Кнежевина Сербиа
САН И ЈАВА ИЛИЈЕ ГАРАШАНИНА
Те вечери, негде концем 1844. године, Илија Гарашанин је завршавао своје Начертаније. Писао је лако и брзо, тада је већ био господар свих правих речи и оне су у послушном низу пратиле његове помисли. Пред њим је био План славенске политике Србије Франтишека Заха, написан после многих разговора које је Зах, до дубоко у ноћ, водио са њим и другим српским првацима. А тај План - Гарашанин је знао - у основи крије политичке циљеве пољске емигрантске централе у Паризу, познатије као Хотел Ламбер. Преко ње, Енглеска и Француска су бринуле о слободи Пољске и уједињењу Јужних и Западних Словена...
Али не због нас, помислио
је Гарашанин. Већ да царску Русију ослабе, а Аустроугарској и Турској темеље
подрију.
Пред њим су се коврџала позната, издужена слова у дугачким редовима, правим
као његова мисао. Кафа је била попијена, али се зато у бокалчету добрано жутела
стара шљивовица. На огњишту је тињао трупац док му се средина већ жарила.
Како из ове игре великих, питао се, извући оно што је за Србију потребито? Тај колоплет различитих интереса и утицаја треба искористити а сујету и далекосежну моћ великих подстаћи у свему што доприноси да Србија лакше дише. И да се ослободи од сизеренско-турског, поседничко-аустроугарског и велико-братског, руског загрљаја.
Гарашанин је знао да је у луксузним салонима париског хотела Ламбер, резиденцији утицајног Адама Чарторијског, пољског кнеза мистичног лика, Србија добила престижно место. Кнез Чарторијски, некадашњи руски царски министар још је са Карађорђом преговарао. Али то није разлог што он о Србима брине.
У оџаклији је било топло, тихо и задимљено, спокојно су лелујале сенке. Напољу је завијала кошава и дим се враћао, као у пушници. Гарашанин напуни чокањ, испи добру половину и испружи дугачке, од дувана пожутеле прсте: бар пет разлога је за ту бригу о Србији. Она је је једина аутономна од свих словенска кнежевина, и то под покровитељством великих сила; само она самосталну унутрашњу политику води па је не само два књаза протерала - старог господара Милоша и младог Михаила Обреновића - већ и династију променила, јака уставобранитељска влада на престо је Александра Карађорђевића довела. И најзад, таква Србија може да подбуни друге Словене, а онда и за Пољску, још увек у чврстом руском загрљају, има наде...
Пет разлога, повезаних као његови прсти опружени по столу. И шести, који их све обједињује као ова његова велика шака: само је Србија, на свим границама, била окружена својим народом - Србима у туђим државама. А та моћ историјске ситуације у којој се она налазила могла се добро употребити за слободу Пољске. Јер ако се Срби окрену свом народу, само је питање политичке вештине и међусобних односа великих сила на којим границама ће се тај талас зауставити.
Движеније и таласање међу Словенима почело је већ и заиста никада престати неће, записао је Зах у своме Плану, а Гарашанин је то пренео у Начертаније.
Прво је сам кнез Чарторијски српској влади послао своје Савете а потом је свог сарадника Франтишека Заха наименовао за дипломатског представника у Србији. Информација о пољском агенту на путу за Београд одмах је дојављена Бечу и док су аустријски жандарми строго проверавали сваког Пољака који путује у том правцу, Зах, по народности Чех, несметано је прошао територијама Аустрогарске, Русије и Турске и ушао у Србију тамо где га нико није очекивао - са југа, из Цариграда. Прави професионалац, схватио је Гарашанин када му је јављено да неки Зах преко Крушевца и Крагујевца путује ка Београду, доносећи савете и обећања о помоћи.
Сетио се како му је Зах предао свој План. На врху прве стране ћирилицом, а испод и грчким словима, исписао је Ме та јења, што значи са брадом, односно са искуством и мудрошћу. То позивање на две велике врлине сваког подухвата требало је да оправда заносну визију велике улоге Србије у словенском свету, да је приволи да без много двоумљења прихвати ризични сукоб са три околне велике силе док ће јој далека Француска, још даља Енглеска, поробљена Пољска и мистериозни Хотел Ламбер у томе свесрдно помоћи...
Али ако је циљ Заховог Плана био споран, његова слика стања у Европи била је тачна и за Србију повољна. Још када би се Србија у модерну, грађанску и трговинску државу могла претворити! Конац дело краси, када краси, помислио је, но не треба га због украса исписивати.
Тежак удар кошаве протресе кућу, греде зашкрипаше као да се кров помера. Са огњишта суну рој варница, светиљке бљеснише и утрнуше, а собу прели румени одбљесак разгореле жеравице. Један крај трупца букну и свуда се разиграше огромне, махните сенке, зидови су се размицали, соба растварала.
Гарашанин устаде, онако висок и кошчат, над њим као да више ни таванице није било. Тада пламен згасну, простори се затворише а зидови су се убрзано враћали, свет се опет сажимао у задимљену оџаклију пуну лелујавих сенки. Само је огњиште и даље узнемирено трептало стотинама бљештавих окаца као огроман, усијан рубин. Ту је средиште, схватио је, а ове необуздане сенке около само су његови тамни завршеци. Црни отисци вечног пламена...
И у његовој свести се појавише они високи и праштави пламеновима у којима су сагореле обе куће његовог детињства у Гарашима - прва запаљена по наређењу самог Карађорђа, друга по вољи побуњеног Милоја Ђака. И оба пута небо се отворило и поцрнело, исенчено спорим и моћним перјаницама дима.
Затим је дошла она сурова каштига по наређењу господара Милоша. Уместо одбеглог Гарашаниновог оца њој су подвргнути они који су се у кући затекли: млада снаха и малолетни унук.
Па оне две године његовог изгнанства из Србије, проведених у лутању од Видина до Цариграда и назад, до Земуна и прага тадашње Србије, две године ишчекивања, политиканства и сплетки. Понекад би погледао у то страно, непознато небо - било је без краја и дна, непрозирно-сиво и, увек, празно.
А онда је у Оршави, болестан и у грозници, поново угледао црнило на хоризонту. Била је то тама без сјаја у којој су нестајале све боје ветровитог дана. Исте вечери је сазнао да је нови господар, млади књаз Михаило - не слутећи да ће убрзо морати да бежи преко Дунава - послао потере које су ухватиле његовог, Гарашаниновог оца и брата. Wихове одсечене главе поболи су на кочеве: прву испред Сопота, на главном путу, свима на видику; другу, са запаљеним чибуком у зубима, пред новом родитељском кућом, у Гроцкој.
Да, његова породична историја је као и историја Србије - сва у пламену и рушевинама, супростављању и сеобама, борби са силницима и смрти од безумне руке осиљене власти. Али његови, и он сам, нису од Турака, Аустријанаца или Угра страдали...
Гарашанинова сенка се преломи преко собе, издужена и огромна. Слутио је одговор: таква искуства са суровостима самовлашћа и политичких борби у Србији уставобранитељству су га је и окренула.
Илија Гарашанин је тада имао тридесет и две године и био далеко најмлађи међу свим српским попечитељима. Од њих се разликовао по образовању, српском а и оном, грчком, у Земуну стеченом; по знању два страна језика; по породичној традицији оца - сеоског кнеза и старије браће - официра и трговца; по драматичном животном и изгнаничком искуству; по томе што је руководио Министарством унутрашњих дела и чак са шест важних служби које ће брзо попечитељства постати. Све то му је давало велики ауторитет: начелници су пред њим стајали прави као свеће, чиновници су га се плашили више и од самог књаза, а народни прваци су на ноге скакали чим се појави, као некада пред Вучићем...
Те, 1844. године, у књажевини Србији обнародован је Законик грађански, а Илија Гарашанин је у Начертанију Захову заносну визију панславенске побуне под воћством Срба свео на реалне политичке могућности и додао оно што недостаје да књажевство Србије све више и више као добро уређена и изображена држава покаже се: треба нове путеве пробити да се трговина лакше обавља и окренути је ка југу и мору, да од Земуна и Аустроугарске не зависи; нове верозаконске слободе донети а са Србима у другим државама и околним народима се повезати јер има кућа у већим варошима које више врата имају за улазак и излазак нежели књажевство српско...
Испод прозора прођоше нека одоцнела кола, топот коња се појачавао и већ је одјекивало као у звонари кад бокалче са недопијеном ракијом пуче. Собу испуни отужни мирис друмске механе и Гарашанин брзо покупи наквашени рукопис. Слагао га је на сувом крају стола а кроз руку је могао да назре тамне, исписане редове. Неко светлуцаво језгро сјактало је у руменом полумраку собе, дубоко скривено усред свих тих папира, хладних и провидних као лед. Он склони руку а собу прели беличаста светлост, само је огњиште и даље узнемирено трептало својим многобројним рубинским очима. Гарашанин покупи рукопис чији су се исписани редови сливали као заборављени трагови дима и када је белина све прекрила, закорачи у ту прозирност која се отварала пред њим...
Миливој Анђелковић