ХЕРМАН ХЕСЕ: „СТЕПСКИ ВУК“ – РОМАН О ЧОВЕКУ КОЈИ ЈЕ ПОВЕРОВАО ДА ЈЕ ЈЕДАН -
„Човек није једна личност“ – то је основна мисао „Степског вука“, као што је „ништа није онако како изгледа“ основна одлика романа Виктора Пељевина. Само што Хесе ту истину не открива гротеском и пародијом, већ исповешћу, симболом и постепеним силаском у дубине људске душе.
Његови романи се не читају због радње него због унутрашњих путовања. Они су истовремено психолошки, филозофски и мистички, прожети источним религијама, Јунговом психологијом, музиком, поезијом и европском духовном традицијом. Код Хесеа се најважнији догађаји не дешавају у спољашњем свету него у свести јунака. Борбе се не воде за градове и државе него за право човека да прихвати сопствену сложеност.
Називају га „писцем кризе модерног човека“, „пророком индивидуализма“, „романописцем духовног трагања“ и „највећим тумачем усамљености двадесетог века“. Он јесте све то, али пре свега остаје писац који је схватио да човек најтеже подноси самога себе.Роман почиње као дневник усамљеног интелектуалца Харија Халера, човека који верује да у њему живе две личности – човек и вук. Једна тежи духовности, уметности и самоћи, друга презире цивилизацију, људе и грађански свет. Међутим, током романа постаје јасно да је и та подела само још једна илузија. Човек није раздвојен на две личности него на безброј њих, а трагедија почиње оног тренутка када поверује да је његова природа коначна и непроменљива.
Хесе постепено помера тежиште романа. Исповест о усамљености прелази у причу о духовном преображају, а психолошки роман постаје метафизичка алегорија. Оно што је на почетку изгледало као прича о депресији и самоћи завршава се као прича о могућности духовног ослобођења.
Хермина, саксофониста Пабло и Магично позориште нису обични књижевни ликови. Они су степенице на путу Харијевог самоспознавања. Посебно Магично позориште, у које се улази „само за лудаке“, представља једну од најснажнијих симболичких сцена европске књижевности двадесетог века. Просторије тог позоришта нису просторије већ различити облици људске свести; представе нису представе већ различити животи које је човек могао проживети.Таква сижејна линија може се разумети на више нивоа:
• као психолошки роман о депресији и усамљености;
• као алегорија о трагању за сопственим идентитетом;
• као критика европског грађанског друштва између два светска рата;
• као књижевна примена Јунгове психологије и архетипова;
• као мистички роман о духовном буђењу;
• као прича о човеку који постепено схвата да је слобода могућа тек када престане да себе схвата сувише озбиљно.Хесеови симболи никада немају само једно значење. Вук није животиња него нагон; човек није разум него маска; шаховска табла личности показује да се људски карактер непрестано преслаже; Моцарт није само композитор него симбол ведрине духа која се рађа тек после победе над сопственим егоизмом. Смех који се у роману непрестано јавља није подсмех него знак духовне зрелости. Ко уме да се смеје самом себи, већ је учинио први корак ка слободи.
Посебно место у роману заузима критика грађанског света. Хесе не напада његову материјалност него духовну учмалост. Свет ситне удобности, сигурности и навика приказан је као простор у коме се личност полако одриче сопствених могућности да би стекла привид мира. Степски вук није непријатељ тог света зато што је бољи од њега, него зато што у њему не уме да живи.
За разлику од многих романа о духовном преображају, „Степски вук“ не нуди готова решења. Хесе не пише приручник за срећу нити филозофски трактат. Он читаоца доводи до границе на којој схвата да је његова слика о самом себи само једна од могућих прича.
Због тога је „Степски вук“ један од најзначајнијих европских романа двадесетог века. У њему су сабране готово све теме којима ће се касније бавити егзистенцијалисти, психолози и писци постмодерне: криза идентитета, распад јединственог „ја“, усамљеност модерног човека, духовност без догме и живот као непрестана игра могућности.
Аутор овог приказа више пута се враћао овом роману, уверен да ће га сваки следећи пут читати као другачију књигу. И сваки пут се показало да је „Степски вук“ мање роман о Харију Халеру него о читаоцу. Свако у њему препозна само онолико личности колико је спреман да препозна у самом себи.Ако је већина великих романа прича о томе како човек тражи себе, онда је „Степски вук“ роман о томе како човек најпре мора да изгуби представу о себи. Тек када схвати да није ни човек ни вук, него читав један универзум различитих личности, почиње његова права слобода. А Хесе, као мало који писац двадесетог века, показује да је највећа мудрост можда управо у ономе чему Моцарт учи Харија на крају романа – научити смејати се свету, али најпре самом себи.