Amika

 

Отворена Језичка трибина Удружења књижевника Србије

 

ЗАШТО НЕ ПОСТОЈИ АМЕРИЧКИ ЈЕЗИК?

Већ на свечаности отварања Језичке трибине Удружења књижевника Србије, показало се да ће ова трибина, која ће се одржавати сваке среде у 19 часова, имати велики број поклоника.

„Језичка трибина је налог времена“, рекао је председник Удружења књижевника Србије Радомир Андрић. Сви смо сведоци преименовања српског језика, али о томе треба да говори наука о језику, угледни лингвисти, пре свих. Желимо да се овде, у Француској 7, сучеле мишљења наших најбољих стручњака за језик, јер је сасвим очигледно да је питање српског језика политика удаљила од науке. Испоставило се да је јавност веома заинтересована за ову тему...“

Скуп је благословио Владика хвостански Атанасије (Ракита), који је уредништву Језичке трибине пренео благослове Његове Светости Патријарха Иринеја, а потом је мелод Љуба Манасијевић отпевао песму Доситеја Обрадовића Востани Сербие.

Прва Језичка трибина одликовала се необичном живошћу, јер ју је подржала учена публика, која уме и жели да поставља важна питања, публика која је свесна да Американци, највећа сила на свету, никада нису увели амерички, него упорно говоре енглески језик!

„Писац је служитељ речи, нематеријалне, бестелесне, исконске. Реч је варница ума и духа. У српском народу нема ничег вреднијег од оног што је саздао речима. Наша народна поезија одавно је важан део светске културне баштине, а ту су и велики Његош, Андрић, Лаза Костић... Данас је очигледно да српски језик страда, али је срећна околност да међу нама постоје учени, мудри језиокословци, који су науци о српском језику вратили њено право име – србистика“, рекао је уредник Језичке трибине Миле Медић, најављујући доктора Милоша Ковачевића, редовног професора Филолошког факултета у Београду.

„Очигледно је грубо мешање политике у питања језика“, казао је професор Ковачевић. „Наша прва, од тридесет тема којима ће се бавити Језичка трибина, Српски писци и српски језик, веома је занимљива. И српски писци, попут српских филолога, разврставали су се (а и данас се разврставају) у два табора: у табор поштовалаца и табор критичара српскога језика. Иако је први табор кудикамо бројнији, други је, чини се, кудикамо бучнији. А ти непоразуми са српским језиком нису од јуче, него сежу чак до његовог кодификатора Вука Стеф. Караџића. И управо је један писац најбоље представио агументе за и против оваквога српскога језика, као аргументе ЗА И ПРОТИВ ВУКА. Реч је, наравно, о Меши Селимовићу и његовој знаменитој управо тако насловљеној књизи. Но и данас има оних који негирају и Вука и Вуков, што ће рећи српски књижевни (стандардни) језик. Међу њима свакако су најпознатији Драгослав Михајиловић и Светислав Басара (да не спомињем оне мање познате, попут Саве Дамјанова). И док међу српским писцима има оних који оспоравају вредности савременог српског језика, дотле се у несрпским срединама утркују да тај језик пригрле – али не под српским именом. Тако данас српски језик сусрећемо под несрпским именима, и као хрватски, и као босански (бошњачки) и као црногорски. Варијанте српског језика добиле су статус политичких језика. Српски је језик тако постао заслужан за један научни плеонастички термин, за термин лингвистички језик, неопходан за одређење статуса лингвистичких нејезика као политичких језика.“

Професор доктор Михаило Шћепановић такође је побудио жељу публике да редовно прати Језичку трибину, говорећи о српском језику веома живо и надахнуто. Истакао је да је неопходно да Језичка трибина за собом упорно, из недеље у недељу, из месеца у месец, оставља писани траг. Циљ Језичке трибине је да закључке и ставове о свим отвореним питањима српског језика упути не само јавности на увид, него и одговарајућим установама и државним органима на усвајање и спровођење у дело. Такође, најважнија излагања на Језичкој трибини биће објављена у зборнику заједно са закључцима и ставовима у виду декларације Удружења књижевника Србије о стању српског језика и мерама његове заштите.

„Српски језик има своје име и презиме, а на нама је да га сачувамо. Бојим се да нам се и са језиком не догоди ово што се догађа са лијепом нашом ћирилицом. Борићемо се за очување српскога језика и писма, ми смо вјерници научне истине о језику“ – обећао је професор Шћепановић.

Глумац Гојко Шантић читао је узвишене мисли о језику – Лазе Костића, Исидоре Секулић, Петра Кочића, Станислава Винавера, Васка Попе, Миодрага Павловића, Матије Бећковића, Тиодора Росића, Жарка Команина, Милована Данојлића, Душка Трифуновића, Мира Вуксановића, Радослава Братића и Мила Медића. Потом је песникиња Мирјана Булатовић казала своју песму „Творци речника“.

Публика је такође живо учествовала у разговору. Новинар и писац Јелица Роћеновић истакла је поводом отварања Језичке трибине да „присуствујемо једном историјском скупу“. Говорећи о језику медија и језику политике, навела је пример који се односи на болни извештај Дика Мартија. „Запазила сам како се појам сужава и замагљује: трговина српским органима убрзо се преобразила у трговину људским органима, а најзад је остала само трговина органима! Наши медији, нажалост, нису склони да се баве озбиљним, истраживачким новинарством.“

Мирјана Булатовић, члан Управног одбора Удружења књижевника Србије, на крају је затражила и добила сагласност уредништва Језичке трибине да сваком писцу који у Француској 7 буде прозван, УКС упути позив за учешће у некој од следећих трибина.

УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

 

Српски писци и српски језик

Увек су писци, као они којима је професија да искушавају моћи језика, говорили не само на језику (матерњем по правилу) него и о језику, који је медијум књижевности. Српски писци, чини се, и више од писаца других језика, зато што је српски језик по много чему специфичан у односу на готово све друге језике. А специфичан је, пре свега по томе, што су му многи оспоравали и оспоравају вредност, сматрајући га мање вредним од конкурената што су с њим изгубили битку.

И српски писци, попут српских филолога, разврставали су се (а и данас се разврставају) у два табора: у табор поштовалаца и табор критичара српскога језика. Иако је први табор кудикамо бројнији, други је, чини се, кудикамо бучнији. А ти непоразуми са српским језиком нису од јуче, него сежу чак до његовог кодификатора Вука Стеф. Караџића. И управо је један писац најбоље представио агументе за и против оваквога српскога језика, као аргументе ЗА И ПРОТИВ ВУКА. Реч је, наравно, о Меши Селимовићу и његовој знаменитој управо тако насловљеној књизи. Но и данас има оних који негирају и Вука и Вуков, што ће рећи српски књижевни (стандардни) језик. Међу њима свакако су најпознатији Драгослав Михајиловић и Светислав Басара (да не спомињем оне мање познате попут Саве Дамјанова, на пример).

И док међу српским писцима има оних који оспоравају вредности савременог српског језика, дотле се у несрпским срединама утркују да тај језик пригрле – али не под српским именом. Тако данас српски језик сусрећемо под несрпским именима, и као хрватски, и као босански (бошњачки) и као црногорски. Варијанте српског језика добиле су статус политичких језика. Српски је језик тако постао заслужан за један научни плеонастички термин, за термин лингвистички језик, неопходан за одређење статуса лингвистичких нејезика као политичких језика.

Тај усуд преименовања прати српски језик од његових почетака, или боље рећи од смрти његовог реформатора. Најпре су Хрвати после стогодишњих настојања на Новосадском договору угурали у његов назив и своје име (па је тако настао српскохрватски, а о значењу тог термина тако је аналитично и с јетком иронијом писао Скендер Куленовић), а онда је, без преседана у светској науци и историји, почело код несрба избацивање српскога имена из назива језика. Тај процес траје од средине 19. века до дана данашњег: од Хрвата, преко муслимана, до Црногораца.

Велики број писаца устао је у одбрану срскога језика, заправо дигао је и диже глас против негирања научних лингвистичких и етничких истина о српскоме језику. Ево управо је закјуче Матија Бећковић дао велики интервју франкфуртским Вестима (на српском језику) под насловом «Језички бродолом Црне Горе». А он није једини, он је један од великог броја писаца пореклом из Црне Горе што се не мире с политичким као јединим лингвистичким критеријумима. Међу тим писцима првенствено треба истаћи Момира Војводића, Зорана Костића и Милицу Бакрач, што читаве збирке поезије посветише одбрани имена и суштине српског језика у Црној Гори, али не треба заборавити ни Будимира Дубака, Жарка Команина, Радомира Уљаревића...

С друге стране на сцени је, посебно у БиХ, утапање срскога језика у тзв. босански (којему је име очигледно подлога стварању босанске нације чији би интегрални део били и Срби из Републике Српске). За подршку том «утапању» у помоћ је призвана и библиотечка КОБИС-ова категоризација дела штампаних у БиХ, где је свим српским ауторима штампаним у БиХ по правилу као језик приписиван босански. Иако је и та идеја имала својих присталица међу српским писцима (нпр. код Сретена Угричића), она је најоштрију осуду ипак доживела од српских писаца, посебно Ранка Рисојевића.

Тако је већина српскох писаца сагласна с данашњом већином српских лингвиста да је неопходно бранити и одбранити срски језик од оних који га употребно прихватају а именом негирају. Било је писаца који су одавно упућивали на српске доприносе расрбљавању српскога језика (треба нпр. споменути само Лазу Костића од старијих, или пак Здравка Крстановића и Тиодора Росића од савремених).

Нису се српски писци бавили само социолингвистичким питањима српскога језика, него и његовим поетским моћима и немоћима. Многи је српски писац исписивао хвалоспеве лепотама српскога језика (да споменемо само Лазу Костића, Петра Кочића, Иву Андрића и Исидору Секулић од старијих, или Милована Данојлића, Горана Петровића, Мила Медића, Војислава Карновића, Мира Вуксановића, Ненада Грујичића, Милосава Мирковића... од савремених писаца). Било је, и има, истина и оних што су указивали на његове мане, недостатке (попут нпр. Станислава Винавера, и Светислва Басаре), да не помињем оне који су указивали на његове прагматичке неподопштине (нпр. Ерих Кош, Танасије Младеновић, Милован Данојлић и др. ).

Једном речју, српски језик није само оруђе српских писаца – него и тема њиховог сучељавања: међусобног или са «одрођеним» писцима српскога језика.

Др Милош Ковачевић
редовни професор Филолошког факулетата Универзитета у Београду

 

ТВОРЦИ РЕЧНИКА


У руднику језика седам рудара
сложно рију по најдубљем копу.
О њима се сам Господ стара,
анђели их прате у стопу.

У руднику језика нико не хаје
да ли то надире запаљиви гас.
На улазу се сав живот предаје
и уноси се једино глас.

Глас је светиљка рударева,
да боље види из даљине
кад златни грумен језика сева
у темељима отаџбине.

Мирјана Булатовић

 

 

 


Amika