Amika.rs

БеоГраД


Миливој Анђелковић

УВЕСЕЉАВАЊЕ БОГОВА

Прво што је урадио у селу било је сређивање старе школе. Закрпио је кров, омалтерисао зидове и изрибао под. Од шупе је направио радионицу и наговорио мештане да мобом сазидају дом културе, са библиотеком и биоскопом.
Од силног убеђивања да се отвори средња школа запекло га је грло, осећао је како му се жари језик. Када је то успео било је много лакше основати културно-уметничко друштво и аматерско позориште. Језик га је све више пекао, приметио је бразде по њему, али музичка школа и кошаркашки клуб су били важнији.
Постао је председник музичке омладине , неколико фестивала и пригодних годишњица. Није га мимоишла ни комисија за мобилизацију, попис ратних жртава, спискова несталих... Језик га је забрињавао, осећао је да је дубоко избраздан.
Син се вратио из рата првог дана кошаве, као да га је она и донела. Звонио је, више ни кључ није имао. Ветар га је гурнуо у његов загрљај: мирисао је на земљу и страх, на влажне ровове и задах непроветрених земуница.
Младић је престао да се смеје, мало говорио неким чудним језиком и слушао ветар. Био је другачији; могућности смрти су бескрајне и све су биле између њих.
Кошава је дувала три дана, па седам, а осмог је знао да ће дувати двадесет и један дан. Син је ретко је излазио из собе, желео је да буде сам. Али ноћу, из његове усамљеничке одаје, прштали су гласови, кликтао громогласан смех.
Покушао је да уђе. Закључано, а унутра их је било неколико, посвећених увесељавању богова.
Двадесет првог дана кошава је стала. Сат-два потом у синовљевој соби експлодирала је бомба – сувенир коју је донео са ратишта.
Он се посветио раду на списковима погинулих, несталих, умрлих; желео је да буду потпуни и коначни, тиме ће се нешто променити, веровао је. Језик га је пекао као жива рана и пошао је код доктора.
Тада је видео да се у градићу све променило. Средња школа је претворена у приватни факултет, дом културе разграђен а радионица срушена да би се поправиле оштећене куће. Музичка школа је преживљавала од курсева за народњаке.
Зауставио је неколико пролазника да им то каже; није могао да прећути. Суграђани су га зачуђено гледали и пролазили, као да га не разумеју. Наставио је да им објашњава и показује и тада је осетио да су дубоке бразде стигле до грла и да сада сикће као змија са четири истегнута и посебна, палацава језика.

Миливој Анђелковић - КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ новембар-децембар 2018.

 

 



Amika.rs