Amika.rs

НАСЕЉАВАЊЕ ВИЗ@НТИЈЕ


СУСРЕТ СА ПРЕКОБАРЦЕМ

Дан је већ одмакао када се Прекобарац појавио на дну главне улице: мали, сиви облак који се љуља и загледа около.

Зграде и улице су биле у изградњи, још грубе и као провидне. Зидови од цигала са побеглим млазевима малтера, привремено обојене зграде и празни простори за будуће тргове и фонтане. После свих пустоши и рушевина које је Прекобарац видео, ово му сигурно изгледа нестварно – нешто се гради, будућност ипак постоји, мислио је Амик.

Град је изникао одједном, поред и око Амике који је одувек био ту, Добио је име као и Амика, по локалитету на коме је саграђен, а коме је Амика дао име док је он сам још био безимен. Врзино коло истине, змија која гута свој реп гоњена нагоном да улови суштину приче. Амикарсов тлоцрт и визије капија стварале су се у складу са Амикиним жељама, као да их је лично градио. Или су његове жеље улетеле на магијске колосеке онога што треба да се догоди? Тек, после неколико дана хаоса и хујања елемената око њега изникао је град – Амикарс.

Како сада отићи? - питао се Амик. Вратићу се, али... Са којим сазнањима? Са каквим сликама у дну очију и сећањима из тог непријатељског света сурове климе, помахниталих животиња, преживелих али зато подивљалих и увек гладних људи, из хаоса елемената? Морао је да оде да би поништио ту муклину око Амикарса, да сазна шта се изван града заиста догодило. Гласине су биле различите, ретко пријатне и лепе и морао је да сазна истину о свету и пренесе је међу ове зидове, као чврсто упориште за будућност. Да као змија прогута свој реп не би ли постао поседник неке истине. А она је, знао је, сплет различитих прича које се мешају и настављају једна на другу, као недовршене улице и тргови Амикарса окруженог хаосом у коме и изнад кога влада недодирљива геометрија и механика звезданог неба.

Део тог света, његових страхота и истина, сада је доносио Прекобарац, љуљајући се главном улицом. Застајао је поред излога загледајући шарене поруке сигналиста, нове текстове и књиге, зауставио се пред Ареном и гвирнуо унутра, проверивши штапом чврстину њених зидова. Амик је затрептао ишчекујући али се ништа није догодило; виртуелне куле, колонаде и пролази до централног круга наставили су да ледбе, нестварни и реални у исто време.

Поред њега Раде је проучавао мапу дунавских обала, убадајући врхом оловке и мрмљајући себи у браду. Он се неће вратити, мислио је Амик, остаће да провери снагу магије оснивања града. Рарс, или нешто слично изнићи ће на великој окуци Дунава коју толико загледа, тамо где су пре свих времена владали риболики богови лепенског света. Њихова моћ је остала у песку и води, а велика жеља је абракадабра која их буди – ко то још може и сме да нешто хоће осим њих?

Прекобарац је био пред улазом и Амика се изненади – био је ситног раста, сав урастао у тогу боје дима. Застао је зачуђеног лица налик на издужени Месец са музејских слика. Његов старински штап са много дршки на врху почео је да куцка около као да се плашио да ће све ово нестати у виртуелној магли заблуделих чипова.

У соби, Раде се исправи и одгурну мапу: - Ево га, долази. Није заборавио договор.
Амик га погледа, седео је леђима окренут прозору и склапао мапу. Знао је за ту Радетову моћ али га је увек изненађивала: видети непосредну будућност других, али не и своју. Зато је толико дружељубив, помислио је Амик. Уз друге, он наслути и себе...

Раде тако и мене види, схвати Амик у истом трену. Проже га хладноћа, просторија се заљуља а неки други Он одлебди у блиску будућност. У оно што се још није догодило а већ је било ту. Он се напреже да те две личности поново обједини, најлакше преко госта који је био пред вратима.

- Хоће ли нам се...? – успео је да пита а Раде је знао који је то изостављени глагол.
- Хоће – рекао је Раде. – Само...

Врата се отворише, онај други Амик нестаде а Прекобарац својом наизглед ситном појавом испуни просторију.

- Ово је Прекобарски – представи га Раде и предухитри Амикин поздрав: - Бићемо на «ти», зато одмах...
- Добро дошли – заусти Амик и исправи се: - Добро дошао, Прекобарац! Раде ми је причао о вама... о теби... – и ту се коначно заплете и заћута, загледан у госта.

Прекобарац спокојно спусти своје рожнате очне капке у знак одобравања, а изгледа и поздрава. Његове кожасте усне се благо отворише.
- Ххај! И мменни... – проговори грлено, муљајући сугласнике.
Раде се није збуњивао, био је то његов тренутак превођења садашњости у будућност, у будућу присност.
- Три мускетара! – узвикну он убеђено и једном руком тресну Амику по леђима а другом Прекобарца по рамену.

Амик посрте и прогута нову реченицу. Радетову другу руку одби заштитна енергије тоге и одгурну уназад.
- Тхрри мускеетахрра? – запита Прекобарац као да се присећа нечега што је некада, одавно, знао. – Билло их јеее...
- Наћи ћемо и четвртог! – предухитри га Раде новом тврдњом. – Сам ће доћи...

- Види, види – Амик не издржа. – Блокирао те гост! Ниси знао да ће те њeгова тога...
- Знао сам – осмехну се Раде. – Али другарски гест је важнији... Искључи ту скаламерију – обрати се он Прекобарцу – овако не могу ни да те клепим...

Прекобарац набра образе, усне му се благо развукоше у невешт грч осмеха.
- Не вхредии – објасни он. – Тхрресннуће те штаппп. Дхругахрстввво нијее пхрогхрамихррано...

- Доста тих кафанских нежности – Амик најзад дође к себи. – Кафа се хлади а пиће загрева...

Раде се одмах смести за сто, Прекобарац такође уз ситно трептање а онда седе и Амик и загледа се у Прекобарчеве мале, светлуцаве очи које су толико виделе и понешто знале o далеким и блиским земљама и просторима изван Амикарса...

Миливој Анђелковић

Шири описи Прекобарца прибављени од:

Амика

Радета Б. В.

Шанкера кафића «Код Капије»

Из полицијског досијеа

ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ:

Удружење будућих насељеника Византије, познатије као Удружење Без Адресе, скраћено УДБА, због разноврсних активности и поверљивих разговора у њему, пресељено је на непознату адресу.

Ако га нађете, јавите нам имејлом, да га боље сакријемо.

Ако хоћете да им се прикључите, и непоколебљиви сте у тој намери, јавићемо вам где је.

Ако сте пролазни посетилац, биће нам драго да свратите, погледате и - одете...

БОЉЕ ДА ВИ ПОСЕТИТЕ УДБУ, НЕГО УДБА ВАС!

Ако желите да посетите Удружење будућих насељеника Византије, познатије као Удружење Без Адресе, скраћено УДБА, потражите га у Амикарсу или се јавите имејлом, припремићемо све за вашу посету.

Излазак из АМИКА(рс)-а у Но(Ви)з@нТ


Amika.rs