КРАЉЕВИНА СРБИЈА и ЈУГОСЛАВИЈА
Душан Анђелковић: Аписова ружа - 1. део
(описи Београда почетком 1903. године, мајски преврат, краљ и Драга, Стеван Сремац, Апис, најславнији регрут, посилни Вук, леш који потчињава... )
1.
Кад сам дошао у Београд, после одслужења војске, Ружа је становала у Таковској улици, са мужем, мајором Бајшанским, за кога се удала два-три месеца раније. Бајшански је пре тога био аустроугарски официр, па је избегао у Србију.
Кућа им је била обрасла пузавицама изнад којих се зеленело кубе, а позади, у башти, белео се доксат од ораховине.
Издвојену собицу, у коју се улазило из баште, уступили су ми господски, без плаћања, можда зато што су били пријатељи мог брата Здравка и што сам био учитељ, као Ружа и Здравко. Али то ме је касније понижавало. Поготово што се мајор Бајшански често појављивао у гиздавој униформи, праћен посилним, на коњу који је поигравао. Изгледа да је имао пријатеље у Двору или у иностранству. Одакле би, иначе, добијао скупоцене женске хаљине, шампањац и француске парфеме?Кад сам први пут видео Ружу, више је личила на дворску даму него на учитељицу. Са великим шеширом, украшеним цвећем, у хаљини до земље са шлепом, прошла је поред мене у облаку мириса. Насмејао сам се. Покупиће сву прашину, иако одиже шлеп руком.
Али, убрзо сам је угледао у башти полуголу. Одонда сам ја увек такву видео. Над светлим листовима, који су лебдели над потпетицама, хаљина јој је стезала колена и будтине, обухватала бокове, па прелазила преко мекоте трбуха и искакала смело и вртоглаво напред., подигнута грудима. Довољно да се изгуби разум.
Понекад бих је видео и на доксату, огрнуту матилом, испод кога се узбудљиво белела кошуља.Често сам увече слушао како на доксату разговарају, смеју се и певају. Поред многих других, долазио им је и Стеван Сремац. Он ми наилази у сећање лагано, попут дима мирисног дувана који је пушио: најпре руменкасто, насмешено лице, па онда браон боја жакета и жута боја панталона. Увек ми се чинило да хода нечујно, можда зато што је носио меке антилопске ципеле. Његова појава и мирис његовог дувана ширили су ведрину. Долазила је и достојанствена госпођица Сладојевић, која је раније предавала музику у Француској, Енглеској и Америци, а тада је имала свој „Виши завод за васпитање девојака”, чини ми се негде око Господске улице, касније назване Бранковом. Код њих сам неколико пута видео и Бору Милетића, богаташа опијеног женама, и Ружину сестру Љиљану, која ме је гледала презриво, као бедника.
Обично ме нису звали кад су имали госте. Био сам огорчен због тога. Чак и кад сви оду са доксата, у тишини, раздраживали су ме мириси из баште.Али најгоре ми је било кад сам слушао како се иза зида Ружа и Бајшански спремају за спавање. Најпре би разговарали. А касније, чинило ми се да се грле и преливају једно у друго; изгледало ми је да зид од тога трепери.
Псовао сам. Устајао сам и загледао се кроз прозор. Баштенске кугле су блештале, усијане месечином. Палио сам цигарету и узрујано шеткао по соби. Потом сам опет ослушкивао.
У несаници, да не бих мислио на Ружу и Бајшанског, размишљао сам о Београду, који ме је и иначе опчињавао.
Лежао сам затворених очију, али видео сам и кроз спуштене капке. Тако сам видео много више него икад отворених очију. Пре свега, мога сам видети и у потпуном мраку. А затим, видео сам и оно што је било далеко од мене, па чак и у неком другом времену. Али све је било помало искривљено, у чудној нестварној светлости, као омађијано неком унутрашњом месечином. Као да се унутра, у мојој глави, отварало велико унутрашње око.Прво би се појавили блокови зграда са стрмим црвеним крововима, опасани кафанама и набијени дућанчићима. Међу кућама је било много празнина, неограђених или са нахереним плотовима, кроз које је често струјао поветара.
Потом бих угледао прашину како лебди, нарочито изнад пијаца, мноштва и галаме. Обасјана сунцем, прашина је каткад личила на камаре златне сламе. Сламе је и иначе било свуда по улицама, поред балеге и неустрашвих врабаца.
А онда сам видео цео Београд, као из ваздуха. Био је раширен по брдима, поред две реке, под огромним сунцем, које је залазило у равници преко Саве и од кога су сва лица била црвена као у црвенокожца; од Сењака до Јалије на Дунаву, и од Баре Венеције до црвеног Возаревог крста. Видео сам унутар града многобројне центре, чворове, руже живота: Теразије, са дрвеном калдрмом, чаршију препуну дућана; Скадарлију која никад није спавала; Три кључа, начичкана кафанама, абаџијама и опанчарима (осећао сам како снажно миришу кожа, чоја и ракија!); Стари ђерам (који се тек развијао и за који су касније с поносом говорили: „Ђерам бије Теразије”); шарену и бучну Чубуру. Видео сам и Аду хују, коју су прекривала јата белих вивака, и удаљени мирисни Топчидер, куда се обично недељом одлазило на цео дан.Град као да се никад није довољно одмарао. Сваког јутра је почињао велики пазарни дан. Крцате радње биле су широм отворене, а роба је куљала на улицу; пред улазима главе шећера, увијене у плаву хартију, и џакови са брашном и сољу, а над вратима и прозорима обешени гуњеви, каишеви и опанци. Кроз устумаралу масу варошана и сељака пролазила је војна музика, пламтећи трубама, пијано јурио фијакер са трговцима из унутрашњости, одскачући на неравној калдрми и певајући.
Видео сам шајкаче, црвене фесове, жене у либадетима и са тепелуцима; оџачаре који су честитали празник, од врата до врата; Цигане са ћеманима („Па зашто смо ратовали, куме!”); божићне румене прасиће, тек испечене, тако да су се пушили (осећао сам њихов неодољиви мирис!); истакнуте браон фотографије војника, бркајлија и невеста у белом, на избледелом картону.
Видео сам многобројне занатлије, калфе и шегрте, прве фабрике, радничке поворке, са црвеним заставама и сликама брадатих социјалистичких вођа, које су носили као иконе.
Видео сам лакеје са белим чарапама, поред блештавих лакованих врата посланстава, цилиндре и полуцилиндре, беле рукавице, лепезе, велике шешире, који су женама засењивали очи, а оне би ипак повремено севнуле, још блиставије.
Понекад сам морао да устанем усред ноћи па сам одлазио у Видинску улицу, близу Дунава, где су биле јавне куће. Тамо музика, цика, песме и туче нису престајале до зоре, док је на углу светлео црвени фењер, симбол блуда.
Често сам ујутру, пре школе, излазио и лутао, најчешће Милоша Великог улицом, званом Шеталиште, низ коју се јахало поред коловоза, по стази испод дрвореда липа.
Одлазио сам и до Сточне пијаце и седео усамљен на пустом фудбалском игралишту „Српског мача”. Или сам се без циља возио трамвајем којег су још вукли коњи.
Свуда је било дрвећа и траве. Зеленило је бујало пролећним соковима. Пред вратима и у саксијама шаренело се цвеће необичних имена: лепа ката, дан и ноћ, швлеркино око. Испод стопала је биље пуцало од једрине.
Освежавале су и многобројне каменом озидане чесме, које су пљускале и прштале по улицама. Па и кола са ледом. Она су лагано ишла улицом. Чупави коњ је, навикнуто, сам застајао пред кафанама, а за изнетим таблама леда и око кола лалујали су нејасни облици студени.Све сам пажљиво посматрао и све као да је било у некој чудној вези са Ружом. Можда сам се зато пре школе враћао у свој стан.
Очекивао сам да чујем Ружу како иде по својим одајама. Њен ход ми је одјекивао у срцу.
Касније, кад бих се из школе вратио у своју собицу, опет бих је чуо кроз зид. Видео сам је иза зида. Додиривала ме својим грудима и боком. Обухватала ме својом треперавом топлином.
Чуо бих и Бајшанског кад се враћао кући. Слушао бих како лежу у исти кревет. И поново бих лежао разбијен њиховим покретима. Устајао сам у зору, сив и опустошен.
Постепено, мој живот се нераздвојно везао за Ружу.
Раније нисам ни слутио да у мом телу може бити толико љубави за неку жену. Губио сам се кад би ми се очи сусреле са Ружиним. Дрхтао сам кад је случајно додирнем. А све нас је раздвајало — Бајшански, углед, имовина, карактер, навике — и све ме то истовремено привлачило.
Тачно је да једно биће може изменити свет. Оно благо сунце изггледало је немилосрдно лепо, ваздух, у коме је лебдео неки мирис, чије порекло нисам ни покушавао да одгонетнем, као да ме је тровао, па сам малаксавао. Онај дубоки мир биој је злослутан.
Чинило ми се да је Ружа могла све преобразити једним осмехом, једном речју. Али она се осмехивала Бајшанском. Приметио сам: гледа га нетремице; смрачује се или разведрава као његово огледало. А његове очи су обрубљене дугим црним трепавицама, набијен је тустом снагом, можда она мисли како су му бедра глатка, и сјајна, и чврста, не опире се кад је и пред другима као у шали обгрли и стегне, него се привија и премире.
Не могу издржати једно без другог, морају се виђати што чешће, иначе су изгубљени. А онда не могу одвојити погледе, јер би били тужни. Кад се већ виде, не могу задржати тела да се не додирну. А кад се дирну, кад их протресе силни дрхтај, не могу издржати без загрљаја, иначе — постају несрећни.
Срећни су само кад су потпуно сами, кад припадају само једно другом, кад су ван живота, у неком тренутку вечности. Колико то траје? Да ли је то срећа?
А кад јој ја, дршћући, додирујем руку, устукне.
Ко зна колико пута је била у његовом наручју! Познаје јој сваки делић тела и она сад можда понизно лови милошту у његовим очима. Или ми се смеју, опијени омаглицом која лебди око још увек заљубљених. Убићу га! Или ћу убити њу.
Не, закључивао сам, убиће је време. Или, тачније речено, убиће је нека болест.Знао сам и наличје Београда.
Нужници су били усамљени као киосци, или издвојени на крају зграде, скривени и као прилепљени. Обично беху склепани од дрвета: дрвени зидови, под и сандук. А око тог, видљивог сандука, откривен је био још један, већи — саздан од смрада.
И ђубришта су била особена. Препуна сламе, перја, хартије, црева, старих ципела, трулих кромпира, са веловима плавих зујавих мува око себе. То су стварно била раскошна ђубришта, која су се пресипала од обиља.
Смрдела је прљава утроба града. Од врућине, хлеб је постајао зелен, месо црно, а ципеле беле.
Али зато су бубашвабе биле сјајноцрне и хитре. Пацови су се стрмоглављиваи преко ногу и степеница, а око нужника су се вукли попут клупчића смрада, док не би сунули. Узалуд се млеко чувало у посудама с водом, а хлеб обешен о неки дирек или зид. Муве су се, победнички зујећи, свуда прилепљивале.
Онда би, истина, врло ретко, заређала санитарна екипа: лепили су црвене цедуље на врата, палили, дезинфиковали и затварали. Чешће су долазили попови са кадионицама, па су светили, опајали и исповедали. Потом су стизала црна мртвачка кола. Испред кола, у црно закукуљени црни коњи и бела крстача, а иза кола, хрпа згужваних, сузама улепљених спорих прилика, које су често после схране жалост претварале у бучно весеље.
Народ је био непросвећен, сујеверан и у градовима, а камоли у селима. Девојке су кришом набављале слепог миша, истуцале би му и измрвиле крила, па тај прах ствљале момцима у кафу, да изазову љубав. Понекад су се боле вретеном и скакале надувеним стомаком на ивицу бачве, да би побаиле плод. Или су, од срамоте и очајања, пиле камену соду. Мађије су олакшавале и живот и смрт, а нарочито рађање.
А да нисам и ја омађијан? — питао сам се.Стално сам мотрио на Ружу или мислио о њој. Запазио сам да је понекад, празником, сама или са Бајшанским, јахала крај Ботаничке баште, односно Јевремовца, како су тада називали тај крај. Седела је на седлу са стране. Сећам се да је једном носила карирани костим, беле дубоке ципеле и бели шеширић, испод кога су јој очи изгледале још тамније и крупније. Одлазила је поред Јеврејског гробља, које је било испод Јевремовца, па поред гробља дворских коња и Булбудерског потока, кроз винограде, воћњаке и баште. Често сам је дуго чекао код „Последњег гроша”, на углу Таковске и Добрњчеве, вирећи кроз прозор. Изгубио бих стрпљење, па бих изашао, са надом да ћу је успут срести. Застајкивао сам поред мермерног споменика, који је кнез Михаило подигао свом коњу и на коме је писало: „Овде лежи мој мили Галап, поносити Арапин, кога сам добио од Султана”, и подсмехивао сам се себи, уверен да за мном неће остати никакав спомен ако пропаднем због Руже. Или сам брзо прелазио преко неког од уских брвана, пребачених преко Булбудерског потока. Нисам се плашио да ћу се стрмекнути у поток, него сам готово жалио што није дубљи.
Али, док сам је ја тамо чекао, Ружа је изгледа јахала према Старом ђерму и Мокром Лугу, јахачким путељком који се у почетку, у Фишеклији, жутео крај белог каменог плочника, а касније губио на друму. Као да се трудила да ме избегне.
Понекад бих приметио да је пешице отишла са Бајшанским у шетњу. Приморавао сам себе да не пођем за њом, а ипак бих убрзо изјурио из куће. Али где да је тражим? Чинило ми се да је отишла ка Улици краља Милана, па сам журио тамо. Улазио сам у трамвај и зверао на обе стране улице, али Ружу нисам видео. Одлазио сам чак на Калемегдан и узалуд је дуго тражио у оном мноштву, све нестрпљивији и све несрећнији.
*
У то време су официри убили краља Александра Обреновића и краљицу Драгу. Прошао сам поред Двора и видео тела покривена чаршавом, али опседнут Ружом, једва сам схватио да су кроз прозор бачена на траву.
Нисам се изненадио због преврата.
Сећам се једне карикатуре у новинама: по Србији, одозго, као гамад, врве министри, индустријалци и гросисти, сви у фраковима, помешани са официрима и полицајцима у китњастим униформама; а испод њих је успаван народ, који „од милионе једва дише”.
Чак и лењи пандури и одаџије били су власт, а камоли жандарми и срески начелници. Свуда — масни бакали и свињарски трговци, тефтери, сарма и очи као сарма. Ујутру је било обавезно сркутање кафе, а онда ракија, да пресече. Жене дућанџија биле су дебеле газдарице, сличне по нечему гибаници. Србија као да се вртела око трпезе, тезге, постеље и пандура, загушена својим задахом и подригивањем, окађена мирисом босиљка и задуђним воњем врачара. Али свако је слободарски псовао мајку, одаџија мају и министру и држави, зато што неће да му купе одело: — Вала нек пропаднете и ти и држава, кад не можете да купите једно одело! — Опанчари, абаџије и пекари радили су по двадесет сати дневно. Жандарми су слободарски тукли раднике, а радници су у првомајским поворкама сличним литијама, високо уздизали велике слике својих брадатих пророка. Даће су личине на свадбе. Попови су били смирени и заплетени у браде и ћутање, али неки од њих кад се поднапију, као мој брат Здравко док је био поп, задизали су мантије и млатили столицама. Свадбе су биле народни празници, трпезе су притискивале земљу, разиграна кола нису могла да се размрсе, сем тучом и ножевима.
Такав народ није могао подносити краља какав је био Александар.
Док је још био малолетан, извршио је свој први државни удар. Касније је стално самовољно мењао устав, законе и владе. А кад га је опчинила Драга Машин, постао је потпуно неурачунљив. Вероватно су му жлезде биле јаче од разума. Био је у омаглици пожуде. Добро сам знао, по себи, да се тада сав свет своди на сомотску топлину између женских бокова, у која би да утонемо, готово обезнањени.Драга је била замамна; сва у облинама; са неодољивим црним очима које су вукле у дубину њеног бића. Донекле слична Ружи. А била је и сувише смела и порочна. Стога је многи, кад се Александар оженио њоме, никад нису називали краљицом, него су са мржњом и презиром изговарали само њен нови надимак — Курва.
Иако је за поједине писце била отелотворење мађије љубави, ни они нису могли порећи да јој је мајка била пијаница, а отац често затваран у лудницу. Зато, кад је Драга раздрагано објавила да је трудна, у Србији су стрепели да ће будући престолонаследник бити лудак или бекрија.
Али лекари су утврдили да је трудноћа била привидна и да Драга вероватно никад неће моћи да рађа. Александар је тада одредио за свог наследника Драгиног брата Никодима Луњевицу. Управо у време када је ноћу, у тишини, народ двоструко јаче осећао сваки бол и свако понижење нанесено Србима од Турака и Арбанаса на Косову и у Метохији, и када се жудело за вођом који ће војску повести на југ.
Због свега тога, нисам се ни зачудио ни ражалостио кад су Александар и Драга убијени. Али нисам слутио да ће ми тај преврат потпуно изменити живот.Мајор Бајшански је ухапшен. Да ли је заиста био аустроугарски шпијун? Често је одлазио у Земун, центар шпијунаже, па какога тамо нису ухапсили, иако је раније пребегао из Аустро-Угарске? И одакле му онолики новац? Тек тада се почело причати о његовим теревенкама у Рибарској улици у Земуну и о дамама које је из Београда одводио у Земун. Поред тога, у причама је, због неких жена или девојака, по месечини коњем прескакао београдске плотове и покушавао да ускочи у башту Зорке Тодосић, још славне а раније прелепе глумице, због које је, кад се појави на улице, цео саобраћај застајао, у паралисаном граду, без даха загледаном у њу.
Ружа није могла да обузда ридање. Кривила је и гризла усне. Чинило ми се да кида и гута њихове црвене комада. А нисам могао ни покушати да је тешим. Да ли је још волела Бајшанског или је била огорчена?
У својој собици, опет сам ослушкивао, још напрегнутије него раније. Нечији кораци су се утискивали у земљу, а истовремено и у мене. Али замрли су негде ван дворишта, па сам се опустио. Тада сам чуо врата, уздрхтао сам и скочио. Ево је! Изненадно и брзо је прошла поред прозора, готово ме ошинувши својом топлином. А затим је ушла у свој стан.
Нисам знао шта да радим, јер јој нисам могао прити ништа. А био сам несигуран и зато што сам се увек некако бојао женске лепоте. Плашио сам се да ће ме Ружа презриво одбити.
Опет сам лежао и ослушкивао, а она је била тиша него икада. Можда је плакала. Осећао сам сваки њен покрет, али друкчије него раније. Био сам на неки начин срећан што сам знао да она постоји и да је у истој кући, иза зида. Струјало је из ње нешто опојно, мирис жене или мирис лепоте, осетио сам то оба пута кад сам је додирнуо, а зрачило је и кроз зид. Она је заиста све мењала. Преображавала је стару кућу, двориште са нахереним плотом, немир, време, сав свет.
Али Бајшанског ће можда ослободити. И ко зна каква је Ружа у ствари! Можда сам ја њену лепоту увећао у себи; у својој страшној самоћи.Па ипак сам устајао, издуживао се уз зид да јој будем ближе, да је боље осетим, и стајао ћутећи, не мичући се.
Чак и мирис расцветаних липа може да узнемири. Можда зато што подсећа на жене? — питао сам се. У мирисима су њихове облине и косе. Додирују нас, грле иулазе у нас.
Да ли је и мирис материјалан? Колико га има? Да ли цвет, испуштајући мирис, сахне? Сасвим мали цвет расипа обиље мириса, дању и ноћу, у таласима; преплављује целу велику башту. Одакел му толике количине драгоценог мириса?
Одакле жени толика лепота? Докле допире покретима, осмехом и погледима, мењајући све око себе?
До чега доводи ова болест или лудост, такозвана љував?*
Готово са стидом, сећам се злурадости коју сам осетио кад се Бајшански убио.
Покопали су га код цркве Светог Марка, у удаљеном делу гробља, где су сахрањиване скитнице и самоубице.
Али то ме није зближило са Ружом. Њено лице било је бело и тврдо; нисам знао да ли од бола или због поразних сазнања о Бајшанском. Тражила је нов стан, јер више није могла да издржи у кући у којој је са њим становала. А и иначе, њена служавка Даринка била је увек поред ње, па јој се нисам могао приближити. Или нисам смео?
Да би се Ружа превезла у нови стан, готово сам трчао по фијакер, док се нисам досетио да том журбом само убрзавам своју несрећу, јер ћу убудуће Ружу ретко моћи да виђам. Сећам се да су, неком чудном случајношћу, иницијали власника фијакера били исти као и Ружини. Док се Ружа спремала, ја сам, при преношењу два њена коферчета, застао и гледао та два испреплетена слова, која су се жутела на црном лаку. Треперила су; чинило ми се да ми парају и замагљују очи.Али ни Ружино пресељење није ме могло одвојити од ње. Устежем се, а ипак често, под разним изговорима, одлазио сам у Војводе Добрњца улицу, где се преселила у велики стан.
Затицао сам је како грли парадну униформу Бајшанског, или како милује његову кошуљу. Као да га је мртвог и недодитљивог још више волела него раније, баш због сазнања да га у ствари није познавала и да јој је, док је био жив, припадао само један његов делић. Чинило ми се да је љубав у обрнутој сразмери са овладавањем другим бићем: луди од глади за њим, а ако се засити, смирује се.
Ружа ми се жалила да због буке и смрада не може спавати. Заиста, на углу њене улице била је кафана „Сунце”, сточна берза, око које су гроктала крда свиња, мукала многобројна говеда и блејала стада оваца. Близу су биле пијаца и кланица, куда су одгонили стоку. Врева и смрад често су били неподношљиви. Али знао сам из свог искуства са несаницом да се ни Ружа не може смирити без друге половине свог бића: у потпуној тишини, ничим неометана, за Бајшанским би још више жудела.
А према мени је и даље била хладна и неприступачна. Као да је у њој била ледена одбојност лешине Бајшанског. Зато у то време, и да је дозвољавала, не бих могао да је загрлим, јер би ми се чинило да у њој додирујем мртвог Бајшанског.
Поред тога, све више сам сумњао да ме Ружа уопште цени. Кад сам је ухватио за руку и наговестио јој да бих се оженио њоме, погледала ме је не само прекорно него и мрко, па сам јој пустио руку. Најзад сам са огорчењем закључио да јој је милији од мене мртав Бајшански, а можда и свака празна али кићена униформа. Да ли под условом да је униформа обреновићевске војске? Видео сам како се стресла кад је код Саборне цркве, после крунисања, угледала краља Петра. Тада ми се учинило да се стресла од грозе, зато што је пурпурни плашт подсећао на лице њеног мужа разнесено пуцњем и на изранављено па стрмоглављено тело краља Александра. А касније сам био уверен да се, поред свега дивила новом краљу баш зато што је, на белом коњу, био огрнут пурпурним плаштом са белим хермелином.
Па ипак, све то је повећавало моју очајничку љубав.Убрзо пошто се Ружа преселила на други крај Београда, у тиху Улицу краља Милутина, јавише ми да ми је умрла старија сестра Вишња. Осетио сам неочекиван, резак бол, а истовремено и мрачно задовољство: смрт и патња изједначавају ме са Ружом , бућу јој ближи него дотад. Нисам нашао ни Ружу ни свог најбољег, готово јединог пријатеља, Лијандера, па сам Даринки рекао да путујем на сахрану. У Великом Градишту, као и у Београду, на погребу је све било црно, почев од мртвачких кола и кочијаша до коња и перјаница на њиховим главама. Узалуд је спровод застајао на свакој раскрсници да би поп појао о вечном спокоју. Кола ус одједном запала у рупчагу и накренула се, сандук је склизнуо и само што није грунуо на земљу. Прискочио сам, загрлио и задржао сандук, са кајањем осећајући у њему сестру, коју дуго нисам видео.
Следећих неколико ноћи сањао сам да се тај црни сандук стропоштава на мене и да ме обара и затрпава. Кад сам пошао ка Ружи осећао сам се у својој црнини као у некој врсти псебне одоре. Носио сам ту Ружину тадашњу боју, сигурно не са поносом, али ипак са нејасном надом, иако сам био утучне. Изненадио сам се кад сам схватио да Ружа није знала где сам био.
— Па ја сам казала на госпа Ружу да каже на гос’н Луку умрела — казала је Даринка својим ужасним и смешним наречјем.
Можда Ружа није ни приметила да ме нема?
— Зар нисте знали...? — почео сам.
— Додајте ми ону црвену кутију — прекинула ме је.
— Умрла ми је сестра — опет сам покушао.
— Шта се ту може — рекла је равнодушно. —
Видите шта сам купила! — одједном је живахнула. На плавом сомоту треперила је дебела златна гривна; изгледало је да се помера и расте.Одакле Ружи новац не само за накит него и за велики стан и служавку? Сем тога, тужила је једног мајора и два поручника да су у затвору убили Бајшанског. О томе је писала краљу Петру, министру војске, руском посланику и новинама. Чак је ишла и код Аписа, вође завере из 1903. године, који је најбоље знао да ли је њен муж био шпијун и можда се сагласио да се Бајшански ухапси, па и убије.
Успела је да на опело дођу владика и три свештеника. А увече су јој прозори блештали као да је код ње био бал. Стан је био препун, служила су два келнера у црним фраковима и са црним рукавицама. Дошао је и Стеван Сремац својим меким кораком, са бочицом мирида. Наљутио ме је Апис, који је ушао са цветом у руци и пружајући јој га рекао: — Ружа ружи! — Зар се тако понаша према удовици човек који је можда крив за смрт њеног мужа! Потом је стигао и позоришни сликар Цико Доменико. А он ме је увек узрујавао, онако утегнут и извештачен, са жиради шеширом, белим гамашнама изнад лакованих ципела и цветом у руци ревера. Те вечери имао је сиве гамашне и био је без цвета; то су ваљда били знаци тобожње жалости. Не само што је пољубио руку Ружи него ју је још и подруку одвео у угао. Зато сам нагло отишао без поздрава.Али сутрадан, у недељу, једнва сам дочекао десет сати. Појурио сам ка Ружи. Ипак, уз пут сам приморао себе да размислим. Отишао сам чак на Топчидерско брдо, дуго шеткао и најзад свратио у кафану. Закључио сам да више не могу подносити неизвесност и понижавања. Али, са својом малом учитељском платом, шта могу понудити Ружи? Са горким подсмехом самом себи, због нејасне сличности са мном, сетио сам се да се кафана у којој сам седео раније звала „Код поцепаних гаћа”, па је, да не би срамотила престоницу, по наредби краљице Драге променила име у „Три кључа”. Насупрот томе, ја своје име нисам могао дати ни некој ашчиници, а камоли Ружи, коју је и Љиљана одвраћала од мене.
Ипак, одлучно сам ушао код Руже.
— Или се удајте за мене, или ме више нећете видети — рекао сам.
— Шта вам је! — казала је подсмешљиво. А тада је вероватно видела да сам потамнео и готово модар од стрепње, али непоколебљив. — Па, причекајте да прође бар годину дана од Јованове смрти — додала је.
Био сам у недоумици. Јесам ли добро чуо? Да ли је пристала? Зар је завршен дуги период патње и жудње? Да ли је ово срећа коју сам прижељкивао а нисам јој се надао? Али, њен одговор је неодређен; није коначни пристанак. Ружа се може предомислити кад не буде у жалости. Још се нисам усуђивао да је загрлим, као да је њена црнина била калуђерничка. Чинило ми се да је Ружа, ипак, још припадала непојмљивом и строго одвојеном невидљивом свету, којим је владао мртви Бајшански.2.
Нисам се бунио кад је Ружа предложила да нам кума буде госпођица Сладојевић, иако је она за мене била безначајна. Убрзо смо се и отуђили од ње. Сладојевићкино лице, које је и иначе често било засенчено шлајером, у сећању ми је избледело и изгужвано; као и стара фотографија, снимљена после венчања испред Конака кнеза Милоша.
Ружа је предлагала да нам кум буде и Апис. Многи га памте само из доба кад је био генералштабни пуковник и неприкосновени вођ организације „Ослобођење или смрт”. Tада је био огроман и подбуо; разливао се преко столице; ретко се кретао и споро размицао трупце ногу, а цела соба се љуљала; најчешће је био непокретан, па је, онако крупан и тамножуте боје, личио на источњачко божанство. Али пре тога, кад сам га сусретао код Руже и Бајшанског, био је млади официр чудесне снаге; висок и румен; на свој начин леп. Зато што је изгледао несавладив, још док је био питомац Војне академије, добио је као надимак име египатског светог бика Аписа.После 1903. године, Апис је постао славан и моћан због збацивања династије Обреновића. Зашто није спасао Бајшанског? — питао сам се. Зашто му Ружа то опрашта? Као да јој је још ближи него раније.
Због свега тога, а нарочито због Ружине сумњиве упорности, одлучно сам одбио да нам Апис буде кум.
Изговарао сам се да сам кумство већ обећао Лијандеру. А колебао сам се да ли заиста, макар и на тај начин, да зближим Ружу и Лијандера.
Он се у ствари звао Момчило Јеремић, али имао је много лица и имена. Довољно је било, док смо још било ђаци, да промени израз лица, или само да помери капу, па да постане неко други — наш професор, Наполеон или поп. Није му била потребна шминка. А као да је увек био нашминкан јаким бојама. Није био леп. Многи га нису волели. Али није се могао заборавити. Био је, дакле, чудесно леп. Тром, немаран, ироничан — у магновењу би се извио и претворио у друго биће.
Напустио је школу и дошао у Београд да би постао глумац, а кад га нису примили у Народно позориште, огорчено је и с презиром грдио управника позоришта. Глумио је у путујућим позориштима, у кафанама и на славама, често без ткста, према гледаоцима и надахнућу. слушао сам са чуђењем и жаљењем како полупијан импровизује. Уплашио сам се да ће пропасти. У то време је добио надимак Лијандер, јер је зими био у кафани, а лети пред кафаном, као лијандер.
Ружа је према Лијандеру била некако немо одбојна. Али једном му је рекла: — Па, у Народном позоришту могао би једино да играш бекрију.
То је казала са таквом заједљивошћу, да је Лијандер одмах одвратио:
— А ти само лажне, брљиве принцезе.
После тог сукоба избегавали су да се сретну.
Ипак сам се одлучио да нам он буде кум. А венчали смо се у топчидерској цркви.
Још увек памтим да је на фотографији са венчања Лијандерово лице, као увек, било подругљиво, и да је Апис, онако огроман, заузимао готово трећину слике.
Али, после венчања изгледао је да смо обојицу потпуно заборавили или бар одбацили. Успео сам да и Љиљану одбијем од нас.Прве године нашег брака биле су спокојне. Задовољно сам спавао после ручка. Кад бих устао, још је понекад било сунца; младо лишће као да је било умочено у зелени лак. На Славији, пред кафанама, лагано су прекривали столове шареним чаршавима. Дућанџије су се лењо довикивале. После спавања, сви покрети су личили на протезање, а гласови на блажено мумлање. Варој је слатко зевала. Негде је мирисала кафа.
Бурно је било само кад би Здравко понекад дошао из села да се провесели, најчешће са бакалином Марком, али то је трајало само по неколико дана и освежавало нас је.
Недељом смо шетали по Калемегдану. Тамо је концертирала војна музика. За столице поређане око водоскока плаћао је отмени стари свет и седео опијен старошћу, музиком или свежином распрснутих капљица. А по тераси изнад Саве и по стазама шетале су младе даме, шкрипећи свилом, уштирканом белином или корсетима, и њихови каваљери, са накривљеним шеширима, лакованим штаповима и цветом у рупици сакоа.Често смо ишли и на вашаре, нарочито код цркве Светог Марка и на Малом Калемегдану. Свуда су биле шатре и тезге, свуда галама, смех и прашина, а у њима циркуси са кловновима и дресираним животињама, лецедерски колачи и срца, „човек са четири сисе”, „најјачи човек на свету”, надувених мишића и груди, увезан ланцима које ће раскинути, прасићи на ражњу, „пола риба — пола девојка”, печене кобасице, ознојени свирачи са новчаницима затакнутим за гудало, капу или уво, „глава без тела”, вруће крофне тек извађене из котла са уљем, патуљци, боза „ладна ледена-медена”, просјаци који су монотоно богорадили.
Чинило ми се да ћемо увек тако спокојно живети.Oдједном, Ружа је силно зажелела да постанем официр. Да ли због угледа и сјаја униформе, или да бих је подсећао на Бајшанског? Тада је Апис бануо у мој живот. Њега је молила да ме приме у војску. А ја сам се свом снагом опирао.
Сећао сам се касарне у којој сам служио ђачки рок. Зграда је личила на огромни жути сандук. А војска је, бар мени, смрдела на земљу и обојке, а највише на насиље. Ивице ћебета на кревету морале су бити оштре, а цокуле блиставе. Официри су ме кажњавали затвором. Нагонили су ме и да испомажем у кухињи. Тамо сам толико дуго чистио кромпире, да ми се душа облепљивала осним слузавим љускама. Морао сам чак да месецима чистим нужнике, и то готово голим рукама. Касније су од мене бежали чак и пси, који иначе воле смрад, камоли људи.
Па и без тога смрада, чинило ми се да зној у касарни и око ње воња оштро и раздражујуће.
А војници су, иначе, били неписмени и неуки. Као и народ.Једног сељака послали су у војску са дописом: „Овоопштински суд шаље ви Радована Тешића на визитацију. Пошто је гореиментовани Радован мало шенуо спамећу и пошто у селу нема вотограва да га вотогравише. То покорно јављамо да ће визитација препознати по знаку који је овоопштински суд реченом Радовану Тошићу у присуству два сведока ударио свој службени жиг на десну подлактицу.”
Најславнијег регрута кога ја знам капетан је питао како се зове. — Кића — казао је регрут. — А пуно име и презиме? — Не зна. — Одакле си? — Из села. — Ма из ког села? — Не знам. — Како ти се зове отац, ваљда то знаш? — Бабо. — А име, име? — Не знам. — Па шта си ти досад радио, кад ништа не знаш? — Ете, тако. Растио сам.
А касније се испоставило да је Кића шерет, који је на свој начин покушавао да се ослободи војске.
У ствари, војници нису могли ни хтели да буду покорни, као и народ. Па зар ја да трептаво, укочен, стојим пред официрима старијим од себе, на изглед ништа не мислећи, а само што нисам скочио и зграбио их за грло!
Дуго и озлојеђено сам се одупирао.Опет сам био толико заокупљен Ружом, да се нисам довољно обрадовао ни рођењу наше кћерчице, Лепе. Као да сам био бунован. А Ружа је била упорна; чак ни кћерчицу није хтела да погледа; нестајала је по неколико сати. Понекад ми се чинило да је ледена и опака. Питао сам се да ли је таква у суштини. Да ли је прорачуната и немилосрдна као тровачица?
Уплашио сам се да ћу је сасвим изгубити. И шта ћу са дететом ако ме остави? Зато сам најзад пристао. Због Аписове моћи, брзо сам постао официр, иако не само што нисам завршио Војну академију, него ни ђачки рок, јер су ме по казни избацили из ђачке чете.
Китњаста а крута униформа коју сам обукао постала ми је мрска; чинило ми се да ће ме угушити. Поготово што је била сувише различита од одеће и живота народа. Тих година је чисти и безбрижни Стеван Сремац умро зато што се заразио на неком сокобањском нужнику. Дуго су у мени одјекивале речи из посмртног говора Гиге Гершића:
— Легендарног писца убио је легендарни мурдалук!Избегавао сам нарочито параде и пријеме. А Ружа је баш њих волела. Једном смо се враћали из јарко осветљеног Официрског дома, са бала, кад су на улици страховито смрделе и шкрипале пумпе за чишћење нужника и црна, катраном премазана кола за одвожење измета.
Те ноћи сам бесомучно псовао војску и униформу. Можда је Ружа то рекла Апису? Моја сумњичавост према њему претворила се у мржњу кад ме је прместио у Обавештајно одељење Главног генералштаба, којим је безмало руководио иако формално још није био у обавештајној служби. Па он ме једва познаје! Значи да због Руже вршља по мом животу, бацакајући ме где хоће. Можда ме уклања? Или намерава да надзире сваки мој покрет и миг?
Моје огорчење што сам се покорио Ружи већ се претворило у безумну љубомору и грубост. Кидао сам јој хаљине и разбијао бочице са парфемом; натерао сам је да и она престане с радом у школи; само што је нисам тукао. Као да сам желео да од њене лепоте остану само крпе.Огорчио ме је и начин како ме је Апис проверио и спетљао већ прве седмице после мог преласка у обавештајце.
Те за мене стравичне ноћи војник ме је пробудио и још буновног довео до Аписа. Апис је био спокојан, свежег округлог лица, на коме су крупне очи биле бодре као да је устао после дугог окрепљујућег сна, а црни бркови су му светлуцали. Мирно је пушио. Чинило ми се да се више осећао мирис његове трешњеве луле него мирис дувана. Али лупкао се корбачем; то је можда ипак био знак узнемирености? Корбач се са звиждуком као змија обавијао око блиставих чизама.
– У овој соби десно је мртав човек. Склони га како знаш — немарно је рекао.Протегао се и лагано пошао, савијајући већ унапред, због врата, свој високи стас.
Изненађен и побледео, нисам могао ни реч да изустим. То је можда било добро, јер Апис ми је, изгледа, оставио две-три секунде да се побуним или да узбуђено почнем запиткивати. Али ја сам, згранут, ћутао, па је изашао.
А ја сам тада кроз мирис дувана почео осећати и продорни воњ крви. Некако сам био убеђен, иако га још нисам видео, да је човек убијен, и да на њему зјапи велика рана, прекривена страхотно црвеном крвљу. Уздрхталом руком притиснух кваку на вратима оне собе, неодлучно и опрезно као да се леш може стровалити на мене, па провирих.
Човек је био склоњен крај софе. Очигледно је био мали. Личио је на хрпу тамне одеће, на којој је била кренобела маска. Није се видело од чега је умро. А нисам ни желео да то утврђујем.
Како да уклоним леш? Да га однесем на леђима? И куда? Хоће ли ме при томе полиција ухватити и окривити? Чинило ми се да ће воњ леша не само остати за мном као јасан траг, него и да ће се упити у моју одећу и у тело, тако дубоко да ће ме најзад одати.Тада сам се, готово у очајању, сетио свог посилног, Вука. Раније, кад се појавио код мене, мислио сам да је плашљив и туп. Имао је неко влашко име, али смо га назвали Вук зато што је, кад је први пут ушао у стан, у једној соби угледао испуњеног вука, па је истрчао, ужурбан али зачудо прибран, и тражио секиру вичући: — Влк! Влк! — једном је покуњен дошао у трпезарију и промуцао: — Онај што борави у орман... Онај старац... Разбијао сам... — У ствари, својим великим, дрвенастим прстима преврнуо је и сломио једну фигурицу.
Али врло брзо сам утврдио да је бистар и довитљив, а и веран.
Пробудио сам Вука и, као Апис мени, кратко му рекао само да треба склонити мртвог човека. А он је био од људи који после буђења одмах брзо и јасно мисле. Слутио сам да се чешће него ја сусретао са смрћу. И заиста, довео је коња, стрпао леш у џак, па лагано и мирно одјахао у таму, с лешом пребаченим испред себе као са џаком кукуруза. Учинило ми се да је понављао покрете из неке глуве и мрачне ноћи на планини. То га је мање узбуђивало него изненадни сусрет са препарираним вуком у граду. Мога да га је вук некад напао, а можда и искидао, али страх ипак није у њега заувек продро заједно са искеженим вучјим зубима.
Нико од нас тројице више није ни реч изустио о оном лешу. Изгледа да смо створили чврст прстен тајне. У ствари, Апис га је створио. Да ли је смерао да ме на тај начин потпуно потчини?Душан Анђелковић, одломци из романа "Аписова ружа", СКЗ, Београд, 1992. године
DUSKOV UNIVERZUM TRI KLJUCA
Dusko na internetu, posle one biobliografije, sa svojim poslednjim romanom je trenutno najbolja stvar na AMIKI. Kada sam video prvi nastavak od srca sam se obradovao. Ako nista drugo, to je bogata i zanimljiva proza o prohujalom Beogradu,zivom gradu cije se crte lica ogledaju u njegovom praunuku, modernom Beogradu koji ne samo po svojoj destinaciji, i dalje pripada Duskovom univerzumu Tri Kljuca.Sto se mene tice, naterao si me da ponovo uzmem knjigu sa police pod slovom A,jedine takve u celoj biblioteci,gde su Andjelkovici pomesani sa Andricem, Bulgakovim, Crnjanskim, ponekim Ducicem /koji jos uvek ima svoju, dugu skoro metar i koju ne nameravam skoro da skracujem/, Borhesom….
Citao sam malo iz knjige i malo sa komjutera,uporedjivao utiske, i odjednom me je preplavila misao,da je glavna stvar u RUZI,tempo,ritam,nesto za sta sam odmah nasao i oznaku- ubrzana proza- .Kratke recenice, preskakanje, mriris,ukusi,boje, secanja i osecanja izgledalo je da se odvijaju na platnu,kao u nemom filmu. I doba odgovara, vajkanja i izvesna arhaicnost koja je potka sadasnjim dogadjajima u knjizi, takodje mogu da nadju korespodenciju sa osecanjima i tadasnje i danasnje odane filmske publike.
Sa druge strane, RUZU i kada sam prvi put procitao, razumeo sam kao neki dijalog
sa jednom drugom knjigom sa jednakim cvetom u naslovu, Ona jedna je bila simbolicna,
tajanstvena i izgleda vecna, kad je nestala ni pisac ni citaoci nisu primetili, Duskova je
ziva od krvi i mesa,uciteljica koja izgleda kao dvorska dama,ali ona je gotovo neka vrsta
nedostiznog ideala,kao da je Srbija.MIRIS KOSAVE koji se pominje u zadnoj recenici, kao i
druge stvari u knjizi,ali za koje treba imati kljuc,je znak kako APISOVA RUZA,i kao knjiga
komunicira sa tvojim rukopisima, knjigama. I sa tobom.Pisci nestaju a njihova dela nasta-
vljaju medjusobne razgovore, za koje cesto autori misle da su odavno zavrseni.Nastavljam sa citanjem.
IVAN BRKOVICRUZA TEKSTOVA
Odličan, emotivan prikaz Apisove (r)Ruže - danas bi verovatno tako izgledao naslov ovog romana. Umro je verujujući da će jednog dana biti otkriven kao izvrstan stilista. Možda je bio u pravu. Ja ranije nisam verovao u to, neko moje iskustvo kazuje da je to zanos većine prozaista koji su i pesnci, ili bivši pesnici. Ja pre verujem u vrednosti slika, atmosfere, likova, situacija starog Beograda, mirisa i ukusa koji - tu je moj otac u pravu - emotivnije i sugestivnije iskazuje proza bliža poetskom...
Pre petanestak godina, čitajući Stanislava Krakova, osećao sam da mi je stil nešto poznat, a čitao sam ga prvi put. Posle desetak strana sam shvatio - stil vrlo sličan Duškovom, i ja sam to u sebi nazvao "zagrcnuta proza", proza koja život otkriva kao čudo - dok sam ja sklon da ga otkrivan kao lošu naviku... A to je verovatno i suštinska razlika izmedju pesnika i prozaiste - divno čudo nasuprot loše skrojenoj strukturi. Prvi se divi, drugi bi da nešto zakrpi, prelepi ili bar pokaže prstom na rupe...
U nekom sam stanju čekanja, da prodje 15 mart - završni račun - pa da Tardis konačno počne da misli o prihvaćenom (?) izdavanju NASELJAVANJA VIZANTIJE. Za to vreme roman je na Mreži otišao nekim rukavcima koje mogu da nastavljam - čini mi se - večito, svakih petnaestak dana me zasvrbi nešto iz čega se pojavi novi nastavak. Ujedno pravim MAPU NASELJAVANJA VIZANTIJE - mapa na koje su nanete neke zezalice, iscrtan put ličnosti romana i najvažniji naslovi sa linkovima na te tekstove, pa na neke delove sajta, Manifest i komentare, prikaze i na nekoliko tudjih, srodnih tekstova - tu su i tvoje zvezde. Nešto kao izabrana dela u vezi sa Naseljavanjem Vizantije, zlatni presek, ruža tekstova, Ruža Vizantije - i tako smo se vratili na ružu - Duškovu, tvoju i moju...
M. A.