Кнежевина Сербиа
Лекар ЛАЗА ПАЧУ (1855 – 1915) – доктор за економију
Доктор Лаза Пачу био је лекар који је напустио ординацију да би као министар финансија постао легенда. Што нико није могао, он је постигао – излечио је Србију од вечитог финансијског дефицита. У најтежим временима, уочи и током "царинског рата" који је Аустроугарска наметнула краљевини Србији, овај самоуки економски стручњак и "државни Кир-Јања на куб" променио је финансијску политику Србије, омогућио привредни раст и напунио државну благајну. Србија је постала извозник за Западну Европу и Средоземље, а захваљујући Пачуу издржала је царински рат и финансијски се припремила за два балканска и Први светски рат.
УГЛЕДНА ПОРОДИЦА ПАЧУ
Деда Лазе Пачуа повукао се са шајкашима у Чуруг, у Шајкашкој, касније названој Бачка. Тамо је Лаза рођен 1. марта 1855. године. Отац Стефан је био свештеник, аутор «Пастирске игре» у почаст бачког владике Платона. Мајчино порекло је било из српске породице Цветића, из које је потекао и Милош Цветић, драмски писац и један од наших највећих глумаца. Њен рођени брат, ујак Лазе Пачуа, био је последњи српски архимандрит у манастиру Бездин, српској задужбини испод Арада у Румунији. Лазин брат од стрица – др Јован Пачу – био је «вештак на гласовиру», композитор песама српских романтичара, српски национали радник, главни уредник «Заставе»...
Сам Лаза Пачу никад није порицао своје порекло, записао је књижевни историчар Милан Јовановић - Стојимировић, јер је знао да своју латинску јасност и свој реализам дугује цинцарском крвном наслеђу... Одувек је волео "формуле здравог разума", чисту рачуницу и критику. Хладан и тих, он је чињенице осветљавао "сувом светлошћу ума".
Рана смрт оца а потом и брата Ивана од туберколузе, покренула је у Лази Пачу рационалу страну његове личности. Он је још као гимназијалац почео, упорно и доследно, да стиче снагу и кондицију. Наметнуо је себи посебан начин исхране, уз по један бифтек скоро сваког дана који је сам припремао, што му је донело корпулентност, а касније и дебљину. Уједно, да би могао да предупреди евентуалну болест одлучио је да студира медицину.
КРУЖОК АНАРХОСОЦИЈАЛИСТА
Седамдесетих година деветнаестог века у Цириху, тој «слободној Швајцарској и Слободији» како су га звали, школовали су се многи социјалистички опредељени ђаци из Србије, као и велики број Руса – нихилиста и народњака. Лаза Пачу се нашао у друштву са Светозаром Марковићем и Васом Пелагићем, ту упознаје Николу Пашића, будућег председника српске владе, Перу Тодоровића, вечитог побуњеника и познатог новинара и друге српске студенте.
Руска колонија је била још многобројнија, предвођена самим Михаилом Бакуњином и другим припадницима његовог анархосоцијалистичког кружока. Дружења Срба и Руса су била свакодневна, тако да су поједини Срби, као Пера Тодоровић, ту научили руски боље него да су студирали у самој Москви.
Никола Марковић у књижици о Лази Пачуу пише: «Живо се сећам тадашњих Лазиних дугачких писама на флиспапиру, у којима ми ватрено слађаше Бакуњинове погледе, подвлачећи важнија места црвеном, плавом па чак и зеленом оловком.»
У таквој атмосфери Пачу упоредо са медицином студира и економију, прати развој социјалистичког покрета и литературе. Стекао је углед вредног студента кога су професори запазили а другови поштовали. У «Задрузи», дружини Срба-студената у Цириху за председника је изабран Пашић, а када се вратио у Србију наследио га је Лаза Пачу. У Цириху се и оженио богатом Ленком Захо из Београда.
УРЕДНИК СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ «СТРАЖЕ»
Октобра 1878. године, Пачу се вратио у Нови Сад да би преузео уређивање Страже. Часопис је ту покренуо Пера Тодоровић који је морао да побегне из Србије па је за уредника изабрао Пачуа и наговорио га да напусти студије медицине. При томе је рачунао на његово политичко опредељење, економско знање и склоност ка писаној речи, а вероватно и на то што је Лаза женидбом постао имућан.
Поред Тодоровића, забележио је Никола Марковић, беше Лаза Пачу прави стуб “Страже”. Писао он рецензију о каквој природописној или хрватској књизи, приказивао он на пр. Швикерову “Статистику Угарске” или Гогољева “Ревизора”, он је стално показивао своје темељно познавање предмета и изненађивао и привлачио интересовање својим јасним и мирним излагањем и новим погледима.
У Војводини, лист је прихваћен као добро уређиван и савремен, окренут књижевности и друштвеним приликама. У Србији је био забрањен, али је ипак већи део тиража (500 – 800 примерака) кријумчарен преко Земуна. Уз то, «Стража» је била једини српски лист штампан ћирилицом који је прихваћен у Хрватској, Далмацији и на Приморју, а кријумчарен је и у Босну, тада под Турском.
НОВИНАР ПОСТАЈЕ ЛЕКАР
Међутим, тај интелектуални и друштвени полет који се развијао у «Српској Атини» сметао је мађарској влади. «Стражу» је угушила и поред закона о слободи штампе тако што је донелу наредбу о протеривању «у року од два дана» Пере Тодоровића, Лазе Пачуа, Николе Марковића и Петра Велимировића.
Пачу одлази у Берлин да заврши студије медицине. Положио је заостале испите и 1880. године одбранио докторску дисертацију о реуми на немачком језику, која је убрзо била запажена у медицинској науци. Његове идеје касније је развио енглески научник Пеxет, наводећи Пачуа као њиховог творца.
По завршетку студија Пачу долази у Београд са докторском дипломом али остаје без посла – још увек га је пратио глас уредника социјалистичке «Страже». Почео је приватну праксу и дискретно учествовао у оснивању Народне радикалне партије, а две године касније изабран је за члана Главног одбора Радикалне странке. Године 1881, када је Пера Тодоровић у Београду покренуо «Самоуправу» постао је њен сарадник, али у строгој конспирацији, објављујући серију чланака под насловом «Грађанско друштво и његове политичке партије». Тада је написао: «Свако време рађа, ствара само своје људе, а човештво никад не ставља себи задатак који није у стању да реши».
УПРАВНИК ДРЖАВНОГ МОНОПОЛА
Као лекар Пачу је наставио да се интересује за економију, набављајући књиге и читајући наше и стране часописе. То се знало у радикалским круговима па му је предложено му је да постане управник Државних монопола и да организује рад ове установе, важне за државне приходе.
Ту се одмах показао као прави организатор: агилан, пун иницијатива и нових идеја, а лично вредан, као и увек. Пачуова пословна успешност и експедитивност донела му је одликовања, али и ангаживање на другим државним пословима. Српска влада под председништвом Пашића ангажовала га је у припремама привредних и финансијских закона и трговинских уговора са Аустроугарском, Француском, Енглеском, Белгијом и Црном Гором, као и у постављању државне статистике на модерну основу да би се знало шта се и колико производи, шта се може извозити и извозити...
ПРВА ЉУБАВ – ЕКОНОМИЈА
Лаза Пачу се још током студија у Цириху заинтересовао за економију и наставио да је проучава читавог живота. Његова жеља за све новијим знањем, набављањем и читањем најновијих дела била је неутољива, каже Никола Марковић. Мада самоук, или баш због тога, он је био изузетан практичар. Процењивао је прилике и средства, не дајући их из руку док их потпуно не искористи. Његови чланци и експозеи су били разложни и јасни за свакога, а као преговарач умео је да испослује најбоље погодбе.
Пачуов однос према економији живописно је описао Милан Јовановић-Стојимировић: «Уживао је читајући дела о ренти, о стечају, о кредитима, о таксама, о конкуренцији, о валути, о царинским тарифама, о трговинским уговорима, као и о буxетирању општина и држава. Уживао је чак и да преводи таква дела на српски. Он је концертима претпостављао удубљивање у статистике, а празним разговорима занимљиву партију карата уз ситније улоге.
Новац је за њега био једна лепа, велика, фина и увек занимљива ствар, коју је волео из дна своје душе. Рођени банкар, он је читао берзанске извештаје у сласт! Уопше, зарана се саживео с улогом финансијера, а то доноси собом известан менталитет који чини човека фантастом своје врсте».Када је напустио државни монопол, он је био добро организован и доносио је 20 милиона прихода и 2 милиона динара вишка прихода.
Постављен је за државног комесара Народне банке, затим за директора Београдске задруге где је усавршио знање банкарског пословања, па за државног саветника и сенатора новоформираног Сената. Проучавао је државне финансије и теоријски и практично - 1900. и 1902. године објавио је два превода европских ауторитета за ту област: др Еберг «Наука о финансијама» и др фон Хекел «Буџет». Непосредно је радио на сређивању финансија Србије, постављању буџетских норми и изради државног рачуноводства.
Доласком краља Петра Карађорђевића Пачу се осетио сигурнијим и безбеднијим. Све чешће је учествовао у политичком животу, председавао или говорио на радикалским зборовима, те и шири кругови почеше уважавати његову речитост, знање и разложност. За разлику од осталих првака, није се трудио да постане популаран и није ишао «у народ»; чак су се причале анегдоте да за време предизборних агитација увек има «неодложне послове» у свом родном месту или у Новом Саду. И поред тога, убрзо су многи баш од њега тражили политичке и економске савете и прибојавали се његових критика. А Пачу је, говорило се, за сваку ситуацију и проблем имао по неколико решења...
ДРЖАВНИМ ФИНАНСИЈАМА СЕ УПРАВЉА КАО БАНКОМ
То је била девиза др Лазе Пачуа када је, јануара 1904. године, преузео државну благајну. За министра финансија поставио га је Пашић са којим је Пачу био интиман још из студентских дана у Цириху и звао га је «паша». Веровао је да без њега нема правог посла ни успеха и да најпре Пашић може да обезбеди предуслове за добре финансије, а то је – добра укупна политика владе и државе.
Буџетски дефицит је износио 11,5 милиона динара и био је покривен зајмом који је требало вратити, а Србију су преплавиле приче да је држава на ивици банкротства и да је једино питање како да се то изврши са што мање штете.
Др Лаза Пачу је био решен да оконча ту већ хроничу болест дефицита: скупштини је поднео законски предлог да се порески прирези повећају за 40 одсто у просеку, током једне године. Следеће године, рачунао је, нова влада на челу са Пашићем већ ће имати ефекте нове, заједничке политике. Уједно, у промет је пуштена нова петодинарка са ликовима Карађорђа и краља Петра и нови петопарац и двопарац.
Закон је донет, порези драстично повећани и Пачу је сваког јутра, чим дође у министарство, окупљао сараднике као што је то радио у Управи монопола и Београдској задрузи, тражећи одговоре на увек иста питања: «Колико је ушло у државну касу? Колико има да се плати? Колико претиче?»
Одмах се показало да је Пачу био далековид: државна благајна је постала ликвидна и могла је да исплаћује заостале плате чиновника и официра а они да враћају учињене дугове; поверење у државу је поново стечено а то је дало полета и привреди и трговини...
Таквом политиком, великим знањем и свакодневном бригом, уместо вишегодишњих дефицита који је достигао 11,5 милиона, Пачу је остваривао годишње суфиците од близу 2 до преко 6 милиона динара, уз редовну наплату пореских дугова што је доносило још 4 до 8 милиона годишње.
ФИНАНСИЈСКИ РАТ ЗБОГ ЗАЈМА ЗА ТОПОВЕ
Одлука српске владе, донета 1904. године, да не купи топове «Шкода» преко Беча већ да артиљерију набави од Француске и од Париза и Берлина узме државни зајам, изазвала је велике економске, а затим и политичке последице.
Лаза Пачу је више пута ишао на финансијске преговоре у Париз, Берлин и Беч, уздајући се у своју преговарачку умешност и у масонске и руске везе и познанства. Требало је пронаћи компромисну структуру зајма која ће што мање оптеретити Србију и задовољити многобројне интересе. У Београду су држане бурне скупштинске и друге расправе о различитим предлозима зајма, а Пачу и Пашић су 1905. године морали да накратко поднесу оставке.Међутим, други предлози су били политички неприхватљиви јер су ишли преко Унион банке у Бечу. Тако је Пачуов трећи предлог зајма, овог пута са француским и швајцарским банкама, Скупштина усвојила крајем 1906. године: 46 милиона за 64 батерије брзометних француских «Шнајдер-Крезо» топова, муницију и друго наоружање и 35 милиона за изградњу 500 км ускотрачних пруга.
ЦАРИНСКИ РАТ И ИЗЛАЗ НА НОВА ТРЖИШТА
Године 1906. моћна Аустроугарска поставила је такве царинске услове и изузела извоз живе стоке да је практично онемогућила трговину. Српски извоз, који је био окренут Аустроугарској или је ишао преко ње, безмало је стала. Трговци су престали да откупљују сеоске и друге производе, сељаци нису имали коме да их продају, а приходи од промета и народног пореза су пресахли.
Користећи суфицит који је постојао, влада и Пачу су разрадили систем економских, финансијских и политичких мера за пробијање ове трговинске блокаде и освајање нових тржишта. Са Бугарском и Турском су склопљени трговински уговори и обезбеђено коришђење њихове железничке мреже, а са румунским, руским и француским друштвима о превозу робе Дунавом, Црним и Средоземним морем.
Тако је, преко Варне и Солуна, створена могућност извоза у Западну Европу, највише у Италију, Немачку, Белгију и Турску, али и у Швајцарску, Шведску, Малту и Египат, где су отворене трговинске агенције. За надокнаду евентуалних штета трговцима је намењен кредит од пола милиона а у Лондону је отворена велика, веома запажена изложба о уметности и привредним могућностима Србије. И транспорти стоке и друге српске робе су кренули на нова тржишта...
ПРИВРЕДНИ ПОЛЕТ СРБИЈЕ
Већ 1910. године извоз Србије је био за скоро 50 одсто већи него пре царинског рата и било је јасно да је Аустрогарска изгубила не само трговински приход, царинске таксе, робу из Србије и њено тржиште већ и политички утицај у њој. Уједно, у Србији је основано преко 400 нових предузећа која су се опремила најмодернијом, машинском техником за потребе производње за западна тржишта. Београд је постајао европски град са уведеним водоводом, електричном струјом, трамвајима и канализацијом. Број банака се попео на 190, неке и са међунарним капиталом, а државни буxет од 103 милиона златних динара био је потпуно покривен.
Године 1912. Лаза Пачу поново постаје министар финансија. Пун знања и искуства, стрпљив, љубазан и неподмитљив, остваривао је многе погодности за Србију и постајао «легендарни Пачу». Стварању изузетне слике о њему допринела је и радикалска штампа уздижући неспорне резултате радикалских влада. Али и сам Лаза Пачу, већ својом појавом, био је изузетна личност: низак растом а тежак око 140 килограма, безмало округао, али је из њега зрачила снажна енергија, пословна хитрина и експедитивност. Није се узалуд говорило: «За радикалну странку Пашић ћути, Протић мисли, а Пачу ради».
ДРЖАВНИ КИР-ЈАЊА НА КУБ
«Онако дебео, гегајући се у ходу (јер је због проширених вена носио гумене стезнике око листова) - описује га Јовановић-Стојимировић - са својим великим, водњикавим очима, белом брадицом и великом уметничком краватом, он је личио на рентијера који негује канаринце и чита класику, али му је лакше било извадити зуб него искамчити пару! Кад би фијакером прошао кроз град, онако поднадувен и сетно замишљен, љубазно отпоздрављајући благим климањем главе, чаршија га је поздрављала као митрополита».
Своје велике плате трошио је на удобан живот, лечење и разоноду по бањама. Није био циција и зарађени новац је користио да себи обезбеди здрав и леп живот. Одседао је у најелегантнијим хотелима – јер су најудобнији и естетски привлачни, куповао најскупље књиге и часописе. Своју одабрану и велику библиотеку оставио је Правном факултету у Београду, али је она страдала током аустријске окупације.
НЕ МОЖЕ НИ КРАЉ, И ГОТОВО!
Непријатно искуство са краљем Александром није га изменило: како се односио према осталима, тако и према крунисаним главама. Када је краљ Петар Карађорђевић послао личног секретара да на име владареве плате унапред узме 200.000 динара, Пачу се кисело осмехнуо и кратко рекао:
- Не може!
- Како молим?! - згрануо се краљев секретар.
- Ево, овако - одговорио је Пачу. Умре краљ, не дај Боже, а смртан је к’о остали људи, ко ће да намири тај новац? Зна се - Лаза! Осим тога, краљ може и да абдицира, натерају га политичари, ко ће да плати његов дуг? Зна се - опет Лаза! Е, да мене не би болела глава, хајде ти, лепо, у кредитну задругу, тамо дају зајам; знам те, поштен си, бићу ти сведок на меници, код њих узми 200.000! Овде не може и тачка!Секретар се вратио у двор а краљ Петар, кажу, није се наљутио. Поштовао га је јер је знао да Пачу, на свој начин, све то ради за добробит Србије и да неће ни пару присвојити. Целокупно његово имање је била кућа саграђена на женином плацу у време лекарске праксе, велика библиотека, неколико пари одела и 15 ланаца земље у Чуругу, наслеђене од оца и уступљене снаји на коришћење.
БРАК СА ЛЕНКОМ ЗАХО
Још као студент у Цириху оженио се Ленком, Београђанком из познате и богате цинцарске породице Захо којој је то био други брак. По Београду се причало да, поред одвојених имања, посебно воде и трошкове свакодневних потрепштина. Када им дође гост морало се знати чији је – Лазин или Ленкин. Сваке суботе сабирали су и делили седмичне трошкове.
Пачуова научничка темељитост и љубав према књигама претворила се у праву страст: стално је набављао нова капитална књижевна и научна издања, био претплаћен на по неколико часописа. Ленка му је пребацивала да све то неће стићи да прочита ни за следећих сто година и добила овлашћене да прода или поклони неке «ситнарије».
Наставио је са свакодневним шетњама: из канцеларије на Калемегдан па кући, у своју библиотеку; коме је био потребан морао га је тамо потражити. Остала је и навика из младости: тежећи доброј кондицији и телесној снази - да би се супротставио болести која је му покосила оца и брата - заволео је добру кухињу, а касније и квалитетна пића. Мучила га је несаница па је често читао ноћу, некада и до зоре, а да «умири срце» узимао је «напрстак по напрстак» коњака.
НАРАВНО ДА СМО ПРОТИВ РАТА
Када је постало очигледно да ће доћи до рата, Пачу је 1. октобра 1912. године увео два буџета: редовни и ванредни ратни буџет. Истог дана објављен је Закон о мораторијуму који је замрзнуо штедње улоге и у земљи одложио исплату обавеза, док је исплата спољних обавеза настављена. Тиме је Пачу сачувао кредибилитет Србије у свету па је могао да добија нове кредите за покривање ратних трошкова. Тада је и настала легенда да Србија и Пачу никоме нису остали дужни јер су чак и непријатељима исплаћивали приспеле обавезе.
У јесен 1912. године, у атмосфери уочи Првог балканског рата, у Србију је дошао млади новинар Лав Троцки, касније чувени руски револуционар. У његовим текстовима налази се и опис Пачуовог министарства и разговора са њим:
«Министарство финансија је у старој запуштеној згради која се налази усред врта. На капији у дворишту стражу чувају припадници добровољачке гарде у закрпљеној сељачкој одећи, са пушкама... У чекаоници, пресвлаке на намештају и завеса на вратима су од ткања са мотивима које имају српски ћилими. Кроз прозор се види леп стари врт... После пет минута чекања помоћник - са крагном и краватом - води ме до министрове канцеларије.
Лаза Пачу има око шездесет година. Црномањаст, сед, немиран упркос својој дебљини, са снажним гласом и оштрим погледом, он пуши без прекида, палећи нову цигарету на претходној. Веома је добар познавалац економске литературе... а у политичкој аргументацији спремно цитира Маркса... Чињеница је да су сада сви конци српске политике концентрисани у рукама Николе Пашића, Лазе Пачуа и Стојана Протића...
Рат ? - каже Пачу. - Наравно да смо против њега. Ко не цени предности мира? Мир значи рад, стицање богатства, знање, културу - а коме је то потребно више него Србији? Видите, остављени смо без алтернативе. Ви наводите да је спољна трговина Србије порасла за више од трећине. Али где су гаранције да ће овај пут ка миру бити отворен и сутра? Турска, са свим својим крвавим нередима, наш је сусед и стална претња. Европа све ово зна, али је то не интересује. Европа је за статус кво. Али овде статус кво значи хаос».
ТО СЕ НЕ МОЖЕ ПРИХВАТИТИ
Године 1913. почео је озбиљно да побољева и тражио замену и пензију. Молба му је одбијена и он је наставио да руководи српским финансијама, успевајући да 1914. године обезбеди државне приходе од 214,3 милиона, колико су износили и трошкови.
На Видовдан 1914. године, у одсутности Пашића, др Лаза Пачу је примио ултиматум Аустрије и, заједно са Стојаном Протићем, одговорио да такве, захтеване услове неће прихватити ниједна српска влада.Мада физички оронуо, није напуштао Министарство у тешким данима за Србију, а у Скупштини је говорио седећи, умотаних ногу. Није могао да легне због слабог рада срца па је и спавао седећи, са коњаком поред себе - доктор за економију и родољуб надвладао је лекара у њему. Умро је 12. октобра 1915. године, у 61. години живота, од нагло разбукталог рака јетре и сахрањен на Новом гробљу у Београду.
Миливој Анђелковић, из књиге биографских прича «Животописи знаменитих Срба», издавач «Златоусти», Београд.
