Зорица Сентић - Кан - Француска
INTERVJU ZA ELEKTRONSKI ČASOPIS „POETA”
MAJSTOR GROTESKE IZ SIBIRA
Ruski pesnik i dramaturg Aleksej Čurilov iz sibirskog grada Krasnojarska dobitnik je nagrade „Srebrno pero Rusije“. Dopisni član Petrovske akademije nauka i umetnosti, član Udruženja novinara Srbije Aleksej Čurilov dobio je nagradu za komad "Goli leš". Jer je Aleksej Čurilov poznat nama kao i član kluba POETA imamo jedan dosta dobar razlog da predstavimo ga na stranama prvog broja naseg elektronskog časopisa.
- Pre svega, o sebi nesto, gde ste rođeni, gde studirali i sta?
- Rođen sam u sibirskom gradu Krasnojarsku. To je veliki sibirski grad u strogom geografskom centru Rusije, on ima milijun stanovnika, više desetka univerziteta i akademija, pozorišta, sedam sopstvenih televizijskih kompanija, novinske agencije, časopise, novine, fabrike, dva aerodroma, muzeje. Malo pre mene tu su rođeni ruski slirkar Vasilij Surikov, svetski operski pevac Dmitrij Hvorostovski, pisac Viktor Astafjev. Surikov je zivio u 19. veku, Astafjev je pisao u prošlom, Hvorostovski trenutno peva za „La Skala“. Samo ja sam ostao i moram bodriti duh naroda. (Smeje se.) Ako ozbiljno, završio sam fakultet filolodije i žurnalistike i diplomirao na Krasnojarskom državnom univerzitetu. Od 2007. dopisni član Petrovske akademije nauka i umetnosti. Na jesen 2008. postao direktor izdavačke kuće „Krasnojarskoje Voskresenije“, taj naslov znači neki kulturni vaskrs ili preporod.
- Kada ste počeli pisati poeziju?
- Nakon toga kad sam zavrsio sa prozom! (Opet osmeh.) Objavljivao sam u listovima, časopisima i zbirkama pesama. Ponekad cekaš nedeljama izlaska iz štampe novog broja. Ne volim dugo čekati, zato sam osnivao svoje književne novine za mlade „Zrenije“ (Viđenje). Trenutno sam osnivač i zamenik glavnog urednika lista „Krasnojarskoje Voskresenije“. To su jedine novine u Sibiru koje se bave samo književnošću, kulturom i umetnošću. I nikakve politike.
- Vi ste učesnik beogradskih međunarodnih susreta pisaca 2006. i 2008. Ali beograđani su se upoznali Vas pre svega kao umetničkog fotografa i autora međunarodne fotoizložbe „Srbija i Crna Gora. Pogled iz Sibira“. Šta je na prvom redu – fotograf ili pesnik?
- Ne mogu odvojiti jedno od drugog! Zajedno sa svojim kolegom prevodiocem Sergejem Ščeglovim pre šest godina smo proputovali Srbiju i Crnu Goru i želeli predstavili naše utiske kako rečju, tako i kroz umetničke fotografije. Prošli smo kroz Srbiju i Crnu Goru i naše iskustvo saželi smo u knjizi „Srbija i Crna Gora. Pogled iz Sibira“, koja, osim fotografija sadrži i tekst. Tada smo obišli mnogo manastira, upoznali ljude. Iz naše saradnje proistekle su fotoizložbe koje gledali hiljade ljudi u Krasnojarsku, Moskvi i u Beogradu u toku beogradskih međunarodnih susreta pisaca 2006. Tada sam i prvi put u Beogradu čitao svoje pesme u Udruženju književnika Srbije. A fotoitložba je na Drugom međunarodnom festivalu pravoslavnih medija u Moskvi bila nagrađena.
- Ako govorimo o nagradama, samo nedavno ste dobili „Srebrno pero Rusije“ za komad „Goli leš“. Ta nagrada je bila svečano uručena u Centralnom domu književnika u Moskvi. Visoku nagradu su čestitala ambasadorka Srbije u Moskvi dr Jelica Kurjak, a najčitaniji na Balkanu list „Glas javnosti“ je proglasio Vas kao „majstora groteske“. O čemu priča ta Vasa knjiga?
- Kritičari pišu: „Sibirski pesnik i dramaturg poput savremenog Gogolja u komadu „Goli leš“ predstavlja mrtvu zajednicu, svet golih leševa. Ismeva banalnost postojanja, opstanak mrtvih navika i tradicija, okoštavanje i automatizaciju mišljenja i jezika“. Slažem se. Sa vremena na vreme gledam u ogledalo i kažem: „Dobar dan, Nikolaj Vasiljevič“. Gogolj uvek ostavlja me bez odgovora. (Opet se smeje.) Sa svojom knjigom sam gostovao na 45. međunarodnom susretu pisaca u Beogradu. U „Golom lešu“ sledim principe „teatra apsurda“ Ežena Joneska i Semjuela Beketa. U tragikomediji, koja se neretko pretvara u farsu, koristim aktivno kao glavni žanrovski pristup grotesku i spajanje nespojivih umetničkih detalja. Stvarno, predstavio sam u komadu „mrtvu“ zajednicu, svet „golih leševa“ srodan Gogoljevim „Mrtvim dušama“.
- Opet proza. Pa gde je poezija?
- Pitanje je aktuelno, jer je Srbija potpuno pesnička zemlja. Nisam i ja zaboravio poeziju. U knjizi su predstavljeni i prevodi mojih pesama na srpski, beloruski, francuski, engleski, esperanto, danski, norveški, španski i italijanski jezik. Prevodioci su Zorica Sentić, Jelena Pavlović, Sergej Šćeglov, Predrag Crnković, Duška Vrhovac, Ivan Čarota, Elfrida Mahulja, Floreal Martorell, Xavier Diez i Paolo De Bastiani. Pesme pišem u avangardnom stilu. Takođe sam ponudio čitaocima i verzije svojih stihova prevedene na jezik „žitelja“ Marsa, Jupitera, Plutona. Opasno ćitanje!
- Čudna poezija i malo čudnovata. Kao da osećamo neki spoljni uticaj u Vasem stvaralaštvu?
- Zahvalan sam sudbini da mi je poklonila susrete sa velikanima, kao što je bio reditelj i pesnik Miroslav Belović i slikar – naša Ruskinja – Olja Ivanjicki. Dugo godina sam bio u poznanstvu sa njima. I čini mi se da je to taj uticaj o kojem ste pitali.
- Ko je čuo i gde ste osim Susreta pisaca čitali svoju poeziju?
- Svugde, ali mnogo sećam jedne književne večeri u Biblioteci Dosutej Obradović u Novom Pazaru. Bili su tada pisci i pesnici iz Rusije, Bugarske i Malte. Novopazarskoj publici smo predstavili naše pesme. Nas je pozdravio i rekao dobrodošlicu zamenik gradonačelnika Novog Pazara Vujica Tiosavljević. Govorili smo svoju poeziju na izvornom jeziku, a moju poeziju koju često nazivaju poezijom „pozorišnog“ duha čitali novopazarski glumci Lemana Bećirović i Rifat Rifatović. Na kraju večeri obratio se i direktor biblioteke Kostantin Jovanović, koji se zahvalio svim na učešću, izrazivši želju da se ovo pesničko druženje nastavi. To je nezaboravni susret. Ljudi u Srbiji vole poeziju. Svi znaju da je to pesnički narod. Nije važno da li je reč o prestonici ili o nekom dalekom delu zemlje.
- Da li imate neku želju?
- Kako da ne! Počeo sam ozbiljno da studiram jezik žitelja Marsa, Jupitera i Plutona. A kada ću da naučim mogu slobodno čitati prevode svojih pesama. Moram da kontrolišem! Reč je čitljiva šifra, ima božansku prirodu i kosmički nivo. Ne možemo slobodno bacati reč. To je blago koje moramo sačuvati za buduće generacije. U tom smislu POETA i jeste savremeni i ozbiljni čuvar reči. Zato na kraju naše besede želim časopisu srećnog izlaska, a citaocima i clanovima POETE uspeha u pesničkom stvaralaštvu.
Razgovor vodio Veselin Dželetović
Preveo Sergej Ščeglov