Наполи - Мирјана Ковачевић
Поему ЦРНА ЖЕНА можете прочитати овде
Резигнирана
исповедна молитва
Мирјана Ковачевић: Црна жена, Интерпрес, Београд, 2009.
Зоран М. Мандић
Поема
Црна жена, београдске
песникиње Мирјане Ковачевић
тече “правом” ртамском линијом
непосредне лирике кроз “усеклине и
прозоре” узбудљиве женске молитвене
(Молим Те Господе отрезни ме !!! – увод-
ни мото књиге) исповести, а у којој се
метафоричке фигуре (и рецидиви емо-
ционалне културе) “црне” и “беле” жене
дотичу и секу у истој води вирова и без-
дана осећања. Песма/поема је ту поред
њих, као најсигурнији простор, да се о њу
окаче речима које попут бујице извиру из
свести сазнања - да је од свих игара слика
и антислика у човеку најгубитничкија у
Пандорниној кутији срца игра са демо-
нима. У којој је Нечастиви субверзивно
(пре)цртао “живот по законима љубави”.
приказујући игром сенки и валера, као
на “Ноћној тераси у Паризу” са чувене
слике Ван Гога, њен лицемерни страх
од нестајања.
Песникиња
је “постељу
речи” (ис)користила да пиктур(алатима)
афоризмиране ироније развије говор од
оне врсте песничког мишљења по коме
је та иста иронија немоћна да обухвати
сложеност улоге у: радњама, редосле-
дима, диверзификацијама и рачунима
љубавних ватри и отрежњења. А, све то
у немилој спрези са осећањем света чије
поруке касне, или не стижу, на путу од
срца до ума. На коме жена, у похлепи за
апсолутизацијом ирационалне слободе
тела и душе “стрелца”, уједињењем ерот-
ског и екстатичког у љубави и кревету,
непрестано одустаје од форми и стандар-
да свакидашњег и уобичајеног понашања
и поступања. А, у заобилажењу тог пута,
све зарад одбране култа недодирљивости
неограничене иницијативе ега у
препуштању “грешним” :кушњама, ре-
чима и издајама.
Не
патим, као посвећени читалац
поезије, да је скоро у историји постмо-
дерне лирике имагинативније склопљена
слична “женска поема” и да се иста, по
узбудљивим драматуршким резовима,
чак и на местима дистонација банализо-
ваног ткива текста, може мерити, реци-
мо ради поређења, са поетичким захва-
том Јесењина у његовом Црном човеку.
Ни Марина Цветајева, ни Ана Ахматова,
нису нису унеле у своју поезију толи-
ку количину страсти у (об)рачунима са
нецензурисаном отвореношћу поет-
ског субјекта.
Песникиња
у Црној жени
једнако убедљиво: пева, цмиздри и нари-
че, над песмом, као и над судбином жене,
и субверзивнеемоционалне матрице
црне “пасторке љубави”, без свог блога,
која лаже и изиграва “лажног водича”
покајнице. Жену у “црној венчаници” и у
белини патријахалних песама оца и деде.
Жену, која у ноћи “дроби некакве преводе
италијанских пејсажа”. Жену, којој трне
глава од насиља силине слика и призора
при свакој помисли на Владимира, адре-
су њене “беле љубави”.
Песникињина “црна жена” промиче тамом
Господових ходника и лави-
рината, као сведок-сенка, која
у замци сопствене прошлости
вапи за опроштајем и етичким
васкрснућем. Тражи излазак
из заблуделости “љубавном
религијом” моћне кушње. И
покушава да исповест личног
немира субјективизује песмом,
која жели да буде песма, а не
проста аквизиција сена, или
сна. И, у тренуцима вапа за истином,
окачи је о чивилук књижевности. Без
суфлера нечастивих и покајничких мен-
тора. Без калкулација о томе колико се и
како треба чувати својих речи и њихових
банализованих отисака. Црних и белих –
равноправно.
Црна
жена Мирјане Ковачевић је
портрет жене изнутра, испод коже, без
акни и ограда од свраба алкохолних и
других порока и узбудљивих паралелних
заблуделих радњи. Зато, у овом тексту, и
треба поставити Јесењиново песничко
питање: Да ли је жена невешта душа и
несрећана као цветови? Или, је реч о по-
следици скрханости женског бића радом
његовог унутрашњег гласа, који се огла-
шава испод цилиндра фрустрација, у
самоћи без икога и са парчадима огледа-
ла Јесењиновог Црног човека? Али, и без
одговара на та питања, песникиња Црне
жене је успешно написала исповедну
молитвену песму резигнације у којој се
лирски субјекат, у раскораку између: сна,
јаве и провоктанивне зебње за правом на
различитост, осећа пораженим без наде
у постојање, чак, и принудног оптимиз-
ма о коме је Дејан Медаковић говорио у
коментару своје песме Признање.
CRNA ŽENA
(Odlomak
iz poeme)
.............
Crna žena Vladimire
kosi vinograde
nosila je blizance
kažu da ih nema više
kažu znam lažu
Vladimire i ja lažem
ne samo danas i sad
oduvek sam umela da
lažima izigravam
vodiča
Ustvari bila sam
crna žena
u belini očevih
bakinih i dedinih
pesama
Sada sam opet tu
jesam Vladimire
i znam da i
ti blizu stanuješ
možda baš soba
jedna u ulici
Srpskih vladara
večeras postelju
novu sprema
za moje reči
uobičajenog sleda
Jeste i tebi su pričali
da postoji crna žena
da te voli
da ti nju voliš
da ste srećni
da ste Jedna porodica
Drobim u noci
nekakve prevode
italijanskih pejzaža
toliko slika
prizora
spaljenih mladeža
Trne mi glava
možda mozak
pamti crnu ženu i
njenog ljubavnika
u odelu od somota
koji prolazi
i odlazi
ne pozdravljajući
možda ipak samo
za crnu ženu
nazdravlja
i u kap se pretvori
Večeras ti si
kap Vladimire
ne možeš mi pobeći
kao da si sam
odlučio
da baš ja
moram da te nekome
predam
jesam li ja to izdajica
i koliko sam teška
olovnih sećanja ruža bledih
kameni cvetovi utopljene su duše
u plaveti jednog flomastera
što suši se
kao i novac da li mastan
ili prljav
i da li u tvojim
rukama Vladimire.............
Мирјана Ковачевић