Amika.rs

БеоГраД


ТРИ НАЈ-КРАТКЕ ПРИЧЕ КАО МАЧЈЕ ОЧИ НА АУТОПУТУ

«Три кратке, ефикасне приче», наслов је који сам првобитно одабрао, мало се штрецајући код придева «ефикасне». Не зато што приче не могу да буду такве већ зато што је то један од данас много рабљених термина – похвала садашњих профитерских времена. Њиме се охрабрују ситни предузетници да отварају и шире пословање, купују и продају, узимају кредите – да буду «ефикасни» да би велики имали промет, добит и сами били такође «ефикасни» на радост својих власника. То се некада звало «вабљење», тако је сточарски «баша» мамио овце и умножавао своје стадо. Оне ће бити сите и спавати под некаквим кровом, а он ће наштрицати више вуне, измусти више млека и на крају добити и месо...

Оптерећен си прошлошћу, посумњао сам у себе. И онда су постојале «баше» и имале повећа стада... А прича не само да може, него и мора да буде «ефикасна». И ти си аутор-«баша» који ваби своје читалачко стадо... Па, ако већ не одустајеш, онда то признај и што ефикасније излупај та словца по тастатури...

Дакле, ипак, остаје наслов «ТРИ КРАТКЕ, ЕФИКАСНЕ ПРИЧЕ». А уводни текст је замишљен овако:

По честиткама којем сам примио од познаника - који помно прате разне новине не би ли пронашли своје текстове или помињање свог имена и дела у њима – награђен сам за кратке, па још краће, приче на једном од оних конкурса који организују сналажљивије и веће «баше» од мене. Формула гласи: кратки ауторски радови, што више аутора, већина њих ће купити неколико примерака књиге да се хвали својим књижевним стартом или објављеним делом по родбини, међу познаницима а нарочито пред доказаним или потенцијалним супарницима за ово или оно. Главни «баша», опет, има финансијску «покривену» књигу – аутори је и стварају и плаћају – и стиче име организатора, промотора, аутора антологијске збирке, не више само писца у покушају, без олакшавајућих околности...

«Шта ви радите?» «Ја, да простите, читам и пишем», представља се један колега, свестан да је ситан «баша».

Награђен сам, дакле, неком од оних утешних награда које одржавају наш ентузијазам да и даље пасемо на истој ливади. Послао сам адресу стана и сајта, имејл, број стабилног и мобилног, кратку биографију, и БИА би била задовољна подацима. Обавештење нисам добио никакво, ефикасност није у томе и ја човека сасвим разумем – ако би све нас ауторе кратких и још краћих прича обавештавао, његова пословна и стваралачка ефикасност и зарада рапидно би се стрмоглавила. Бићу обавештен када књига буде имала цену, заједно са понудом да купим три, пет, десет примерака + поштански трошкови или лично уручивање у заказано време – такви су услови и времена ако хоћемо да будемо организационо и профитабилно ефикасни, а ја да и даље ефикасно стичем књижевну славу.

- Шта си се окомио на то «ефикасно» - чуди се Раде, мој сапутник у «Насељавању Византије». - Баш је одговарајући израз за приче. Ако су добре, па још три, делују као три чашице жестоког. Шта ћеш више!

- Треба да омаме одмах - сложио сам се - Али и да оставе траг који понекад бљесне у теби...

- Разумем... – каже Раде, а ја мислим у себи: «Врага разумеш. То се само тако каже...»

- Нешто као «мачје очи» на нашем унутрашњем аутопуту – изјави Раде, зурећи изнад моје главе као да ми је прочитао мисли. – Са ударним и накнадним дејством.

Тргао сам се, укочио, посрамио и обрадовао. То је то!

- Извини, молим те – рекох. – Ма, за оно што сам помислио... Нема везе...

- Две дупле овде! – подвикнуо сам да изгладим ствар и укажем «ефикасно» поштовање занимљивом и, ипак, ефикасном поређењу.

- После ћемо трећу, немој одмах – опомену ме Раде. - Ипак су три приче у питању.

Ето, тако је овај текст добио назив. Дакле:

МАЧЈЕ ОЧИ НА АУТОПУТУ

ПОРАТНА ВРЕМЕНА

УВЕСЕЉАВАЊЕ БОГОВА

Донела га је кошава, вратио се када је почела да дува. Звонио је, више ни кључ није имао. Ветар га је гурнуо у мој загрљај: мирисао је на земљу и страх, на влажне ровове и задах непроветрених земуница.
Престао је да се смеје, ћутао је и слушао ветар. Био је другачији; могућности смрти су бескрајне и све су биле између нас.
Кошава је дувала три дана, па седам, а осмог смо знали да ће дувати двадесет и један дан. Ретко је излазио из собе, желео је да буде сам. Али ноћу, из његове усамљеничке одаје, прштали су гласови, кликтао громогласан смех.
Покушао сам да уђем. Закључано, а унутра их је било неколико, посвећених увесељавању богова.
Двадесет првог дана кошава је стала. Сат-два потом у његовој соби је експлодирала бомба – сувенир коју је донео са ратишта.


САЧЕКУША

- Најзад! – пресече га таман глас из мрака. – Дуго сам ово чекао!
Сачекуша! – севну ледена мисао. Али он није убица... Унаказиће ме, схватио је. Онако сурово, да то носим до краја живота...
И он пође у мрак, празних руку и устију пуних псовки: - Јебем ти милу мајку! И оног твог педерског, мртвог, оца! И сестру дроцу!
- Ућути, стоко! – арлаукну глас. – Мртав си!
- Сестру сам ти навлачио, да знаш! И опет ћу! А онда ће да пуши сваком ко наиђе, на редаљку!
- Курвинску мајку ти јебем! – дрекну глас и револвер груну: ТА! ТА! ТА! ТА!
Човек паде искошено, копрцну се и укочи. Када су се кораци удаљили, он се превали на бок и опипа панцир са четири зрна у њему.
- Добро је – одахну. – Да га нисам разбеснео, пуцао би ми у ноге.


КОНТИНУИТЕТ

- Ви, господине, ви не верујете у демократију?
- Варате се – одговори господин. – Ја не верујем у велика обећања.
- А у мале, убедљиве потезе који доносе промене?
- Само кад се остваре.
- Па ви ниушта не верујете!
- Није тачно. Верујем у континуитет.
- То код нас не постоји. Дајте ми неки пример?
- Хоћете пример?
- Бар један, па ћу и ја да поверујем.
- Добро. Сами сте тражили! – господин слеже раменима и саговорнику опали снажан шамар.

Миливој Анђелковић


Amika.rs