničevo” na Bajlonovoj pijaci. Ali, to ne znači da je prvi na spisku: celonoćne kafane bile su, pedesetih godina, smeštene prvo oko pijace Zeleni venac („Triglav”, „Lovćen”, „Kragujevac”) i među njima je najveću slavu uživala „Majevica” na uglu ulica Balkanske i Narodnog fronta. Danas je tu nekakva krojačka radionica, i malo ko zna za nekad slavni lokal sa bubnjarom i garantovanim batinama na jelovniku. Batine nisu bile uobičajene u „Taboru” na Kalenićevoj pijaci, kafani koja je posle rušenja (druga polovina šezdesetih) postala moneta za potkusurivanje u svakoj beogradskoj „operaciji nostalgija”; valjda je tome uzrok to što je ona, više nego drugi slični bircuzi, bila stecište kafanskih muzikanata koji su, stižući pred jutro sa šihte, donosili nešto od duha prave boemije iz tada već prohujalih vremena. Ili je to bio samo folklor, koji su stvarali i potpirivali poznati novinari, takozvani „slobodni reporteri”, večni putopisci na tragu sopstvene (kafanske) svakidašnjice. Tek kada je „Majevica” zatvorena a „Tabor” srušen, dolazi velika epoha „Zmajka”. Dotični Zmajko bio je ugostitelj posebnog kova – mogao je da radi samo noću. Kada su njegovo „Braničevo” priveli zakonu, to jest propisu da bifei mogu da rade samo do deset i ne pre šest, on je otišao u „Brodarsku kasinu” i tu birtiju na pristaništu, poslednju rupetinu, pretvorio zbilja u nešto iz romana Džeka Londona ili iz onih filmova u kojima su igrali Džon Garfild i Edvard G. Robinson. Mnogo kasnije, Zmajko je pokušao da eksperiment ponovi sa kafanom „Boka” u samom centru grada i tu se, posle neuspeha, njegova ugostiteljska karijera gubi iz pažnje javnosti.
Kraj svoje karijere Janja je doživeo pod točkovima automobila, a počeo je sasvim suludo, otvorivši u stakleniku na vrhu Tašmajdana celonoćni bife pod zvučnim nazivom „Poslednja šansa”. U prvo vreme „Šansa” je primala jedva desetak gostiju i prodavala najviše par barenih kolenica za noć, no kako se stvar pročula, posao je polako počeo da se širi i danas je „Poslednja” ogroman, „svetski” lokal u kome postoji neiscrpan broj mogućnosti da izgubite glavu i pored stalnog prisustva odreda milicije. Jedina vam je uteha da se to obično događa drugima. Tako opasno nije bilo u vreme „slobodne konkurencije”, kada je „Šansi” oštro konkurisala susedna „Konzerva”, registrovana zvanično kao „TVbife”: ta se limena baraka nalazila pored zgrade Televizije, u Aberdarevoj, i figurirala je kao veoma snobovsko mesto, gde je svet svraćao kao na ćabu da vidi popularna lica sa „malog ekrana”. Bila je to posledica ondašnje moći televizije, no kada je slava „Konzerve” krenula da ugrožava samo postojanje televizije i nesmetano odvijanje njenog programa (bilo je sve više „direktnih prenosa” uvoštenih u „TV bifeu”), udešeno je nekako da se baraka sruši.
Za ova dva lokala vezan je uspon i pad jedne bgd. noćne „profesije”, skopčane sa raznim opasnostima, kojoj su se, sa čudnom strašću, odavali čak i ljudi poznati kao primerni očevi, odlični drugovi, inteligentni sagovornici, pouzdani radnici. Reč je o specifičnoj, dosta mazohističkoj, raboti poznatoj kao „skandal-majstor”, to jest o zbijanju opakih šala, često po cenu života. Najveći beogradski skandal-majstor poginuo je kada je, vraćajući se iz „Šanse”, pokušao da izvede tačku parapsihološkog zaustavljanja saobraćaja. Pre toga je uspeo da jednog Engleza zaključa u klozet kod Narodnog pozorišta i ključ baci u kanalizaciju. Jednom je ukrao radio u „Maderi”, ali su ga uhvatili kada se vratio po registar-kasu. Uspevao je da sa tubom (muzički instrument, najveći) neprimećen uđe u operu i zaduva u grozni pleh baš kada na raspored dođe ljubavni duet lirskog soprana i tenora. Bio je u stanju da u Domu JNA popije piće celoj brigadi i mirno se sruši u nesvest. I sve tako, nizašta. Obično se pravdao da je to što čini posledica teškog detinjstva, koje je proveo u Mauthauzenu: „Izlazak samo četvrtkom, moj gospodine!” No, i tamo je napravio neki skandal i kažnjen je doživotnim isključenjem iz svih logora na teritoriji Trećeg rajha. Inače, bio je izvanredno uspešan čovek, koji je veći deo svog radnog veka proveo na odgovornim položajima u inostranstvu.
Ovde negde bio bi i kraj posebne istorije beogradskih noćnih bircuza. Današnje dežurno svratište za one kojima je kasno za leganje, a rano za ustajanje, nalazi se prilično daleko od centra, na pijaci Stari đeram, i zove se „Jablanica”. Značajno je kao arheološki uzorak onih lokala u kojima je obavezno pisalo: „Svaka namerno razbijena čaša naplaćuje se na licu mesta 50 din.” Ovde piše nešto drugo: „Pauza za čišćenje lokala od 6:00 do 6:30 h.” Postavlja se pitanje šta raditi tih dugih pola sata. Ništa jednostavnije: prošetajte pijacom i kupite cveće – možda će vas to izvaditi.Bogdan Tirnanić
