Наполи - Мирјана Ковачевић
ЗАБОРАВЉЕНА ОСЕЋАЊАИван Сокач, « Молитва за јутро», ауторско издање, Београд, 2016.
Ако би пошли од наслова, али само од наслова књиге из популарне психологије, « Пут којим се ређе иде », Скота Пека, онда би свакако уочили да предмет интересовања свестраног уметника Ивана Сокача у књизи « Молитва за јутро », јесте посебан пут до извора, можда оног о коме говори једна друга књига, Светог Николаја Жичког « Молитве на језеру « .
Склонији филозофском умовању, бавећи се различитим темама са акцентом на мотивима кише, снова, тишине, очајника, писац Иван Сокач нас уводи у свет лиризма. Као неоромантичар жели нам « отворити своју душу «, « подредити слушаоца свом осећају живота, показати му шта се отворило пред песником у непосредној интуицији бића» ( Жирмунски).
Говоримо о лирским записима, кратким причама неуобичајених контраста у запажањима и осећањима између ноћи и дана, црног и белог.
У краткој причи « Тишина» памтимо мисао « Човек увек припада онда када осећа највећу слободу».
Рођен у Београду, Иван Сокач веома добро бележи, скицира атмосферу велеграда, градски амбијент. Али, у потрази за светлом, за сунцем и јутром не оставља простора да преовлада бука, трулеж, дим из ауспуха, крици очајника, грешника или напаћених стараца.Проширује круг локалитета и у причи « Балканска душа» смешта, нас, становнике градова, под « туробно, балканско небо, који са собом вуку кофер туге и беде...»
Често поставља питања, као например « Где ми то идемо да ми је само знати». Промишља веома стилизованим језиком и често препушта читаоцу да се замисли и сам потражи одговор у сопственом бићу.
Све оно лоше, несвојствено човеку , аутор књиге « Молитва за јутро», наговестиће и отворено исказати без замуцкивања. Интересантна је прича « Морнар». И она поставља питање вечности, « морнар вапаје других не чује», « где живот икада бејаше ту се и вечност настани».« Молитва за јутро» је збирка прича у којој писац ставља неправду на један тас а правду на други. Али, он не суди. Стално разлаже и веома прецизно сенчи остварујући и отварајући различите углове гледања. Очекивања читаоца могу некада бити изневерена али песник пре свега, тежи да оствари мир у срцу, и зато не бежи од искрености у изражавању осећаја и када је у питању страх или када описује обилазак манастира.
Као композитор и кантаутор, веома добро зна да су ритам и мелодија неопходни да би прича била целовита и да би реч могла да се чује чак и ако се не изговара. Можда прича « Камен» најбоље осликава аутотентичност ових прича као и филозофски ноту којом је свака прожета. Метафора камена је од памтивека позната у историји као и у уметности, од Вавилона, мита о Сизифу... Од камена су настала прва оруђа али су се у њима исцртавали и први цртежи. У причи « Камен», говори се о стази која је пуна камења о која се човек спотиче. Је ли то живот? Као да се питамо док ишчитавамо причу. « Ако је стаза пуна камења онда ми нема друге но да се о њих спотичем и тескобно корачам даље», поручује аутор. Међутим, на крају приче долази до сасвим неочекиваног обрта и увиђамо да ће све отићи у заборав а оно кључно питање остаје « Или ћу се и ја можда у камен претворити». Запитаност на крају многих кратких прича које читамо, управо открива вештину причања приче.
Књига « Молитва за јутро», за нови дан, за све ново и добро у човеку, отворена је за читања и ишчитавања свима који желе да верују, који су изгубили наду, као и онима који су се ужелели мелодичности лирике заборављених осећања. Треба напоменути да је Иван Сокач аутор и две збирке поезије. Своју књигу « Молитва за јутро « управо и завршава с песмом посвећеној супрузи Весни. И на самом крају цитирајмо почетак књиге коју отвара прича « Јутро»
« Опет је јутро. Нови је дан и све је чисто. Да га не упрљамо само, да остане баш такво, исто...»
Мирјана Ковачевић