Amika.rs

БеоГраД


ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ

Год. 187 Септембар 2011 Књ. 488, св. 3

Миливој Анђелковић, Спори ритам танга . . . 280 страна

http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_488_3.pdf

СПОРИ РИТАМ ТАНГА

Своју особеност открио је случајно, на великој матурској журци. Провод је био феноменалан, поготову после поноћи када су сва мамина деца одлепршала у брижно родитељско гнездо. Остало је тврдо језгро са, као и увек, максималним идејама. Најновија је била еротска игра «Нађи своју робињу/роба». Погашена су сва светла и док тражиш, пипкаш, милујеш и нагађаш коју си то девојку уловио, сетни ритам танга узбудљиво трепти на дисплеју музичког стуба и одсева на огледалима и чашама као сјај далеких сазвежђа.
Освојио је једну робињу, али је убрзо постао роб безмало свих, па и своје заробљенице. Непогрешиво су га проналазили у мраку и погађали ко је и поред свих његових маскирања и трансформација. Једино да се у духа претворим, помислио је и не слутећи да је на самом прагу истине.
А онда му је његова робиња одала тајну.
- Тебе је најлакше наћи. Светлиш у мраку.
Проверио је пред огледалом. Није то била права светлост већ пригушено светлуцање. Трептаји сјаја као аветињски пламичци фосфоресцентних сказаљки. Обриси духа који не зна да је дух.
Бацио је све лосионе, колонске воде и шампоне, променио храну, пиће, одећу. Одредио је тренутак истине – кроз месец дана. Тада је замрачио купатило и свукао се, ишчекујући да из огледала куљне мрак. Међутим, видео је нешто налик на грозд аветињске светлости која се трепераво покреће из угла у угао. А тек руке! Две незграпне светлеће сказаљке. Није било сумње: и даље је светлео, и то целим телом.
Следећих месеци у њему су се смењивала супротна осећања. Страх од болести заменила је стрепња да је ванземаљац који чека знак, па задовољство што је другачији и изабран. На себи је носио додир непознатог, обележје нечега што се не може сазнати. Почео је да сања тешке снове, најчешће црне силуете светлуцавих удова које у паровима надиру из бескрајног мрака, плешући у спором ритму танга.
Пролеће је одмакло када је открио истину. Била је то ТВ-вест која га је укочила пред екраном: десетогодишњица хаварије у Чернобилу! Два реактора препуна радиоактивне чорбе избљувала су свој смртоносни садржај у висине. Ношени ветром, облаци озрачених честица су стигли до Запада, спуштајући се на тло са кишом и јутарњом росом. И данас, објашњавао је сонорни, равни глас са екрана, Чернобил окружује аветињска шума.
На екрану се појавила сцена из његових ружних снова: црна стабла голих грана, светлуцава у ноћи. Слика у којој се препознао. И тад се сетио...

Пре десет година, оног викенда када је ерупција прешла преко Србије, са родитељима је био на излету. Док су маторци седели у ресторану и жвакали распредајући увек исте приче, он је са вршњацима одиграо две изванредне фудбалске утакмице. Током прве почела је киша, топла и мека, капи су тако пријатно приањале уз ознојено тело. Свукао се да се не искваси и само у боксерицама, као да је на плажи, уживао у сваком дриблингу, тачном пасу и постигнутом голу. Две најлепше утакмице у његовом животу!
Предвече, када су се маторци најзад покренули завршавајући своје већ одавно испричане приче, први пут су остали без речи. Свет је био осут пегама, паркинг је личио на гнездо огромних, светлуцавих препеличијих јаја...

Сео је, погрбљен и заглухнут новим сазнањем, као да је нешто неопростиво згрешио. Био је жртва. Или, можда, весник неког новог чуда?
Војни рок је провео на југу Србије, у брдима Косова и Метохије. Први НАТО-удари самлели су десетак његових другара док се нису прилагодили новом начину ратовања. Дању је чучао у дубоком бункеру издубљеном у угљенисаном кратеру највеће НАТО бомбе. Користили су старо артиљеријско искуство: нова граната никада не погађа место удара старе. Изнад њега се све тресло, бетонске плоче су штитиле од крхотина и одржавале варљиву наду: преживеће. Ноћу су лелујали около као незграпни слепи мишеви, склапали крхотине тенкова и топова у аветињске колоне, градили лажне положаје и постављали макете ракетних оруђа за сутрашње НАТО-ове нове успехе у бомбардовању.
Тромесечни рат је завршен обостраном «победом» и он је скинуо униформу. А онда су почеле приче о радиоактивности и зрачењу осиромашеног уранијума у НАТО ракетама и бомбама. Мене су још Руси пелцовали, одмахивао је руком, не желећи да мисли о томе. Али подаци су били стравични: од стотинак тона радиоактивног уранијума баченог на Косово и Метохију, ракете и бомбе су на положаје на којима је он ратовао нанеле бар тону или две.
После неколико месеци усудио се на ново суочавање са истином. У мраку купатила, у огледалу више није видео трепераве флуоросцентне мрље. Пред њим је левитирала светлуцава силуета, понављајући његове покрете, као негатив позоришта сенки. Осећао је како се благи трнци разливају по кожи, голицање нејасне нежности која се селила у унутрашњост тела налик на давни, заборављени бол. Кожа је изгледала тања и просењена, осветљена изнутра бледим, аветињским сјајем. Тело је тражило нове, тајанствене могућности постојања.
Била је то једна од коначних истина овога света, нешто што ће га пратити до краја живота и миленијумима после тога. Радиоактивност нестаје, сазнао је, после четири до пет милијарди година. Можда ће његов сљаштећи скелет постати цењени експонат светског природњачког музеја? Што се ововременог живота тиче, могао је да прође и горе. Преживео је, није самлевен у радиоактивну кашу. Могао је да очекује још десет до петнаест година безбрижног живота. А када имате двадесет пет година, деценија или две наличе на вечност.
Наставио је да слаже дан на дан, недељу на недељу. Повремено је сазнавао понешто ново урезујући га у памћење као део circullum vite-a овог света. Радиоактивна оружја изложила су директном и будућем зрачењу око милијарду људи. Удар бомбе ствара аеросол уранијумовог оксида величине десетог дела микрона који ветрови разносе хиљадама километара. По Европи и већем делу Азије. Да то није фантасмагорија страха потврђивао је проценат умрлих и трајно оболелих ветерана заливског рата, људи у најбољим годинама - импресивних шездесет одсто.
Али то никога није дотицало. Свет је био опседнут зарађивањем и забавом, све је било неопходно имати одмах или убрзо. Ти исти људи који су се свакодневно мували и црнчили да обезбеде будућност за себе и своју децу, нису видели зид на који ће налетети за десетак година. Над њима и њиховим младим лавовима и витким тигрицама елитних школа и факултета, лебдела је стравична светлуцава сенка.
Био је сам међу ближњима, у наметнутој усамљености без бола. Светлост у свету сенки, видљива суштина постојања сучељена са скривеном материјом света. Око њега, људи су се појављивали и нестајали изван праве стварности. Колико сам сада обавезан на хуманост и толерантност, питао се. Није било лако волети такав привремени свет.
Абеа и његову музичку групу упознао је на фестивалу електронске музике «New Yurop`s bands». Абе је свирао бубњеве, атрактивно како то већ црнци умеју, а током његових соло деоница гасили су лајт-шоу и сва светла. У бучној тмини, његова светлуцава силуета сабласно је размахивала удараљкама, призивајући духове другог света да одсвирају своје мелодије и одведу подложне душе.
Он је био једна од првих. После концерта провукао се у свлачионицу и нашао Абеа.
- И ја светлим – признао је једноставно.
- Знам. Видео сам те.
Абе се није ни окренуо да га погледа. Потом је то учинио и погледи су им се срели: два пара дубоких очију у којима се отварају бескрајни простори.
- Хранио си се трајним конзервама, оним без рока? – упитао је Абе.
- Не – зачудио се. – Ни случајно.
- Мени смеш да кажеш – инсистирао је Абе.
Он одмахну главом.
- Јео си чоколаде из хуманитарне помоћи? – нагађао је Абе.
- Ни то... Покиснуо сам на чернобилској киши – признаде он најзад. – Био на Косову и Метохији, под заштитом НАТО-овог милосрдног анђела.
- Ох, ох!!! – узврати Абе задивљено и одмаче се за корак да га целог сагледа. – Источни поклон, западна заштита! Ти баш ништа ниси пропустио!
Замишљено га је посматрао неко време: - Могао би да нам се придружиш – предложио је.
- Нисам музичар – одговорио је са жаљењем.
- Јеси. Музика је осећање света. Део есенције живота. А она је већ у теби.
Док се враћао кроз ведру пролећну ноћ изнад њега су пролетале прозирне маце. Ваздушасте цветне пахуље искриле су на месечини и разносиле невидљиве семенке живота, споро освајајући простор.
Подигао је главу: небо се удаљавало и гасило добијајући дубину у којој су се назирали светлаци, налик на развејано иње. Од Ирака до Немачке, сетио се, аеро соли стигну за месец дана. Париз је ближи, од Метохије до Јелисејских поља треба им две недеље. Енглези и Шпанци најдуже чекају – од Босне до Лондона и Мадрида ваздушне струје их одљуљају за неколико недеља. Али стигну. Сви ће добити део будуће светлости.
А онда почиње лагани рад невидљиве семенке: десет година до светлости, двадесет до нове димензије бића. Свет је настао у бљеску и тамо ће се вратити. Залебдеће као безбројне маце у пролеће. У спором ритму танга.
На следећим концертима учествовао је у Абеовој тачци. Уз зов бубња клизио је кроз тмину, умножавајући светлуцаве силуете. Ослобођен телесне чауре и преображен у светлост, био је изван сваког страха, очајања, немоћи и усамљености. Безазленост његовог постојања добила је језгро радости. Осећао је како се између њега и гледалаца преплиће емотивна мрежа. Гледали су га, затечени и ужаснути: сабласна лепота проклетства која очарава. Сажаљевали су га, несвесни да је њихова невиност саучесник зла.
Тада је угледао слабашно светлуцање у публици, једва видљиве ауре обележених. Искуство је било јединствено: прворођена истина без завере околности, сазнање ослобођено принуде подсвести. Ширио се плес светлуцавих сенки. Скривена истина постајала је стварност овог света.
После концерта нико му није пришао. Мреже препознавања, емотивне везе које је осећао, пукле су као мехури од сапунице.
- Зар баш нико? – питао је Абеа збуњено.
- Обележен си – мирно је одговорио Абе. – И они су, али не желе то да знају.
Матрица цивилизације враћа се на почетак, разумео је. Рикверц, у негативном коду. Светлост опет није препозната, богови су остали између светова, судбина је одложена.
- До када? – упитао је збуњено.
Абе га је погледао својим крупним очима, сјај његових беоњача разливао се по целом лицу.
- Неће муда сама у процеп! То боли и квари живот... Док их светлећа рука не зграби за њих.
Гледали су се у недоумици, један смирен, други напет од ишчекивања.
- И? – питао је, више себе него Абеа. – Шта сад?
Црни бубњар је слегао раменима: - Певај! – рекао је. – Играј! Улети им у стомак! Светли, док не планеш!
Одржали су још неколико концерата, призивајући обележене у публици. Било их је све више, али се нико није усудио да то призна и приђе.
Небом су летеле маце, ноћу су се видела велика јата светлаца. Време је освајало простор, невидљиво и уздржано, али упорно и доследно, без застоја. Понедељак, уторак, среда... Зането лебдење у загрљају судбине... Протрчали смо кроз историју планете и сада играмо између светова. Тамо где кажу да обитавају богови. Велику игру, само за њих.
Када су сви концерти одржани, испратио је Абеов бенд до границе. Није могао са њима, био је без визе, пасош су задржали у ресору, војска је и даље рачунала на њега.
Изљубили су се. Видео је како му машу и нестају у ноћи.
Остао је сам, као озлеђени кажипрст који се залуд упире о затворена врата. У дубокој тами лебдела је бледа Абеова аура и трептаји осталих из бенда. Или су то били светлаци који пролећу небом, у спором ритму танга?

Миливој Анђелковић


Amika.rs