Amika

 

1. Језичка трибина Удружења књижевника Србије 2. марта 2011.

ПОХВАЛА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

СРПСКИ ПИСЦИ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ
Милош Ковачевић, Михаило Шћепановић, Миле Медић

Језик је средство споразумевања међу људима
За писце је језик много више од пуког средства споразумевања. Језик је за писце и средство уметничкога, књижевног изражавања.
За писце је реч једина грађа од које он ствара своје дело.
Другима је дат камен, дрво, гвожђе, глина, боја.
Писцима је дата само та бестелесна реч, она која беше од искони, која беше у Бога, која Беше сам Бог, варница духа која је искочила из човека и обасјава сву земљу васиону.
Реч нема ниједно својство ствари, а има сва својства духа.
Српски народ и српски писци могу бити поносни на своју реч и свој српски језик. У том језику настала су највећа уметничка дела српског народа. Наш народ није створио ништа веће и значајније од онога што је створено у језику. То је народну поезија, Горски вијенац, На Дрини ћуприја, да споменем само оно што је досегло светску величину и славу.
Све је то само из речи и језика створено.
Одатле потиче и право и обавеза српских писаца да пишу и брину о језику. Они немају ништа осим језика.
Ко би то могао да има прече право да говори о језику осим писаца?
Српски писци данас не ступају у одбрану и заштиту српског језика као усамљени појединци, него сви заједно, као Удружење књижевника Србије.
Данас су с нама сви српски писци који пишу и који су писали српским језиком.
Стицајем сретних околности чланови уредништва Језичке трибине су водећи српски лингвисти, а истовремено и чланови Удружења књижевника Србије.
То су људи који су вратили име српском језуку, на велика врата, у Устав и законе Србије.
То су људи који су српској науци о језику вратили њено име - србистика.
У Удружењу књижевника Србије стекли су се сви услови за широку, озбиљну и научну расправу о отвореним питањима српског језика.

 

СРПСКИ ПИСЦИ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Српски народ су изгнали из његовог језика.
Туђин, кога су Срби до јуче звали братом , уселио се у српски језик. (Тиодор Росић)

Све иде у језик или у земљу.
Име нечега, кад уше у језик, остаје, занавек. (Жарко Команин)

Језик све памти, у њему је све садржано, и људи се одричу језика само ако желе да пониште памћењ. Одиста, многи то желе. (Радомир Уљаревић)

Народни језик је овладао у књизи највише својом љепотом. То вам је красан момак, да га љепшег на свијету нема.
А највишу ће заслугу по народни језик себи стећи онај који уза све то још прегне да зарони у бездан прошлости, те да из наших народних споменика изнесе све оно благо, па да њим окријепи и обогати садашњи књижевни језик. (Лаза Костић),

Где је људима завичај? Тако где други људи око њих разумеју до краја и до дна шта они кажу, до последњег спољног и унутрашњег трепета језичког разумеју шта је онима драго и шта их боли. Заузме ли нашу њиву или село народ другога језика, завичају нашем је крај.
Туђина, то је туђ језик.
Оставили су исељеници села и њиве, куће и гробља, али у горко стиснутим устима носе свој језик,и где се проспе реч која се до дна и до краја разуме, тамо ће бити завичај и живот.
Али, рећи ће онај неко, језик не само да стари него чили и умире, долази други. Није сасвим тако. Језик као богата шума, отреса лишће, наравно, и заодева се новим, али не умире језик цео, не изумире шума ако се занављају гране и зеленило. А ако неки језик умре, умро је доиста и народ.(Исидора Секулић)

Косово је одбранио дух, а не оружје. Освојио га је песник, а не војник. Реч, а не сабља. (Матија Бећковић)

Вуков Рјечник је моћнији од најмоћније траве расковника: он отвара врата светова који су говорили нашим језиком, пре нас. Његов Рјечник је наше сјећање и памћење. (Радомир Констатиновић)
Заблуда је произвољна тврдња како је српски језик сиромашан у тачним ознакама за поједине појмове, како је неразвијен, како се њиме не може све тачно и прецизно изразити.
Нас обузима неизмјерно гњев и сјета посматрајући како се бездушно насрће на драгоцјену, духовну творевину, на чистоту и љепоту народног језика. Гњев нас обузима што у том унакажавању и мрцварењу нашег сјајног слободног језика осјећамо своју свеопшту колонијалну порабоћеност и подврђеност. (Петар Колчић)

Без страних речи не може се, данас, ни писати ни говорити... У туђицама је данас укус учености, церемонијала, конвенција.
Ко жели власти да с домогне, мора се најпре с туђицама спријатељити.
Туђице дају утисак тоеријске поткованости, и поуздани су знак упућености у правила игре.
Подвале са страним речима вазда изнова успевају.
Туђице замумуљују ионако нејасне појмове и њихове везе са стварима: и реч и садржај су искривотворени. (Милован Данојлић)

Поезија је једина национална умјетност, јер је језик једини што народ има и што га чини својим. Све друго могу донети у виду хуманитарне помоћи нови господари света. (Душко Трифуновић)

Ја мислим да је наш језик данас не само један од најлепших, него и један од најузбудљивијих језика у овом историјском раздобљу. (Станислав Винавер)

Па ипак бити његов чувар, чувати говор као свето јаје да се не разбије. Да се и ми не разбијемо заједно с њим. Чувати и грејати његову клицу, надати се његовом изненађењу, стајати пред њим као пред огледалом, и у том огледалу не само тражити свој лик , него га и некуд слати, даље, иза, незнано куд. (Миодраг Павловић)

Када данас чујем како је Вуков језик баласт нашег језика, да је уназадио културу и исувише је посељачио - остаје ми да се горко осмехнем. Као да Горски вијенац и Вуков превод Новог завјета нису најбољи деманти такве тврдње.
Језик је пишчева бусола, која му показује стране света. (Радослав Братић)

Језик је предак и потомак, истовремено. језик претка је језик потомка.
Чувати матерњу реч значи кућити најбољу имовину. Бранити своју реч значи бранити себе. (Миро Вуксановић)

Питају ме често одакле теби речи твоје песме. Има речи костију. Има речи жеравица. Има речи змија. С речима се уопште не треба шалити. и, између осталих, има и речи кључева. Те речи кључеви су једине живе речи од којих можеш начинити песму. Јављају ти се као звезде или цела сазвежђа на своду лобање. (Васко Попа)

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу душу?
Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.
Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.
Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.
Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа. (Миле Медић)

2. Нова тема у среду, 9. марта, Француска 7 у 19 сати

мр Миливој Анђелковић, књижевник: Српски језик у свету рачунара - српски или англо-српски - енглеске речи на Мрежи, у рачунарству и свакодневном животу

Радослав Тилгер: Афоризми

уредник и учесник: Миле Медић

 

СРПСКИ ЈЕЗИК У СВЕТУ РАЧУНАРА
- Српски и англосрпски – енглеске речи у рачунарству, на Интернету и у свакодневном говору –

Америчко дијалектичко друштво од 1990. године бира реч која је обележила протеклу годину и деценију, као неку врсту “временске капсуле” која чува најважније из прошлости. За реч протекле деценије изабрана је GOOGLE - претраживач Интернет. Реч године је ТWЕЕТ – цвркут, а реч BLOG је одбачена уз констатацију да је “исувише ружна”. Ту, једну од најружнијих речи енглеског језика, ми смо прихватили као своју са оправдањем да је “користи цео свет” – што није тачно. Приближно половина других држава пронашла је свој термин за «BLOG» или га прилагодила свом језику тако да Французи користе три термина, Шпанци два, Словенци га називају «сплетник», док многе источно-азијске државе имају посебне речи које немају ничег заједничког са изворним термином.

Зашто не кажемо “електронски дневник”, е-дневник, еди? Да ли је ЦВРКУТУ ближи “ BLOG ” или ЕДИ?

Засути смо плевом енглеских речи – од назива фирми, електронске и помодне естрадне терминологије до свакодневног говора на улици, у штампи и на телевизији. Шатровачки говор, којим су се разметале претходне генерације, препуштен је групама из којих је проистекао; нови, «шифровани» језик којим се учествује у великој трци за престиж у «друштву спектакла» постао је англо-српски.

Још од времена Турака нисмо имали тако силовито и хаотично уплитање страних речи у језик свакодневице. У ужем центру Београда набројано је 150 фирми на енглеском језику а професионални новинари на телевизији питају „Шта је ваш филинг о бекграунду овог феномена?“ и „Преферирате ли ову опцију као ди-деј актуелног естаблишмента?“ Спортски коментатор објашњава „Он је изразити фајтер и плеј-мејкер и у плеј-офу дао је дабл-трипл“ (примери преузети из текста Ђоке Стојичића е-адреси www.svevlad.org.rs/srbistika/stojicic_tudjice.html ). Са развојем електронике, ширењем интернет-мреже и рачунара, бројни енглески стручни термини пренети су међу кориснике а одатле и у свакодневни језик шаљући тако помодну поруку – ево, и ја користим компјутер, «даунлоудујем», «апдејтујем» и «ресетујем», можеш ме наћи на «Феисбуку» и на мом «блогу»

Државе ЕУ су превеле информатичке термине на своје језике и извршиле стандардизацију информатичке терминологије. Код нас то није учињено. Вукова задужбина је 1989. објавила апел Савета Европе о потреби очувања европске језичке разноликости у окружењу информатичких технологија и, осим превођења основног Windows програма, мало шта је учињено. Наши преводи или бар «посрбљени» термини – тамо где је то могуће – не само да нису ушли у ширу употребу већ су стручни енглески изрази постали накарадни део говорног језика корисника Интернета.

У нашој информатичкој култури безмало све доприносе су дали странци. Деведесетих година прошлог века, увођењем Уникода у Микрософтове програме, Бил Гејтс је дао непроцењив допринос омогућивши употребу српског језика и ћирилице на компјутерима. Почетком овог века Гугл је извршио неку врсту „српске информатичке револуције“ и направио одлучујујуће промене тиме што је створио српски Гугл, први потпуно прилагођен велики интернет-систем који прихвата српски језик и ћирилицу (више на е-адреси www.rastko.org.yu/rastko/delo/11938 ) као што налажу културни стандарди, традиција и наши закони о језику и писму, они исти закони које ми, углавном, не поштујемо.

Несумњиво је да су у питању тржишни и стратешки разлози у односу на цео регион, као и посебан стручни изазов за једну од водећих светских фирми. То није ништа ново, они су одувек потпомагали или ометали наш развој. Нашег доприноса, безмало, и нема. Стиче се утисак да вредно радимо да тај развој отежамо или неутралишемо.

Један од ретких покушаја пре ове трибине да се на такво стање укаже била је седмодневна полемика двадесетак саговорника на електронским страницама “ProzaOnLine” о речи «блог». Констатовано је да је то рогобатни и имитаторски «варваризам», реч-клон чије масовно прихватање покреће питања о англо-српском језику и значи регресију језика, креативности и стваралаштва. Културолошка анализа ово би повезала са ставовима Јована Цвијића и Иве Андрића о инфериорним појавама у понашању наших народа. «Изаберете српску реч – закључено је - или допустите да вас комерцијала електронике подведе под свој стручан назив, по систему великих бројева? Уместо речи која звечи, изаберите ону која значи!»

Свесни смо да су стране речи потребне нашем језику и да се савремени живот без њих не може замислити, али не смемо дозволити да та језичка потпомагања буду некритична и неука и, у крајњем смислу, колонизаторска и погубна по наш матерњи језик.

Брзим прегледом штампе и електронских медија набројано је преко сто енглеских речи које имају одговарајуће или сличне замене у српском језику. Иностране компаније на конкурсима за пријем често употребљавају енглеске називе радних места мада постоје одговарајући термини у нашем језику (што је супротно «Закону о службеној употреби језика и писама», члан 3, тачка 5), јер за тај прекршај нису одређене казне. Сервисери и комерцијала електронике немају законску обавезу да за своје производе и услуге обезбеде српске називе.

Језичка трибина Удружења књижевника Србије систематски ће радити на стварању документационе базе материјала са ове трибине и портала за стално унапређивање рачунарске терминологије на српском језику и њену популаризацију, као и на издавању српског речника рачунарских термина. Позивамо на сарадњу стручњаке филолошких, техничких и сродних факултета и институција, Вукову задужбину, посланике Скупштине Србије, уреднике и лекторе медија, сервисере и комерцијале електронских производа и услуга као и све остале да се рогобатни «варваризми» у српском језику систематски замењују српским речима увек када је то могуће и да се заустави регресија језика и креативних могућности нашег народа.

мр Миливој Анђелковић, књижевник

 

СРПСКИ ЈЕЗИК У СВЕТУ РАЧУНАРА

Миле Медић

Када су се рачунари појавили у Србији, у њима није било ни једне једине српске речи. Рачунари су нам стигли на енглеском језику и писму. Поред два писма, наше старе ћирилице и придошле нам латинице, добили смо и треће писмо - енглеску абецеду, без наших слова ч, ж, ш, ћ и ђ. Мангупи су одмах трећем српском писму дали достојно му име - сускавица. Тако су одмах, на лицу места, додали српском језику ту нову реч, што је био добар знак да творачка моћ српског језика није замрла.

Тако смо дуго сускали. Нико није ни прстом макнуо да то ново подручје насели српским речима и српским писмом. И док су други народи одмах увели свој језик у нови свет рачунара, ми смо - сускали.

Спасио нас је језик.

Речи су саме почеле прилазити новим појмовима, обавијати се око њих као биљке, давати им имена. Кореном својим језик се пресађивао сам у нову пустињу рачунара и почео засађивати пусто поље српским речима.
Спасила нас је реч. Она је чекала и увек чека, увек податна, добра, свеобухватна, спремна да прихвати и означи све што се на свету дешава.

Онда су нас посрамили странци.

Они, а не ми, увели су у свет рачунара нашу стару ћирилицу и наш стари добри језик.

Платили су нам богато за услугу да им ми направимо српско и ћирилично издање рачунарских програма. И тек тада су непозвани и позвани показали живо занимање за српски језик и ћирилицу. Узели су паре и заборавили на језик и писмо.

Остало је још много необрађеног простора.

Данас живимо у свету рачунара. После Гутенбергове штампарије, рачунари су направили највећи културни и цивилизацијски продор у културној историји човечанства.

Наша деца не уче више из буквара и читанке, са табле и из свеске. Рачунар им је и читанка и свеска. Не пишу по свесци, него по екрану, не оловком и налив пером, него рачунаром. Рачунар им је и библиотка и енциклопедија. Рачунар је постао главни школски прибор и главно школско наставно средство.

Зато свет рачунара треба у потпуности испунити српским језиком и писмом. То је задатак Министарства просвете, Министарства културе и свих српских научних установа које се баве језиком.

Данас старији људи беже од рачунара, али зато му млади прилазе већ од пете године. А када ново покољење деце приспе до рачунара, нека их ту дочека и пригрли српски језик и српско писмо, да осете да су међу својима и на своме.

Зато Језичка трибина Удружења књижевника Србије покреће и подстиче рад на стварању Отвореног речника рачунарских назива на српском језику.

Писци тога речника биће сви, милиони корисника рачунара.

Отворени речник ускоро ће се појавити на сајту uksrbije.org. rs, а потом и у штампи као књига.

Миле Медић, уредник Језичке трибине УКС

Позивамо вас на активно учешће у раду

Језичке трибине УКС.




Amika