Amika.rs

Наполи - Мирјана Ковачевић



НОВА КЊИГА

Прва страна корица: Радован Мића Трнавац "Поноћни човек"

Фотографија: Милан Балинда

 

ЛИРСКИ АНГАЖОВАНА ПОЕЗИЈА МИРЈАНЕ КОВАЧЕВИЋ

(Мирјана Ковачевић, Салонска промаја, Интерпрес, Београд, 2012)

Мирјана Ковачевић пише кратке приче и поезију. Пред нама је њена седма песничка књига. Претходиле су јој: ДОБИТНИК КОЈИ ГУБИ (1993), УЗ ПУТ (2001), КАКО ГОД ЗАЖЕЛИШ (2003), БЕОЊАЧА БЕОГРАДА (2005), ЈЕЗИКОМ У МЛЕКО (2008) и поема ЦРНА ЖЕНА (2009).

Књига о којој пишемо (неподељена на циклусе, она је – данас је то поприлична реткост – управо то, целовита књига, а не збирка у којој би постојао унутрашњи «рат и мир» на одређени начин структуираних циклуса) – изнесимо одмах наш критички суд – најбоља је књига Мирјане Ковачевић. Њом она коначно показује као је освојила видно место у савременој српској поезији и како јесте песникиња која се ишчитавати мора и на коју треба сасвим озбиљно рачунати. Њене песме не праве никакву промају; оне читаоце носе попут снажног ветра.

Песме су лишене свих интерпункцијских знакова. Понекад, изузетно често, и свих великих слова. И то, функционално говори о сливености лирског те(к)ста. Оно што добијамо мини је поема у којој се поетски збори о нашој усамљености усред роботизоване многољудности, о духовној празнини која нам прети и немилосрдно нас осваја а којој се одупрети можемо само оним најбољим што у нама спи а треба му омогућити да проклија. Поезија сама нипошто није на последњем месту када именовати треба "борце" против онога што нас (само)угрожава и са чим се морамо хватати у коштац.
Прва песма књиге насловљена је – да ли случајно? – са "Крај". У њој се наводи како «живот треба живети по законима Љубави е да би нам родило се Сунце / у недрима»... Песме Мирјане Ковачевић управо и јесу то: поетске творевине складане помоћу закона Љубави, мала песничка Сунца рођена усред самога срца. То појачава њихову изворну лиричност која им, у комбинацији са благом наративном потком (не сме се заборавити како је наша песникиња изврстан писац кратких кратких прича), омогућава да се помало одлепе од тла и узлете ка просторима сновног који су једино право место у којем модерна поезија заживети може.

Четири песме јесу песме-посвете: "Кад мастило сазри у крв..." и "Песма о Бранку М." Бранку Миљковићу, "Ехо" Весни Парун, а "Пријатељ – непријатеља" Дари Секулић. Две песникиње и један уклети песник. Поезија Мирјане Ковачевић је њима омеђила поетски простор којим је наумна и сама да се креће. Никако није у питању огледање, већ само песничко сродство без којег значајне поезије нипошто не може бити. Ниједан прави песник се не саморађа.

Као ни у ранијим својим збиркама, Мирјана Ковачевић без зазивања, апострофирања и упитних реченица, често реторичких, не може. Прво показује њену блискост са оним што је окружује и о чему пева, а друго указује на њену егзистенцијалну упитаност пред светом и, не ретко, њен страх да би зло које се надвија над нама, али и борави у исти мах и у нама, могло да нас сасвим препокрије и онемогући да хумано које носимо и које нас носи реализујемо на прави начин.
У збирци је непрекидна смена граматичких лица. Тако се опевано сагледава из најразличитијих углова и слика која нам се нуди постаје многолика и потпуна.

Ретке су риме. Честе анафоре, рефренски стихови, лирске "формуле"...
Једна реч могла би бити (потенцијални) неологизам – «дародневница». Најфреквентнија реч у читавој књизи није ни именица ни глагол, већ придев – «труо». Ништа није случајно.
Лепе су, са своје метафоричности и функционалности, функционалне метафоричности, две синтагме: «језика слепог» ("Молитва") и «седа хаљина» ("Пријатељ – непријатеља").

У самом срцу поезије Мирјане Ковачевић, сасвим очекивано, разнородне су, песничке слике: «Језа је ноћ коју свет слуша» ("Кад мастило сазри у крв..."; ова слика окренута је наглавце: ноћ би била та која би могла нас, метонимијску – језу, да слуша пре но што бисмо ми – опет метонимијска језа, постали ноћ, језни трепет нашег устрашеног живљења, коју други ослушкују); «нека се ни шум не чује / нека тишине постану громови» ("Жива вода"; оксиморонски "распоред" семантички антиномних слика); «ко ће преживети / ову распродају душа / претњи и молитви» ("Глас"; јадна је земља у којој су и претње, па и молитве, градативно, надјачале душу, макар да се и о распродаји ради: најпре се продаје мање вредно; осим ако је о обездушеним реч: они и немају душу коју би распродати могли); «Сунца сенка / сад штрчи / као отворена рана» ("После првог септембра"; најпонорнија слика читаве збирке, једна од најпонорнијих коју свеколика савремена српска лирика има); «упорно коњи пролазе / међу два потиљка овог језика» ("Потрага за насловом"; песнички „доказ“ како је наша песникиња ишчитала и савладала надреалистичку поезију, као и ону на њој надограђену, и из ње пробрала оно што је, по њој, било најбоље и што је несумњиво преживело крај – ако се надреалистичка партија до краја одиграла – надрелизма); «дише небо крилима» ("Сан"; несумњиво, најпоетичкија слика «Салонске промаје»; стих-песма); «откуцава страх испред прага / а иза страха праг очима трепће» ("Очи које пишем“; гротескност ове слике говори о апсурдности света унутар којег бивамо); «обешен облак лудује» ("Песма о Бранку М."; ово је прва у серији хуморних слика којима ова поезија обилује; други пример налазимо у „ветеринарској“ слици песме „Шетач“), «да опијена сванем / међу јагањцима / цветна срца» (Исто; још један лирски метафорички пропламсај); «наше је гнездо / песма» ("Исповест"); «ветеринар избија зубе вестима» ("Шетач"); «године свлаче душу» ("Успомена"); «не сања песма / песма себе пева» ("Истина"; поетичка слика, попут оне, раније наведене, из песме „Исповест“); «на поду / је седела књига» ("28. 3. 2006"; персонификован, хуморни, „опис“).

Памтимо, морамо да запамтимо, поенту-крик песме "Глас": «земљо од земље / отуђена!»
Искошеност / „помереност“ поезије о којој пишемо илустроваћемо само насловом једне песме „Очи које пишем“: није реч о очима о којима се пише, већ о оним које то саме чине.

И раније је у поезији Мирјане Коваћчевић било несумњивих критичких тонова. И раније је њена поезија, бар делимице, била и ангажована. Сада је она, у много већој мери, и једно и друго. И критичка и ангажована. Њена ангажованост је, максимално поетски функционално, симбиотички срасла с њеном лиричношћу. Остварен је особена лирска ангажованост. У нашој поезији готово све је или – или. Мирјана Ковачевић показује како је могуће и и – и.

Душан Стојковић

Објављено у часопису "Савременик" 2012/13. године

Опесмљен пешчаник времена

( Мирјана Ковачевић: Салонска промаја, Интерпрес, Београд 2012.)

Загонет назива- наслова нове песничке књиге, поетесе која се већ уврстила у млађе савременике чије дело изазива позорност, « Салонска промаја» , тешко да би индиковао расплетено мотивско разнословље ове- одмах да се изјаснимо- врло успеле, чак и социо- психолошки « слагалице». Мирјана Ковачевић- то опет доказује – је у основи « тумач « свог ( и нашег) времена. И то по више приступа: као оспољено, а ипак интровертовано биће , затим као « мислеће» друштвено биће- све до космичких паклених кругова, па и као модеран, сензибилисан поета склон, како би бартовци рекли, « онеобичавању» поетског говора. Елиптични, згуснути искази, дубока седиментација говора, ројевита асоцијативност , али, што је најуочитије готово монашка посвећеност канонима « свете» Поезије, тешко да ће и једног поезији достојног читаоца оставити равнодушним! Још је премудри Пиндар у « Пословима и данима» знао да каже: Много ћу с мало казати речи, јер песничка вештина моја ми брани да говорим надугачко и нашироко као...песници докони. И ова нова песничка књига Мирјане Ковачевић ваљано ће запослити, правог наравно, читаоца, а још више тумача њене поетске речи.
Приступ белешци о нашем читању требало би да, како записа Пјер Ламир, да отвори баш ту « поетску дубину» упућујући на онај рефлекс и « шум» протицања живота кроз поетско- интимни хронос живота једног осетљивог , ућутаног, али, у основи – пркосног интелектуалца. Индикатив са « салонском промајом» је, такође, замка; у овој поезији дамара, у ствари, лично, али и национално, па и универзално срце одговорног човека!

« Слово», праворечено реч и песма, каже Мирјана ( песма Цензура) « као жижак/ у кандилу душе осветљава». Етичност истура пред тривијалност свакодневнице ( Мотив свакодневнице , наравно с неповољним конотацијама!), кад одрешито каже: да жели « песмама да међу зида(м)/ између злотвора и праведника». То двојство, иначе, као мисаона контрапунктална вертикала, попут наравно клепсидре, струји кроз све мотивске кругове: војевање за смисао Мене и Света, надвлачење са « крпежом» малограђанског мира, шаренило црно- белих « коцкица» љубави, извлачење живота из « трица и кучина», навика и пристајања, па све до бритких рефлекаса на « страшне Арнауте» ( Песма После првог септембра») или виђења глобализма као « тунела универзалности» ( Песма Пинокио ). Срећом – постоји, ето спасоносна Песма! Мирјана готово узвикује « Наше је гнездо песма «! ( Песма Исповест). А шта је па та « Спасоносна» песма? Она ништа, у ствари, « не тражи... нема жеља... Она себе пева», каже у песми Истина. Она је и « сочиво у ноћи», али, нажалост, « никога нема/ да чује како пева» и да реши ту « укрштеницу бола»... Можда само тај « зелени клавир» што « буди пролеће» ( Песма Песници).

Поетеса Мирјана, судећи по двема посвећеничким песмама, још разгорева солилоквиј принца српске поезије, Бранка Миљковића. Она му је и достојна пратиља јер пева душом и, истовремено је и хармонизована с модерним сензибилитетом и вокабуларом поезије « данашњег дана» , али и са оним чиме се и велики Бранко отиснуо у статици времена заустављеног лепотом и, још више, загонетношћу једне непатворене поетске лексике. Кад Мирјана каже да « заборављена деца плачу»... а « у кавезима више нема места» или – у песми Јарбол – да « нову књигу/ ждралови црни певају» и да су « остављени трагачи за златом» или кад, само натукне фатализам дехуманизованог града, кога ће « сломити град» , па ће и « небо вечно надгледати « ( Песма Сестре ) , па кад се чак и стоицизам мајки која је « смрти рекла хвала», или детронизоване љубавнице која, од сивила живота, чезне за кутак топлине нечијег загрљаја- све то роји, баш као њено « сазвежђе јаве» ( Песма Сан. Један датум), читав калеидоскоп филозофски опоетизованог свакодневља! Да, свакодневља јер – с њим се осетљиви човек, поесебно поетска душа, хрве као са Луцифером. У песми Торпедо Мирјана каже: да плеше « као последња капљица кише» и то у « безгласју ума / над стварним људима» и « плачем све мање/ и ћутим све дуже/ и мислим све мање».

Мирјани Ковачевић заиста « дубоки вир/ светли у оку». У песми Просјак стиха поезија је « Свевишњег искра», док у песми Поетеса, као и светлоносни Црњански жели да проговори речником « умиљатог суматраизма» . Од црних и белих поља је та животна скривалица, посебно за човека који како га осимболи Мирјана у песми Маске као мрав « кроз пустињу шета / носећи на грбачи/ човечанство!» Привидна интровертованост у поезији ове сензибилне поетесе носи, попут олује, својеврсну бунтовничку грмљавину. Не једном ће – требало би бар - да « умилни говор поезије»- затутњи речником свакодневља. «Ко ће коме/ чувати леђа данас» , « зауставити црне коње», « пресвући ће се кловнови, ипак ће « пуцати струне»... Чак ће и песма добити отворено значење у наслову : Храбро! С правом се може рећи да у овој невеликој песмарици нема « умиљате поетике», чак ни кад су две « светиње» у питању: Ја као интима и Љубав као Ја. У песми Веза опоро ће зазвучати аутоклетва: да постоји чак « одмазда стихова из душе» па и « то празно голо ја «! Готово до пароксизма доведена је горчина сазнања. Песникињи је « огледало ишчупало срце» , а « зрно човечије је труло» ( Песма Зазубице). Готово вапајем Мирјана позива да се « ослободи сан» и да човек човеку дарује « срце ново/топло» ( Песма Молитва). Њена запитаност је, дакле, усмерена чак и на спасоносну Песму јер « О чему желиш да ти пишем песму?» Да ли Ти- Ми знамо а прећуткујемо и оно што, као и сви ми, протиче кроз клепсидру свакодневља : болове прећутане, гомиле веша, питања « шта је легалитет и легитимитет», а шта спонтаност, кад човек има потребу да, једноставно, само « лешкари» поред Неког ( Песма Колега)...

Тематско- мотивски «састојци» ове поетске књиге заиста се не дају лако, макар инструментаријем површне анализе, означити у неком систему. Стога смо се и одлучили да их, не спектрално, већ као ритам и шум времена симболишемо метафором пешчане клепсидре. Појам « промаје», све једно кроз чије и какве просторе дува, означивач је одређене бифуркације. Јесте овде итекако « промаја» : све је некако узгибано, померено, подложно кретању ка неким новим и необичним значењима! И доведено – јер Dubito ergo Sum – до отрежњујућих антиномија. Мирјана је, пре свега, песник јаке, разгранате мисаоне елаборације, а одликује се скрупулозношћу управо тог пиндаровског типа. Кад у песмама Оброк или Решето каже да јој « мозак једе небо», а подругљиво подсећа на « макароне речи», « турцизам туриста», затим се поигра и с оним сервилитетом « Поклони се и почни», све то захтева прави и стрпљиви « лов» на дубље асовијативне корелате, па је семантика овог рапсода баш оно о чему Минковски рече: да морамо да кренемо и у читању и разумевању, али и тумачењу по траговима « лексичке средине из које ти искази потичу». Дакле, из контекста. То би била и најзначајнија препорука за читање ове високовредне поезије: да се њено стилогено, али и значењско- мотивско језгро тражи у синтаксичком контексту, ergo, сложеним « чвориштима» из којих свежина и лепота ове поезије, иако је најчешће с горким плодовима, изгранава! Чак и песмољубне посланице Непознатом од жене опхрване одурним свакодневљем. Можда је као у песми Ехо или Камена жена наша поетеса « откључала грло / за светлост», иако је хтела да буде жена « оклопа викиншког/ што говори(ш) између Вивалдија и Чајковског?

Нема разлога да песникињи не поверујемо да је « њено језгро уточиште стварности» и да пише да је « не прегази сан «, а спас потражи, као сви следбеници « Оног живота» с којег се пало у тамницу живота ( Познат је фројдовски « повратак», Regredum ad Uterus , у сигурност праживота!) управо у нирвани прихватања судбине. Неће Мирјана да « штуца стихове « ( Песма ) ; она хоће да јој « мастило сазре у крви «, па упућује вишеслојну поруку елегантно – опорим стиховима

Мој отац и ја
садимо кућу
правимо зимницу
од огледала
Ознојана властела
тупи зубе
Данас је (ипак)
диван дан
родило се сунце
у недрима

( Песма Крај)

Као човек- жена Мирјана је « заробљена у тело» из кога « извирује». Али, није баш тако: сваки упитник, па и у песми, у ствари је побуна! « Има ли наде» чак и ако Стеријини « подољупци- кесољупци» « транспаренте ди(жу) ка небу»; где је « пропагандна стварност», још « плачу сеобе», а по « божурима» прашина пада? Земљо- готово давичовски грми « мирни медитатор» Мирјана- « проклетих службеника/ гладних сељака и успутних невести», где се и душе « распродају», а « земља од земље отуђена» ( Песма Глас ) . Многи делови ове песмарице жене « с викиншким оклопом» тек треба да одјекну у стварности, а и у душама истинских родољуба.

Новом поетском књигом као да започиње једно, бар тематски иновативно раздобље ове врсне песникиње: раздобље зрелог, итекако ангажованог интелектуалца и уметника. Зато и нећемо да верујемо- желимо, заправо, да је стиском руке чак охрабримо да настави – да је, како се вајка, захватила клонулост па су је « уморили стихови», али пре свега « манипулатни, лилипутанци и лажови... различити полови и правци, путеви истока и југа, блискост с људима»... Онај ко маестрално испева стих « уморила ме сазвежђа јаве» , није случајно- јер у поетском језику ништа није случајно ако је а овде јесте то језик праве поезије- читаво средиште гравитације усредиштио на лексему « сазвежђе» , питањима дао значај правоверја, а чак и тај одурни живот свакодневнице посуо дискретном позлатом чисте поетичности!

О Ђурђевдану 2012. Покајничко брдо ( Велика Плана)

Др Миодраг Д. Игњатовић

Текст објављен у часопису « Багдала « ( бр. 492)

 

Глас

земљо!
што транспаренте
дижеш ка небу
пропагандна стварности
умишљених болести
има ли лека

без мора другачијег грба
и заставе у миту снова
понору бољих
надгласаних од костију
и важних победа
има ли нас

У плачу сеоба
подељених истина
рекламираних малина
и прашњавих божура
вреди ли смрт у твојим недрима

земљо!
проклетих службеника
гладних сељака
и успутних невести
кажи шта треба

ко ће преживети
ову распродају душа
претњи и молитви
да ли нас чујеш
како треба

земљо од земље
отуђена!


Оброк

Мој мозак једе ноћ
Ролат препуњен
Упитницима и вирусима
Дана овог лета Господњег
Дубином вира запете
Усковитланог даха
Простора

Мој мозак једе ноћ
И не пита хоће ли
Сванути икада и где
Не пита никога
Нити је ико битан

Мој мозак једе ноћ
И све ће појести
Бестрага
Али он никада
Никада неће бити сит
Дана овог лета Господњег
Док траје равнодневница

Ехо

за Весну Парун

може ли горети гора
том жилом крвавих птица
што нежности препуштају
другим женама можда љубавницама
ко ту вири иза ормара
ко откључава грло за светлост
ехо испрекидан амуровим стрелама
бежи са запада
бежи са југа
хоће ли те смирити море
ти вали и шумови жира
носим твој глас међу пршљаном
да проговори и камен би хтео
ти си та жена
оклопа викиншког што гориш
између Вивалдија и Чајковског
у гласовима пријатеља

Мирјана Ковачевић

 


Amika.rs