У
Удружењу књижевника Србије
22.
маја одржана је трибина:
ЧИЈА ЈЕ ОЈКАЧА?
УНЕСКО
И ДРЕВНО ОЈКАЊЕ:
ХРВАТСКА
И КРАЈИШКА
КУЛТУРНА БАШТИНА СРБА
Недавном одлуком
Унеско-а, древно ојкање је
признато за део светске културне
нематеријалне баштине. Заједно са
ојкачом, Унеско је признао шпански фламенко и
један народни обичај из
Кине, који изводи народ Ујгури. Међутим,
поводом ојкаче, у образложењу
Унеско-а стоји да ојкање припада хрватској
баштини? То се догодило, јер
је Храватска претенциозно, и не хајући за
друге, номиновала Унеско-у
ојкање као своју баштину без помињања
крајишких Срба који вековима
певају ојкачу у динарским (балканским)
просторима. Ако је Унеско признао
Кини један обичај који изводи народ Ујгури на
њеној територији, то исто
треба да се каже за Хрватску - да ојкање на
њеној територији изводи
народ Срби!
O овој теми
говорили су:
НЕНАД ГРУЈИЧИЋ,
аутор студије и
антологије ''Ојкача'',
ДР СЛАВИЦА
ГАРОЊА РАДОВАНАЦ, књижевни
историчар,
И СРЂАН АСАНОВИЋ,
етномузиколог.
Вече је обогатила
крајишка ојкачка група ПИЛИПЕНДА.
У препуној
великој сали, на трибини
се могло чути да је Хрватска Унеско-у
номиновала ојкање као своју
баштину не помињући крајишке Србе који
вековима ојкају на терену
Далматинске загоре, Лике, Кордуна и Баније.
Древно ојкање је у српској
традицији у целом динарском појасу, дакле, не
само у Хрватској, већ и у
Босни и Херцеговини и у Црној Гори, као и у
делу Србије. Постоје и други
називи за ово певање: грохотање (не гроктање
како погрешно говоре чак и
неки етномузиколози), војкање, орзање,
розгање, потресање, завијање и
зерзавање.
Ненад Грујичић
је научним фактима показао да
ојкање припада
српској православној традицији. Славица
Гароња Радованац је правила
паралелу, истицала сличности и разлике између
бећарца и ојкаче. Наводила
је конкретне примере ојкаче из крајишког
амбијента. Срђан Асановић
говорио је о значају певачког ритуала за
очивање текста. Указао је на
миленијсмску дубину ојкања као српског
певачког феномена.
Ненад
Грујичић истакао је да је чешки научник
Људевит Куба, у тексту ''Народна
глазбена умјетност у Далмацији'' (Зборник за
народни живот и обичаје
јужних Славена, Загреб, 1899) написао да је овај
начин певања ''у
православним крајевима особито обљубљен'' и
додао: ''с тим се слаже што
ојкање ту налазимо само код православних
пребјеглица из Босне и
Србије''.
Овај кључни
факат наводи и Антун Добронић у
својој познатој
студији ''Ојкање'' (Зборник за народне обичаје
и живот Јужних Славена,
Загреб, 1915). Дакле, хрватски научник усред
Загреба објављује истину с
почетка двадесетог века, потврђујући да у
Хрватској ојка православни
свет!
Затим, Владимир
Дворниковић у тексту
''Психогенеза епског
десетерца'' (Прилози проучавању народне
поезије, Београд, 1936) пише да
су му певачи ојкаче у Далматинској Загори, око
Книна, на питање зашто
тако чудно певају, као да наричу, одговорили
да је то ''мушки плач за
Косовом!''
У предговору
књизи Станка Опачића Ћанице
(Народне пјесме
Кордуна, Загреб, 1972) пише: ''А кад би се исцрпио
репертоар тих
новодонесених пјесма, обично би се прелазило
на пјевање домаћих ојкача,
што се звало и пјевање ћирилицом''.
У тексту ''Ојкање
у Босанској
крајини'' (Развитак, Бањалука, 1939) Душан
Умићевић пише: ''У свим
крајевима где је ојкање сачувано, ојка само
православни свијет. Нисам
могао чути да би заојкао католик, а тако исто
ни муслиман. Стога се може
рећи да се ојка само у оним крајевима у којима
живи народ православне
вјере.'' Дакле, са научне и животне тачке, јасно
је ко је вековни
носилац ојкања динарским пределима.
Још је Људевит
Куба записао: ''И у
Црној Гори се свуда тако пјева,
Бјелопавловићи се паче хвалишу да су они
измислили тај начин тремолованога пјевања, а
зову га зерзавање.'' Овом
врстом старог певања бавили су се и бањалучки
академик Владо Милошевић и
сарајевски научник Цвјетко Рихтман. Они
доносе разне називе за ову
песму: преклапуша, придјекуша, натезалица,
возачка, трзавица,
бројевица... А за певача који започиње
певанију каже се да: првачи,
сријеца, вози, превија, огиба, угиње, пригиба,
пријекива, јеца, јоче,
јода...
Од великог
је значаја у начелу, речено је на
трибини, чињеница
да је Унеско признао феномен ојкања за
светску културну нематеријалну
баштину. Тиме је оно подигнуто на највиши
степен вредности и нико му не
може одузети лепоту и сјај. Нама на Балкану
остаје да се, нажалост, као
и поводом других питања, локално надгорњавамо
и сударамо.
Поменута је
и емисија ''Ој'' на Првом програму ХРТ-а (26.
јануара 2011) ауторке
Бранке Шепаровић, у којој је ојкање
претенциозно приписано хрватској
баштини. Емисија је спуштена до баналног
дневно-политичког нивоа, без
научног темеља и доказа. Све је сведено на
идеолошку раван домољубља
типа Blut und Boden, како је у ријечком ''Новом листу''
одмах после те
емисије приметио публициста Иван Старчевић,
приговарјући ауторки емисије
да се ојка на много ширем простору, све до
Ужица. У тој емисији су дате
импресионистичке и патетичне апотеозе,
истицан је планетарни домет
хрватског ојкања у поредбама чак са звуком и
настанком самих галаксија.
Ојкање је упоређено и са музиком шкољки из
Јадрана?!
Певани примери
ојкања у емисији били су неуверљиви, без
изворног белега, ојкање из
друге руке, без живе дубине. У емисији је
недостајала је аутохтона
српска певанија. Ни једном речју нису
поменути изгнани Срби и српско
ојкање, с колена на колено, у Хрватској. У
емисији, као и у хрватској
номинацији ојкања Унеск-у, прећутана је свима
позната истина да је
древно ојкање изгнано са Србима из Хрватске и
да данас српске избеглице
певају ојкачу у Војводини, Србији и широм
света, чувајући је од
заборава.
Све нам сада
иде у прилог. Ојкање се изводи у
избеглиштву,
ојкају српске избеглице из Крајине у
Војводини, Београду, и шире. У
Србији постоје стотине подмлађених,
изванредних ојкачких група. То у
Хрватској није случај. Она неће моћи да сачува
ојкање од изумирања, што
је услов и задатак добијен од Унеско-а.
Ако је Унеско
признао Кини
један обичај који изводи народ Ујгури на
њеној територији, то исто треба
да се каже за Хрватску - да ојкање на њеној
територији изводи народ
Срби! Мали број Хрвата који ојка могао је ову
врсту певања да научи од
комшија Срба, али је познато да су се пре
стотину и више година на том
делу Балкана Срби на разне начине
прекрштавали у римокатолике. Тиме нису
заборавили генетску шифру ојкачког певања.
У Србији је
коначно, са
шест година закашњења у односу на Хрватску,
институционално основана
комисија за односе са Унеско-ом. Наше државне
институције би требало,
чуло се на трибини, научним и животним
доказима да уложе протест
Унеско-у уз нову номинацију ојкаче (Србија са
Републиком Српском, а у
бољем случају и уз сарадњу са хрватским
Министаством културе, уз фер и
коректан однос поводом овог питања
заснованог на истини) да се ојкање,
односно, ојкача мора да третира као српски
културни бренд, одосно, део
светске културне нематеријалне баштине у
којем приоритетно учествују
Срби.
Пример привремене
крађе древног ојкања
представља увод и у
покушај преименовања српских манастира и
српске културне баштине на
Космету у албанску... Отуда је данас важна, и од
непроцењивог значаја,
борба за истинито и релевантно представљање
Унеско-у високоразредних
вредности наше националне културне
наметријане баштине као дела светске.