КРАЉЕВИНА СРБИЈА и ЈУГОСЛАВИЈА
БРАНИСЛАВ ПЕТРОНИЈЕВИЋ – НАУЧНИК И МЕТАФИЗИЧАР
Господине председниче, господо академици! Дозволите ми да пре приступне беседе дам кратку напомену. Господин председник Српске академије наука у свом речитом излагању најмање је говорио о мени као метафизичару. А ја сам рођени метафизичар, као што има рођених песника. И као што песник мора да испева песму, тако сам и ја морао да конструишем свој метафизички систем да бих се ослободио душевног немира који је у мени изазивала загонетна егзистенција света и живота. Парадоксално је рећи, али је истина: ја сам постао научник – филозоф, математичар и палеонтолог – да бих и надаље могао бити метафизичар! Данас, бирајући ме за свог редовног члана, Академија одаје признање и метафизици, тој некадашњој краљици наука којој су се људи клањали као каквом божанству, а која је данас изгнана и заборављена!
Овај уводни говор, који наводи у «Аутобиографској скици» као резиме који га најтачније представља, академик Бранислав Петронијевић, доктор филозофије, математичар, палеонтолог и професор београдског универзитета, никада није изрекао. Одмах је почео са приступном беседом о закону корелације и развићу. Закључио је да би академици такав увод схватили као особењачки инат тој високој установи јер је тада, јануара 1921. године, после бројних великих и практичних открића, у науци владао неприкосновени дух позитивизма.
Петронијевић је био научник европског и светског реномеа и сматрао је да само метафизика може да допре до суштине света и да га разјасни као целину. Науке су, због ограничености човековог ума и краткоће века, вештачки подељене на дисциплине и усмерене на појединачно и конкретно. Оне не могу да допру до загонетке о првим принципима бића, до последње основе свих ствари и до крајњег, највишег разлога због кога све постоји. Петронијевићеви «Принципи метафизике» су покушај да се научне дисциплине, људско знање и искуство надограде новим, грандиозним системом који ће допрети до највиших појмова свеопштег постојања.
Рођен је на Благовести, 25. марта (6. априла)1875. године у селу Совљак, покрај Уба, родном месту познатог српског филозофа Божидара Кнежевића. Породица је била свештеничка. Оба сина његовог деде по оцу, Петронија Јеремића, свештеника и намесника убског, завршила су богословију, али се његов отац није запопио већ је постао општински писар. Уписујући га у основну школу у Убу, где се породица вратила, отац га је уписао као Петронијевића, не само из поштовања према деди већ и зато што су Јеремићи били познати као присталице Карађорђевића, оптужени да су у вези са убицама кнеза Михаила Обреновића.
Као ђак морао је да помаже по кућама и подучава друге ученике, али је убрзо постао најбољи у школи. Његова интересовања су много шира од школског програма: астрономија, хемија, математика, физика, филозофија и језици. Школовање је наставио у Београду, учећи и француски, енглески, латински и грчки. Филозофију му је предавао Милан Шевић, касније његов дугогодишњи пријатељ, који је усмерио његово филозофско образовање. Вишу гимназију је завршио са одличним успехом (као и његов вршњак у школи, Александар Белић), и као најбољи у генерацији био је ослобођен усмених испита.
Школовање је наставио у Бечу, сматрајући да је у Београду настава филозофије занемарена после болести Љубомира Недића. Успео је да добије стипендију среза тамнавског, али – за студије медицине, Упоредо је похађао оба факултета док није филозофија преовладала и то – метафизика. Тврдио је да је Кант, одбацујући метафизику, прекинуо вековну традицију најблиставијих умова Европе и да метафизику Лајбница и Спинозе треба осавременити новом теоријом сазнања, спојити са рационализмом и емпиризмом и изградити систем по угледу на Аристотела.
Крајем 1896. године Петронијевић губи стипендију за медицинске студије, прелази на Универзитет у Лајпцигу и потпуно се посвећује филозофији конституишући сопствени филозофски систем. На немачком језику објављује расправу о новом онтолошком доказу за нужну егзистенцију бића, утврђујући нови доказ за нужност почетка промена у вечности. После интервенције владике Никанора Ружичића добија стипендију министарства просвете и то за студије и докторат филозофије. Имао је непуне 23 године када је са највишом оценом одбранио докторску дисертацију са истом темом као Шопенхауер - «Став разлога». Изложио је основе својих метафизичких и гносеолошких схватања и критички, на оригиналан начин, сагледао познатог светског филозофа.
Вративши се у Београд, постављен је за професора немачког језика и филозофске пропедевтике у Трећој београдској гимназији. Како је место професора на катедри филозофије Велике школе било упражњено, он промишљено организује своју списатељску активност. Најпре је у часопису «Дело» објавио опширан приказ новог часописа «Архив за филозофију», затим критичку студију о «Принципима историје» Божидара Кнежевића и своју студију о Шопенхауеру, која је одмах објављена и као засебна књига. У међувремену, у Државној штампарији одштампана је и његова докторска дисертација.
Објављивање три опширне филозофске студије и две књиге за само шест месеци импресионирало је културне и научне кругове Србије и Бранислав Петронијевић је изабран за доцента а потом и за ванредног професора Велике школе. Први пут у животу био је материјално обезбеђен и одмах почео да пише књигу на немачком језику: «Принципи теорије сазнања – пролегомена за апсолутну метафизику». Да би књига одмах била штампана сам је платио трошкове и објавио је у Берлину већ 1900. године. Истовремено, у «Летопису матице српске» излази у наставцима његова студија о Ничеу коју такође објављује и као посебну књигу.
Те године навршио је 25 година живота и донео животну одлуку – потпуно ће се посветити делу «Принципи метафизике». О томе пише: «И као што песник мора да испева песму, тако сам и ја морао да конструишем свој метафизички систем... Јер, заиста, који је то последњи логички разлог који присиљава супстанцу на вечно стваралаштво света мноштва, разноврсности и промена?». Планирао је да дело напише на немачком, у четири релативно самостална тома. Пре тога путује у иностранство и завршава уџбеник «Историја новије филозофије», где излаже и своја критичко-филозофска схватања.
Радећи на «Принципима метафизике» разрадио је своју тезу из младалачких дана да класичну математику треба реформисати. Његов филозофски систем захтевао је нове темеље, не само филозофске већ и математичке. Петронијевић разрађује нову геометрију, од самог почетка, са свим дефиницијама, аксиомима, теоремама, математичким ставовима и доказима. Почео је од елементарних ствари као што је појам тачке да би постепено дошао до нових геометрија различитих вишедимензионалних простора који, кад су потпуно раширени, по њему имају шест димензија.
Математичари се служе са три велика метафизичка појма: тачка, простор и бесконачно, говорио је, а уопште их не разумеју па их погрешно користе. Само метафизичар може да има пуну свест о бесконачном јер га не ограничавају ни култ бога ни догма материје. Најзад, објашњавао је, и Декарт, Лајбниц, Њутн, Беркли, Хјум... творци су механике и нових математичких принципа. Желео је да и математички докаже своје филозофске ставове јер је, одбацујући Канта, порекао већину тадашњих филозофских схватања.Тврдио је да је теза о објективном постојању материје друга, супротна заблуда јер свест има апсолутну реалност. Поседује је целина стварности, а материја има само њен минимум. Непосредно искуство је потпуно реално и извор је сазнања јер се наше мишљење састоји од слика сећања на њега. Индивидуалне свести садрже чињенице које су у суштини опште и нужне истине. Из тог произилази ново схватање бића, привида и бивања, проблема броја, простора, кретања и времена. Као мото прве књиге «Принципа метафизике» записао је: «Тачни математички појмови јесу кључ за решење загонетке света». Објашњавао је да ће у његов метафизички систем моћи да уђе само онај ко познаје нову, његову дискретну геометрију.
Рад на првој књизи «Принципа метафизике» трајао је до краја 1903. године. Петронијевићев хајделбуршки издавач тражио је да је откупи и штампа у Немачкој, али је Петронијевић одлучио да је одштампа у Сремским Карловцима и то свом трошку – да би могао да је дорађује у коректури. На 500 страница Петронијевић је разрадио општу онтологију, формалне категорије и нову геометрију са преко 100 дефиниција и око 200 нових теорема и математичких ставова.
Излазак књиге поздрављен је у страној штампи као појава оригиналног, смелог и јединственог дела али је одмах оцењено да нема наде да ће нова геометрија заменити стару.
Следећих година Петронијевић користи сва одсуства и распусте на Универзитету да би путовао у иностранство: Беч, Берлин, Лајпциг, Хајделберг, Париз, Лондон... Интензивно учи француски и енглески, проучава нову филозофску литературу и дружи се са најчувенијим филозофима и математичарима свог времена: Хартманом, Бергсоном, Поенкареом, Махом, Арнимом, Амленом, Јодлом, Штајном... Професор бреславског факултета Розенбах тестаменом му је завештао део библиотеке и 1.000 марака, што му је продужило боравак на Западу и омогућило нова путовања.
Убрзо је објавио још два нова дела на немачком језику: расправу о Зеноновим доказима против кретања и студију о новој, дискретној геометрији која математички разрађује филозофске проблеме простора. Тврдио је да се са садашњом геометријом не може разумети простор и наводио пример аксиома да се раван у бесконачности скупља у једну тачку. А како је тродимензионални простор састављен од безброј равни, то значи да се оне на крају претварају у једну једину тачку, што значи укидање простора. Међутим простор очигледно постоји па то значи да је другачији него што га замишљају математичари. Сматрао је да у простору нема празнине јер се састоји од појединачних, реалних тачака, мањих од атома, које раздвајају статички елементи јединствене супстанце света и да то доказује његова нова геометрија. Такође, њоме се математички може доказати јединство духа и материје.
Тих дана је откривено једно Епикурово писмо упућено Херодоту у коме Епикур излаже своје схватање да се атом састоји од недељивих, реалних честица. То је навело Хартмана и Арнима да закључе да Петронијевићева метафизика, и поред своје оригиналности, произилази из најбоље, класичне филозофске традиције и да га позову да своје дело представи на свечаној седници Бечке академије наука.
Другу књигу «Принципа метафизике» почео је да пише 1907. године. Током четири године рада на њој «мој духовни напор је достигао максимум – никада моја концентрација није била тако интензивна, дијалектичка способност до такве виртуозности потенцирана а архитектонска вештина јасније изражена него при изради овог дела», пише Петронијевић у недовршеној «Аутобиографској скици». «Желео сам да створим једно логички, стилски и системски савршено филозофско дело». Друга књига «Принципа метафизике» носила је поднаслов «Реалне категорије и последња начела са 43 геометријске слике», имала је обим од 600 страница текста на немачком језику и нов мото: « Стварно јесте мерило за истинито».
У трећем делу ове књиге изложио је најапстрактнија метафизичка тумачења почетних принципа бића и његове генезе. Интересовало ме је не само каква стварност јесте, већ каква једино може бити, пише он. Тражио сам својства самог ембриона из кога се биће гради и јесте. Успео сам да допрем до оба прапринципа бивствујућег: Једно и Много. Открио сам његову хиперметафизичку конструкцију, структуру и категоријалне одредбе и потврдио своје филозофске ставове. Не постоји средишњи дух већ јединство супстанција света и мноштво монада. То су појединачне, недељиве свести које се од ње одвајају и опет враћају. Једна од етапа њиховог сталног кретања и делања је и настанак свесних организама. Оно што зовемо душа то је прави садржај монаде, са средиштем у кори великог мозга. Састоји се од осета, емоција, свесности и воље...
Књига је у иностранству примљена много повољније него прва. Названа је монументалном и виртуозном, пуном метафизичког жара и истинске филозофије о најтежим питањима која су икада занимала људски дух. Немачке ерудите су тада први пут признале да филозофија постоји и ван Немачке, а у најпознатијој «Историји филозофије» тог доба Петронијевић је добио посебно поглавље под насловом «Филозофија на Балкану».
Домаћа критика није прихватила његово дело. Потврдило се оно што је Петронијевић 1905. године написао у некрологу Божи Кнежевићу: «Неправедно је од природе да се један даровит мислилац роди у малом народу. Тиме му она сужава могућности. Мали народ сапиње великог човека и не зна шта ће са њим, он му је некако на сметњи...» Зато је и настојао да се потврди у Европи, на језику најчувенијих светских филозофа, надајући се да ће тако надмудрити природу и предупредити њен нецелисходни чин.
У међувремену, написао је књигу о спиритизму. Сматрао је да он није могућ са филозофског становишта и да су у питању заблуде и неукости масе. У то време Београд је био згранут Петронијевићевом равнодушношћу према свакодневном и потребама тела, његовим животом у хотелу и стоицизмом који се задовољава са минималним јер га интересују идеје. Препричавало се да се бави тајанственим стварима, од метафизике до спиритизма. Чак ни у цркву не иде, а кад почне да «вилозофира» не осећа ни глад, ни жеђ. Зими просече две рупе на јоргану, протури шаке па тако чита и пише књиге какве још нико није видео!
Тада се историја поновила: као што је Петронијевић у млађим данима, тринаест година раније, разорио дело Боже Кнежевића, тако је млади доктор филозофије Светомир Ристић, после лајпцишке дисертације, почео да прави инвентар грешака и празнина у Петронијевићевом делу. Сматрао је да је Петронијевићева активност усмерена погрешно, ка чистој теорији о најапстрактнијим питањима метафизике, да је пуна произвољних конструкција и погрешних основних филозофских ставова. Петронијевића то није много узбуђивало. Одговарао је да је већина критика о њему на српском језику и до сада била негативна јер српска стручна, научна критика још не постоји. Оно што се тако назива су почетници и самозвани стручњаци који једино успевају да добре књиге прогласе за лоше, а лоше за добре.
Пишући трећу књигу «Принципа метафизике», чији је главни садржај филозофија природе, Петронијевић је отпочео студије зоологије, ботанике и, посебно, палеонтологије – морао је да познаје фосиле да би одредио «стварни ход» органске еволуције. Испитивао је најстарије европске фосиле птица, сисара и риба а тај рад се одужио на више од петнаест година! Испитивањем лондонског и берлинског фосила утврдио је да постоје неоткривене кости. Добио је сагласност за нове препарације и оне су пронађене, чиме је доказао постојање генетских разлика а новооткривеној врсти дао је име Arheornis. Посебно је истраживао порекло кичмењака и сисара, утврдио да лондонски Tritilodon није рептил већ сисар и открио нову врсту праслона. На крају тих дугогодишњих истраживања формулисао је закон о корелативном и некорелативном развоју и класификовао све законе органске еволуције.
Написао је и објавио на немачком, енглеском и француском језику бројне расправе и студије о свом палеонтолошком раду и постао светски познат научник и у тој области. Разговарао је са Раселом и Масариком, спријатељио са нашим књижевником Чедом Мијатовићем а са владиком Николајем Велимировићем организовао издавање «Филозофије природе» Руђера Бошковића на енглеском језику.
Током Првог светског рата био је у Прес-бироу Врховне команде, прешао албански пут голготе и озбиљно се разболео. Сандук са књигама и рукописима морао је да остави у Нишу, а добио га је после рата, и то од библиотеке у Софији.
Писао је и песме, доста преводио и објавио студије о најзначајним филозофима, затим другу књигу «Историје новије филозофије» и учествовао на многим филозофским и научним конгресима. Три пута је почињао да се бави политиком. Учествовао је на агитационим скуповима за скупштинске изборе као члан Самосталне радикалне странке, али је избио рат 1914. године и избори нису одржани. По завршетку рата учествовао је у оснивању Југословенске републиканске странке и био њен кандитат у ваљевском округу. Нова странка је добила свега 400 гласова, народ и скупштина су се определили за монархију a Петронијевић је престао да се бави политиком.
Учествовао је у многим популизаторским акцијама, држао запажена предавања у земљи и Бечу, на париској Сорбони, у Лондону, Женеви... На њима је изазивао бројна реаговања јер је оспоравао општеприхваћена мишљења о космосу, божанској природи Христа и библијско учење о пореклу човека, док су предавања о Његошевој филозофији била општеприхваћена. Највише интересовања су привлачила Петронијевићева предавања о срећи и вредностима живота на којима је пропагирао своју доктрину «мализма». Већина мисли да се срећа може постићи, говорио је. Међутим, у данашњем стадијуму развитка човечанства болови премашују задовољства. У будућности, јаке емоције ће постајати све ређе док човечанство не дође у стање емоционалне индиферентности. Срећа, као облик живота пуног радости и задовољства, није могућа. Могућа је срећа свесног живота без јаких задовољстава. Она је данас ретка, али ће се у будућности лакше достизати.
У «Аутобиографској скици» пише да је и он, у млађим данима, био срећник и жртва сентименталних осећања и да се догађало да путује из Београда чак у Ницу на љубавни састанак. Сматрао је да праву љубав треба разликовати од симпатије и да је она данас ретка, као и постојање генија, у односу један према милион. Права љубав се по Петронијевићу састоји од «пасије и сентимента». То је јака сексуална жеља и способност да се поетско расположење према одабраној особи уздигне на ниво поезије. Имао сам многобројне симпатије, пише он, а само три љубави: Американку за време студија у Бечу, Енглескињу за време рата и полусрпкињу из Београда.
Уочи Другог светског рата почео је да пише трећу књигу «Принципа метафизике» - пет целина подељених у четири књиге. Започео је специјалне студије из механике и физике и припремао за штампу, на француском језику, резиме својих филозофских и научних радова. Шестог априла 1941. године, током немачког бомбардовања, до темеља је изгорео хотел у коме је живео, заједно са његовим рукописима и библиотеком. Октобра 1944. године, током англоамеричког бомбардовања, потпуно је уништен и његов радни кабинет на Универзитету са преосталим књигама и рукописима. Умро је 4. марта 1954. године, у 79. години живота, у београдском хотелу «Балкан» у коме је становао.
У историји српске културе Бранислав Петронијевић је остао најзначајнији и најплоднији филозоф епохе модернизма, проглашен је за најважнију личност у историји ваљевског краја а његова биста је постављена у градском парку у Убу. Као метафизичар и палеонтолог достигао је европски реноме и унео 52 новине у научни свет.
Својим делом је доказивао да је метафизика не само могућа већ и неопходна да би се сагледала универзална структура света, апсолутно почетни принципи бића и његова генеза, каква апсолутна стварност јесте и каква једино може бити... Истакао је начело негације као разлог «који присиљава апсолутну супстанцију да поставља на вечно стваралачки начин мноштвено – разноврсни свет». Уздигао је углед филозофије, а његова тежња ка синтези свих наука и знања омогућила је продоре ка ширим и дубљим људским спознајама.
Миливој Анђелковић
Објављено у "Даници" за 2012. годину
СА ВИКИПЕДИЈЕ
БРАНИСЛАВ ПЕТРОНИЈЕВИЋ (Совљак код Уба, 25. март/6. април 1875 —Београд, 4. март 1954) је био српски филозоф, академик.
БИОГРАФИЈА
Унук протојереја Петронија Јеремића, по коме је презиме Петронијевић добио његов отац, богослов, који није био свештеник. Бранислав Петронијевић је завршио Ваљевску гимназију у Ваљеву. У својој 19. години живота одлази уБеч на студије медицине, не толико због тог студија колико због могућности да се посвети студијама филозофије.
Докторски рад успешно је одбранио 1898. године. Исте године постављен је за учитеља језика у Трећој београдској гимназији, где истовремено предаје и филозофску пропедевтику. Крајем те године постављен је за доцента Велике школе, а већ наредне, 1899. године, постаје ванредни професор.
Године 1903. постављен је за редовног професора Велике школе, а када је ова прерасла у Универзитет опет постаје ванредни професор, да би 1919.године био изабран за редовног професора. Године 1921. Петронијевић постаје редован члан Српске краљевске академије.
Проглашен је за најважнију личност ваљевског краја икада. Унео је 52 новине у научни свет. Биста Бранислава Петронијевића налази се у убском градском парку.
ОДАБРАНА ДЕЛА
Едуард Хартман. Живот и филозофија. Београд, 1907. стр. 43
Историја новије филозофије. I део од Ренесансе до Канта. Београд, 1922. стр. 389
О слободи воље, моралној и кривичној одговорности. Београд, 1906. стр. 178+1
Основи емпириске психологије. Београд, 1910. стр. 318
Основи емпириске психологије. II изд. Књ. I-III. Београд, 1923-6. стр. 12+172
Основи теорије сазнања са 19 сл. у тексту. Београд, 1923. стр. 187
Спиритизам. Београд, 1900. стр. 74
Филозофија у „Горском Вијенцу“ Н. Сад, 1908. стр. 60
Фридрих Ниче. Н. Сад, 1902. стр. 99
Хегел и Хартман. Београд, 1924. стр. 151
Чланци и студије. Књ. I-III. Београд, 1913-22.
Чланци и студије. Нова серија. Београд, 1932. стр. 1932
Шопенхауер, Ниче и Спенсер. Београд, 1922. стр. 316
Принципи метафизике - I, II, Београд, 1998.