А р Е н А
ВРЕМЕНА И ОПОМЕНЕ „КРУГОВА ТМИНЕ“
Ако мислите да је прошло време класичних романа са упечатљивим ликовима у замкама животних и друштвених прелома током неколико деценија, преварили сте се. Роман Александра Пирожкова „Кругови тмине“ („Прометеј“, Нови Сад, 2014. године) јесте то „ велико у малом“, породична сага о суровостима историје и људским ломовима од предратних времена и током Другог светског рата, до послератног „учвршћивања“ револуције, феномена Голог отока и наших дана. Пратећи напоре Владимира да сазна и разуме разлоге суровог васпитног односа свог оца, руског емигранта, из светлих слика младалачке љубави оца и мајке ући ћемо у мрачан „тунел“ историје која измучене победнике из рата сурвава у тешке поразе идеолошких и друштвених промена.
Међу многим ситуацијама које се памте и доживљавају као зарези ножа на кожи, неколико носи у себи шира значења, она која би Чехов назвао „океаном у ораховој љусци“: сенке на портрету оца, судбина рањеног немачког официра, дилеме приликом давања пеницилина као новог лека, нова власт која „хапси најбоље“ и ништа не признаје јер од ње све почиње, гласови у Владимировим сновима... Сан о огромном црном киту који онемогућава спас са малог, каменитог острва преноси се са оца на сина, као предсказање, и у тај већ библијски однос уноси и мотив прогутаног Јоне, који је предсказање Христовог васкрснућа...
Све што су наши очеви доживели и учинили прелива се у нас, а наша дела и недела у нашу децу и унуке, са надом да ће они бити јачи, чвршћи и бољи „уколико дође Неки Други Голи Оток“. Та тешка опомена Владимировог оца постаје општи симбол и разрешење чија се сенка надноси над нама. Сви смо ми повремено на „Голим Отоцима“ инфлације, бомбардовања, лоше транзиције, пријема тамо где већ одавно припадамо... Стално нам неки сурови инспектори траже да признамо Косово, кривицу зато што су нас бомбардовали, и што су нас нападали и окупирали у прошлости, да пригрлимо грабеже капитализма и ограничења државног суверенитета и хуманости, да се одрекнемо традиције, историје и опет Русије – не да би нам укинули већ само да би нам евентуално смањили казне. Та тамна опомена о „Неком Другом Голом Отоку“ из „Кругова тмине“ Александра Пирожкова све чешће је део и наше судбине која се из садашњости преноси у будућност, на нашу децу и потомке.
Понека непотребна уопштавања и класична „deus ex machina“ на крају романа, која је у доба антике имала пуно оправдање јер произилази из њене природе, незнатне су мане у овој узбудљивој породичној саги о нашој прошлости и садашњости која ће, по свему судећи, да потраје. „Кругови тмине“ Александра Пирожкова ће нам помоћи да боље разумемо прошле „Голе Отоке“ и да лакше преживимо ове који трају и оне који ће нам се тек догодити.
Миливој Анђелковић