РЕАГОВАЊА НА ВЕСТ О ОТВАРАЊУ ЈЕЗИЧКЕ ТРИБИНЕ УКС

Радомир Батуран, Торонто - Ранко Рисојевић, Бања Лука - Светислав Басара

Re: ЈЕЗИЧКА ТРИБИНА УКС
From: Radomir Baturan <baturan@......com
To: Udruzenje Knjizevnika uksrbije@yahoo.com

Драга Управо УКС,

Ово ми је најрадоснија вест коју сам добио из Србије у последњих 15 година!

Као што знате, Редакција часописа ”Људи говоре” у Торонту већ три године негује засебну рубрику ЈЕЗИК И ПИСМО. У њој су сарађивали професор Ковачевић са Београдског универзитета, професор Радић са Кембриџа, професор Збиљић из Новог Сада, а у новом броју и мени драги језикословац и тајновидац Миле Медић.
Предлажем да се позабавите и потискивањем ћирилице - српског једанаестовековног писма. Молим Вас, потрудите се да и тај велики проблем уђе у Програм Језичке трибине Удружења књижевника Србије.
Са Вашим одобрењем пренео бих комплетан програм Језичке трибине УКС у мартовском броју ”Људи”.

С поштовањем и захвалношћу,
Радомир Батуран,
Торонто
On 2011-02-27, at 6:02 AM,

----- Forwarded Message ----
From: “ranko.risojevic@........rs.ba"
To: Udruzenje Knjizevnika <uksrbije@yahoo.com>
Sent: Thu, March 3, 2011 11:37:49 AM

Subject: Re: Fw: ОТВОРЕНА ЈЕЗИЧКА ТРИБИНА УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

Драги пријатељи,

Подржавам ову трибину која је, како је већ истакнуто, непоходна и драгоцјена. Нарочито подржавам доктора Милоша Ковачевића, човјека великог знања и ништа мање енергије. Требаће нам много енергије и мудрости, али и искрености.
Ево још једног примјера посрнућа морала код нас. Директор Народне библиотеке Србије на новој интернетској страници дигиталних збирки ставља сарајевски Медиа центар, који се у многим својим манифестацијама исказао као пробосански, али одбија да стави Народну и универзитетску библиотеку РС јер се ова библиотека залаже за српски језик, за правилно и скрупулозно каталогисање, о чему сам писао и иступао у јавности у више наврата. Не можемо ми даље ако су нам такви људи као што је Угричић на челу кључних институција. Наша активност тада постаје дјеловање маригиналне групе. Поготово ако се тој групи не придружи ниједна званична српска културна институција. Та традиционална разједињеност је погубна.Нисам присталица разврставања књижевника, лингвиста и уопште интелектуалаца на националне и анационалне, али треба показивати шта ко ради. Нека онда они којима је то у опису посла процијене шта да се ради.
Ја напросто не знам.

Пријателљски поздрав,
Ранко Рисојевић,
Бања Лука

 

ПИСМО УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ ПИСЦУ СВЕТИСЛАВУ БАСАРИ
И ОДГОВОР Г. БАСАРЕ УДРУЖЕЊУ КЊИЖЕВНИКА

Поштовани господине Басара,

Недавно је, на свечаности отварања Језичке трибине Удружења књижевника Србије, професор доктор Милош Ковачевић споменуо и Ваше име.
Став Удружења књижевника Србије је да - ко год буде споменут на нашим трибинама а претпостављамо да би имао шта да каже - одмах буде позван на једну од наших наредних трибина. Трибине посвећене српском језику одржавају се средом у 19 часова, па Вас молимо да одаберете термин који Вама највише одговара и о томе нас обавестите електронском поштом или телефоном, на број 26 26 081.

Ево излагања проф. др Милоша Ковачевића:

Српски писци и српски језик

Увек су писци, као они којима је професија да искушавају моћи језика, говорили не само на језику (матерњем по правилу) него и о језику, који је медијум књижевности. Српски писци, чини се, и више од писаца других језика, зато што је српски језик по много чему специфичан у односу на готово све друге језике. А специфичан је, пре свега по томе, што су му многи оспоравали и оспоравају вредност, сматрајући га мање вредним од конкурената што су с њим изгубили битку.

И српски писци, попут српских филолога, разврставали су се (а и данас се разврставају) у два табора: у табор поштовалаца и табор критичара српскога језика. Иако је први табор кудикамо бројнији, други је, чини се, кудикамо бучнији. А ти непоразуми са српским језиком нису од јуче, него сежу чак до његовог кодификатора Вука Стеф. Караџића. И управо је један писац најбоље представио агументе за и против оваквога српскога језика, као аргументе ЗА И ПРОТИВ ВУКА. Реч је, наравно, о Меши Селимовићу и његовој знаменитој управо тако насловљеној књизи. Но и данас има оних који негирају и Вука и Вуков, што ће рећи српски књижевни (стандардни) језик. Међу њима свакако су најпознатији Драгослав Михајиловић и Светислав Басара (да не спомињем оне мање познате попут Саве Дамјанова, на пример).

И док међу српским писцима има оних који оспоравају вредности савременог српског језика, дотле се у несрпским срединама утркују да тај језик пригрле – али не под српским именом. Тако данас српски језик сусрећемо под несрпским именима, и као хрватски, и као босански (бошњачки) и као црногорски. Варијанте српског језика добиле су статус политичких језика. Српски је језик тако постао заслужан за један научни плеонастички термин, за термин лингвистички језик, неопходан за одређење статуса лингвистичких нејезика као политичких језика.

Тај усуд преименовања прати српски језик од његових почетака, или боље рећи од смрти његовог реформатора. Најпре су Хрвати после стогодишњих настојања на Новосадском договору угурали у његов назив и своје име (па је тако настао српскохрватски, а о значењу тог термина тако је аналитично и с јетком иронијом писао Скендер Куленовић), а онда је, без преседана у светској науци и историји, почело код несрба избацивање српскога имена из назива језика. Тај процес траје од средине 19. века до дана данашњег: од Хрвата, преко муслимана, до Црногораца.

Велики број писаца устао је у одбрану срскога језика, заправо дигао је и диже глас против негирања научних лингвистичких и етничких истина о српскоме језику. Ево управо је закјуче Матија Бећковић дао велики интервју франкфуртским Вестима (на српском језику) под насловом «Језички бродолом Црне Горе». А он није једини, он је један од великог броја писаца пореклом из Црне Горе што се не мире с политичким као јединим лингвистичким критеријумима. Међу тим писцима првенствено треба истаћи Момира Војводића, Зорана Костића и Милицу Бакрач, што читаве збирке поезије посветише одбрани имена и суштине српског језика у Црној Гори, али не треба заборавити ни Будимира Дубака, Жарка Команина, Радомира Уљаревића...

С друге стране на сцени је, посебно у БиХ, утапање срскога језика у тзв. босански (којему је име очигледно подлога стварању босанске нације чији би интегрални део били и Срби из Републике Српске). За подршку том «утапању» у помоћ је призвана и библиотечка КОБИС-ова категоризација дела штампаних у БиХ, где је свим српским ауторима штампаним у БиХ по правилу као језик приписиван босански. Иако је и та идеја имала својих присталица међу српским писцима (нпр. код Сретена Угричића), она је најоштрију осуду ипак доживела од српских писаца, посебно Ранка Рисојевића.

Тако је већина српскох писаца сагласна с данашњом већином српских лингвиста да је неопходно бранити и одбранити срски језик од оних који га употребно прихватају а именом негирају. Било је писаца који су одавно упућивали на српске доприносе расрбљавању српскога језика (треба нпр. споменути само Лазу Костића од старијих, или пак Здравка Крстановића и Тиодора Росића од савремених).

Нису се српски писци бавили само социолингвистичким питањима српскога језика, него и његовим поетским моћима и немоћима. Многи је српски писац исписивао хвалоспеве лепотама српскога језика (да споменемо само Лазу Костића, Петра Кочића, Иву Андрића и Исидору Секулић од старијих, или Милована Данојлића, Горана Петровића, Мила Медића, Војислава Карновића, Мира Вуксановића, Ненада Грујичића, Милосава Мирковића... од савремених писаца). Било је, и има, истина и оних што су указивали на његове мане, недостатке (попут нпр. Станислава Винавера, и Светислва Басаре), да не помињем оне који су указивали на његове прагматичке неподопштине (нпр. Ерих Кош, Танасије Младеновић, Милован Данојлић и др. ).

Једном речју, српски језик није само оруђе српских писаца – него и тема њиховог сучељавања: међусобног или са «одрођеним» писцима српскога језика.

Др Милош Ковачевић
редовни професор Филолошког факулетата Универзитета у Београду

 

Dragi prijatelji,
lepo je od vas sto ste me pozvali na tribinu. Da nekim slucajem izlaganje doktora Milosa Kovacevica nije cisto ideolosko i politicko, da se tice jezika i knjizevnosti, svakako bih se odazvao vasem pozivu. Ovako, ne vidim nikakvu svrhu da po ko zna koji put ponavljam svoje stavove o Vukovoj jezickoj reformi.

Srdacan pozdrav,
S. Basara