Amika.rs

БеоГраД


Миливој Анђелковић

ВОЛ СТРИТ У БЕОГРАДУ

Кафић “Вол стрит”, сав у црвеном плишу и бордо кожи, ушушкан у меку атмосферу и снабдевен свим врстама оштрих пића, био је омиљено место бизнисменима различитих профила. Они мали, чија је фирма била ташна-машна-мобилни знали су да је бити у “Вол стриту” ствар престижа – имиџ, бре, ортак, то ти је пола бизниса! Они моћнији, које су пратиле дугоноге секретарице изабране међу запосленима, ту су заказивали састанке, уговарали проценте, рабате и проналазили извршиоце за ситније послове којима нису желели да “прљају” своје пословање. “Видимо се у “Вол стриту”! – била је реченица коју су сви радо изговарали јер је тако пословно и светски звучала.

Двојица бизнисмена, Стева звани “Паљевина” и Миланче, познатији као “Херц-Шверц” седели су за истим столом, једним оком погледали мобилне телефоне пред собом а другим суседни сто, напрежући се да чују разговор који се тамо водио. А тамо су двојица моћних гарагана, у друштву својих ћутљивих секретарица, одмахивали главама, ширили руке, грабили мобилне, хватали један другог за ревере и најзад се договорили. Проценти су подељени, рабати договорени, руке чврсто стиснуте. Први је, у пратњи секретарице чије су бутине севале, журно изашао. Други је отхукнуо, протрљао дланове, загледао се у утегнуту секретарицу, наредио: - Наручи ми пиће! - и одгегао у тоалет.

- Договорили су се да нешто заједно купе! – прошапутао је Миланче и привукао мобилни к себи.
- Јесу, вала! Нешто крупно и ново! Мада некако невољно, једва! – појаснио је Стева.
- Али – шта? Шта се то продаје? – питао се Миланче.
- Могао би да дознаш – предложи Стева. – Ти си стари шмекер. Иди, мало се набаци госпођици и гвирни у папире на столу!
- Ма, није то за нас!
- Можда баш јесте! Видео си како су читали податке? – убеђивао га је Стева. – Као преко оне ствари! Ситно за њих, таман за нас! Гвирни, шта те кошта!
- Гвирни ти!
- Па ти си шмекер! Онда, ја треба да мењам очале да могу да прочитам, а ти ћеш то у трену, као што видиш карте у покеру. Колико њих си опељушио на тај штос?
- Добро, де, - прихвати Миланче поласкан. – Докле ћеш да се вадиш на мене…

Он заглади косу, притегну панталоне и нехајним каубојским кораком приђе суседном столу. Наклони се, ослони руком о сто и заокружи очима. Девојка одмахну главом, слеже раменима, енергично одби покретом руке и демонстративно окрете главу. Миланче настави до шанка, покупи пар тврдо скуваних јаја и неке грицкалице и у повратку се обрати госпођици, обиђе око стола, поклони јој грицкалице дуго их смештајући међу папире и врати се до нестрпљивог Стеве “Паљевине”.

- Шта је? – нестрпљиво упита Стева.
- Нећеш веровати – Миланче задовољно заглади косу. – Мало је фалило да је смувам, онако успут. Није лоша, а?
- Ама шта се продаје!
- Ни то нећеш веровати! – Миланче погледа около, наже се над Стевана и у пола гласа, поверљиво, најзад изрече: - Народни музеј!
- Молим?!
- Да, да! То! И ја сам се зачудио, али лепо пише, видео сам неколико пута: продаје се Народни музеј у Београду!

- Народни музеј??? – зачуди се Стева, завали у фотељу и дубоко замисли: - Па и јесте логично. Чим је народни, треба да добије газду. А кад је народни, није скуп… Али све оне слике…
- Продаје се зграда – објаснио је Миланче. – Слике остају државне, уз обавезу адекватног чувања.
- То је! – разумео је најзад Стева. – Слике на зидовима, одговарајућа “клима” свуда, а купац користи простор. И то оне велике зграде на Тргу Републике!
- У нај-центру Београда! Балкана! Јужне Европе! – сладио је Миланче. – Јес` да је запуштена, али добро изгледа. Има и имиџ! Знаш ли да је грађена за банку?

Стева се наже напред, зграби Миланчета за ревер и значајно прошапта: - `Ајде да то купимо заједно! Фифти – фифти!
Миланче се замисли: - Шта ће ми? Није за магацин. Можда хотел, али зграда је под заштитом државе. И још све оне слике!
- Слике збијеш у две-три сале и тамо направиш лукс-салоне! – комбиновао је Стева “Паљевина”– На сваком спрату два-три хај-де лукс апартамана и пословних простора за странце и нашу елиту. У приземљу комерцијално и продавнице…
- Та ти није лоша! Шмекер си. Умеш и да ствараш, а не само да палиш, као оне магацине са бофл-робом.
- Шта је, завидиш ми што ти ниси наплатио толико осигурање? – узнемири се Стева “Паљевина”. - То је била лова, човече! Прави бизнис! Да су ми сада те паре!
- Слушај, можемо ми да набацимо лову! Ове шлепере што долазе, и твоје и моје, појуримо, за одмах! Разлетимо се да их обрнемо и оним папанима узмемо посао испред носа. За кеш и одложено! Али има један проблем…

- Ма нема проблема, можемо ми то!
- Има, има… Музеј се продаје у комплету са УКС!
- Шта ти је то?
- Не знам тачно. Удружење књижевника Србије…
- То ти узми! – одлучи Стева у трену.
- Или Удружење козметичара Србије…
- Е, то ћемо да делимо! У приземљу козметички салони, парфимерије, фитнес сале… Да се и ми дигнемо до правих гарагана!

- Али шта ако је Удружење књижевника? Списи, књиге, надобудни људи који све знају… Да се бавим и секундарним сировинама па ђене-ђене, али овако… Нећу да прљам пословање! – вајкао се Миланче.
- Поклони их Министарству културе. Или градској влади! Знаш оно: српској култури од… Подићи ће ти споменик!
- Неће, неће… Они их и продају… Пише: како се не слажемо са њиховом традицијом и концепцијом које су различите од онога што смо ми у министарству и граду замислили, стављамо их на тендер!
- Аух, побогу… Тако пише?
- Тако некако. Читао сам на брзака, знаш и сам… - објашњавао је Миланче.

- Па то не вреди куповати. Сећаш се како то даље иде? Купиш их, они наставе са истом традицијом и концепцијом па радници, не, не радници, сада ће то акционари, одбију да штампају њихова издања јер су контра мишљењу министарства и градске културе! И ти постанеш непријатељ, истина културе, али ипак непријатељ! Е, то нам не треба!
- Јес`, јес`… - забринуо се Миланче. – Штета! Пропаде посао!

Тада Стеви сину лице. Прорадило је његово искуство комерцијалисте који је увек “на задатку” и који је одавно схватио најважније – да су времена увек иста, само се мењају они који нама управљају: - Али постоји међупотез! – објави он победоносно. – Велемајсторски! Онај који добија партију!
- Који то?
- Уходана варијанта! Узмемо Удружење књижевника, осигурамо га као екстра значајну институцију а нас двојица одемо на пут! У Грчку или Турску. За то време удружење мистериозно плане и претвори се у гареж! Старе инсталације, деценијама нису обнављане, није било пара… Штета, али шта да се ради…

Миланче живну: - Та ти је добра! Наплатимо осигурање, а од непријатеља постанемо спасиоци министарства и српске културе! Заслужни грађани који су дебело задужили власти… Е, јеси махер! Можда нам подигну и споменике!
- Ортак, ми смо прави тим! – Стева скромно све пребаци у заједничке заслуге. – Заједно знамо шта треба и умемо да то чисто изведемо!
- Значи – идемо? Фифти-фифти?
- Договорено! Ево руке!

И њих двојица се чврсто руковаше преко стола, куцнуше тврдо куваним јајима, значајно се погледаше и орно зграбише мобилне телефоне.

Миливој Анђелковић - објављено у "Књижевним новинама" под псеудонимом Раде Б. Видић

Дискусија и коментари на http://blog.b92.net/text/26181/VOL-STRIT-U-BEOGRADU/


Amika.rs