Борис Над: ПОВРАТАК МИТА
ХИПЕРБОРЕЈЦИ
Негде у тами Севера, међу иним земљама и народима, почивала је и Хипербореја – невидљива, друга отаџбина. Ка њој су сви тежили; не само поларни путници и истраживачи него и читави народи. Тамо где су све могућности исцрпене, враћамо се исходишту, почетку. Отуда је освојити Пол или изнова пронаћи Хипебореју – земљу с оне стране северног ветра – могло постати равно откривању изгубљеног животног смисла. Можда су, уосталом, већ и корачали њеним светим тлом, не знајући то. Неко острво, изгубљено у пустоши Северног мора, могло је бити врх митске планине Меру. Светилишта, попут оних виђених у далекој Лапландији, на полуострву Кола – камене могиле, с јеленским роговима на врху – била су путоказ или сећање на њу. Сада су, међутим, напуштали Север поражени, болесних очију и изранављених тела, радујући се земљи као деца.
Први пуцањ одјекну снажно као удар грома, као грмљавина која заглушује. Потом, већ тиши, заређаше нови пуцњи – ваздух испуни дивље крешатње гњураца, махнит лепет крила и крици галебова.
То је била музика која га је испуњавала срећoм. Демин ипак није видео птице. Уместо тога пред његовим болесним очима брзо се подиже једна мрачна сенка – и она настави да расте вртоглавом брзином, надрастајући литице и врхове гора, све до линије коју су исцртавали ниски тамни облаци.
Мора да су те стрме литице, од сивог и мрког стења, у чијем је подножју управо стајао, настањивала безбројна јата, хиљаде птица које није успевао да види; Демин се налазио у самом средишту вртлога који су образовала преплашена птичја јата. Очију сузних од напора, и већ сасвим заглушен њиховим продорним крицима, он спусти пушку и осврне се за собом. Под њим је лежала широка долина која се пружала све до морске обале. Безбројне баре и плитка језерца светлуцала су под жутим сунцем које је залазило. Између њих трчао је крупан морнар, Семјон, довикујући му нешто неразумљиво. Али кад у његовим високо подигнутим рукама угледа две мртве птице, схвати: морнар се радовао ловини.
Више од тога, Демин се радовао земљи. Посрћући, још несигуран на ногама, и служећи се пушком као штапом, ишао је ка месту са којег је допирао слаб, једва чујан жубор воде. Ту је, преко црног стења, текао један плитки поток: водено биље и шарени облуци на његовом дну измаме му један узвик радости. Вода је била слатка и имала је, такође, опор укус гвожђа. Он поново зарони руке у хладну бистру воду а онда полако, као да се присећа, покуша да се умије.
Лице које је начас угледао на површини воде – допола зарасло у дивљу риђу браду – није било његово: припадало је неком странцу. Другу половину прекривала је сива скрама, слојеви испуцале, мртве коже. И он наједном осети стид због свог изгледа, због својих масних руку и нечистог тела. Вода је спирала нечистоћу, под прстима најзад поче да се појављује нова, скоро ружичаста кожа. Било је то прво умивање за протекла два месеца. Умивање, схватао је, беше ритуал, обред који је морао да обави сада када су својим ногама ступили на ову чисту, девичанску земљу. Земља је значила живот, а њихово спасење из леда беше равно чуду. Тек када је завршио с умивањем устаде и, прекрстивши се трипут, изговори речи захвалности Господу.
Земља се стерала ка југу, у бескрај, у маглу и под сумрачно небо, и још увек није имала своје име. Нико међу њима, наиме, није могао да каже где се сада тачно налазе: без секстанта нису могли да израчунају висину сунца. ( А он је, заједно с нешто друге опреме, почивао на дну мора: секстант се налазио у трећем кајаку који се пре мање од пола часа разбио о стење.)
Све то, у овом тренутку, за тројицу преживелих није имало значаја. За сада им је била довољна и радост што живе на земљи. За протекле две године Демин је својом руком сахранио тринаесторицу другова, осморо чалнова експедиције водили су као нестале.
Важни су били ти мртви које су оставили за собом у леду, а важан је такође био и огањ који је за њих значио више од пријатности, више од могућности да се најзад огреју или осуше мокру одећу. Седећи испод високе стене дуго су, ћутке, посматрали како се разгорева наплављено суво дрво које су сакупили на обали. А затим, прстима дрхтавим од среће, Демин савије цигарету, просипајући жути дуван по земљи: скромна залиха коју су дуго чували за овакву прилику.
Овде, у беспућима Севера, сусрет с људима означавао је највећу радост. Овде више нису постојали Французи, Немци или Руси – постојали су само људи жељни да се упусте у опасност, у пустоловину, и вољни један другом да помогну. То им је давало вредност и одређивало место. Таштина им је била страна. Оскудица није никог понижавала. Та ледена пустош Севера била је место њихове лепоте.
Демин је дуго у сумрак посматрао белу линију којом се завршавало отворено море – иза ње су почивали Тољ и Русанов, тамо се налазио ледени гроб Сједова чије је мртво тело постало претежак терет за његове другове. Тамо су се налазилии и његови мртви другови, укочених лица и празних очију, да заувек почивају у тами. Демин је знао да гробови не остају дуго нетакнути у леду. Једини трагови мртвих које су путем затицали биле су њихове мртве кости. Мртви су овде брзо постајали храна зверињу, птицама и рибама.Њих тројица беху све што је остало од велике арктичке експедиције која је почела две године раније, у лето 1912. Демин беше горд што учествује у њој, али не зато што је о томе извештавала престона штампа, већ зато што ће једном – ако се уопште врати кући – моћи да каже да је пловио под Чапајевим.
Ипак, експедиција није почела под срећним знаком. Испловили су из Петрограда у августу и, за нешто више од две недеље, опловили су Скандинавију. Њихов циљ било је Северно ледено море, што даље изнад поларнице; Чапајев је веровао да над Тајмиром леже непознате земље чије је постојање, међу осталим, слутио и Тољ. Средином септембра, међутим, застали су у мурманској луци а разлог за то била је изненадна болест Чапајева.
У наставку путовања успорило их је невреме, неколико пута их враћајући на обале Нове земље. У октобру време се још више погорша: за снежним олујама стизао је лед. Закашњење се, очигледно, није дало надокнадити. Када еј, два месеца након што су напустили петроградску луку, брод коначно остао заробљен у леду, негде на северу Карског мора, Демин је доживео своје прво тешко арктичко искуство.
Пробудио га је ударац налик на удар топовског ђулета о бродски труп. У два скока он се нађе на палуби. Овде га заглуши потмула тутњава која је долазила одасвуд: у кристалном ваздуху ориле су се радосне топовске салве. Следећи потрес, још снажнији него први, умало га не збриса са палубе. Тек тада, придржавајући се с напором за бродску ограду, Демин спази ледене брегове који су се померали и сударали издижући се над лађом: личили су на снежне џинове који се рађају из ноћи.
Арктик је сурово и ћудљиво божанство, које кажњава ужасом а награђује једино лепотом. Његова прва жртва био је бродски лекар Галицин кога су истог јутра, на Деминове очи, смрвиле ледене санте откидајући му обе ноге изнад колена. Током две наредне године оно неће престати да тражи нове и нове жртве. Петоро мртвих, укључујући ту и остарелог, болесног Чапајева, био је биланс прве године њиховог поларног путовања. Зашто су онда сви они – па чак и Чапајев чију је вољу нагризала подмукла болест – увек тражили да му се врате?
Овде, на Северу, страдавало се од хладноће и исцрпљености. Страдало се и у леденим пукотинама које су се изненада отварале испод ногу а у којима је кључала црна вода. Умирало се и од промрзлина и загонетних болести које су, током друге године путовања, почеле да косе путнике с Тајмира. Недуго после смрти Чапајева они схватише да више немају снаге да се носе са Севером. До тада је Тајмир, непрекидно окован ледом, већ почео да личи на аветињску лађу. У кабинама су гореле једино светиљке од медвеђе масти ширећи око себе чкиљаву светлост и огаван задах чађи. Посвуда по угловима светлуцало је иње, с плафона се цедила вода и љуштиле читаве крпе које су се, као дебела ужад, спуштале све до пода. Ипак су људи, налик на прљаве и страшне сенке, и даље ишли за својим послом. Још увек нису оскудевали у храни него у огреву, положивши све што је могло да гори, па чак и намештај и бродску оплату. Лед их је односио све даље и даље на северозапад; полако су се приближавали 85-ој паралели. Почетком маја решише да напусте брод. Преко две стотине врста дуг марш кроз лед, до најближег копна, био је последњи, очајнички покушај да се спасу.
Ипак је повратак, на саоницама у које су упрезали псе, претовареним опремом које нису могли да се лише, превазилазио њихове већ ионако начете снаге. И људи и пси умирали су у ходу, у снегу, на саоницама, под шаторима – у некој врсти омаме, у радосним халуцинацијама изазваним дубоким плаветнилом неба, вечитом белином и јарким поларним сунцем. Изломљена линија којом су се кретали – линија коју је свако вече Демин уцртавао у мапу – беше обележена крстићима, местима погибије и страдања. Десетог јуна, међутим, открили су бекство петорице морнара који су са собом понели харпуне и пушке, резерву муниције и половину њихових залиха хране – Демин обећа себи да ће, уколико их путем нађу, дезертере устрелити сопственом руком.
Сем двопека и залихе муниције у Деминовом ранцу, у тешкој лименој кутији – заједно са резултатима океанографских мерења – налазио се и његов дневник. У њему су, дан за даном, описане све етапе изнурујућег пута – несрећни случајеви и дезертерства, подвизи, херојства и погибије, глад, болести и лудило које је обузело геолога Розмислова – све до дана када су, с врха ледене санте, пред собом угледали земљу.
Сви су они, од првог до последњег човека, добро знали да се у опасност не упуштају због трговачких путева, а ни због научних истраживања чије су резултате, и по цену живота, проносили кроз све недаће. Једна од најчуднијих људских повести је она коју су својим подвизима и страдањима исписали велики поларни путници, освајачи Пола. Њих није покретала грамзивост ни похлепа. Овде, у поларном кругу, живело се али и умирало искључиво за славу.
У том кругу Пол је био центар, невидљиво средиште ка коме се, не питајући за цену, иде. Пол је за њих зрачио невидљивом светлошћу налик на ону коју је око себе ширила поларна зора. Суровост поларног круга није трпела ништа неодређено, половично ни слабо. И ступивши једном у њега, сви су они, на неки несхватљив начин, убрзо постајали свесни да је та далека тачка, с оне стране хоризонта, и њихово невидљиво средиште. Зато су се сви они са Севера враћали преображени – не друкчији, већ учвршћени у оном што јесу. Север их је све везивао невидљивим нитима – и појединце, и народе, и континенте.
У цик зоре распремили су импровизовани шатор који су пре недељу дана подигли од једног великог комада једреног платна, штапова и скија; сем два кајака, под њега је стала готово сва опрема којом су још увек располагали (беху ту, међу осталим, и три пушке, крампови, један свежањ енглеских мапа, ужад, компас и три пара скија).
Демин је стајао на зачељу поворке коју су сада чинила свега три човека. На челу, испред свих, корачао је Семјон, обични морнар: замишљен и тих, газио је земљу својим огромним стопалима налик на плавог џина несвесног своје снаге.
Следио га је, омален и снажан, Артамонов. Урођене одлике, као и велико поларно искуство – био је учесник у три велике поларне експедиције – предодредиле су га за вођу мале групе. Осим тога, штурман је поседовао још једну ретку особину: умео је да чува своје људе. Они нису страдавали због немара, непажње или грешке.
И сви су сада ступали ка југу где се, под јасним сунцем, у играма великих светлости, откривала планина од сивих базалтних стена. Над њом су светлуцале капе од ледника. Наступало је топлије доба године, „лето“, када се граница леда полако помера на север. Они ће проћи уским усеком који је планину делио на два неједнака дела како би ступили на њену јужну страну.
Тада ће коначно моћи да се увере у оно што су до сада само слутили: да је та оскудна земља којом су корачали по свој прилици само једно пространо острво. Његова јужна страна, ближа сибирској обали, морала је бити погоднија за зимовање. Сада, када су се свикли на живот ловаца, њима није недостајала храна колико огрев, наплављено суво дрво које су стотинама врста далеко разносиле морске струје.
На Северу, међутим, видело се само „ледено небо“ кроз које је – што се више подизало у својој путањи – све снажније просијавало сунце. А кад оно сасвим распрши облаке и маглу, с далеких снежних поља нестаде зелених и плавих сенки; чинило се да сам снег почиње да гори. Демин помисли да тако јарко сунце није видео нигде; ни на Уралу, ни на Кавказу, ни на Криму. И осети жалост што се опрашта од поларног круга који је, слично звери, смртно болесни Чапајев изабрао за место на коме ће да умре.
Колико пута је, у смртној опасности, у хладноћи, у глади, у умору који је надилазио замисливо, зажалио због одлуке да напусти мирну службу и запути се у снежну дивљину Арктика? Потом је с чуђењем примећивао како се лако кидају споне које су га везивале за пређашњи живот. Ништа заиста вредно, ништа чему би се ваљало вратити он није оставио за собом. То осећање су сви делили: свет с оне стране беле линије заслуживао је једино њиов презир. И зато нико није ни жудео за повратком. Боље је бити последњи у некој арктичкој експедицији него узвишени мислилац који у топлој соби размишља о Северном полу. Само су овде могли бити оно што заиста јесу. И само је овде, уосталом, постојало истинско братство међу људима.
Напредовали су полако, у јутарњој светлости, под тежином опреме у којој већ одавно није било ничег сувишног. Земља је под њима још увек била девичанска а они су, запућујући се ка југу, сами себе подсећали на прве људе који су се спасли леда, глацијације, како би, у освит времена, почели људску историју.
Север је наиме стајао ван времена. На Северу није постојала историја а ни народи. Време је текло на југу, у збрци народа и раса.
Народи се, кроз историју, крећу од Севера ка Југу, ка топлим крајевима и морима. То кретање и чини повест цивилизације, народа и раса: ратови народа Севера с народима Југа. Али, освојивши све што се дало освојити, они се овде, у топлим поднебљима, нису могли одржати. Пут историје је пут дегенерације – брже или спорије, па ипак једнако неумитне. И сви су они убрзо нестали, ишчезавши, растворивши се у мору туђине.
Поларни путници и истраживачи феномен су нашег доба. Они се јављају тек пошто су, прекоморским путовањима и освајањима, досегнуте све тачке планете. Освојени су не само врхови него и долине. Више није постојало ништа на земљи што би вредело имати. Њихов смер није више Југ него Север.
То су Хиперборејци нашег времена, који напуштају топлоту својих домова и привидну сигурност својих завичаја како би се изнова запутили искони.
Тог јутра Демина расани звук који је подсећао на пригушени псећи лавеж – и док су његови другови још спавали, он испуза из шатора, видевши да је густа магла која је читава четири дана покривала острво коначно почела да се подиже.
Лавеж се више није поновио. Напето ослушкујући, он се успне на невелику хумку. Колико је могао да види кроз исцепану завесу од магле ништа се није померало на леденим пољима. Једино огромним напором воље Демин се суздржавао да се последњом снагом не стушти ка обали.
А онда се, кроз крештање галебова, гласније него пре, лавеж понови. Он подугне пушку и, испаливши један за другим три хица увис, појури напред колико су га ноге носиле.
Трчао је уском долином заобилазећи хумке и плитка језерца, преко стења и танке ледене покорице, све док изненада не изгуби дах: испред њега промакла је једна тамна сенка. Био је то пас, огроман у магли за којим је, застајући као да ослушкује, корачао човек. Демин промукло викну, замахнувши рукама, и пође му у сусрет. За непознатим – странцем по начину одевања – следиле су друге, сличне сенке.
Био је то део француске експедиције коју је водио капетан Дивас и која је, више од годину дана, проучавала живи свет на острвима Земље Фрање Јосифа, а сада се, пошто је њихов брод оштећен у судару с леденом сантом, припремала за повратак на Свалбард.
Премда је француски брод био озбиљно оштећен – три пумпе су без престанка избацивале воду испод палубе – а посада увелико изнурена, капетан Дивас није скривао радост, и он им приреди дочек какав доликује повратницима из поларног круга. Вечера заливена с неколико боца кримског Инкермана, производа Сунца југа, чисто рубље, могућност да се наједу до ситости, топле кабине с удобним постељама – Демин и његови другови су се тешко привикавали на толику раскош.
Бродом Св. Катарина доспели су у морску луку Ринде, одакле су малим паробродом превезени у Архангелск.
Била је дубока ноћ кад су стигли и обала је лежала у мраку.
Светла светионика била су погашена.
Управо је почео Први светски рат. Свет који су познавали, свет из кога су пре више од две године отишли на Север, у Хипербореју, престао је да постоји.