Amika.rs

КРАЉЕВИНА СРБИЈА и ЈУГОСЛАВИЈА


ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ - ПРВИ ПОСЛЕ СВЕТОГ САВЕ

Нема сумње да нико од Срба није написао толико и тако блиставих књига, као Владика Николај, књига од којих ће Српска Црква и Српски народ вековима духовно живети. На светском плану Николај би се, како по количини тако и по квалитету написаних књига, могао равноправно такмичити са Оригеном, Св. Јованом Златоустим и Блаженим Августином. По разноврсности пак тема и по лакоћи са којом их је обрађивао, он скоро да нема такмаца ни на светском плану, написао је протосинђел Артемије, игуман црноречки у књизи Нови Златоуст.

Владику Николаја Велимировића народ је још за живота назвао светим, а отац Јустин Поповић, једна од највиђенијих личности српске цркве, рекао је да је он био највећи Србин после Светог Саве. У себи је сажео духовност српског народа са дубоким изворима православља и васељенским границама простора и времена. Написао је огромно и бриљантно богословско, књижевно и филозофско дело које обухвата ВИШЕ ОД 40 ТОМОВА и оставио завет свим Србима: Да се народ српски сложи, обожи и умножи...

ШКОЛОВАЊЕ И СТУДИЈЕ

Никола Велимировић је рођен 23. децембра 1880. по старом, односно 5. јануара 1881. године по новом календару, у малом планинском селу Лелићу, недалеко од Ваљева. Васпитаван је у патријархалној задрузи са тридесетак чељади. Његов отац Драгомир, као писмен сељак, био је и срески писар и деловођа. Побожна мајка Катарина од детињства га је водила у манастир Ћелије на богослужење и причешће. Касније је своја осећања из тог времена опевао у песми Молитва роба у тамници.

Као најстарије дете отац Николу Велимировића уписује у основну школу у манастиру која је била интернатског типа. Изузетно даровит, он се издвајао од друге деце марљивошћу и понашањем: док су се они играли, Никола се осамљивао у звонари, да тамо чита и моли се. По савету учитеља, родитељи га уписују у ваљевску гимназију, а потом у Богословију у Београду.

Убрзо је постао један од најбољих ђака, одушевљавајући своје професоре ширином интересовања и дубином разматрања најтежих питања теологије, филозофије и науке. Користио је сваки тренутак да нешто научи и прочита из богословске и филозофске литературе, али и дела светских класика: Дантеа, Његоша и Шекспира, Гетеа, Волтера и Игоа, Пушкина, Толстоја и Достојевског, Ничеа и Маркса, као и филозофске књиге и епове Индије и далеког Истока.

Богословију је завршио са одличним успехом и постављен је за учитеља у Драчићу, селу недалеко од Ваљева, а касније за управника школе у Доњим Лесковицама. Заинтересован за живот српског народа, упознао је његову свакодневицу, обичаје и навике, обреде и духовни живот. Летње распусте је проводио у Боки на лечењу а његова писма пријатељима пуна су ванредних описа Боке Которске и живота народа у Црној Гори и Далмацији.

Сарађивао је у Хришћанском веснику и другим црквеним и световним часописима и новинама, а написао је и позоришни комад који је приказивало позориште у Ваљеву и који, нажалост, није сачуван. Тада добија стипендију за студије теологије на старокатоличком факултету у Берну.

МАТУРАНТ СА ДВА ДОКТОРАТА

Током студија, Никола Велимировић често путује по Швајцарској и Немачкој и борави на познатим факултетима да би слушао предавања најбољих теолога, филозофа и научника Европе. Свака је наука једна теологија, јер свака представља у системи један говор о Богу, и сваки је научник теолог јер сваки говори о Богу, говорећи о делима Божјим, писао је тих година. Лавоази је теолог као и Волтер, Тесла и Штросмајер. Узалуд неки научници говоре противу Бога, њихова наука говори за Бога... Сваки корак напред у науци, корак је ближе Богу...

После завршених студија, у Берну је докторирао на немачком језику са тезом Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске цркве. Враћа се у Београд, тражи стипендију за Оксфорд и одлази у Енглеску пре него што му је она одобрена. Тамо учи енглески језик, студира и завршава филозофију на енглеском. Пише нови докторат на тему Философија Берклија а тезу брани у Женеви, али сада - на француском језику!

У Београд се вратио са дипломама најзначајнијих европских универзитета. Међутим, обе његове дипломе су изазивале сумњу и зазор јер су стечене у римокатоличкој Европи. Разлог за њихово непризнавање је нађен у томе што Никола Велимировић није имао завршену потпуну, осморазредну гимназију. И те исте 1909. године, током које је у Женеви одбранио другу дисертацију, доктор Никола Велимировић је накнадно полагао седми и осми разред и матурирао у Другој београдској гимназији. Записано је да је комисија пред којом је полагао саслушала његово излагање о Христу и остала толико запањена његовим знањем, реториком и поетском снагом да се нико није усудио да га било шта пита.

Почео је да предаје у Богословији световне предмете и језике и тешко се разболео од дизентерије. У болници је лежао шест недеља и тада се заветовао да ће се, ако оздрави, сав посветити Богу и своме роду. Говорио је: Ако је моја служба Господу потребна, Он ће ме спасти.

Оздравио је и двадесетог децембра 1909. године у манастиру Раковица доктор Никола Велимировић постаје монах Николај. Само три дана после монашења произведен је у чин јеромонаха. Следеће године позвао га је сам митрополит српски, Димитрије: Николај, млад си и пун знања, рекао му је. Али треба да упознаш душу словенског народа, а то знање који си стекао треба да се оправослави. Ићи ћеш на студије на Духовну академију у Петрограду.

ПРВИ МЕЂУ БОГОСЛОВИМА

После путовања по Приморју, Немачкој, Швајцарској и Италији, 1910. године одлази у Русију. Чувена Духовна академија у Петрограду била је средиште најбољих младих богослова не само из Русије већ и из читавог словенског и православног света. На једној од књижевно-духовних вечери на Академији устао је да говори. Цела сала занемела пред снагом његове реторике и знањем. После тога, сам петроградски митрополит обезбедио му је путне карте и боравак по целој Русији.

Тамо је провео укупно годину дана, највише у обиласку православних светиња. Упознавајући и руски народ, откривао је сву дубину православља и словенске душе. За то време је и писао своје прво веће дело: Религију Његошеву:
...то није једно дело о Његошу, но једна слика душе Његошеве... Корисно је удубити се често у душевни живот и обичних људи, у толико пак више необичних... један човек онолико људи вреди колико људи истински познаје, т.ј. колико је туђих душевних драма својом душом преживео.


ТЕОЛОГ И БЕСЕДНИК

Када се вратио у Београд, у њему се сажело сво теолошко и научно знање Запада и Истока. Постављен је за суплента Богословије Светог Саве у Београду да предаје групу тзв. световних предмета: филозофију, психологију, логику, историју и стране језике. Тада излази на јавну сцену Београда и Србије изазивајући дивљење беседама по црквама и предавањима на Коларчевом универзитету и другим местима. Својим знањем и говорничком вештином, као и личним магнетизмом, пунио је цркве и дворане. Теме из живота обрађивао је на оригиналан начин у познатим беседама Лагано корача Христос, Чија је земља, О омладинском песимизму, О мислима у огледалу и другим:

Исповест је захтев цркве да човек покаже своју скривену сенку. Исповест је захтев цркве да човек покаже ране своје душе, које прикрива привидним здрављем. Исповест је захтев цркве да човек открије слабост своју, коју прикрива маском моћи.

Говорило се да је њему дарована сама божанска реч, а његова Беседа о Великом Имену једно је од најлепших дела светске реторике:

Моје одело, господо, казује нам каква је моја проповед. Прастарог је кроја моје одело, прастара је и проповед моја. У једној речи изражена је сва моја проповед. То је опште позната реч, у свим крајевима света, у свим срцима и на свим језицима. То је име неког изнад нас...

У периоду од 1911. до 1914 године Никола Велимировић објављује у црквеним и књижевним часописима студије о Његошу, Ничеу, Достојевском и другим филозофско-религиозним темама. Његове књиге Религија Његошева, Беседе под Гором и Изнад греха и смрти шире се Србијом и осталим крајевима насељеним српским народом.

У Религији Његошевој први је дао исцрпну анализу паралелизма између Књиге Постања, Милтоновог Изгубљеног раја и Његошеве Луче микрокозме, доказавши тиме да Његош припада најужем врху светске књижевности. Као и Његош подухватио се многих великих тема: филозофије, уметности, лица и наличја природе, побожности и религиозности, вере и теологије, егзистенције Бога и његове суштине:

“Покажите нам Бога – говоре многи наши савременици - ... па ћемо веровати”... Не захтевају ли ови људи, који презиру чуда и не верују у њих, баш највеће чудо?... Бог није један од седамдесет елемената да се може показати. Замислите да се цео видљив свет премаже белом бојом: куће, улице, поља, шуме, море, небо – све постане бело, и замислите да вам неко тад стави захтев: покажи ми бело! Како ћете му га показати? Ви ћете му свакако зачуђено рећи: покажи ти нама не-бело! Тако би се и онима могло рећи: покажите ви нама Не-Бога!

Неприкосновени ауторитет српске књижевне критике, Јован Скерлић написао је: Млади београдски професор богословије Николај Велимировић није мање интересантан од цетињског владике Његоша. Српска црква није имала литерарнијег писца.

ТРЕЋА СРПСКА АРМИЈА

Књиге и беседе Николаја Велимировића прошириле су се по целом српском културном и духовном простору. Године 1912, у време аустријске анексије Босне и Херцеговине, позван је у Сарајево, на прославу десетогодишњице српског културног друштва Просвета. Пред препуном црквом и портом проповед је почео речима: Долазим из Србије, тог острва слободе, да вама, нашој браћи у ропству, донесем поздраве Београда! Одговориле су му овације присутних. Тада је изговорио речи које су ушле у легенду: Својом великом љубављу и великим срцем, Ви, Срби Босанци, анектирали сте Србију Босни!

Упознао је највиђеније тамошње Србе: Дучића, Шантића, Ћоровића, Грђића, Љубибратића и друге. У повратку, аустријске власти су га претресле и неколико дана задржале у Земуну, а следеће године му нису дозволиле да посети Загреб поводом прославе Његошеве годишњице.

Током балканских ратова Николај Велимировић је активнији него икада раније. После аустроугарског напада на Србију, 1915. године, председник српске владе, Никола Пашић позвао га је у Ниш, тадашњу ратну престоницу Србије. Тражио је од њега да својим знањем, речитошћу, познавањем страних језика и обичаја помогне српску борбу и неутралише аустроугарску пропаганду - и то у Енглеској и Америци.

- Тамо ћеш држати предавања и наступати на јавним местима, али и објашњавати и тумачити нашу ситуацију и политику у кабинетима и салонима, рекао му је Никола Пашић.
- Али, шта да им кажем? - упитао је Николај Велимировић, тражећи политичке инструкције.
- Ти, највећи беседник, чувени богослов и духовник, мене питаш? - одговорио је Пашић. - Кад будеш тамо, у далеком свету, окружен нашим људима или нашим непријатељима, е, тада, кашће ти се само...

Пуне четири године Николај је у црквама и на јавним скуповима, на универзитетима и колеџима, у биоскопским дворанама и хотелским салама беседио и држао предавања о историји и Србима, Балкану и Европи, истини и лажи, слободи и борби за њу. Приказао је голготу Србије, говорећи о српским манама које је аустроугарска пропаганда преувеличавала, али и о врлинама које је прикривала.

Колико је његова мисија била успешна види се из извештаја начелника енглеске армије који каже да је отац Николај био трећа српска армија. Наш прослављени научник Михаило Пупин пише Пашићу да цео рад свих Срба које је до сада Србија послала у Америку не вреди стоти део оног успешног рада који је епископ Николај до данас урадио.

Његовим непосредним ангажовањем Србија је добила много више присталица и знатнију дипломатску подршку. На великом збору у Чикагу, августа 1915. године, придобио је већину присутних за програм Југословенског одбора па је велик број добровољаца – пре свега Срба, али и Хрвата и других народа различитих вероисповести – после тога прешао океан да се прикључи српској војсци и савезничким армијама.

Своја предавања и беседе из тих дана објавио је на енглеском језику у четири књиге: Душа Србије, Србија у светлости и мраку, Духовни препород Европе и Агонија цркве.

ВЛАДИКА И ДУХОВНИ ВОЂА

По завршетку рата Николај Велимировић је изабран за владику жичког, а 1920. године премештен у древну Охридску епископију. Активно учествује у најзначајнијим мисијама државе и цркве у Атини, Цариграду, Светој Гори, Америци и Енглеској, на екуменским сусретима и свеправославним консултацијама. Упоредо путује Србијом, поучава и проповеда као некада Свети Сава, обнавља цркве, гробља, споменике и чесме, манастир Жичу, манастире у Овчарско-кабларској клисури и друге, оснива неколико сиротишта за око 600 незбринуте деце.

Сваког лета је путовао у Свету Гору и, у овом периоду, много читао и проучавао дела Светих отаца. Ово, као и читав његов дотадашњи животни и духовни пут, извршили су трајан утицај на њега и променили га: владика Николај више није желео да блиста својим раскошним стилом и импресионира понашањем, више га нису дотицале похвале, па ни грдње. Његова духовност је добила дубину истинског унутрашњег преображаја, неку врсту новог рођења.

Године 1919. оснива Православну народну хришћанску заједницу, познатију као Богомољачки покрет, повезујући народ са црквом. У Индијским писмима и Саборској беседи забележио је: Богомољци су не нека секта но равнитељи праве вере у Цркви православној. Они строго држе све постове, светкују недељу, уздржавају се од сваке зле речи и хуле... Ни на шта друго се нису хтели обазирати осим на Бога и своју душу. Истакли су начело: Почни од себе!

Унутрашња снага владике Николаја као духовног вође и извора надахнућа овде је дошла до пуног изражаја. Поред народних маса које је приближио цркви, он је надахнуо и духовну елиту српског народа и окупио изузетне богослове као што су били Јустин Поповић, Јован Рапајић, Димитрије Најдановић и многи млађи.

После Октобарске револуције, Србија је прихватила руске избеглице а владика Николај се посебно ангажовао у одбрани и збрињавању Руске цркве и свештенства. Када је Српска црква била угрожена конкордатом између Ватикана и владе Стојадиновића, он је устао у њену заштиту, као што је и марта 1941. године учествовао у рушењу пакта владе Цветковић-Мачек са Немачком.

ПЕСНИК И ФИЛОЗОФ

У делу владике Николаја сажели су се утицаји православних светиња, византијске духовности и културе Индије - мајке свих филозофија. Од 1920. до 1937. године настају његова позната дела: Молитве на језеру и Речи о Свечовеку, затим Омилије које садрже проповеди на четири Јеванђеља. Чувени Охридски пролог – за коју отац Јустин Поповић каже да откако је српског рода није било мудрије, и богомудрије... ни бесмртније, ни корисније српске књиге - садржи текстове и беседе за сваки дан у години.

Мисионарска писма обухватају чак три стотине писама конкретним лицима са одговорима на конкретне проблеме, али имају непролазну духовну вредност. Рат и Библија истиче морални закон од кога зависе хармонија и дисхармонија у природи али и у историји и судбини народа, док су песме из Духовне лире у међувремену стекле право на богослужбену употребу у Српској цркви и певају се у многим црквама и манастирима.

Молитве на језеру припадају најлепшим остварењима светске религиозне поезије:

Господе, снаго моја, како су немоћни небо и земља! И све зло, што људи чине под небом, исповест су немоћи и - немоћних.
Само моћан усуђује се чинити добро. Само онај, што се Тобом храни и поји, снаго моја, пуни се снагом за добро...
На колена, племена и народи, пред величанством Божјим. Падате хитро на колена пред својим харамбашама, а оклевате пасти пред ноге Свемогућега!...
Безумници! Кад вас ваше харамбаше позивају на зло, од кога се и васиона затресе, онда не говорите да сте сувише малени. Само се за светла дела изговарате маленкошћу и слабошћу...

Отац Јустин Поповић назвао је владику Николаја чудотворцем молитвених ритмова и љубимцем вечности јер сваком речју осећа Бога и цео свет: Српска душа је муцала, док се није родио Владика Николај да јој нађе израза – да проговори.

Његови поетски текстови јесу етички, али су и права филозофија:

Од злочина људи збуни се природа и напусти ред свој...
Знаш ли, дете моје, зашто победоносни народ трпи поразе од своје неслоге и раздора, и једе хлеб загорчан сузама и пакошћу?
Зато што победи крвнике око себе, а не победи их у себи.
Знаш ли, дете моје, зашто мајка храни и не може да нахрани децу своју?
Зато што дојећи их не пева им песму љубави но песму мржње према суседу.

ОД БОГА ДО СВЕЧОВЕКА

Размишљања о Богу, човеку и Свечовеку владика Николај обухватио је књигом која је изазвала бројне коментаре и полемике - Речи о Свечовеку. Велике теме којима се бави у овом делу, као да су га посебно надахнуле изузетном поетском снагом:

Оче анђелу и властитељу људи, пробуди нас да би Те чули, кад звезде звоне Твоје име... Ти окрећеш својим прстом точак времена и наслађујеш се бојама времена. Време је у Теби, но не дохвата и Тебе. Ти си присуство, о најближи и најдаљи!... У нама је једно неисказано чуло - хармонија свих чула - што осећа Твоје присуство. Једно чуло над чулима...

У Речима о Свечовеку владика Николај није само песник већ пре свега филозоф: Религија је вечито незадовољство човеком какав јесте, старим човеком, и подстицај за рађање новог човека – богочовека. Религијом човек престаје да буде раб Божји и постаје син Божји. Али праве религије, као ни праве филозофије, нема без љубави: Срце је место где се човек састаје са својим Богом. Бог је изнад свега, а човек је пре свега.

Многе мисли у овом делу показале су дубину његових филозофских схватања, јасноћу и сажетост израза као у народним пословицама или најбољим афоризмима. По томе, владика Николај се може мерити са Паскалом, а у нашој култури са Божидаром Кнежевићем:

Мудар и луд ходе истим путем под сунцем, но бацају сенке на две супротне стране.
Ко први каже истину – за људе је казао лаж. Ко стоти каже лаж - за људе је казао истину.
Историја бележи две врсте хероја, наиме оне који жртвују свој живот своме идеалу и оне који жртвују тући живот своме идеалу.
Ни у чему човек није тако брз као у заборављању свога злодела, ни у чему тако спор као у заборављању туђег.
Човек лакше опрашта своме суседу грех но врлину.
Ако узмеш силом у подне, мораш у поноћ мачем чувати, да ти се не узме. А силом је узето и оно што је законом узето. Јер закон је пајац силе.
О како су потребни свету они који ништа не потребују!

Ова књига уједно је и велика побуна против нечовештва и Европе која је прогнала Христа из себе и од себе. Свемоћна Европа претвориће се у прах, каже владика Николај, ако јој се сруше хришћански темељи. Његов Свечовек у себи је објединио Христа, Буду, Конфучија, Толстоја, Достојевског и Ничеа, изазивајући различите реакције. Док су једни сматрали да у тој књизи нема вере и да је она уперена против садашњости и будућности, други су у њој видели отпор стварању европског надчовека са мачем у руци и слутњу будућности:

«Натчовек одриче Бога, одриче морал, одриче друштво. Свечовек признаје Бога, признаје морал и признаје друштво. Натчовек гледа смисао човечанства у себи, Свечовек налази свој смисао у човечанству...
Они који су одвраћали људе од Господа и златом га заслепљивали, у старости ће слушати клепет мачева на прагу своме... Прво ће доћи глад, какву ни Вавилон није запамтио. Па рат, ради пљачке хлеба, из кога ће се вратити побеђени. Па међусобно клање и паљење градова и села. Па болести, којих се рука лекара неће смети дохватити...»

ПРОПОВЕДНИК И ПРОРОК

Његове убедљиве речи и снажне визије допринеле су да га многи сматрају пророком:
Они који су одвраћали људе од Господа и златом га заслепљивали, у старости ће слушати клепет мачева на прагу своме... Прво ће доћи глад, какву ни Вавилон није запамтио. Па рат, ради пљачке хлеба, из кога ће се вратити побеђени. Па међусобно клање и паљење градова и села. Па болести, којих се рука лекара неће смети дохватити...

Европа је одбацила Јеванђеље, говорио је владика и сада хоће све да поседује: фабрике, земљу, људе, природу. Култура којом се толико дичи постаје културно варварство... Срби се морају верски препородити и уздићи изнад Истока и Запада... Он је то показао и својим примером: када је обнављано војничко гробље у Битољу, наложио је да се обнови и гробље немачких војника јер за Србе мртав војник не може да буде непријатељ.

Уочи Другог светског рата, у беседи за Нову 1939. годину, исказала се сва снага пророчке визије владике Николаја: Ми живимо у сенци челика и дима, у тами и сенци смртној. На Западу постоји жеља за великим западним царством. За великим Рајхом. Први, Наполеонов, пропао је. Други... Мител Европа, такође је пропао. Сада се основа Трећи Рајх... и он ће изазвати светски рат, као и претходни. Али, његова судбина ће бити као прва два...

ДЕСЕТОСТРУКА ГЛАД МОРИ ДУШУ НАШУ

Када је Немачка окупирала Југославију, генерал фон Лер је добио изричито наређење да ухапси патријарха Дожића, митрополита Зимоњића и епископа жичког Николаја Велимировића. Затворен је у манастиру Љубостињи, а када је протествовао против масовних стрељања у Крагујевцу говорећи да је то срамота германске културе и да су Турци били правичнији, пребачен је у манастир Војловицу код Панчева, уз сталну немачку стражу.

Дане је проводио у молитвама за спас српског народа и у књижевном раду. Тада настају његова позната дела Теодул и Српски народ као теодул, Индијска писма, Мудра игуманија љубостињска, Стослов о љубави и друга:
Треба ли Срби да се свете? Не дао Бог! Они који би се светили не би били ни Срби ни хришћани. Јер, Срби немају верске инквизиције у својој традицији. Срби знају да Христос није обећао царство небеско мучитељима, него мученицима...

Национализам српски је универзално хришћански, писао је, никада уски и глупи шовинизам. То је светосавски национализам: уређивати своју кућу и сувишком снаге и блага помагати сваком народу да уреди своју кућу...

Током боравка у манастиру Љубостињи, владика је сестринству манастира подарио својом руком писане Побожне речи и поуке, чије је фототипско издање објављено деведесетих година прошлог века:

Не мање него десет врста глади осећа сваки прави човек у овоме животу, и пашти се да их засити. И то су:
1. глад за познањем истине, 2. глад за правдом, победосном, 3. глад за чистотом, 4. глад за утехом, 5. глад за радости, 6. глад за светости, 7. глад за љубави, 8. глад за миром, 9. глад за животом, 10. глад за Богом.
Као што видите, ми смо гладнија бића него што се споља чини: десетострука глад мори душу нашу.

Током лета 1944. године патријарху Дожићу и владици Николају понуђен је повратак у Београд и Патријаршију ако сазову Архијерејски сабор српске цркве, у складу са немачким плановима. Они то одбијају и у септембру их спроводе у злогласни концентрациони логор у Дахау. Одатле, владику Николаја одводе у Истру да благослови избегле четничке и националне трупе и опет га враћају у логор, а на самом крају рата селе у манастир у Баварској

КАД КУЋА ГОРИ, ПОЖАР СЕ ГАСИ СПОЉА

После ослобођења, владика Николај није желео да се врати у земљу. Неко време је боравио у Европи и 1946. године отишао у Америку. Сматрао је да ће више урадити за свој народ у емиграцији и патријарху Дожићу је то овако објаснио: Кад кућа гори, пожар се гаси споља.

Тамо је наставио свој списатељски и мисионарски рад окупљајући, поучавајући и мирећи исељенике, предавао је на српским, руским и америчким богословијама, покренуо религиозну библиотеку Свечаник за најбоља дела православне духовности и објавио више нових књига: Касијана, Земља Недођија, Жетве Господње, Песме молитвене, Диван, Једини Човекољубац, Први Божји Закон, Рајска пирамида...

Све чешће је побољевао од последица боравка у логору и јавно исказао жељу да буде сахрањен тамо где је буквар учио. Као да је слутио своју скору смрт, онако како је то опевао још у Молитвама на језеру:

Међу угашеним свећама мојих пријатеља и моја свећа догорева. Не лудуј, карах сама себе, и не жали што свећа догорева. Зар тако мало љубиш пријатеље своје, да се бојиш поћи за њима? Не жали што свећа догорева, но што нејасну и димну светлост оставља за собом... Бесмртни Боже мој, погледај милостиво на једну догоревајућу свећу. И очисти пламен њен. Јер само чист пламен диже се к лицу Твоме и улази у око Твоје, којим гледаш сав свет.

Умро је за време јутарње молитве, 18. марта 1956. године у руском манастиру у Саут Канану, Пенсилванија, на чијој богословији је предавао. На вест о његовој смрти у свим српским крајевима звонила су звона на многим црквама и манастирима, служени парастоси и помени. Године 1991. његове мошти су пренете у Србију, у лелићки манастир, чији је био ктитор и задужбинар.

Владика Николај је у себи сажео духовност српског народа са дубоким изворима православља и васељенским границама простора и времена. Написао је огромно и бриљантно богословско, књижевно и филозофско дело које обухвата више од 40 томова и оставио завет свим Србима: Да се народ српски сложи, обожи и умножи...

О њему је остало записано: Владика Николај је био стуб Српске цркве. Сада, после своје смрти, он стално гледа Бога лицем у лице.

Миливој Анђелковић

Овај текст је био основа за драмско-документарну емисију “Владика Николај - први после Светог Саве”. Премијера је емитована на Радио Београду –Други програм на Божић, 7. јануара 1994 - драматизација М. А, режија Јован Ћурић. Емисија је потом више пута репризирана у серијалу “Звездани часови”, као и у серији емисија "Дани Миливоја Анђелковића"" на истим таласима. Аутор је репризу ове емисије чуо и 7. јануара 2011. године, такође на Радио Београду, Други програм.

Текст је објављен у књизи биографских прича «Животописи знамених Срба» - аутор М. А, издање «Златоусти», Београд.


Amika.rs