Amika.rs

Када је машта дошла на власт - 1968. година


Ситуационистичка интернационала

Године 1967. у Паризу су већ увелико деловале две интернационале: летриста (од 1954) и ситуациониста (од 1957).

Летристи су издавали билтен “Potlatch” (Уздарје, Узвраћање), “најангажованије издање на свету” и писали о запостављеним или забрањеним темама, питањима и жељама, дајући њихове исцрпне анализе. “Potlatch” је био покушај да се започне конверзација на нове теме и открије нова представа о друштвеном животу која би довела до наглог прерастања у експлозију и довођења друштвеног поретка у питање

. Ситуационистичка интернационала (СИ) је водила рат са старим друштвом:
“Култура је зомби, политика - вашарска представа, економија - превара, уставна права - документи који та права одричу, слобода штампе подразумева искључивање оног што је стварно и могуће”.Веру, рад и породицу треба да замени слободно стварање ситуација и ново коришћење истинске доколице, вечити фестивал”.

Новембра 1967. године изашао је последњи (30) број “Уздарја” летриста у коме је објављен - Билтен ситуациониста. За разлику од традиционалних револуционара ситуационисти нису тражили побољшање постојећег друштва и реформе, већ тотално уништење потрошачког друштва и стварање новог.

"Револуција свакодневног живота" – како је уједно и наслов књиге Раула Ванејгема, објављене 1967. године - најбољи је лек за болести које нуди "Друштво спектакла" – појам који је уједно и наслов књиге Ги Дебора, објављене исте године.

Те две књиге представљају темељ мисли и тежњи Ситуационистичке интернационале. Њихови радови садрже и немилосрдну и далекосежну критику ограничености и тактизирања целе опозиције и анархиста, а левицу, синдикате и странке су осуђивали због суделовања у постојећем поретку.

По Ги Дебору спектакл се исказује кроз комуникацијске системе, медије, трговачке центре и друге облике модерне технологије који човека претварају у пасивног посматрача. Отуђење је, после капиталистичке производње, обухватило и свакодневни живот и претворило га у пасивност, а мишљење заменило материјализмом и жељом за стварима. Наглашава важност жеља, љубави и уживања, а одбацује жртвовање за будућност. Тражи креирање савршених ситуација кроз које се подстиче машта и критичка свест, а истовремено не заборавља на властито уживање и «машту на власти».

«Изгледа смешно говорити о револуцији», писао је Дебор још 1961. године. у «Упутству за побуну» објављеном и ситуационистичким листу. «Али, свака друга алтернатива је још апсурднија, јер значи прихватање постојећег стања. Реч ‘револуционарно’ је неутрализована до те мере да се данас користи у рекламној индустрији као ознака за најмање промене у увек променљивом свету робне производње; разлог је то што се захтев за једном средишњом, пожељном променом више нигде не изражава.

Револуционарни пројекат данас стоји пред судом историје, оптужен за неуспех и за увођење нових облика отуђења. То јасно говори да се владајући систем показао способним да се одбрани на свим нивоима стварности, много успешније него што су то револуционари очекивали. Али, то не значи да је постао подношљивији. Ствар је просто у томе да револуцију треба поново измислити. И то је све.”

Марксово доба капитализма било је помак од бити ка имати, истицао је Фром. Данас је реч о помаку од имати ка изгледати, пише Ги Дебор 1967. године. Пошто је имање постало свеукупно, оно мора обезбедити престиж кроз свој појавни облик. То нису само обмане масовних медија, већ свеукупан «поглед на свет који се материјализовао». Комодификација је тотална, вели Дебор, свет који видимо је свет робе - и ми више не видимо ништа друго.

По Дебору и сарадницима, илузија свакодневице понуђена кроз робно-рекламни притисак постала је стварност глобалног друштва. Ситуационисти су већ тада препознали презентацију као медијску слику која замагљује непосредно гледање на ствари.

Ми свет и себе доживљавамо из друге руке, као акумулацију призора који, пласирани кроз медије, креирају лажну друштвеност у којој животаримо. Наш поглед је замагљен, нејасан од количине робе која нас преплављује. Фетишизам робе извршио је глобалну колонизацију и нема велике наде у излазак из зачараног круга самосврсисходне производње која је ту само да би дошло до још веће потрошње.

Фрагментарно опажање стварности, парцијално животарење у лажним изборима које више нико не прави сам већ су му наметнути, за последицу имају опасан губитак човекове контроле над сопственом судбином. Ми данас гледамо само слике, одвојени од свога бића, живећи у спектаклу робе чија је производња постала сама себи сврха.

Спектакл је главни производ данашњег друштва, каже Ги Дебор, јер је моменат визуелног ефекта превагнуо над употребном вредношћу. Данас је важно како нешто изгледа, а не да ли користи било чему и колико нам је заиста неопходно. Друштвено-економски замајац капиталистичког система може да преживи једино кроз даљу, све масовнију производњу.

Стварање нових навика је замка у коју сви заједно упадамо као у паукову мрежу, заслепљени бљештавилом спектакла понуђених производа, несвесни робовске позиције у коју лагано клизимо. Зато је стварање сопствених ситуација и амбијента, непреузетих од спољњег света, морални императив освешћеног појединца јер је готово са оним што ово друштво има да понуди.

"Тоталитет људског бића се не испољава радом, чак ни уметничким радом! Рад је фрагментација личности. Декорисати овештале механизме капитализма супериорним условима живљења је велеиздаја. После смрти уметности долази уметност живљења!" пише Дебор у «Друштву спектакла» названом и «Капиталом нове генерације»

Вероватно најтачнија дефиниција како би модерна револуција у високоразвијеном друштву могла да успе долази од ситуационистичког социјалреволуционара Емила Маренсена: „Ситуација ће постати револуционарна онда када студенти не желе више да постану будући израбљивачи, а радници израбљени“.

Током «париског маја» међународни комитет ситуациониста и «Разјарених» прецизирао је суштинске одлике власти савета, тог «јединог облика који није компромитован»:

- Распуштање сваке спољне власти
- Директна и тотална демократија
- Практично јединство одлучивања и извршавања
- Делегати који се могу опозвати у свако доба од оних што су их изабрали
- Укидање хијерархије и независних специјализација
- Свесно управљање и трансформација свих услова ослобођеног живота
- Перманентна и креативна масовна партиципација
- Међународна веза и координација.

"Постојећи предуслови нису ништа мањи од овога, кажу ситуационисти даље. Самоуправљање није ништа мање. Чувајте се свих модернистичких придошлица – укључујући чак и свештенике – који причају о самоуправљању или чак радничким саветима не признајући овај минимум, јер они желе спасити своје бирократске функције, привилегије својих интелектуалних специјализација или своје будуће каријере ситних шефова”.

Ситуационисти су били организовани у интернационалне групе посвећене критици савремености са намером да томе дају максималан публицитет, од агитације до скандала. Пратили су све протесте, побуне, штрајкове и насиља и кроз сагледавање идеја и разговоре са учесницима тражили могућности њихове даље реализације. Њихов циљ није била нека коначна анализа већ да наведу људе да сами проговоре и делују:

“Напишите критику свога статуса и друштва коме служите (чак и кад ласкате себи да сте његов непријатељ) и разгласите ту критику. Ако је снажна, нешто ће се сигурно десити”.

Да то није апстракција и утопијски вечити фестивал и да такви разговори могу да постану светионик побуне и револта показало се у јесен 1966. године на Универзитету у Стразбуру и 1967. година пуна судских процеса студентима и расправа о протеклим догађајима.

Стразбуршка “генерална проба” за 1968. годину

У јесен 1966. године, на Универзитету у Стразбуру, догодила се “генерална проба 1968. године” и постављене основе за њен планетарни поход. Следбеници Интернационале ситуациониста преузели су студентску унију, њена знатна финансијска средства и организовали седмодневне дебате за све студенте.

У понедељак су преиспитивана правила и прописи, у уторак институције и држава која их је створила, затим филозофија и историја таквог друштва, да би до суботе и држава, сви постојећи државно-политички системи, смисао живота, религија и сам Бог, били подвргнути жестокој критици и одбачени.

Одјек је био страховит и цео фонд студентске уније је “спискан” на штампу брошуре Беда студентског живота, проширеног резимеа ових дебата. “Беда свакодневног живота, друштво у целини, механизми којима се оно стално репродукује, сви његови браниоци и лажни непријатељи, ту су по први пут били изоловани и анализирани. И то тако да је свако могао да их препозна у свом окружењу, на својој кожи и одмах испод ње, у улози која му је додељена у “организацији опште пасивности”” – касније је написао Ги Дебор, аутор чувене књиге Друштво спектакла (1967) и редактор коначне верзије брошире.

«Опште је познато да је студент, уз попа и пандура, најпрезреније створење у земљи Француској» - прва је реченица Беде студентског живота.”…У овом памфлети ти разлози (за презир – напом. аутора фељтона) биће демаскирани један по један: превазилажење отуђења нужно следи траг отуђења. Све досадашње анализе и истраживања студентског живота игнорисале су права питања… Фетишизам чињеница маскира суштинске категорије; детаљи заклањају тоталитет. О овом друштву је све речено осим оног што стварно јесте: друштво у власти робе и спектакла.

…Спектакуларно остварење модерног капитализма свакоме додељује посебну улогу у систему опште пасивности… Студентова улога је привремена; то је главна проба за преузимање његове крајње улоге као конзервативног елемента у оквиру робног система... Они су будући експлоататори, пси чувари или паразити”.

“Хтели смо да идеје поново постану опасне”, коментаришу ситуационисти. “Друштво спектакла, преко својих представа о себи и својим непријатељима, намеће сопствене категорије свету и његовој историји. Оно непрестано настоји да нас увери да је све што се догађа део природног поретка ствари, сводећи сваки истински нови развој, који најављује његово превазилажење, на ниво површног потрошачког новитета. Побуна младих против начина живота који им се намеће заправо је само весник, први израз много шире субверзије која ће обухватити све оне који све снажније осећају немогућност живљења у овом друштву, увод у нови револуционарни период.”

У тексту брошуре на тридесетак страница, потом се критикује Де Голов режим, социјалистичке интернационале, самоуправљање робном производњом уместо да се “превазиђе роба, та огромна странпутица у историји”, лажна опозиција која консолидује власт и “полицијски хуманизам”, све идеологије које су увек “оруђе господара”.

Тражи се укидање рада и његова замена слободним активностима јер је то “први услов за ефикасно превазилажење робног друштва”, критика спектакла јер је то “религија капитализма” и “ слободна креативност у стварању свих тренутака и догађаја”. “Пролетерске револуције биће фестивали или неће бити ништа”, каже се на крају брошуре. “Игра је крајњи принцип тог фестивала, који за једина правила признаје само жудњу за животом без мртвог времена и уживање без ограничења.”

Касније, Ги Дебор је открио аутора “Беде студентског живота” - Мустафа Кајати, “најлуциднији полемичар ситуациониста”, док су Дебор и Раул Ванејгем били редактори последње верзије текста.

Беда студентског живота је за месец дана достигла тираж од 300.000 примерака на француском језику. Како је публикација обухватала и приказ стања у Холандији, САД, Источној Европи, Енглеској и Јапану одмах је преведена на 10 светских језика, одштампана у још 200.000 примерака и дељена студентима и другој омладина бесплатно.

Групе ситуационистичких следбеника одмах су организоване на свим француским факултетима и на многим у другим земљама. Сви су они опседали Интернационалу ситуациониста са молбама за упутства о даљем деловању.

Одговори су били исти и пословично кратки: “Делујте аутономно и унапређујте побуну до које вам је стало!”

Већ после шест недеља ситуационистичке активности, на Универзитету у Стразбуру дошло је до таквих промена да су власти то оцениле као хаос и затвориле студентску унију.

Ректор Универзитета, Бајен, новембра 1966. године није се показао достојан свог звања: “Ти студенти су увредили своје професоре. Њима треба да се позабаве психијатри… треба их право у лудницу”.

“Они дају себи за право да доносе дефинитивне судове о политици, друштву, економији, влади, моралу, религији, Богу и да све то одбацују” - закључио је судија Лабадоре у Стразбуру, 13. децембра 1966. године.

Монд, 9 децембра 1966. пише другачије: “Тај добро написани текст систематски одбацује све облике друштвене и политичке организације Запада и Истока, као и свих група које данас покушавају да та друштва промене”.

Guerres et Paix пише у броју 4, 1968: “Велика је грешка потцењивати оно што се новембра 1966. догодило са стразбуршким студентским синдикатом. …Посматрач мора да остане запањен брзином којом се та зараза проширила универзитетом, али и међу нестудентском омладином. Изгледа да су идеје које је заговарала мала група аутентичних револуционара погодиле праву жицу у духу нове генерације”.

“Стразбуршки памфлет је деловао попут детонатора” – потврђују Данијел и Габријел Кон-Бендит са Универзитета Нантер – Париз, током 1968. године. “Урадили смо све што је било у нашој моћи да га што шире дистрибуирамо”.

Били су двоструко у праву. Као што је ситуационистички текст био детонатор за 1968. годину у свету, тако је Универитет Нантер био детонатор за неслућени размах 1968. године у Паризу и Француској.

Миливој Анђелковић

 

Париз, Латински кварт маја 1968.

Жан-Пол Сартр, Данијел Кон-Бендит и Руди Дучке

Остали фотоси - ПАРИЗ, МАЈ 1968.

 

POVRATAK U BUDUĆNOST - Čudnovati juni 1968

Šezdesetosmaška pobuna bila je pobuna ljudi gladnih slobode i pravde, a ne hleba. Ima nečeg dirljivog u želji studenata najskupljih i najboljih univerziteta Evrope i Severne Amerike da pomognu seljacima Indokine, a i svim ostalim potlačenim u svetu. Globalni svet, koji je tek nastajao, rodio je tu neočekivanu solidarnost i omogućio širenje talasa pobune. U Beogradu su studenti tradicionalne bundžije od samog početka visokog školstva.Njihove pobune su deo, ili najava svih političkih meteža, od Majskog prevrata 1903. godine, do komunističke revolucije...

Predrag J. Marković, Politika, 9. jun 2012.


Studentske demonstracije u Beogradu - Wikipedija

Šestedeset osma godina je bila još poslednji trzaj istorijskog strujanja, posle koje otpočinje "agonija stvarnosti". Bodrijarova (Žan Bodrijar - 1929–2007) centralna teza glasi: sve je falsifikovano – društvo i njeni modeli, novac i stvari, stvarnost i mediji, slike i tekstovi, istina i angažman, žudnja i seksualnost. Stvarnost je mrtva, mi smo je ubili, glasi njegovo ničeansko "vjeruju" u beskrajnim varijacijama.


Amika.rs