Кнежевина Сербиа
АТАНАСИЈЕ НИКОЛИЋ - РЕКТОР И ПРОСВЕТИТЕЉ КОЈИ ЈЕ СВЕ УМЕО
Атанасије Николић је био један од најсвестранијих људи, какви су Србији у 19. веку и били потребни. Био је први ректор и геометар, професор и инжењер, аутор уџбеника, просветитељ и утемељивач школске славе Свети Сава, урбаниста, управник имања и уредник популарних земљорадничких новина, аутор драма, управник позоришта и глумац, шеф полиције, специјални изасланик и начелник министарства, артиљерац и ливац топова...
ШКОЛОВАЊЕ НА НЕМАЧКОМ ЈЕЗИКУ
Рођен је у Бачкој, у селу Брестовац у близини Сомбора 18. јануара 1803. године од оца Николе и мајке Марије Деспотовић. Школовао се у Сомбору, а затим у познатој гимназији у Сремским Карловцима, као штићеник Завода митрополита Стефана Стратимировића, основаног за школовање сиромашних ученика. Његов отац – трговац је пропао због дугова свог ортака, па је Атанасије Николић подучавао другу децу да би тиме платио квартир.
Школовање у Карловцима започео је у најтеже време: те, 1813. године, после слома Првог српског устанка, Карловци су били пуни избеглица који су заузели све механе и шупе. Убрзо је наступила и глад тако да смо пред жетву јели јечменице, забележио је касније Атанасије Николић. Како је дошао из српског села у које су Немци тек почели да се досељавају, посебну тешкоћу му је причињавала настава која се одвијала на немачком језику. Међутим, вредноћом и савесним радом већ у трећем разреду је био међу најбољим ученицима, тако да је подучавао децу имућнијих родитеља, најпре из филозофије и грчког језика, а потом и из математике и других предмета. У шестом разреду се разболео, преселио у Нови Сад и ту матурирао код директора Павла Шафарика и професора Магарашевића.
Његов отац је радио на имањима као економ и за време распуста Атанасије Николић је упознао, а убрзо и заволео картографију. Пожелео је да студира геометрију, математику и земљомерије: Чињаше ми се кад би умео земљу мерити и карте сачињавати да би био најсрећнији човек на свету.
ОД АНАТОМИЈЕ И ФИЛОЗОФИЈЕ ДО ЦРТАЊА И АРТИЉЕРИЈЕ
Радозналог духа, жељан знања и предузимљиве природе, у временима наглог развоја свих грана науке, њега је све интересовало. Два пута му се догађало да пропусти упис у следећу школску годину јер би се на пропутовању заинтересовао за нешто ново и до тада невиђено: први пут у Сомбору, а други пут у околини Пешти где га је занела вишедневна смотра царске војске и сва та њена тада модерна опрема, наоружање, разноврсне справе и демонстрације инжењерских радова. У Пешти, повучен жељом да се што пре осамостали, почео је да похађа анатомију. Издржао је вежбе из сецирања руке и ноге, али када је на ред дошла глава, превртање коже и стругање лобање он је посрћући излетео напоље.
Затим се уписао на Академију у Ђуру, на студије филозофије и убрзо постао један од најбољих студената, посебно у математици, физици и грчком језику. Поред тога, похађао је и посебну школу цртања и у њој веома добро напредовао. Међутим, ја никако не имадо’ воље да будем Адвокат, написао је у својој Аутобиографији. Мени једнако бија на памети Математика и земљомерије, а ово се тек у Пешти могаше слушати.
Године 1821. Атанасије Николић одлази на школовање тамо где су му то околности омогућавале - у Артиљеријску школу царске аустријске војске у Бечу где се најбоље математичке науке предају. Захваљујући стеченом образовању и заинтересованости за стручне предмете врло брзо је напредовао.
Доста пута по читав месец дана – особито прве зиме – нисам из касарне ни излазио, забављајући се непрестано са мојим омиљеним предметима... Ја сам брзо увидео да се без протекције не може напредовати, па сам се старао добрим владањем и отличним успехом да се препоручим. Мојим друговима теготно беше излазти на поља Симирнгека, где смо вешбали с топовима, нишан гађали, кошареве плели од прућа, фашине везивали, батерије градили итд. али за мене то бијаху мале забаве. “Што се добром вољом ради, то не пада човеку тежко!”ПРВО РАЗОЧАРАЊЕ И БЕКСТВО У УМЕТНОСТ
Мећутим, Атанасије Николић није постао официр. И поред изузетног знања, посвећености струци и доброг владања, он доживљава велико разочарање, прво од три које ће обележити његову младост. Друштвене околности, сталешка моћ и привилегије племства у Аустроугарској монархији показале су свој одлучујући утицај и на његов живот.
После две-три године његови другови из школе – синови и рођаци грофова, барона и генерала, они који слабо напредују у школи - почели су да напредују у војној каријери добијајући прекоманде у пешадијске и коњичке пукове. У Артиљеријској школи, где се мучно и веома споро унапређивало, записао је Атанасије Николић, остали су најбољи полазници, они који нису имали покровитеље: Ова неправда порази ме, и толико имаше на мене уплива да сам о својој будућности, као у надежди преварен, почео очајавати.
Његов предузимљив дух налази решење: успева да добије двогодишње одсуство и у Новом Саду, поред гимназије, отвара приватну школу цртања у коју се уписује 50-60 полазника. Циљ му је био да постане јавни, општински учитељ и да тако добије отпуст из војне школе. Да би тај циљ остварио и умилио се обштини Атанасије Николић организује културне активности какве Нови Сад пре тога, а и деценија потом, није видео.
На крају школске године са својим ђацима припремио је и извео неколико позоришних представа на српском језику. То је био изузетан догађај јер је пре Атанасија Николића једино Јоаким Вујић давао такве представе. На репертоару позоришта у коме је он био и организатор, и драматург, и режисер, и глумац током две године изведене су представе Зао отац и неваљао син, Смрт Цара Уроша од Стефановића, Марија Меноциков, Стрелци, Робови од Давидовића и Алписка пастирка са песмама, коју је по Доситеју он сам сачинио.
Успех је био велики, већина представа је репризирана више пута, а сав приход од улазница, око 1000 форинти, приложен је у фонд школе цртања. Имајући све то у виду, а посебно што се таквим активностима буди дух народа, општина новосадска одлучи да отвори јавну школу цртања и Атанасија Николића постави за сталног учитеља, уз услов да добије отпуст из бечке Артиљеријске школе.ДРУГО РАЗОЧАРАЊЕ И ВРАЋАЊЕ ИНЖЕЊЕРСТВУ
Одговор из Беча је брзо дошао и то – негативан. Али, оно што Атанасије Николић и
новосадска општина нису могли да реше, решио је Николићев пријатељ – писар из Петроварадинске касарне. Упознат са свим лавиринтима војно-бирократских формулација и начина одлучивања, он Николићу саставља молбу, обезбеђује да је прихвате његови претпостављени и шаље је у Беч. Овог пута одговор је позитиван – Атанасије Николић је ослобођен обавеза и дужности у Артиљеријској школи.
Изгледало је да су сви проблеми решени. Николић се жени Маријом Коларовић, модисткињом, сматрајући да ће као породичан човек бити још погоднији за јавног, општинског учитеља.
Међутим, уочи доношења коначне одлуке у општини се појављује бивши сенатор и у име римокатолика протестује, јер Србин и некатолик не може бити јавни учитељ па и римску децу да учи. Као да ћу ја, записао је Атанасије Николић, деци верозаконску науку предавати, или ћу ји као син православне цркве окужити, кад од мене буду учили цртати. То је фанатизам! Али, ова се протестација уважи, моја се радост брзо разтопи, и моја надежда пропадне.
Поражен и огорчен, Атанасије Николић одлучује да се врати инжењерству и да се припреми за строги државни испит који се полагао у Пешти, у оквиру Универзитета. Свака три-четири месеца он је у Пешту путовао са трговцима да уштеди на трошковима, тамо полагао по неколико испита и враћао се у Нови Сад са књигама и скриптама за следеће испите.ТРЕЋЕ РАЗОЧАРАЊЕ И ПОВЛАЧЕЊЕ НА СЕЛО
Шестог новембра 1829. године добија диплому Универзитета у Пешти којом се за потврђеног Инџинира признајем... Тако ме натера злоба да постанем Инџиниром, а да те није било, може бити да би остао до века учитељем цртања!
Неколико година потом, Атанасије Николић је радио на пројектовању и прокопавању мелиорационих канала, изградњи насипа и премеравањима у околини Новог Сада и Сомбора. Прва жена му је брзо умрла, а октобра 1931. године оженио се други пут са Катицом Симоновић, кћерком капетана Симе Симоновића, са којом је имао троје деце. У Сомбору, свом родном крају, успео је да буде постављен за званичног инжењера, уз услов да ради бесплатно док се место не упразни.
Као и увек, трудио се да своје послове добро, стручно и ревносно обавља и за то био обасипан похвалама и обећањима. Није обилазио канцеларије управитеља и великаша, није тражио покровитеље и протекцију. Како сам о томе каже: ја нисам дакле радио по филозофији живота, него сам се ослонио на своја знања и доказане вештине да оне за мене говоре и да ми званије на тањиру донесу. И када је требало изабрати инжењера на место које је Атанасије Николић неколико година чекао и бесплатно радио, на захтев грофа Сечињија изаберу његовог штићеника, јер се гроф, као велик човек и патриота, није могао одбити. Атанасија Николића поново потврде за званичног, али бесплатног инжењера.
Ова неправда порази ме сасвим и ја у огорчењу не хтедо’ се представити великом Жупану, записао је. Одмах је прихватио понуду Петра Чарнојевића, унука патријарха Арсенија и краљевског комесара за јужну Угарску да буде управник његових имања и са породицом одлази у место Мач код Арада. Изгледало је да ће његова разноврсна знања и способности, самим тим што нису у државној служби, остати заробљена у дубокој унутрашњости.ПОЗИВ ИЗ СРБИЈЕ
У то време у Србији добијена самосталност је подстакла развој у свим областима државног и друштеног живота. Одлуком кнеза Милоша Обреновића од 1. јула 1838. године гимназијско школовање је са четири продужено на шест година и у Крагујевцу је припремано отварање Лицеја, зачетника универзитетског образовања у Србији. Недостатак школованих људи ублажаван је позивањем Срба из прека, па су многоструке активности и знања Атанасија Николића први пут постале његова најбоља препорука.
Попечитељство просвештенија кнежевине Србије, у писму које је потписао начелник Димитрије Исаиловић, врховни школски инспектор , позвало га је да дође у Србију, на дужност професора математике у новом Лицеју и да предаје художествено начертаније, односно цртање, лицејцима и ученицима гимназије, за годишњу плату од 1.200 форинти у сребру. Обавезе које је Атанасије Николић већ прихватио онемогућиле су га да се одмах одазиве. Кроз годину дана, када је завршио започете послове и обавио премер и картирање великог поседа грофа Шенборна код Мункача, он са породицом креће за Србију. Озбиљан и темељит у сваком послу, он је овај позив српске државе најозбиљније схватио и уз пут се смишљено припремао за своје нове обавезе.
Шест дана је Атанасије Николић са породицом путовао запрежним колима до Пеште. Ту је набавио разне геодетске инструменте и приборе за цртање, потребне за наставу и наставио путовање. У Београд је приспео 8. јуна 1839. године.ПРВИ УЏБЕНИК И ЗВАЊЕ РЕКТОРА
Одмах по доласку обратио се Министарству просвете и понудио да до почетка школске године за Лицеј напише - уџбеник математике. Понуда је прихваћена са неверицом јер је времена било мало - нешто више од три месеца. Међутим, Атанасије Николић је већ имао припремљену концепцију, изводе из немачких уџбеника и белешке, па је рукопис брзо напредовао. Слагање, коректура и само штампање се одвијало упоредо и већ 26. септембра исте године из штампе је изашао први српски високошколски уџбеник математике под насловом Алгебра - устројена за употребљеније слишатеља филозофије у Лицеуму Књажевства Сербије.
Министарство просвете тада одлучује да га именује и за ректора Лицеја те он, већ 28. септембра, креће за Крагујевац носећи писмо за колегијум Лицеја о свом именовању. Предавања на Лицеју је започео 3. октобра, уз свакодневно ангажовање до дубоко у ноћ.
Увео је ред на Лицеју, организовао музичку школу, омогућио учење италијанског и немачког језика, обезбедио средства за библиотеку Лицеја, израдио прве школске печате и тиме омогућио верификацију школских докумената и диплома. Од професора је захтевао пуну ангажованост а од студената прилежност у учењу и похађању наставе, што га је доводило у сукобе са околином. После политичких немира у Крагујевцу професори су захтевали одлагање завршног испита, али је он то одбио. На њега су се љутиле и крагујевачке кафеџије јер је издао наредбу да се студентима забрањује точење и коришћење алкохолних пића и контролисао њено спровођење.ПРОФЕСОР И ПРОСВЕТИТЕЉ
Поред ректорских обавеза Атанасије Николић је имао и двадесет часова наставе недељно. Студентима Лицеја на прве две године филозофског смера предавао је алгебру, теоријско и практично земљомерје и цртање, а гимназијалцима такође цртање.
Упоредо је писао и нови високошколски уџбеник - Елементарну геометрију - који је објављен две године касније, 1841. И у њему, као и у претходном уџбенику из алгебре, неке симболе је покушао да замени словима ћирилице, а многе латинске изразе је заменио српским. Тридесет година касније, у својој Аутобиографији, сматрао је да је у томе претерао и српским студентима који су настављали школовање у иностранству отежао укључивање у наставу.
Био је иноватор и у својеврсном просветитељском раду: први код нас је почео да држи јавна предавања из различитих области. Одмах по доласку, још 5.октобра 1839. године, тражио је од Министарства просвете да студентима филозофије држи поуке о понашању према књизи тада цењеног Адолфа Книге О обхођењу с људима. Ту своју активност је проширио на јавне часове из математике, а од фебруара 1841. године, сваке недеље и празником, бесплатно је држао после службе, јавно настављење у земљоделију.
На његов захтев, министарство му одобрава 5 дуката цесарских за припрему земљишта на коме је већ следеће године организовао практично приказивање узорног обрађивања имања, како је то научио на грофовским поседима у Војводини и Мађарској.
СВЕТИ САВА – ШКОЛСКА СЛАВА
У то време српске школе нису имале своју, школску славу и Атанасије Николић је наставничким саветима Лицеја и гимназије предложио да се она одреди, а Министарству просвете је послао образложење да то буде највећи српски светитељ и просветитељ, Свети Сава. Министарство је то одмах прихватило, затим и кнежевско намесништво и 2. јануара 1840. године окрузима је послато обавештење да ће се убудуће у свим српским школама празновати школска слава. Већ после неколико недеља, на дан Светог Саве, организоване су прве прославе.
После службе у цркви, процесија младих са свештеницима, професорима, учитељима и општинарима, носећи бајраке, свечано је прошла чаршијом појећи тропар светитеља. У Лицеју су освећене просторије, а приредба је почела песмом хора лицејаца: Пој, Србе, пој. Потом је говорио ректор, Атанасије Николић, па представници студената Лицеја и гимназијалаца. Хор је завршио светковину у згради песмом Сунце рађас’ Срб-сину, затим су освећене све остале школе у месту и прослава завршена у цркви освећивањем кољива.
За госте и виђене грађане у Лицеју је организован ручак и примано честитање школске славе. Општина Крагујевац је за народ испекла овна и поклонила буре вина. На захтев ректора, сам Лицеј је увече био свечано осветљен: у сваком прозору је горело по 12 великих свећа, а на средишњим су истакнути икона светитеља и грб Књажевства Србског. Хор је опет певао, а множина народа слушаше са одушевљењем вичући ура! – записао је Атанасије Николић.МЕГДАН ИЗ МАТЕМАТИКЕ
Када је директор једне школе послао министарству своје мишљење да је Николићева Алгебра лишена сваког достојанства учене књиге и да је такав уџбеник био добар пре 200-300 година, Николић га је изазвао на јавни мејдан из математике. Предложио је да тај директор изабере једног студента Лицеја и да му пред сведоцима даје задатке, па ће се показати да ученици моји боље алгебру знају и од самог критичара јер су учили из моје књиге. Ако то неће, заказао му је лични мејдан из математике, пред сведоцима, у кући г. Глигорија Возаревића, овдашњег књиговесца и књигопродавца, 11. априла 1840. године, од 3 до 5 сати после подне (по европејском).
Из извештаја који је Атанасије Николић доставио Министарству просвете види се да је нека врста мегдана одржана пред Комисијом за школе. Једном од његових ученика директор-критичар је давао задатке но ни једног алгебарског задатка није знао дати већ само трговачке рачуне па се Николић пита да ли је његова критика уџбеника проистекла из незнања, подлости и злобеи хоће ли то нападаније и убијство чести моје некажњено остати.
Почетком следеће године, фебруара 1841, Министарство просвете је похвалило Лицеј за знање студената показано на одржаним испитима и све професоре, а нарочито Атанасија Николића. Та похвала га је посебно обрадовала и утешила јер су професори Лицеја, користећи своје право, изабрали новог ректора. Атансије Николић је те и следеће године своје професорске активности проширио на још неколико предмета: архитектуру, економију и грађевину, где се изучавало све од предрачуна, статике, типова и елеменате зграда и историје архитектуре, до њиховог склада и самог појма лепог.КЊИЖЕВНИ И ПОЗОРИШНИ РАД
Уз све те многобројне активности, Атанасије Николић се бавио књижевним и позоришним радом. Већ 1840. године он завршава Женидбу цара Душана, драму у три чина са певањем и организује њено приказивање у Крагујевцу. Он је био и редитељ, и главни глумац, и сценограф; једино је музику компоновао тада чувени Јосиф Шлезингер, капелник Књажевско-србског оркестра. Драма је према тадашњим обичајима била писана у десетерцу. Заједно са музичким тачкама трајала је пуна три сата и изазвала велико интересовање, настављајући оно што је, управо у Крагујевцу, радио и Јоаким Вујић, зачетник позоришта у Србији.
Већ следеће године Атанасије Николић своје позоришне активности наставља у Београду где је премештен Лицеј и оснива прво београдско позориште, тзв Театар на ђумруку. Прве изведене драме су биле Стеријина Смрт Стефана Дечанског и Николићева друга позоришна представа, мелодрама Марко Краљевић и Арапин. Тада су одштампани први позоришни плакати код нас и расписан први књижевни-драмски конкурс за дела устројена по народном карактеру и обичајима.
Године 1844. у Новом Саду је штампана његова драма Драгутин, Краљ Србски, трагедија у пет чинова. Та драма је изведена у Београду 1847. године, као и Зидање Раванице, драма са песмама у три чина.
Током службовања и путовања по Војводини и Србији, Николић је сакупљао народне умотворине и у два наврата издао збирке народних приповедака. У историји наше књижевности остао је записан и као издавач зборника поезије Србски славуј објављеног у три књижице, али и као песник: у тада најпознатијем књижевном алманаху Голубица, објавио је своју подужу епску песму Јакшићева Пава.
Када је за професора природног права на Лицеј дошао Јован Стерија Поповић, њих двојица са Димитријем Исаиловићем подносе предлог о оснивању Српске академије наука и прилажу пројекте њеног устава и устројенија - пословника о организацији и раду, а Николић и цртеж њеног печата. Предлог је подржао Совјет, кнез Михаило га је одобрио 14. октобра 1841. године уз узмену назива институције у Друштво србске словесности, а Николић је постао његов први секретар.
На трећем редовном састанку предложио је да се установи Народна библиотека, постави библиотекар и зграда подигне, а свака штампарија да буде обавезна да јој достави по два одштампана примерка.НАЧЕЛНИК ПОЛИЦИЈЕ И ПОМОЋНИК МИНИСТРА
После династичких промена у Србији 1842. године, када је уставобранитељска влада протерала младог кнеза Михаила Обреновића и на кнежевски престо довела сина вожда Карађорђа - Александра Карађорђевића, Атанасије Николић је постављен за начелника полицајно-економичког оделења у Министарству унутрашњих дела. Заволевши професорски позив користио је сваку прилику да се врати на Лицеј. Када је 1845. умро један професор он је преузео његове часове математике и грађевинске архитектуре, па потом и конкурисао за редовног професора, уз обећање да ће полицијски посао радити ноћу. Међутим, то му није било дозвољено и он је убрзо - савестан, одговоран и вредан у сваком послу - постао први помоћник и десна рука министра и касније председника српске владе, Илије Гарашанина. Николић (је) најбољи био... јер он није само обичан писар, него и пројект-мајстор, записао је Илија Гаршанин о њему.
Радећи у сенци Гарашаниновој, Атанасије Николић је непосредно организовао и спроводио многе државне активности унутрашње и спољне политике Србије. Унапређивао је сточарство, воћарство и баштованлук, помагао на много начина да се српско село унапреди, трасирао путеве по Србији и основао Инџилирску школу. У исто време је обављао редовне и специфичне послове министарства: надгледао ток процеса Цветку Рајовићу, бившем председнику Врховног суда и још 70-торици ухапшених који су покушали да на власт врате династију Обреновића, организовао слање наоружаних добровољаца у Војводину током 1848. године, набављао и достављао муницију, платно, картеч и барут за топовске фишеке и другу опрему, па чак и корпе свежих трешања за устанике...
Више пута је путовао у иностранство да одабере и донесе у Србију савремена земљорадничка оруђа, квалитетне саднице и нове сорте крупне стоке, као и због поверљивих мисија. После 1862. године и турског бомбардовања Београда са Калемегдана путовао је у Русију по наручених 60.000 пушака и већи део тајно превезао колима и бродовима.
Као инжењер и несуђени артиљериски официр организовао је ливење топова, а током 1848-49. године обилазио је границу према Мађарској и учествовао у одређивању положаја за топове и српску војску ако Мађари покушају да уђу у Србију. На своју иницијативу је прешао Дунав да би код мађарске команде протествовао због топовске паљбе на српске бродове и запретио одговором српске артиљерије.УРБАНИСТА И ПРВИ ЕКОЛОГ
Београдски дрвореди и паркови добрим делом су настали захваљујући Атанасију Николићу. Уредио је Топчидерски парк, засадио 350 платана набављених у Бечу као и расадник воћа и саградио стаклену башту. Кошутњак је претворио у дворско ловиште, оплеменио главне београдске улице дрворедима, а на Теразијама наредио да се засаде стабла кестена у неколико редова. Исушивао је ритове и размеравао плацеве на Врачару, а у Топчидеру основао Земљоделску школу и огледну економију. Наложио је да се у целој Србији око судова и државних зграда засаде стабла дуда за гајење свилених буба и наводи да је у Пожаревцу чак 60.000 дудова засађено.
Многобројне активности Атанасија Николића и широк круг сарадника из безмало свих области, допринеле су да његове стручне и људске одлике преовладају предрасуде које су постојале према Србима из прека. Школовани и грађански васпитани, они су нерадо прихватани у чаршији, најпре зато што су били посебно позивани и распоређивани на многа важна места у државним службама.
Када су уставобранитељска влада и народна Скупштина натерале Александра Карађорђевића да абдицира и за кнеза довеле, по други пут, Милоша Обреновића, почела је безмало хајка на пречане. Многима је, па и Атанасију Николићу, наложено да се врате у Аустрију, а министарства су добила преко 5.000 захтева за државну службу, најчешће од особа без одговарајућих предуслова. Престолонаследник, кнез Михаило и поједини министри постепено су смиривали страсти и тако избегли драстичне промене у структури и унутрашњој политици српске државе.ЧИЧА СРЕЋКО И ЊЕГОВ ЛИСТ
У обимној преписци Илије Гарашанина Атанасије Николић се често помиње као његов поуздани помоћник. Извештаје можете добити само од мене или од Николића, често наводи Гарашанин. Једном приликом, када је био одвојен од министарства и тражио помоћ, писао је председнику српске владе: Пошаљите овамо Николића и то ће бити довољно. Он је нужан за многе ствари. Кад год је требало поступати по протоколу или организовати свечаност, решење је било исто: Николић зна како треба церемонисати, како буктиње за бакљаду, ватре на Врачару и ракетле са Авале обезбедити.
У каснијој преписци наводи његове узречице и каже: Чича Срећко не може бити залудан, он увек нешто ради. Под тим именом Атанасије Николић је био познат у свим српским крајевима. Још док је држао јавна предавања о земљорадњи, помогао је да се додатак Српских новина посвећује искључиво пољопривреди. Године 1844-45. издао је три броја обимне публикације Искусни земљиделац Чича Срећко и његови савети србским сељацима у домоводству, земљораду, сточарству, пчеларству, виноделију и свилоделију а 1847-48. године Чича Срећков лист , односно новине за село, које су редовно излазиле сваке суботе. Оне су биле широко познате и нестрпљиво ишчекиване, па је остало записано да су се у Војводини мештани окупљали у месном читалишту да слушају док неко наглас чита нови, тек пристигли број Чича Срећкових новина. Лист је имао око 400 претплатника, али је само половина платила, тако да је даље излажење обустављено да се не би увећавао дуг штампарији.
Када је пензионисан, Атанасије Николић је написао обимну Аутобиографију чији се рукопис чува у САНУ, институцији коју је он основао и чији је био први секретар. Умро је у Београду, 1882. године, у 79. години живота.Из књиге М. А. "Животописи знаменитих Срба"
Миливој Анђелковић
http://www.amika.rs/
amika@verat.net
http://vizant.blogspot.com/
http://osmehvizantije.blogspot.com/
http://internet-mreza.blogspot.com/Још о Атанасију Николићу: http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/inzenjer-ko%D1%98i-%D1%98e-voleo
