КРАЉЕВИНА СРБИЈА и ЈУГОСЛАВИЈА
БЕОГРАД 1905 – 1910. ГОДИНЕ
КОЛАРАЦ, са сенкама Јанка Веселиновића и Драгомира Брзака наднетим над столове. „Хајдук Станко“ и „Ђидо“ и масне порнографске оде Брзакове о које су се отимали ђаци и студенти. Штампале су се преко, у Панчеву, а продавао их је стари антиквар на Великој пијаци, скривене испод рожданика и Видаковићевих романа, поред Доситеја, Јоакима Вујића и Симе Милутиновића – Сарајлије.
ПОЗОРИШНА КАФАНА, ту пију Матош и Дис, и само понеки глумац.
СКАДАРЛИЈА је свратиште већине романтичара и глумаца јер је ту обитавао Чича Илија. Газда ТРИ ШЕШИРА набављао је најфинија вина из Карловаца, Смедерева, Сићевачке клисуре, Неготина и Кичева. Њен инвентар је био Малиша, сликар дугих и шиљатих бркова и чувени глумац Чича Илија Станојевић који је пио само пиво у великим количинама. У собицама ТРИ ШЕШИРА лети је било свеже хладовине а зими се огромна пећ пунила буковим цепаницама – ту је продифеловала цела српска историја литературе.
ЛОНДОН је место краљевске музике јер је ту свирао и певао чувени Андалија Цицварић, онај који је свирао на свадби краља Александра Обреновића. Андалију су потајно обожавале све жене и певушиле песме које је он певао.
Код МОСКВЕ, у сали за реми, „Суз“ Мике Аласа је доскора приређивао весела посела, а пре тога је Апис окупљао револуционарне омладинце на челу са Димитријем Митриновићем...
КРУНА, као и данас, богати пензионери које чекају фијакери гумених точкова...
ПАРИЗ је седиште највећег корупционаша, поп Минића, са црном брадицом, опасаног црвеним појасом...
ТАКОВО, са најбољим пивом коме ни плзенски фабриканти нису могли да конкуришу...
РУСКИ ЦАР је био само за привилеговане, ниже официре нису пуштали. Ту су богати рентијери приказивали своје кћери у дугим кринолинама и са накривљеним шеширима, окићеним пауновим и нојевим перјем...
На калемегданском кругу, од једанаест до дванаест и од пет до осам предвече, продавао је стихове Бранко А. Секулић – Лептир. Шетао је као паун са шеширом „километарског“ обода, зашиљених бркова, у пелерини и са огромном лептир-машном по којој је је добио надимак. Под мишком је носио зашивену ногавицу дугачких гаћа пуну песама које је продавао.
- Слатке као мед и хладне као лед, песме Бранка Лептира!
Продавао их је и на пијацама и по вашарима у Руми, Карловцима, Новом Саду, Иригу и Бечкереку. Ту би проширио намену песама:
- Песме противу урока, како да се роди и побаци, како да се памет заврти!
Преспавао би на Калемегдану, на клупама лети, у лагумима зими. Био је један од оних духовитих вуцибатина, прекомерних добричина, боем и лакрдијаш који је био задовољан једном добром вечером, и да преживи зиму и дочека пролеће. Писао је националне, родољубиве и љубавне песме и није бринуо о њима када их прода.
У једном хумористичком листу објављена је његова песма о Калемегданској Ружи, његовој тродневној љубави која му је посвећивала пажњу док јој је плаћао полиће ракије:„Кад би хтела за ме поћи,
Ти би, веруј, срећна била,
Јер ја сам ти добричина,
То је ваљда знано свима.
Поштено се владам увек,
Пијаница нека нисам,
До подне сам само пијан,
А од подне трезан нисам...“Покушао је да од Змаја и Лазе Костића, као њихов „колега“, добије признање за свој „књижевни“ рад. Лаза Костић му је написао кратко, у стиху: „Свака строфа / Катастрофа“.
Објавио је три књижице стихова које су те, 1910. године, биле у Народној библиотеци Србије...
Пре њега, у Београду је био познат улични песник, картарош и кавгаџија
Драгољуб Аврамовић Бертолд кога је један режим слао у лудницу а други ослобађао. Њему то досади и он затражи званично уверење да није луд. Добивши такво уверење, Бертолд је почео да се хвали како је једини човек у Србији коме је званично признато да је паметан. Објавио је књижицу својих максима од којих једну цео Београд памти и цитира:
„ Нити су сви луди у лудници, нити сви паметни на улици“.
На тим улицама су се чуле гусле и запевајући гласови из многих кафана, крстариле су патролџије - једини полицајци, жмиркали су фењери, а низ Скадарлију је повремено текао поток са мирисом на расо и киселине бојаџија. Вино са содом су пили мушки, ракију женске – Скадарлија је била пуна разних „Мица шљивовица“. Пило се у кафанама и по кућама, на славама и гробљу, дању и ноћу.
Шабачки Цицварићи су били популарнији од министра финансија Лазе Пачуа, кога је чак један руски млади новинар, Лав Троцки, долазио да интервјуише...
Електрични трамваји су звонили, али се улицама вукао још понеки коњски трамвај На Великој пијаци пушиле су се тестије са буреком.
Станови на Варош капији су се издавали за десет и дванаест динара месечно, а о студенте права отимале су се најбогатије Цинцарке.
Сабље, официрске па и полицајске, биле су сан свих удавача, баба и тетака. Мираз од десет хиљада динара је био као главни добитак на лутрији, а за две хиљаде динара могла се купити двоспратница. Менице су се отплаћивале у злату, а код сарафа су се куповали наполеони и сребрни динари...
Салепџије су давале на вересију, македонске ашчије су давале кредит на рабош, кафеџије су давале вересију и писале дугове кредом на табли. Петнаест пара је коштала порција паприкаша а глумци су се разметали са зарадом од два динара за вече. Стотинарка је била голема пара: да се оденеш од главе до пете, и то под конац и да још преостане.
Преко се путовало са објавама: Земун, Панчево, Карловци, Нови Сад... Савом и Дунавом су пловиле лађе пиштећи сиренама, а у Београд се из Аустро-Угарске улазило преко зеленог острва које је Дунав раздвајао у два крака (Велико и Мало ратно острво) па уз пристаниште до дрвених степеница које су излазиле на хотел „Национал“ испод Калемегдана.
Сви су се дружили, били кумови и побратими, одлазили на славе и погребе и гложили се у међупартијским трвењима... Министри у влади су често смењивани, у чаршији се причало да се влада мења сваке суботе...
Бора Станковић је почео да ради у Бајлоновој пивари и све је дочекивао својим промуклим баритоном: - Пи, побратиме.
Милован Глишић, драматург Народног позоришта, истуривши свој трбух напред, храбрио је окаснеле који су се наслањали на скадарлијске тарабе: - Напред, синовче, храбро и мушки!
Те 1910. године сав национални живот могао се резимирати у три речи: слобода потлаченој браћи. То је једнодушно прихватала и друштвена левица и десница. Комитске чете су крстариле Јужном Србијом. Књаз Никола Црногорски се прогласио за краља. У Куршумлији су се формирали одреди. У Прокупљу четнички војвода Вук Танкосић је вежбао омладинце у бацању бомби...По текстовима Радета Драинца ПРОШЛИ ЖИВОТ И ПРОШЛИ ЉУДИ у „Правди“ од 15. до 22. марта 1933. године.
