Наполи - Мирјана Ковачевић
ЖИВИ ИЛИ МРТВИ - нови роман
… Београд је био као орах који сам добио од несрећне старице. Сакрио се сам у себе после свих бомбардовања која је преживео. Љуштуру више нико није могао да скрцка али ни до плода више нико није могао да допре. Да га макар проба. Некада су улице у свим деловима града биле осветљене само Месецом али и он је био довољан да се деца крај прозора обрадују и одговоре му својим ручицама које машу иза завеса. Да ли је у реду поставити питање шта се десило Београду? No comment.
... Недељно поподне, са Сунцем у друштву, мирном реком иако десетине људи пролази поред мене, приуштило ми је ретко задовољство. Заиста је јесења гардероба шуме најлепша. Бојанке су за децу и ја сам бојио свој дан топлином и спокојем поред највећег блага нашег града.Сплавови су се низали један за другим, интересантних облика и уређених тераса, мамили су шетаче да седну, да предахну. Претпоставио сам да ћу Милоша чекати пола сата. Већ сам утрошио двадесет минута на лагани ход. Угледао сам сплав наизглед неприметан међу мноштвом осталих али одлучио сам да изаберем баш њега. Назив је био Коко. Нисам разумео зашто али нисам ни размишљао о имену сплава. Ушао сам неприметан, сам, изашао на терасу. Удобне две фотеље и сто од трске.
смс: Сплав се зове Коко. Чекам те.
смс: Ок.Имао сам наочаре за сунце које сам скупо платио и о којима сам водио рачуна више него о табакери. Сео сам, поручио фанту и заборавио на Милоша. Природа се непојмљиво суочава са нашим душама док јој извлачимо жиле које теку кроз њене боје, облике, мирисе и сјај. Невероватна је њена светлост којом нас храни. Небо са облацима који пролазе не питајући да ли треба да се зауставе, не питајући да ли их видимо. Једноставни и слободни. И Сунце које игра своју игру и говори непознатим језиком који је свима разумљив.
Дошао је. Био је одушевљен какво сам место изабрао за одмор. Одмах је узео мобилни телефон и почео да фотографише , небо, шуму, воду. Питао сам се зашто само не попије тај коктел,најлуђи који је је могао бити спремљен за њега, баш у том тренутку. Али он се занимао фотографисањем, онда је почео да се смеје. Чак ме натерао да урадимо и селфи. У тим моментима ништа ме није могло померити. Смејали смо се док нисмо почели да пратимо Сунце и његову путању у трајању од два сата.
Не сећам се шта смо причали, вероватно нешто неважно. Било нам је добро. Заборавили смо на хитну помоћ, развод, Славицу, мајку...Два остављена мушкарца са најлепшом девојком. Звала се Природа.
Као да се отимамо о њу, било је тренутака када смо желели да буде само наша. То су били тренуци тишине, када речи које изговарамо постају сувишне, превише бучне, узнемиравајуће за Лепоту.
Мислио сам да ми је потребан људски глас. Била ми је потребна Она - створена пре мене и која ће ме надживети...
Мирјана Ковачевић