КРАЉЕВИНА СРБИЈА и ЈУГОСЛАВИЈА
Душан Анђелковић: Аписова ружа - 5. део
(Збор социјалиста у "Лепом изгледу" - Вашар у Лапову - Демонстрације у Београду - Студентски збор на Калемегдану и сукоб са жандармима...)
17.
... Баш тих дана говорило се да ће радници почети да нападају надлештваи полицијске „квартове”. Патроле жандарма су, као увек, накострешене пушкама, обигравале град. А трговци су били острављени због стрепње и изгубљене зараде. У радњи су услуживали уз притворни, танки осмех, али одједном би се сјурили на шегрта, вероватно и на жену код куће, претварајући се у орлушине.
У недељу сам био слободан, па сам још увек са масницом изнад слепог ока, пожурио ка „Лепом изгледу”. Али тамо је био само збор. Радници се никуд нису кретали. Нисам могао да уђем, па сам се наслонио на зид. Из кафане је кроз отворена врата продирао топли воњ мноштва.Железничари, радници из „Гођевца”, фабрике шпиритуса, фабрике шећера и млина, абаџије и опанчари, пажљиво су слушали. Поред њих, скупила се шарена гомила, која као да није дошла ради збора. Подупирали су зидове леђима, гурарли се и добацивали. Гледао сам нарочито њих. Дошли су чак и чистачи, и гробари, и они што ноћу односе на колима смрдљиву бурад. Пепељасто распадање лица бивших заробљеника; модре и црвене мрље лудила и тупости на лицима пијаница; смрдљива мекота скитница, који као да су били обмотани изметом из кокошарника или штала у којима су спавали. Они су само чекали да се већ једном пође на варош и на радње.
Чуо сам и одломке говора из кафане о ономе што сам већ добро знао: о стању на железници. Иструлели прагови, возови искачу, локомотиве се преврћу, а железничари гину. Не зна се кад ће поћи ни кад ће доћи возови. Банде пљачкаша разбијају секирама вагоне и главе железничара, потајно им помажу људи које су трговци најмили да чувају робу. А железничаре зато шроглашавју лоповима. Радно време: док можеш да се мичеш. На једну страну теразија метни плату, а на другу страну толику тежину масти – ето колико вреди. Али министар каже како железничари нису никад боље живели и да на забаваму купују цвеће својим госпођицама.
Нису се чуле даље речи, али њихов смисао је лебдео свуда около. Јак бас се пробио напоље, привлачећи, уврћући пажњу гомиле:
— А где сте били досад? Што нисте на време почели општи штрајк? Кад они стављају радничку класу ван закона, ставимо и ми њих ван нашег закона!
Други гласови нису могли да досегну тај бас који је самом својом снагом испуњавао и мењао познате речи.
— Ваљда распирује класни рат, и добиће га!
Померање и таласање у кафани ипак се не преноси на улицу. Уосталом, кад бих се придружио овој руљи, да ли бих пао на само дно постојања? Ваљда се не бих светио пљачкајући радње и убијајући насумице? Али овај бас, макар и на бољшевички начин, покушава да их уздигне и поведе као архангелска праведничка труба.18.
Нисам радо отишао из Београда, јер сам очекивао расплет.
А у то време смо дуго поправљали пругу код Рипња, па смо ноћу продужили ка Лапову.
Пред зору, тргао сам се од клопарања воза. Црни дим је изнад воза ковитлао звезеде. Ујутру су ме пробудили узвици, граја и мукање. Сеоски вашар. Тог дана ми је бујао пред очима. Круте, нашкробљене сукње које шкрипе белином, а изнад њих друге тешке сукње с прегачама, модре, зелене и црвене, искићене извезеним цветићима и гранчицама; сељанке са цветом у коси, од кога одсев осмеха падан на образ; сиве чакшире приљубљене уз дугачке хајдучке краке; светлуцање исвиксаних каишића: шубаре и шајкаче; дугачки брци као јагње у зубима, као у народним песмама; испосничка лица стегнута црним марамама; шатре, пића и галама; столови укопани у земљу; шарени колачи — срца, огледалца и луле — облепљени медом уз који се облапорно припијају муве и прашина; воњ мокраће и зноја; гроктање свиња које као да се масно ваљају на својим кратким ногама; испрегнута кола; жута мекота балега.Била је то готово заборављена, стара Србија.
Грмела је музика, обавијена прашином, а коло је треперило и тресло се. Загрљени побратими главињали су око спуштених јармова, никако да их обиђу, као да се јармови подмећу. Испијене старице седеле су поред испрегнутих кола и причале, издвојене, у свом свету. Просјаци су седели усред сламе и балеге, показујући ране и патрљке или дижући слепе очи ка сунцу, а својим богорадањем готово су се вукли за корацима и хватали за ноге и одећу. Снаше су чучале око развезаних шарених торби и кришом јеле — у близини није био домаћин.Сунце се наднело одозго, жмиркајући од прашине.
Празнична Србија — дивља, смрдљива лепота. Блиска као рођачко неопрано тело, а ипак туђа. Није више имала дивне циљеве, а ни снаге да их оствари. Обузета својим ситним животом „у слободи”.Замишљено сам посматрао мршавог сељака, који је застао и искоса гледао у једру сељанку са зеленм јелеком.
— Какви су то постали људи! — гласно је говорила сељанка. — Опустили главе, скупили се, замислили. Нису ни за своје жене, камоли за туђе. Пре се неко и понуди, а сад ни да погледа, ни да спомене. Што си ти, Марисаве, спустио очи? Видиш да говорим у по уста, шта би да говорим пуним устима? Не бој се, нећу такве.
Да, бунтовничкој, слободарској Србији исхлапили су занос и крв у рату. Као и мени. А поред тога, преварена је и заведена.Једва сам чекао да се вратим у град. Чим сам дознао за велики протестни збор против скупоће, глади и насиља, пожурио сам на Славију.
Тамо је народ још пристизао. Нисам слушао ни говоре, а камоли узвике. Нестрпљиво сам посматрао пно мноштво, које је потпуно испунило трг и захватило чак и околне улице. Учинило мисе да се претворило у једно једино оријашко тело, које би раменима могло да руши куће. Слушајући говорнике, подрхтавало је и громко узвикивало. Најзад је кренуло.Талас се излио са трга и пошао Краља Милана улицом. И ја сам се пробио за њима, бесомучно се гурајући. Узвици су били све чешћи и жешћи. Али жандарми су преграђивали пут. Грч набујале мржње за тренутак ме је готово паралисао. Стегао сам револвер у џепу.
Жандарми су стајали истуривши пушке. Бранили су пут ка Двору. Викали су нешто. Чинило ми се да су надувени од својих узвика који се нису чули. Били су савијени над пушкама, као да су силом задржавали пуцње који само што се нису отргли.Још су били далеко, али ми смо прилазили све ближе. Простор између нас и жандарма сабијао се, трештећи. Одједном се проломио, као брана, односећи жандарме. Крупни жандарм испред мене замахнуо је кундаком, ужагрене металне очи избуљиле му се на униформи, кундак је захујао поред моје главе и зарио се негде.
Осећао сам његову безмало приљубљену, одвратну телесину. Колебао сам се да ли да притиснем ороз у џепу. Али онда ће се разјапити рупа не само на моме оделу, него и у жандармовој трбушини! Извадио сам револвер, утиснуо га као нож у меки, отромбољени стомак, повукао руку назад и ударио жандарма свом снагом, тако да је рука с револвером продрла у одвратну мекоту.— А..а..а — шиштао је жандарм. Осећао сам његову тежину прикопчану за десно раме. Био је савијен над својим стомаком.
Шикнуће крв ако опалим! Испрскаће ме! — помислио сам. Иако још нисам окинуо, чинило ми се да већ осећам нејасни, слабачки мирис барута који ме је помало омамљивао.
Неко са стране ударио ме по руци:
— Шта ћеш то! — повикао је. Видео сам само гневно око, оперважено борицама, и над њим густу обрву и прамен косе.
Испустио сам револвер на калдрму. Померио сам се и жандарм је пао на колена.Ипак, морао сам се препустити маси. А она се слепо окретала, као да је тражила остале жандарме. Носили су ме и јурили улицом. Махали су и викали. У једном трену, учинило ми се да је то облик колективне опијености. Код Манежа су се бујно развијале и лелујале велике црвене заставе.
Тада је од Лондона затутњала густа, застрашујућа колона жандарма на коњима, која је испуњавала улицу. Застајала је и разређивала се да би разбила неустрашиве групе и одвукла појединце.
Да нисам испустио револвер, сада бих могао да пуцам! Ипак, не може се борити голим рукама, као ови око мене.
Ископавали су камење испод ногу, кидали гране, извлачили цигле и даске из ограда, све то бацали на жандарме и свлачили их с коња.Ипак смо морали да се повучемо у споредне сеновите улице, а жандарми су јурили за нама, тутњећи и ударајући.
Касније сам се вратио у Краља Милана улицу. Свуда около — бачено камење, поломљене гране и расуто лишће; откинуте фирме звечале су под ногама;: преврнута кола, од којих је коњ побегао, узалуд су предње точкове оштро окренула у страну, као да би тамо хтела да побегну у паници. Улице са кућама и групицама као да су постале лелујави талас мучнине.
— Какав је ово народ!
Поднаредник је тражио нешто, окретао се около, застао:
— Ја би’ разбојнике затворио негде под ведрим небом, али у десет метара висок зид, па онда удри, док има душе у њему. Да никад више неће!
Неки младић је скупљао капе, ципеле и торбе.
— Ша ћеш с тим? — упитао сам га.
Исправио се, истурајући штапове на које је натакао капе.
— Ево главе, динар комад! — викао је из свега глса.
Старица се помолила кроз прозор, тресући изнад улице слабачком руком и кунући, али неко ју је увукао унутра.
— Кушуј ти, матора! — викали су са улице.
Свуда около, сумрак је био магличасто бео у окнима, плав у излозима. У средини, код Манежа, развијале су се и лелујале велике црвене ватре. Жандарми су спаљивали радничке слике и заставе. (...)24.
... Са потцењивањем и безмало са презиром тада сам гледао и на демонстрације. Ипак сам отишао на протестни митинг на Калемегдану, који су организовали студенти. После митинга је огорчени народ нагрнуо у Кнез-Михаилову улицу.
Све је брујало и тресло се од повика. Где је гомила била најгушћа, нешто је прштало и сручивало се, можда нека радња или капија. Тамо су жандарми покушавали да задрже народ. Али изгледа да ни ударци нису болели; само су подјаривали. Под ударцима су из масе сукљали узвици, од којих се она љуљанла и тресла.
— Доле влада! Доле буржоазија! Доле лопови!Слутио сам да ће жандарми пуцати ако се пође ка Теразијама и Двору. Можда ми је зато празни део улице личио на наперену цев огромног топа. Иза њега су, у дну, били читави ескадрони жандарма на коњима. Али народ је разбио прву линију жандарма и навалио ка Теразијама. Песма и поклици су се мешали; то је у ствари било узрујано дисање масе; преображавало је чак и куће около. Ништа више није било чврсто и сигурно, него накривљено и замагљено од очекивања.
На Теразијама су се коњи са жандармима унезверено окретали и прогањали. Покушавали су да узлете, приковани за земљу задњим ногама; покушавали су да побегну. Тако ми се чинило.
— Назад! Назад кад кажем! — викао је официр с коња.
— Продужи! Напред! — чуло се из масе која се збијала испред Теразија.
Могли су да се разбију у групице и да прођу тротоаром поред самих кућа, али нису хтели да узмакну. Приближавао им се жути талас коња, који су се пропињали. Још су стајали. Неки женски глас почео је да пева:
— Море, врћај коња, пишман ће да станам!Од те песме, нешто је затреперило у свима, чак и у мени. Коњи су налетели, грувајући, обарајући и газећи. Теразије су се комешале, вртећи се у круг. Жандарми су ударали. Све је изгледало испресецано исуканим сабљама. Једног жандарма су свукли с коња, па се изгубио у маси.
Коњи су се и саље пропињали, али се њихово њиштање није чуло у буди. Онда су изненада грунули пуцњи. Пре тога се није чула никаква заповест. Можда је тај глас био пригушен гламом, или су дрхтави прсти сами повукли орозе, сви безмало одједном, стегнути грчем страха. Тек, улица као да блесну, пропе се и преврну од пуцњева.А маса је била сувише густа. Пуцњи као да су кроз збијено месо пробијали мајушне страхотне тунеле. Није било простора да се падне, могло је само дасе наслони на тамни, заљубљени и окрвављени зид масе, или да се сроза на колена, као да се пропада у земљу.
После тога, за тренутак, ништа се није чуло. Тишина је разјапила своје ране. Око неколико коњаника завртео се празан, као сасечен простор.
И ја сам се укочио, опрљен мирисом барута. И око мене су за тренутак сви ћутали. Али ћутали су тако као да су свима грла стегнута усијаном жицом. А потом су се зачули јауци.Тек тада сам осетио тежину прикопчану о десно раме: неки младић, отворених уста, савијен над стомаком проваљеним метком; крупан зној му се чудно ронио, као да му се чело крунило.
— А..а..а — шиштао је црвено пробијеним устима, удувавајући у мене нејасни облик свог бола, па се откачио и пао назад у руке које су га прихватиле.
Около, све је некако било окрвављено оним јауцима и стењањем. Али маса се усковитлала; неки су бежали; а из њеног срца је одјекивало:
— Доле џелати! Живела револуција!Коњи са жандармима почели су да се окрећу и скачу у матици која их је понела. Није се чак ни видело како су жандарми били свучени с коња, празна седла су се одједном зажутела. И песма је снажно избила:
Устајте несрећни на свету,
устајте кога мори глад!
Свака реч те песме као да се јежила од узбуђења; као да је била окићена светлуцањем разних гласова. Прогурао сам се и наслонио на зид, јер меје несхватљиво гануће пекло у мозгу и у грлу.
А маса је покуљала на Теразије.Сви они људи, кад су појурили, као да више неког нису видели. Њихова лица више нису њима припадала; била су обузета; устремљена напред; вукла су тело за собом.
Али ја сам знао да је то слепи, безглави јуриш. Шта могу учинити чак и десет хиљада студената и грађана против коњице и пешадије? То је битка голих гласова са пуцњавом. Отпор рањивих тела зрнима.
Сем тога, нису одредили свој циљ, као ја. Уколико ми снага и стрпљење не ишчиле.Морао сам опет прелиставати новине, да бих некако дознао где је Александар и кад ће се вратити. Све студенте намеравају да позову у војску. Сви улази у град поново су затворени. Влада је најзад морала да прогласи општу демобилизацију. Буна у Бјеловару; сељаци су поставили страже, зауставили воз и запленили робу; убијена су два сељака, а десетак је рањено. Почела је да ради прва социјалистичка штампарија. Слова ударају по свести и пробијају је. На целој празној страни „Радничких новина” одштампано је једино:
„Крваве преметачине”.
Све су то можда били узбуђени узвици историје, али ја још нисам умео да их одогонетнем.
Надао сам се да ће због немира и сукоба Александар доћи у Београд, а он се није појављивао. Ако се штрајкови железничара прошире на целу земљу, хоће ли онда дојурити?...Душан Анђелковић, одломци из романа "Аписова ружа", СКЗ, Београд, 1992. године, награда СКЗ "Душан Баранин" за најбољи историјски роман