КРАЉЕВИНА СРБИЈА и ЈУГОСЛАВИЈА
Милутин Миланковић: Још 16 «сунчевих» година и живот на Венери
Милутин Миланковић је један од најславнијих научника у светској климатологији, астрономији, небеској механици и геофизици, а његово дело “Канон осунчавања” четрдесет година после његове смрти - 1995. године, проглашено је за једно од најумнијих и најзначајнијих научних достигнућа двадесетог века. Своју научну славу стекао је изванредним научним теоријама и сложеним математичко-физичким прорачунавањима којима се бавио у Београду, надограђујући их као складну грађевину за садашње и будуће нараштаје.
Одломак из «Животописа знаменитих Срба»:
Како закони космоса утичу на Земљу
После велелепног Беча, Београд са својом турском калдрмом личио му је на паланку, али «осећао сам да је то млад град који се развија», каже он. Тада је имао тридесет година и био најмлађи професор на београдском Универзитету, и уз Михајла Петровића – Аласа једини математичар. Брзо су постали пријатељи користећи исту слушаоницу за студенте и исту професорску собу – Математички семинар. Дружење се повремено настављало и касније, током дана, у риболову и на састанцима «Друштва Суз» уз рибу, музику и хумор.
О тадашњим условима за научни рад најбоље говори анегдота која каже да су и он и Петровић – Алас могли да се баве науком зато што се Петровић бавио и рибарством, а Миланковић грађевинарством. Наиме, 1911. године пројектовао је двадесет армираних бетонских мостова преко Тимока, а као инжењер – статичар учествовао је у изградњи многих објеката у Београду.
Као професор забележено је да је био строг, темељит у припремама наставе и на предавањима, као и у животу. Он је забележио да се трудио да предавања протка анегдотама, причама из историје науке и о интересантним појавама: «Зато је у мојој слушаоници владало весело расположење, ђаци су ме волели, а и ја њих».
Није случајно да су се његове мисли одмах окренуле ка небеској механици која цео Сунчев систем и космос држи у равнотежи. То је логичан пут од пројеката савршене куполе и огромног резервоара за воду налик на сићушну кап у природи, преко проучавања списа Леонарда да Винчија, до тражења тајне савршенства космоса и закона у њему које треба открити.
Њутнов закон гравитације, каже Миланковић, одређује привлачну снагу Сунца, други закон утврђује да топлотна снага Сунца слаби са квадратом одстојања, као и његова привлачна снага. Количина топлоте на површинама планета зависи од раздаљине од Сунца и угла под којим зраци падају, смена дана и ноћи, њихових годишњих доба, атмосфере, расипања зрака, апсорпције облака...
«Ако, дакле, пође за руком пронаћи везу између тих зрака и температура које оне стварају, онда је могуће из јачине Сунчевих зрака и из механизма нашег планетарног система израчунати и описати ток главних температурних појава које се одигравају на тим небеским телима.
Но тај рачун није, до оног доба када сам се почео њиме да бавим, нико извео, ни за нашу Земљу, а камоли за остале планете... Најважнији узрок... био је тај што јачина Сунчевих зрака није још била измерена као што ваља... Зато није била позната соларна константа».Седам година рада током три рата
Стварање теорије о ефекту Сунчевих зрака открива цео механизам термичких појава, промене климе на Земљи у разним периодима, тепературе на великим висинама, климатске прилике на другим планетама... «Тај рад би имао епохалан, космички значај», записао је. Тада није ни слутио да ће он трајати пуних седам година, прекидан са чак три рата и да «у несрећи може да буде и срећа прикривена.
Отпочео сам га у најбољим годинама живота», каже Миланковић. «Да сам онда био само нешто млађи, ја не бих имао довољно знања и искуства за тај подухват, а да сам био старији, не бих имао довољно самопоуздања, па и лакомислености коју младост даје».
Прве озбиљне тешкоће у раду прекинуо је Први балкански рат у коме је учествовао као резервни официр. По повратку у Београд затекао је пуст Универзитет и потпуно се посветио свом раду, од јутра до мрака, скоро годину дана. Објавио је, једну за другом четири расправе на ту тему у «Гласу Српске краљевске академије» и «Раду Југославенске академије знаности и умјетности»... Тада су Американци отклонили највећу препреку у његовом раду: успели су да измере снагу сунчевих зрака. Међутим, док је наука била у сагласју са њим, политика и живот су му постављали препреке. Године 1914. оженио се Христином – Тинком Топузовић из Шапца и на свадбено путовање отишао у Даљ. Тада је избио Први светски рат и одмах је заробљен као српски држављанин. Интерниран је у логор Нежидер, а после пет месеци, на заузимање својих професора из Беча, пребачен је у Будимпешту, са дозволом да може да се бави науком у библиотеци Мађарске академије наука.
Ту је провео преко четири године, пажљиво радећи по цео дан. Забележио је да му је требало две године да своју математичку теорију примени на Земљу због њене атмосфере, облака, неправилних континената, морских струја. «Када сам прешао на суседне чланове нашег планетарног система, имао сам диван осећај да из густог шумског шипрага изилазим на цветну ливаду». Када се вратио у Београд, имао је довршен рукопис свог рада: «Математички основи науке о космичком зрачењу», написан на немачком језику. Међутим, послератне тешкоће спречиле су његово објављивање, тако да је објављен 1920. године, на француском језику, у Паризу, у издању Југославенске академије знаности и уметности.Детаљни прорачуни за 650.000 година
Овим делом Миланковић заснива своју теорију о глацијалним периодима леденог доба. Њен значај ће тек касније бити схваћен а тада је сензационално одјекнуо његов неспоран налаз да је на Марсу средња годишња температура минус 17 степени Целзијуса. У најтоплијим периодима диже се до плус 10 степени, али је смењују велике ноћне хладноће, што онемогућава не само више облике живота, већ и вегетацију. Тада се још веровало у Марсовце и њихове канале, а овај резултат је то изричито негирао, што су каснија истраживања и потврдила.
У научним круговима Миланковић се прочуо «соларном кривом - дијаграмом осунчавања Земље», коју су најпознатији научници уврстили у своја дела, јавно је објашњавали и позивали Миланковића на сарадњу. Најпознатији метеоролог и климатолог Владимир Кепен у свом «Приручнику за климатологију» објавио је Миланковићево дело «Математичка наука о клими и астрономска теорија варијација климе». У њему је Миланковић своју теорију о клими развио даље: «Извршио сам врло детаљне рачуне како се распоред Сунчеве топлоте мењао на Земљиној површини у току последњих 650.000 година, каже он. Из мојих рачуна је излазило да су се неки дуготрајни таласи топлоте и хладноће наизменично котрљали преко Земљине површине. Ток тих таласа је неправилан јер су се они разликовали по јачини и трајању: 9500. године пре наше ере – врхунац топлог таласа, 20400, 70000. и 114000. године пре наше ере – врхунци три ледена таласа од којих је средњи био најхладнији, а пре њих 427000. и 600000. године два таласа хладноће».
Када су ови резултати упоређени са геолошким налазима, показало се да су они подударни, што је значило да су теорија и изведене табеле на основу ње – потпуно тачни. Тиме је ледено доба добило своју хронологију. Колики је значај ове Миланковићеве теорије најбоље се види из податка да је неколико година после њеног објављивања било више од стотину расправа и књига у којима се аутори преко 900 пута позивају на Миланковићеве резултате, а још чешће на његове дијаграме.Северни пол на Хавајима и у Америци
Познати геофизичар и климатолог Алфред Вегенер позвао је Миланковића на сарадњу, користећи у својим делима његове резултате. После тога, Миланковић је у капиталном «Гутемберговом приручнику геофизике» објавио четири значајна рада: «Положај и кретање Земље у космосу, Ротациона кретања земље, Секуларна померања полова и Астрономска средства за проучавање климе у току историје Земље». У овим радовима Миланковић је до краја развио своју теорију ледених доба и математичким путем утврдио разлоге и правце померања Земљиних полова у далекој прошлости. Његов двадесетогодишњи рад тиме је практично био завршен, а резултати су постали део светске науке.
Геологија је неспорно утврдила да су се полови Земље померали, али разлози су били велика загонетка. Миланковић је закључио да у испитивањима ротације Земље нису узете у обзир све особине њеног језгра и спољашње љуске. Зато је 1928. године провео неколико недеља у Берлину да прикупи и проучи сву светску литературу о тој теми.
После више од три године рада, 12. јануара 1932. године, записао је: «замршено клупче почело се нагло одмотавати, проблем је био решен, откривен не само механизам померања полова, него нађена и једначина њихове путање. Неправилност Земљине коре и попустљивост језгра на коме она почива имају за последицу да се она постепено помера док не дође у положај равнотеже», пише Миланковић. Он је израчунао то померање кроз еоне историје Земље као планете и утврдио да је у карбону Северни пол био у близини Хавајских острва а тропски појас у најсевернијем делу Европе, када су и створене наслаге угла које се сада експлоатишу. Гренланд је био под лиснатим шумама, а Јужна Африка у леду.
Милионима и милионима година потом Северни пол се померио ка северозападној Америци, па су велики делови Америке и Европе били под километарским наслагама леда. Између другог и трећег таласа хладноће појавио се људски род а научно виђење његовог настанка није у супротности са Светим писмом, каже Миланковић.Будућност без Сунца и живот на Венери
Посебно су занимљива његова виђења будућности у књизи «Кроз васиону и векове», први пут издате 1928. године, дата на основу његових радова, развоја технике и сазнања до којих је дошла астрономија:
«Продуктивна и саобраћајна техничка средства усавршаваће се без престанка, живот ће се све више механизовати, а људска снага употребљавати само за управљање машина. Земљоделац ће орати, сејати, косити и вршити машином, интелектуалац ће њом обављати своје послове, а глумац и певач изводиће своју уметност пред апаратима који ће је репродуковати и растурати по белом свету. Од шума ће преостати геометријски паркови, а од дивљих па и теглећих животиња, само нумерисани егземплари.
Оног дана када се пронађе експлозив који ће... истерати у безваздушни простор гасовити млаз брзином од 26 километара биће човеку отворен пут у васиону...
Око године 6.000 нестаће гориво, угаљ и петролеум. Пламен Прометејеве искре замениће електрицитет, али ће криза бити тешка».Астрономско-научна “пророчанства” су још занимљивија:
«У току наредних 26.100 година биваће лета у нашим крајевима све топлија и топлија... Моја смоква у Даљу, која је ретко које године могла потпуно да сазре, за коју хиљаду година сазреваће сваке године... Винова лоза ће се раширити по целој Немачкој, до границе Данске».
По астрономским мерилима наше Сунце је на самом заласку, пише Миланковић: «оно се налази у добу човека од шездесет и четири године! За шеснаест година има да умре. Утешите се! Тих шеснаест човекових година трајаће код Сунца стотина милиона... А тада ће хладноћа постепено освојити целу Земљу... Векови ће пролазити. Ледене санте запливаће и у тропска мора, а ледењаци ће затрпати последње трагове људске културе... Земљу ће обавијати ледена кора. Мртва, она ће се кретати верно око свога Сунца, које ће је још обасјавати црвенкастом светошћу...
Живот на Земљи ће постепено увенути да би се на другој једној планети поново рацветао», закључује Миленковић. А та планета ће бити – Венера: «Постепеним смањивањем топлоте Сунчевих зрака и проређивањем Венерине атмосфере, постајаће на тој планети, блиској Сунцу, услови за живот све бољи и бољи. У том далеком будућем добу, када ће живот на Земљи почети да се гаси, он ће постајати све бујнији на Венери».Светски астрономски канон и његове потврде
Теорије Милутина Миланковића засноване су пре свега на астрономским мерилима, што је и прихватано и оспоравано. Његов «дијаграмом осунчавања Земље» и нумеричке таблице у вези са тим брзо су постале нека врста “светског астрономског канона”, али је сама астрономска теорија варијација климе довођена у сумњу. Први су је прихватили италијански и руски научници који су, свесни њеног епохалног значаја, 1965. године једном кратеру на невидљивој, тек снимљеној страни Месеца дали његово име; касније је Миланковићу назван кратер на Марсу и један планетоид.
Крајем седамдесетих година енглески и амерички истраживачи, који су проучавали трагове ледених доба на дну океана, утврдили су невероватно прецизно слагање својих истраживања и Миланковићевих резултата и теорије и то у по неколико децималних места. Касније су слична испитивања муља и коралних спрудова на Новој Гвинеји, Хавајима и у Индијском океану, независно једна од других, то потврдила. Тако је и Миланковићева теорија о леденим добима добила пуну научну потврду, као што се то већ догодило са његовим резултатима осунчавања Земље и других планета и померања полова.
Занимљиво је да у својим рачунањима Миланковић није користио калкулатор или неку другу справу већ је и најобимнија израчунавања и највеће табеле радио увек лично, користећи само папир, оловку, шибер и логаритамске таблице.
Карактеристика његовог стваралаштва је да је увек полазио од општег, од теорије и основних поставки сродних наука, а каснија експериментална истраживања су потпуно потврђивала његове резултате. Бирао је проблеме који су на граници неколико наука, тако да су се добијена решења ширила на више области. “Он је, по правилу, у току низа година објављивао појединачна истраживања и резултате о неком одређеном проблему. Затим би дао опширнију синтезу о тој теми у већој публикацији”, каже академик Татомир Анђелић.
У његовим радовима “осећа се... не само смисао за повезивање теорије и праксе, једноставност математичке формулације и решења, већ и тумачење добијених резултата на природан начин. Ти радови представљају складну целину која се развија као неимарски објекат, али која увек има за циљ објашњење природне појаве... Он унапред види дело... где се искључује свака случајност, где су и крајње неравномерне појаве подвргнуте физичким и математичким законима, где свака последица има своје научно обајшњење изказано бројем и мером”, написао је проф. др Миодраг Томић.Како су грађене пирамиде
На захтев државних органа Миланковић је 1923. године учествовао на Конгресу православних цркава у Цариграду, заједно са митрополитом Гаврилом Дожићем, на расправи о реформи календара и пронашао решење које поправља и јулијански и грегоријански начин рачунања времена.
Држао је мноштво различитих течајева и предавања, две године предавао теорију релативности свог вршњака Ајнштајна и написао неколико уџбеника: «Небеска механика (1935) и Основе небеске механике (1947), Историја астрономске науке (1948) и Астрономска теорија климатских промена и њена примена у геофизици» (1948), где је у облику уџбеника изложио своју, светски чувену, теорију ледених доба.
Сматрао је да је познавање историјског развоја наука неопходно за прави, самостални научни рад. Ту је налазио нерешене загонетке светске науке а посебно га је занимало питање највеће грађевине на свету. Покушао је да утврди како су Египћани градили пирамиде и подизали камене блокове тешке 5.000 килограма и пронашао један од могућих начина. Пирамиде су током градње, сматра он, биле образоване од великих степеника и блокови су подизани увис применом полуге која се тада много користила. Израчунао је да је дрвена полуга била дугачка преко шест метара, са основом-стубом и четири ужета које вуку радници. Да би се подигао блок од 5.000 килограма свако уже је морало да се затегне силом од 360 килограма, односно снагом седам радника. То значи да је било довољно 28 људи да подигну један камени блок на следећу степеницу.
Написао је и два већа, изузетна дела популарно научног садржаја: «Кроз васиону и векове» (прво издање 1928, и више издања касније, преведено и на немачки) и «Кроз царство науке», као и публикацију «Техника у току давних векова» у којима је чињенице из историје наука изложио на разумљив и забаван начин. Његове аутобиографске «Успомене, доживљаји и сазнања» у три дела, обухватају цео његов живот и дају драгоцене податке о временима, догађајима и људима.Једно од најумнијих дела двадесетог века
Године 1941, пред избијање рата, сабрао је све своје радове у вези са теоријом соларне радијације, усавршио их и објавио у једној књизи: «Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба», на немачком језику а у издању Српске краљевске академије. Године 1969. оно је преведено на енглески, а 1995. проглашено од стране европских и америчких научника једним од најумнијих и најзначајнијих научних остварења двадесетог века.
За свој научни рад Миланковић је добио бројна признања: 1920. године постао је дописни члан Српске краљевске академије, Југославенске академије знаности и умјетности и Немачке академије природњака у Халеу, 1924. године изабран је за редовног члана Српске краљевске академије; био је и члан многих научних друштава у земљи и иностранству. Учествовао је активно, са радовима, на многим научним скуповима од Инсбрука 1924. године до Рима, 1953. године. Године 1927/28. био је декан тадашњег Филозофског факултета, а педесетих година потпредседник Српске академије наука.
Академски вајар Сретен Стојановић израдио је његову бисту 1944. године. Тим поводом др Лазар Трифуновић је написао: «Човек префињеног духа, културан и образован, Миланковић је надахнуо Стојановића за бисту мира и сигурности која је могућа само у научника».Животни кругови
После Другог светског рата Милутин Миланковић је живео у Београду, у својој кући у ткз. Професорској колонији. После пензионисања предавао је студентима небеску механику и историју астрономије.
Као што је његово грандиозно дело налик на складну грађевину у којој се сви делови допуњују, тако је и његов живот описао неколико кругова у којима се његово детињство и зрело доба међусобно повезују. Свом сину је дао име Василије, по ујка Васи који му је више него замењивао оца. Рођен је на обали Дунава; о свом односу према тој највећој европској реци написао је: «Цео мој живот прошао је крај велике реке. У младости, јутром сам гледао како Дунав откида комаде очеве земље. Студентске дане у Бечу провео сам крај њега. Са Капетан-Мишина здања често сам гледао на Дунав с пролећа и с јесени. У изгнанству, у Пешти њиме сам се тешио. Ево ме под старост опет крај Дунава».
У његовим Успоменама остало је записано сећање на дечачке дане када је посматрао како гуске препливавају Дунав ношене матицом, враћају се натраг по другој обали и предвече тако прецизно одреде место поласка да допливају тачно на обалу баште. Сличне, само много сложеније “векторске резултанте” кретања касније је израчунавао у небеској механици планета и код померања полова - нешто од моћи и снаге Дунава као да је непрекидно текло кроз његов живот и дело.
Умро је 12. децембра 1958. године у Београду, у 79. години живота, истој у којој се гаси и Сунце у његовим популарно-научним разматрањима. Своју библиотеку, лични архив и делове намештаја оставио је Српској академији наука и уметности. Сахрањен је у Београду, а 1966. године испуњена је његова жеља да га пренесу у гробницу породице Миланковић у Даљу, на обали Дунава.Миливој Анђелковић
Из «Животописа знаменитих Срба»