Кнежевина Сербиа
ФРАЊО ЗАХ – од Плана до Начертанија
Када је Франтишек - Фрањо Зах из Париза кренуо за Београд, знао је све о правим намерама великих сила и потребитој политици Србије, а врло мало о српским политичарима.
Његов послодавац и политички идеолог, кнез Адам Чарторијски, познавао је многе, али некадашње - од вођа Првог српског устанка, још из времена када је био руски министар спољних послова, до недавно протераног кнеза Михаила Обреновића и прогнаних народних првака Аврама Петронијевића и Томе Вучића - Перишића. Сам Фрањо Зах упознао је тек неколико младих српских питомаца - студената париских високих школа. Из разговора са њима могао је понешто да сазна о будућем политичком нараштају Србије али не и о ономе што га је највише интересовало - ко су и какви су они што су их у Париз слали, они у Србији?
Информације, извештаји и поверљиви меморандуми о Србији већ дуже од деценије сливале су се у хотел Ламбер у Паризу. Из Београда их је слао пољски политички агент у Србији Леонард Звјерковски, који се потписивао као Леонард Црни; из Цариграда Захов ратни саборац Чајковски. Из тих извештаја помаљале су се једнодимензионалне личности српских политичара које су већ у следећем извештају почешће бивале другачије. Они сваки час мењају намере и правце деловања, мислио је Зах, прилагођавају се политичкој ветрометини Турске, Русије и Аустрије. А где је ту Пољска, где сами Срби и Словени?
Већ је био толико одмакао од Париза да је препознавао још само оно хиподелично, јесење небо које се сада отворило над њим, као што су се и питања отворила у њему. Чинило му се да у рукама држи, као карте, све битно о прошлости и будућности Србије, али оно најважније - њена садашњост, непрестано му је, као живи песак, измицала између прстију.
Резиденција кнеза Адама Чарторијског била је центар пољске емигрантске организације и незванично пољско министарство спољних послова, али и матица бројних политичких агената расутих широм Европе. Хотел Ламбер није изабран случајно већ као престижно место у «граду светлости». Волтер је за њега рекао да је то «палата у којој би један краљ постао филозоф» и да је изграђен на месту достојном Константинопоља, на «прамцу» острва Сент-Луи, центру старог и новог Париза. Био је познат по великим баловима на којима су се могле срести све принцезе, принчеви и крунисане главе које бораве у Паризу, чувени музичари на челу са Шопеном и сви тадашњи, бивши и будући политичари из целе Европе.
Те, 1843. године, у салонима и канцеларијама Ламбера о Србији се много говорило. И док се на Западу историја тек наговештавала исцрпљујући се у бескрајном политичком надмудривању, преспоро за емигрантску нестрпљивост, у Србији се она догађала, бурно, често брутално и увек убрзано.
За само три деценије Србија је променила једног вожда и три кнеза, сменила две династије, водила два успешна свенародна устанка, десетине локалних побуна и неколико преврата. Од забитог турског пашалука преобратила се у аутономну кнежевину у којој су све велике силе имале посебне интересе, политичке присталице и агенте.
Избор новог српског кнеза, Александра Обреновића, затекао је велике силе у раскораку: Србија не само да је променила кнеза већ и династију, и све то потпуно самостално! Нешто се догађало мимо утицаја и планова великих сила и многа питања су се одједном отворила: можда је поново нека другачија политика могућа?
Тог топлог лета над хотелом Ламбер круниле су се неке нове и крупне звезде,
Париз је светлуцао около а Пољска и Моравска, далеке и успаване, постојале
су тек као сетне успомене. Вести из Београда, Петровграда и Вијене, из Стамбола,
Лондона и француског министарства спољних послова претицале су једна другу.
Русија, признати међународни покровитељ Србије, тај српски избор је одмах
анатемисала; Аустроугарска, стални противник сваке српске независности, одлучно
се успротивила; Порта, званични сизерен Србије, прво га је одбила папотом,
под утицајем Запада, прећутно прихватила; Француска га је одмах подржала,
а накнадно, после дипломатских акција кнеза Чарторијског, и Енглеска.
Распоред великих сила је био исти као и у време великог пољског устанка, судбина
Србије се преламала на исти начин као и судбина Пољске. Над хотелом Ламбер
као да се поново надвила она некадашња година када је то била и судбина свих
њих. Хоће ли се историја поновити? Или, можда, може да пође нових, другим
током? Може ли се историја употребити за добробит Пољске и њених природних
савезника, осталих потлачених словенских народа? Можда је потребан само мали,
организован и ефикасан напор па да се велика громада историјске судбине усмери
на другу страну?
Као и онда у Пољској, мислио је, Зах. Разлике су, наравно, постојале, а највише га је бунила та српска нејединственост: док уставобранитељи доводе новог кнеза, слабог и неприпремљеног за владање тачно онолико колико су они јаки, обреновићевци на све начине покушавају да га оборе, протерани српски кнезови, Милош и Михаило, само чекају прилику па да се са друге стране Дунава врате на српски престо.
А можда је српска неслога она битна разлика која целу зграду историје помера из лежишта и чини је нестабилном, постиже да су све могућности у игри и целој атмосфери даје чар нечег новог и подстицајног? Најзад, избор новог кнеза и династије, супротно жељама великих сила, извршен је брзо, организовано и ефикасно и то, како је из поверљивих извештаја утврдио, у сенци топова распоређених око Скупштине који на срећу ( или на жалост?) нису морали да буду употребљени...
И, за тренутак, њему се учини да опет седи у својој момачкој соби у Брну, изнад очеве гостионице Код црног орла и проучава приручник револуционарне тактике, чекајући да се доле сакупе његови нови пријатељи - млади Пољаци, уверени у посебну мисију Пољске у словенском свету...
Колико је то другачије од дремљиве европске дипломатије, мислио је Фрањо Зах. То у Србији, то је права историја у којој догађаји сустижу једни друге, налик на оне у старим уxбеницима. Можда је, заиста, ту огромну, непомичну громаду европске историје требало само мало погурати на српску страну, па да се коначно поремети њена равнотежа и она окрене у новом правцу? Можда је Србија данас оно што је била Пољска у његовој младости? И док он овако, опрезно и заобилазно путује, ко зна шта ће се све догодити... Не у Европи, тај мастодонт се споро и тешко мења, већ у Србији?
Око њега су се ширили простори, пуста равница се отварала све до хоризонта и он одједном виде себе како путује у непознато, усамљен под тим огромним небом које је и даље расло над њим. Путовао је, и то не од прекјуче или од пре недељу дана. То путовање у Србију траје већ месецима и он покуша да се сети када је, заиста, оно почело.
Можда још пре деценију, 1831. године, када је угушен пољски устанак? Онда када су се он и Чајковски, његов саборац из истог одреда, вратили у Брно да се привикну на тешке дане избеглиштва? То што су доживели, тај неуспех устанка, био је драгоцено искуство, доказ да се овај свет ипак може мењати, ако се све потребне карте склопе. Знали су да је њихова борба тек почела и да сада само треба сачекати нову прилику...
Из Брна је отишао у Праг, па у Париз, па на послове библиотекара у престижној Краљевској библиотеци у Фонтенеблоу. Затим се бавио проучавањем, превођењем и штампањем књига о војној тактици, па радом тајне словенске дружине... Морао је да побегне пред полицијом у Швајцарску где се бавио проучавањем јавне наставе, предавао немачки у Наполеоновој војној школи у Бријену, прешао у Париз, био један од оснивача Чешко-словенске библиотеке и најзад, посредовањем Чајковског, примљен је у службу код пољског кнеза Адама Чарторијског, у чувени хотел Ламбер.
Он јесте Чех, објашњавао је Чајковски кнезу, рођен је као аустријски поданик, завршио је права у Бечу али је због политичких активности морао да побегне у Швајцарску и Француску. Предавао је у Наполеоновој војној школи и придружио се пољским револуционарима јер верује да се полички програми морају наставити и остварити оружјем. Били смо у истом одреду и знам, гарантујем да је Фрањо Зах потпуно одан нашој ствари...
У марту те, 1843. године, за кнеза Чарторијског је припремио план свог рада у Кнежевини Србији и разрађивао политички програм о стварању нове словенске државе на челу са Србијом. Реализовао је велику идеју о три јединства: заједнички шеф државе, црква и нација - уједињени Срби који ће заузети део Турске у Европи.
Све је почело раније, приликом једне од његових првих посета хотелу Ламбер. Кнеза Чарторијског је затекао како на карти исцртава границе које цепају Турску, смањују Аустроугарску и прете Русији. Зеленим су били означени Пољаци и сви Западни Словени, ружичастим Јужни и кнез је управо уцртавао плаво-љубичасту мрљу усред широких ружичастих покрајина. На средини италијанске чизме, као велико, свевидеће око, бљештао је црвени круг - ознака моћи Светог оца католичке цркве и самог Ватикана...
- Седите, драги Зах - рекао му је. - Управо сам мислио на вас.
Сео је и док је кнез усредсређено повлачио границе плаво-љубичасте зоне тамо доле, на турском југу Европе, загледао се у беле просторе који су је делили од зелених мрља Чешке и Пољске.
Еквилибристика старог политичког мага, помислио је. Ни он не може ништа да помери па се бави далеким земљама и малим поробљеним народима, неважним за историју Европе. Било је то време када је Запад мудровао, у Европи се није ништа догађало а решење чувеног Источног питања је изгледало даље него икад. Политика великих сила је била у стању потпуне равнотеже, као велики окамењени мастодонт кога ништа не може да помери из лежишта.
Зах се дубље завали у плишану фотељу и загледа у испоштено, пророчко лице кнеза Чарторијског. Око плаво-љубичасте мрље на дну карте кнез је исцртавао нове плавичасте површине и граничне црте. Био је огрнут широком и кратком љубичастом пелерином и његови оштри покрети су таласали тканину и сливали се са бојама на крати: чинило се да она исцртана површина на дну Европе пулсира и расте, сливајући се са полумраком који се ширио по читавом хотелу Ламбер.
Најзад се његове руке умирише, набори пелерине утонише једни у друге преливајући се у свим тамним нијансама, у контрасту са његовом дугом, белом косом.
- Ето тако - рече за себе, као неко ко је задовољан управо обављеним послом и томе додаде реченицу коју Зах није разумео. Он поверова да је на њега потпуно заборавио - била је то туђа интима и он, без своје кривице, пред њом, за то туђ и незван...
А тада се кнез окрете и док су набори његове широке пелерине слагали на нов начин, он се загледа равно у Заха, као да хоће да му пренесе сав сјај својих самоуверених, пророчких очију.
Фрањо Зах се за тренутак укочи и одједном схвати да је кнез све време био свестан његовог присуства. Његове малопређашње речи нису биле упућене новоисцртаној карти, ни полумраку салона хотела Ламбер већ њему - Франтишеку - Фрањи Заху и да је кнез на оној карти, љубичастим и плавим линијама, управо исцртавао његову судбину. Покуша да у свести и одјецима који су се још ширили салоном некако ухвати ту реченицу и да препозна ону љубичасто-плаву мрљу на дну карте. И док су продорне очи кнеза Адама Чарторијског почивале на њему, она реченица се некако сложи у његовој свести:
- Ако не можеш да промениш оно што желиш, ... промени оно што можеш.
А она љубичасто-плава мрља на дну Европе, окружена плавим таласастим линијама на које су се настављале ружичасте боје Јужних Словена, та мрља је била Србија, аутономна кнежевина у оквиру турског царства, на граници са Аустроугарском.
Заусти да нешто каже, да запита кнеза али из његовог погледа схвати да је све већ одлучено и да је његова судбина управо усмерена у новом правцу.
Али не, помишљао је Фрањо Зах путујући, сам под огромним небом, док је Србија чекала у даљини, то ипак није био тренутак који би могао да назначи као почетак овог пута. Тада је већ знао да ће радити на српском питању, па и путовату у Србију...
Тих недеља је више пута разговарао са кнезом Чарторијским о раду пољског политичког агента у Србији, проучавао документацију и огромну архиву, читао непоуздане извештаје и чудна писма свог злосрећног претходника, Леонарда Звјерковског - Црног, тадашњег пољског повереника у Београду. И док су тишину ушушканих салона хотела Ламбер разбијали њихови гласови и жамор париских булевара, топот коња и штропот великих точкова периферијских фијакера, Србија се постепено увлачила у његово срце.
- Овде ће се сударити интереси великих сила - тврдио је кнез размахујући пешевима своје широке пелерине чије су се боје сваки пут другачије преливале. - Чувена европска равнотежа трула је у самој основи, њена грађевина се руши на једном од својих најважнијих ослонаца - турској империји. Србија - и кнез показа љубичасто-плаву мрљу на дну Европе - аутономна је кнежевина у саставу Турске и под међународним покровитељством Русије, али она сама поставља кнезове, мења династије и политику и све више брине о свом народу и изван својих граница. А то једина држава, усред великог братског племена Јужних Словена, која је са свих страна, на свим својим границама, окружена својим народом - такође Србима...
Зах се загледа у карту - љубичасто-плава мрља Србије лебдела је као острво у мору светло-плавих области српског народа под турском влашћу и руским утицајем или пор аустроугарском управом.
- За годину или две, уз нашу свесрдну помоћ и ваш успешан рад, драги Зах, биће довољно да се српске заставе само појаве на њеним границама па да цео Балкан букне у пламену устанка, ширећи се и на све Јужне Словене. А тада ће бити довољна само једна варница па да и наши народи - Пољаци, Чеси и други Западни Словени - опет узму историју у своје руке - пророчки је говорио кнез, док је његова велика сенка лебдела над картом померајући државе и народе.
- Зато, господине Зах, зато српски дух мора зрачити и ван граница које су му сада одређене...
Европа се већ љуљала, осећао је Фрањо Зах, један од њених ослонаца се рушио и провиђење је одредило да његово место буде баш тамо. Посматрао је кнеза под слабом сцетлошћу димљивих лампи, док су његове убедљиве, пророчке речи кружиле около, пуне неке нове, њему непознате енергије и све чвршће га уплитале у своје мреже.
Ко си ти, Адаме Чарторијски, покушавао је Зах да му се у мислима супротстави. Јеси ли ти заиста пољски кнез, емигрант и револуционар или неки тајновити маг и изасланик Свевишњег? Или, можда, можда - само провићење?
Сјајне, продорне очи Адама Чарторијског на испоштеном лицу уоквиреном опуштеном седом косом непомично су почивале на њему и Фрањо Зах обори поглед.
- Ваша висости - рекао је - ви сте се већ уверили да су и Пољска и Чешка дубоко у мом срцу. Брзо ћете се уверити да је одскора у њему и та мала, турско-руска кнежевина, Србија.
Кнез Чарторијски се једва приметно осмехнуо, само угловима усана. Очи су му гореле: - Ја не морам да се уверавам, драги Зах. Ја то већ знам - рекао је загонетно.
Да ли је то био тренутак када је, уствари, пошао на овај пут којим сада иде? Или је то, ипак, било касније? Јер, чињеница је, неколико месеци кнез му то више није ни помињао. Пажљиво је читао и слушао извештаје и предлоге, похвалио његов План, одговарао на његова нестрпљива питања, али путовање и обећани положај политичког повереника више није помињао.
Да ли се двоумио, или је чекао да та жеља заиста постане и његова, да делимично сагори у њему да би се, потом, могла потпуно разгорети? Можда је чекао тренутак да Зах поверује како је то једна од оних лепих жеља која се никада неће остварити, да би је затим потпуно и неопозиво прихватио? И који је тренутак онај једини и прави? Или су то сви? Јер, заиста, можда је, од самог почетка, на овом садашњем путу? Можда је и онда, док је још марширао у одреду пољских устаника, већ био кренуо на овај садашњи, спори, дугачки и заобилазни пут?
Време и историја имају своју логику, помишљао је. У праву је био Момзен када
је написао да историчари казују оно што треба прећутати, а прећуткују оно
што одређује људске судбине. И сада, да ли се он заиста налази на самој временској
прекретници историје? Колико ће се она једноставно догађати, а колико ће он
моћи да утиче на то?
И, ко, у ствари, може да употреби историју за своје потребе - они, њему још
увек далеки и непознати, који су већ у самом средишту догађања или он, који
им се приближава, заобилазно и из даљине? Да ли је важније познавати прошлост
и алтернативе будућности или владати садашњошћу? Или су сви они једноставно,
личности из исте животне приче, капи у наглом пролећном пљуску - историја
ће бити оно што дође после свих одлука, служећи дубљој сврси и подређујући
се великом поретку?
Није било јасног одговора осим оних сјајних и продорних кнежевих очију које су му се повремено јављале у сећању. Али кнез сада није био овде, и Зах је био све нервознији и усамљенији под овим небом које се непрекидно ширило над њим, да би смирено могао да се препусти путовању и стрпљивом ишчекивању првих сусрета...
А стрпљење му је заиста било неопходно јер је пречицама тајних служби отишао глас о њему. Да је могао да бира радо би присвојио особине којима су га тајни извештају аустроугарских агената искитили: опасан и искусан револуционар, члан снажне, разгранате и богате међународне пољске емигранске организације, лични пријатељ и специјални изасланик контровезног, мистичног, моћног и утицајног кнеза Чарторијског, човека који је био у стању да непосредно утиче на спољашњу политику јаке и увек важне Француске и чак да мења политичке одлуке велике Енглеске империје...
Ишчекујући долазак тог опаког рушитеља самих темеља на којима се већ деценијама стварала нова европска политика, човека који непосредно угрожава интересе чак две велике силе - Хабзуршке монархије и Руског царства - жандарми су у Бечу, Будимпешти и Новом Саду, а нарочито у Земуну, пажљиво претраживали сваког путника за Београд, а случајне намернике - Пољаке, и по више пута.
За то време Фрањо Зах - револуционар у служби Пољске, са шифрованим текстом свог Плана и саветима и упутствима кнеза – вође пољских револуционара - приближавао се Србији вишеструко заштићен. Прво, био је Чех и аустроугарски поданик, а уз то имао дипломатска документа новопостављеног драгомана – тумача у француском конзулату у Београду. Уз то, долазио је са друге стране света, тамо одакле га нико није очекивао - из Цариграда и ушао у Србију најтежим, најдужим, али и најбезбеднијим путем: преко Крушевца, Крагујевца и Пожаревца - све до самог Београда...
Ми видимо уназад, а хоћемо да гледамо унапред док идемо у сусрет непредвиђеном, мислио је Зах. Човекова осећања су родитељи његових мисли, а оне одређују његове поступке. Оно што је невидљиво и духовно у њему одређује спољашње и стварно. А шта је то невидљиво у српским министрима које треба придобити за пољски план развоја Србије и улогу вође у свесловенској револуцији?
Осећао је да иде у сусрет великој историјској прекретници која је већ почела
да се догађа. Зар није Гете написао да Бог делује у оном што је живо и што
се ствара и преображава? Али која судбина, која нужност је да делу? Када лептир
слети, његова сенка је тим већа што је ближе извору светлости. Која сенка
прекрива Србију, која је најближа њеној бољој будућности?
У Београду Зах се брзо упознао са кнезом, српским првацима и локалним политичким
схватањима и односима.
«Министар спољних послова ништа се не усуђује, министар финансија је русофил, а министри образовања и правде су нуле. Срећом, кнез слуша Гарашанина», извештава он Михала Чајковског у Цариграду, своју везу са париском централом.
Од бројних предлога о политичкој, организационо-државној и војној помоћи кнеза Чарторијског Србији које је Зах великодушно нудио, Гарашанин је издвојио предлог програма националне и словенске политике Србије. «На овоме савесно радим и пренећу вам превод мог предлога», обећава Зах Чајковском.
Маја 1844. године Зах предаје Гарашанину свој План - заносну визију велике улоге Србије у словенском свету. На врху прве, празне стране Плана Зах је исписао ћирилицом а затим и грчким словима «Ме та јења», што значи са брадом, односно са искуством и мудрошћу.
Гарашанин је рукопис прегледао и одмах рекао Заху да је План добар, али да се мора редиговати и допунити. Зах је вест о томе одмах доставио централи у Паризу:
«Гарашанин је веома способна и енергична личност, један од најактивнијих првака у Србији, племенити родољуб и личност која цени ред. У разговорима са Москвом он ће свакако бити опрезан, неће се повиновати Русији и браниће права и слободу своје земље. Везе са њим су значајне и потребне»...
У зиму 1844. године Гарашанин завршава своје «Начертаније - програм националне и спољашње политике Србије».
Он је Захов План о уједињењу Јужних и Западних Словена изменио, скратио и свео на потребе Србије и додао му своје закључке. Циљ Начертанија истакао је у првој реченици:
«Србија се мора и у том смотренију у ред осталих европејских држава поставити, створивши један план за своју будућност, или тако рећи да састави себи једну домаћу политику по којим главним начелима треба Србија кроз више времена стално да се влада и све своје послове по њима постојано да управља»...
Франтишек – Фрањо више није ни отишао из Србије; штавише постао је генерал српске војске и први командант српске Војне академије. Тиме је његова идентификација постала коначна – План се претопио у Гарашаниново Начертаније, идеали младости су се измирили са реалношћу.
Једина његова сачувана фотографија снимљена је у Прагу четрдесет година касније, 1884. Зах је у униформи српског генерала груди искићених ордењем. Тада је већ имао седамдесет седам година и као званичник српске војске није морао да се крије од фотографског апарата. Испод високог чела и намрштених веђа су два опуштена, дебела брка и кочоперна брадица, тада заиста прекривена сединама искуства и мудрости.
Миливој Анђелковић
Фрањо Зах - Wiki http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%88%D0%B5%D0%BA_%D0%97%D0%B0%D1%85