ВРЕМЕНСКА МАШИНА – десет година после студентских демонстрација 1996/97http://www.SerbianCafe.com / Forum Književnost
Amika - 28. februar 2007. u 04.55 (*.verat.net)
Наградно питање гласи: колико је времена прошло од Велике Шетње студената 1996/97. године?
Сећате се, наравно, то је онај чувени студентски протест после изборне крађе гласова, најпознатији после 1968, када је неколико десетина хиљада студената, свакодневно, приређивало невиђене хепенинг-перформанс демонстрације, шетајући улицама Београда, свуда где их полицијски кордони не задрже. БУКА ЈЕ У МОДИ! ДИСКОТЕКА ПЛАВИ КОРДОН у Коларчевој! Е, тај протест!
Пре колико година? Десет? Знао сам да ћете погрешити! Веровали ви или не, прошло је тачно 110 (сто и још десет) година! Јер Временска Машина ради, све брекће и убрзава, па је однос према протесту као да се збио у давној прошлости. Он се минимизира и приписује странкама на власти.
Студенти су 1996/97. демонстрирали ЧЕТИРИ месеца, месец дана дуже од истовременог протеста мргодне и већ тада уморне опозиције београдске. Протеклих дана, медији су неколико пута поменули годишњицу ТРОМЕСЕЧНИХ демонстрација ОПОЗИЦИЈЕ И СТУДЕНАТА.
Осећате ли финесе присвајања? Једино се нису договорили – коме да студенти припадну? Није то ресор или министарство па да се одлучи у «пакету», то је неодговарајући део прошлости који само Временска Машина може да самеље тако да буде употребљиво.
Видео сам део машинерије ВМ. Овако је изгледао.
Најава: У СКЦ-у изложба фотографија поводом годишњице студентских демонстрација. Очекивао сам негде у центру, не баш у сали Академије наука али у Дому Синдиката на пример. Или у Цвијети Зузорић на Калемегдану, он се лако огради кордонима ако се плаше да ће учесници да се повампире. Али не, у СКЦ-у, што није лоше за почетак, и он има лепих сала.
Реализација: Одем тамо и улетим право међу точкове ВМ. Сале су биле заузете важнијим активностима, хол је зврјао празан да се не заклони поглед на бутике и комерц-активности, изложба је у кафићу. У полумраку, на висећим паноима, око и изнад столова клатило се стотинак фотографија осредњег формата. Да видите већину требала вам је приручна батеријска лампа или, ако сте ваш упорни, лелујава светлост вашег упаљача. Уз гимнастику нагињања над пуне столове садашње студентске генерације.
Био сам уљез, поново илегалац, залудни маторац који нема другог посла него би да се присети неке, ником потребне, прошлости. Како сам био једини који се интересовао за фотосе, новинар Б. који је у заседи чекао неког да направи вест одмах ме је фотографисао као историјски доказ да изложба постоји, да студентски протест није заборављен и да је ту изложбу чак могуће и видети. Од десетак јетких реченица које сам изрекао, објављена је једна, измиксована у нешто бенигно и безопасно, као у бившим временима РТС-а.
Зато вам кажем: сатови које имате, календари које користите, дебело вас лажу. Временска Машина ради и од тих догађања 1996/97. године прошло је тачно 110 година. Или је опет 1997, више нисам сигуран.Pjesnik - 1. mart 2007. u 13.51 (*.bell.ca)
Анђелковићу! Заиста би волио да остали схвате значај и поруку ове твоје истините приче. Јер, како и сам примећујеш о свему се сада (углавном) ћути. Ни трага, ни писане ријечи, ни бунта, бре! Ничега! „И вичу руско ничево и шпанско nada” како би то рекао Црњански.
Декор и фолклор свуда се истичу јер пале.Не воли народ промјене а добро зна да се све промјенило из основа сем илузија које декор и фолклор поткрепљују. Драго ми је да си схватио колико су студенти од покретачке снаге постали маса за пригодни тренутак.
Поздрав од Маљковића.Amika - 1. mart 2007. u 22.14 (*.verat.net)
Један глас, и то песнички, за праву ствар. Био сам уверен да ће овде бити повише оних који су – за читав живот – прошли тврду школу 96/97. Четири месеца када су машта, духовност и креативност студентског протеста побеђивали манипулацију – и ону режимску и страначку. Нешто блиско књижевности, пут ка реализацији оне чувене жеље да „машта дође на власт”.
А шта је остало од тога? Прећуткивање у јавности и мук међу учесницима. Сигуран сам да се не стиде себе у тим данима, можда се стиде себе садашњих? Уклопили су се међу зупчанике и престали да мисле, осећају, верују и надају се даље од сутрашњег дана и новчаника.
JTBZ - 2. mart 2007. u 06.10 (registrovani član)Амика, ово је занимљив осврт. Питам се зашто си изабрао баш 110 година? Поређење катарзи?
Мој стриц, један од организатора студентских протеста 1968. и преговарач са Титом (ко то беше?), могао би, да је жив, да каже много више о тим зупцима него ја, која се тада још нисам родила а 1997 нисам била у Србији, тако да сам и за то искуство ускраћена.
Машина је свуда, код нас зупци вире кроз кожу свакодневице и забадају се у ребра свакога. У уједињеној Европи, зубац је невидљив, као у доба Сервантеса, а против невидљивих непријатеља је могуће борити се само дечјом радозналошћу јер сви они који су упрли прстом у машину одстрањени су вештим захватом.Amika - 2. mart 2007. u 07.14 (*.verat.net)
Могућност поређења катарзи је занимљива, са протестом 1991. или чак 1968. Јер тај четворомесечни протест 1996/97. нека је врста катарзе. Тежина догађања је претворена у апсурд кроз иронију, игру, смех... (Акције «тражења ректора» на пример). Има ту нешто од Дон Кихота.
Ми стварност – када је сама по себи онеобичена - увежбано прерађујемо на уобичајено. Ако је прерадимо у другом правцу – као што су радили студенти – добијемо апсурд као слику стварности. И тиме се ослобађамо њене тежине.
Да Временска Машина не ради само код нас први је сведок ДУБРАВКА УГРЕШИЋ која је дубоко зашла у механизам њеног млевења. У тексту (или књизи?) „Конфискација памћења” она пише:Нова власт, ”посткомунистичка„, преузевши знање од својих претходника-комуниста, зна за високу манипулативну вриједност колективна памћења.
Јер колективно памћење може се брисати и наново уписивати, деконструирати, конструирати и реконструирати, конфисцирати и ре-конфисцирати, прогласити политички коректним и некоректним (комунистичким језиком речено: подобним или неподобним).
Политичка борба је борба за териториј колективна памћења.Од хрватске Временске машине она је побегла на Запад. Да ли се спасла – не знам, бојим се да је само променила врсту зубаца јер и тамо мељу локалне ВМ.
Ivan TB – 2. mart 2007. u 08.00 (*.cglobal.net)
Колико се сећам о томе смо разговарали оне вечери уз ирску кафу, после разгледања изложбе. О шминкању живота против његове воље научили смо довољно и из сопственог искуства. Свака наша биографија са свим кризама и преломним догађајима на крају се увек сведе на свој средишњи, условно речено централни бусен. Све остало што је са стране, ма како било важно, по цену чак и новог корита, на крају се одбацује. Историја се дичи својим балансерским способностима.
Можда и постоји нека нада… против актуелних исправљача, и оних који ће тек доћи, незадовољни учинком претходних исправљача...
Овде се зима наставља, ветрови и мећаве, хладноћа. У Чикагу зима, у Београду пролеће…
JTBZ - 2. mart 2007. u 20.10 (registrovani član)МИ СМО У МАШИНИ
(ЈТБЗ)Ми смо у машини / За рецикловање
Снова / Речи /Минерала /Хемоглобина /Киселина
Вртимо се у добошу /Великог вакума /Додирујући /Звезде и /Наше утробе...Ivan TB – 3. mart 2007. u 20.30 (*.cglobal.net)
У New York-у, часопису за ревију књига, под готово истим насловом као твој, извесни Luc Sante објавио је чланак о новом роману Т. Пинчона под насловом: Унутар временске машине - Inside the time machine. Иначе, роман се зове Against the day и има тачно 1.о85 страница.
Што су Пинчону романи дужи, пише Санте, то су и бољи. Овај се догађа у златном добу пре Првог светског рата и нема препознатљиву фабулу. Направљен је од фрагмената. Можда када се парчићи умоче у много текста лакше иду, као и филе мињон.Amika - 3. mart 2007. u 23.14 (*.verat.net)
Филе мињон се мења, свако доба намеће своје куваре и укусе док фрагменти поседују унутрашњу чврстину елемената и енергију за нове кристализације. Они казују, док мреже – увек условљене, привремене и углавном претенциозне – показују. У рулету света фрагменти играју на све бројеве, док мреже типују на црвено или црно, 31 или 8...Ivan TB – 4. mart 2007. u 07.30 (*.cglobal.net)
Фотографски имиџи могу да буду најкамелеонскији од свих имиџа, изводећи значења готово у целини из контекста у коме се појављују: од величине наспрам гледаоца до позиције у простору музеја, зида или књиге. Велики и сјајни снимци демонстрација из прошлости не би на зидовима галерије ништа боље прошли него у оној неформалној атмосфери кафеа где изгледају као да су испали из породичног албума.
То би могло да се сврста у неку врсту естетског суда. Историјски њихова величина и значај управо су онакви какве смо их затекли тог новембарског поднева. Њихов имиџ прати садржај. Они су можда били велики само у контексту једног времена диктатуре а са њеним падом и нестанком они су се вратили на своје место у CafeIstorija.com...
Ово у себи садржи нешто важније, а то је принцип који сасвим лако може да се примени и на друге имиџе, поготову оне у језику. Клизање описа у различитим контекстима, па и појединих речи, реченица, личности... То изгледа узбудљиво. Текст нека носи, а контекст нека доноси.
Amika - 4. mart 2007. u 23.14 (*.verat.net)Можда је тачнија констатација да су фотографије испале из контекста свог времена јер нису део профитабилне историје. Оне су придављене, па минимизиране да би их окца садашње мреже пропуштала као труње из проточног бојлера.
Међутим, студентска Велика Шетња је део и културне историје, она се «римује» са ситуационистичким акцијама, светском побуном младих `68. и «плишаном револуцијом» `91. Сјај KÖENIG und BRÜDERN јесте прејак, али и његова раширена крила бацају сенку. Кристализација се наставља, а филе мињон згушњава, разређује и мења састојке. Неке метафоре из културне сфере имају шансу да постану део прелазног доба, а можда и саме реалности.Ivan TB – 5. mart 2007. u 08.30 (*.cglobal.net)
Прихватам, играћемо рулет. На које бројеве – 8, 31...?Amika - 5. mart 2007. u 22.10 (*.verat.net)
На бројеве у контексту: 40, 110 и све између.
* * * *** ***