НАСЕЉАВАЊЕ ВИЗ@НТИЈЕ - ЧУВАРИ ЈУЖНЕ КАПИЈЕ
BRANISLAV GUZINA: ZIDAM, A ŠTO DA NE
Opet zidam.Intenzivno.Ne, to nije kao u snu, neobavezno i moguće bez obzira na sadržaj i okolnosti.Iako to moje zidanje pripada na neki način snoviđenju, ono je ipak realno.Nema tu nikakve povezanosti sa čudom kao uslovom.Šta ima čudnog u tome - zidati kuću?Koliko je samo kuća podignuto?Mnoge su veće i skuplje od ove što ja hoću da zidam.I zato, to nije ono verovanje u san na koje svaki čovek ima pravo, što je njegova privatna stvar, to da li će ili ne da poveruje u realnost sna.Moje zidanje je stvarnost, ili bar realna mogućnost.Potpuno.Mada moram da žurim, nije mi ostalo još mnogo vremena.Uznemirava me to što sam na samom početku.Tačnije, tek treba da počnem, mada sve već znam, i mesto i kuću, kako će izgledati, sve.Tačno je da nemam novaca.Onoliko koliko mi treba za život, to da.Ništa ne pretekne.Ali zašto?Život je tako nepredvidljiv! Zašto bi bilo nemoguće da se do proleća nešto ipak dogodi, nešto značajno, što bi...zašto da ne?Evo, lišće već žuti i dole pada, i gotovo da će prvi sneg, pa i Božić nije daleko, a do Svetog Save je tek korak-dva, i tu je već i proleće,ne?A život je toliko...zašto bi bilo nemoguće da ja u martu recimo,ne pogodim tu livadu na kojoj treba da zidam?Jer ja sve već znam.Do detalja.I baš to što sve znam je toliko uzbudljivo da ponekad pomislim (glupost, naravno) da sve tako ostavim, da ne zidam, da ostanem do kraja u tom zanosu koji nije neodređen i nekako opšti, već potpun do, do...najstnijeg detalja.
Evo, ta livada.Prosto ne znam odakle da počnem.Ona leži, ne to selo, Malo Središte odnosno Prnjavor, to je sa severne strane brda.Odmah ispod, niz tu padinu, to se mora videti, počinje ravnica, ne tamo neka ravnica, počinje ona koja ide,ide sve do Češke i Slovačke bez prekida!Baš tu ispod te kosine, odnosno livade koja izlazi iz borovine, tu se ta stvar otvara i traje.Dok se to gleda i dok znaš...to daje neku neverovatnu...to sve menja!Ali nije samo u tome stvar.Sve je to savršeno!U tome je, potpuno sam siguran ...teško je uopšte i početi o tome ovako u ushićenju u kome sam, i gotovo da mi se čini da je to proleće suviše blizu, da mi treba još vremena, jer tu greške ne sme da bude!
Samo zidanje mi stvara probleme...u organizacionom smislu.Sve treba raditi sinhrono, odjednom.Neću da čekam da se jedno sazida, drugo napravi i sve to kako je uobičajeno.Čim pogodim tu livadu sve mora da bude spremno.Već vidim dole na putu kolonu kamiona sa ciglom, peskom, građom i radnicima u prikolici dok iza mene bageri uveliko kopaju.Mogao bih čak da odmah otpočnem i sa drenažom livade, da se postavi travnjak.Zašto da čekam da to radim na kraju?Sve je to pitanje organizacije.Zato moram sve da isplaniram već sad, do najsitnijeg detalja.
Najvažnije je da pogodim tu livadu.Gotovo da već vidim tog rumuna iz Prnjavora (tamo žive Rumuni).Stojimo tako nas dvojica na toj livadi, mart mesec, on još uvek u kožuhu i merka me.Ja tačno znam šta misli.On sa tom livadom ne zna šta će, dao bi je bud zašto!Koliko god da mu ponudim, za njega čist ćar.Ali ako posumnja, gotovo!Ako za trenutak pomisli da mi je stalo, da tu ima nečeg, neće je dati ni za kakve pare.Takvi su oni, mislim seljaci.Znam!Ne mora on ništa da zna, dovoljno je da posumnja.Neće dati i gotovo!Dok me gleda on se prepušta instinktu, ne zanima ga šta ja i kako.Gleda i čeka...džabe!On ne zna da ja znam.Ne mislim njega lično, prvi put ga vidim.Ali ja znam, osećam!Gledam ga kako trepće i čeka da mu se otvori, da poveruje!Hoće, prosto navija, želja ga vuče.Samo njuška i čeka overu.Ja se naravno blesavim, sav u prolećnom zanosu, usta ne zatvaram: Lepo vreme, pupoljci, pčele...zapetljam se i gotovo padam u paniku!Pričam sve brže, sve o pčelama, kao ja hoću da gajim, istina ne znam ali hoću da probam, sviđa mi se ta livada jer je gore, pa pčele mogu da vide gde da lete, a zgodan je i onaj bagremar dole...prosto idealno, bagremov med je na ceni i sve mi se čini sjajno, a kako oni, dal gaje, ja eto hoću da probam jer je sve baš...
Počinje da se meškolji, češka se, gotovo da mu je neprijatno, pa se još osvrće da ga neko ne vidi i ne može da sakrije pakost ispod brka. Rečju gotovo,taj sam!
Već vidim male, zamagljene staklene čaše i sobu prepunu gunjeva i kožuha, sve sam miris, sve isparava i lukavi pogledi zavereničke nadmenosti koju ja ljupko hranim naivnim pitanjima: a kakva im je to rakija, pa kako oni to peku, u čemu drže kljuk, kako...a već sam na njoj, na Livadi!
Naravno, to je intimna stvar i ne znam kako da počnem. Jeste, to je uvek povezano sa izvesnim osećanjem stida.Ipak je to nešto lično, delikatno.Bez sumnje treba tu i određena doza spretnosti, mislim u izražavanju.Bar kad je reč o njoj, o Livadi.To zapravo i nije ona, već samo to mesto.Ono je savršeno.To je jedno od nekoliko takvih mesta na svetu!Ljudi su to videli i postavili Znak!Zašto je to tako ja ne znam.Ali da je Livada to mesto, to je potpuno...to je tako.
Ni za trenutak nisam pomislio ( nemam ja te mogućnosti) da sad tu počnem da podižem piramide, postavljam stubove i sve to.Biće dovoljna i obična kuća, bar sam u početku tako mislio.Nije bilo trenutka kada sam bio bez nje, mislim u mislima.U početku nisam ni primetio, sve mi je izgledalo normalno.Izvesne zabune, neiskustvo, ipak ja nisam arhitekta, sve je to omogućavalo da ne primetim šta se događa.Da budem iskren, mislim da je bilo malo nadobudnosti u toj mojoj sigurnosti zidanja, te potpuno jasne vizije koja je iznenada počela da se krivi, da nekako sama od sebe, bez moje volje i uticaja preuzima konstrukciju i oblik ne vodeći uopšte računa o meni, o mojoj...ipak sam ja taj koji je video!
Ne mogu da kažem da u početku nisam bio zadovoljan, čak sretan zbog toga.Mislio sam da je to potvrda Znaka.Nisam ja čovek neke izražene imaginacije, nekih takvih sklonosti, i nije me trebalo ubeđivati da prihvatim tu neočekivanu pomoć siguran da je to deo mog prepoznavanja, moje vizije, mene odabranog. Drskost naravno, ali ja sam već osetio lakoću spoznaje i nečeg oslobađajućeg u njoj!U stvari, borio sam se sa strahom da je ne izgubim, da mi se ne izmigolji taj, taj...osećaj, ta neverovatna zavodljivost otkrovenja bez kojeg više ne bih mogao da zamislim svoj život.
Bilo bi potpuno nepravedno prema meni da kažem da je nisam video, mislim tu kuću koju treba da zidam.Jesam, potpuno jasno, do najsitnijih detalja.Ustvari, samo sam to i video, detalje.Nikako da je uhvatim jednim pogledom, celu!Uopšte se ne može reći sa sam bio pretenciozan.Prihvatio bih je kakva god da je, jer bi u svakom slučaju bila ona prava, kakva i treba da bude.U ovakvim stvarima greška se i ne može ukalkulisati, to je jednostavno nemoguće!
Stajao bih tako na Livadi leđima okrenut bregu, prepuštajući se stidnom unutarju ravnice predamnom.Voleo sam to da radim, da joj se prepustim, da me povede...stideo sam se toga, obuzet (bez razloga) teškim osećajem krivice.Ipak bih drsko pratio svoj pogled uživajući u slobodi prostora koji nije prekidao tu liniju pogleda sve do Habsburških dvoraca Češke i Ugarske!Ta linija, ta moćna tetiva ogromnog luka Karpata na čijij je najjužnijoj tački ležala Livada, taj...pa, bilo je teško odoleti!Iskreno, nisam ni imao nameru da bilo šta odolevam, naprotiv!
Naravno, moje mogućnost su bile skromne i sumnjao sam ( plašio sam se!) da bih ja mogao da joj budem koristan.Ali jednom oslobođen stida, tu gde uostalom sem nje i mene nije bilo nikoga, odmah sam počeo da se ispomažem vadeći iz svog skromnog sećanja sve, pisce, slikare, jeftine filmove koje sam gledao, sve, pokušavajući da je zadovoljim, da ostavim utisak na nju, isprosim nekakav znak odobravanja i naklonosti.
Tako sam (nije me mrzelo) dolazio do nje u ranu zoru, loveći onaj trenutak svitanja u kome je ravnica pod Livadom sva u jutarnjoj izmaglici iz koje kao neka ostrvca vire bagremove krošnje, modre i tamne.Taj neiskazani mir samog svitanja, koji sam čak i ja bio u stanju da osetim, sve to je delovalo toliko opsesivno da sam neodgovorno i pakosno, protivno podneblju, počeo tu da smeštam lavove i tigrove, druge životinje čiju sam riku mogao da čujem i vidim tanke vratove žirafa čije su glave plutale nad izmaglicom, brsteći ostrvca bagremovih krošnji.To me je oduševljavalo, ponosio sam se sobom i svojom drskošću u kojoj sam otkrio radost stvaranja, smelost Izabranog i blažene nesputanosti koja me je prosto nagonila da počnem da smeštam tu i piramide koje sam već video dole, između ona dva sela, i to bi bila gotova stvar da nije bilo nje, kuće, koja se iza mojih leđa cerila i kreveljila, znao sam, mada nisam imao smelosti da se okrenem i pogledam.
U početku sam mislio da je to stvar moje nesigurnosti, to što mi vizija te kuće beži, što nikako da je vidim u celosti.Moja neupućenost u stvari zidanja, arhitekture, sve to nije predstavljalo problem jer ja sam verovao u spoznaju, a ta stvar sa njom je bila vrlo zgodna.Bar sam tako mislio. Stvari bi se rešavale same od sebe, jednostavno bi dolazile.Kao i Livada.Pripremajući se za zidanje prosto sam uživao pred slobodom izbora, pred svim tim mogućnostima koje sam osećao bogomdanim, nekakvim izrazom apsolutne slobode koja me je ispunjavala ushićenjem konačnog otkrovenja, mene... mene zastrašenog životom, stidnog i rastrzanog željom i nemoći.
Pažljivo birajući trenutak, da mi sve bude potaman, postavljao bih temelje, tačnije visoko prizemlje zbog nagiba Livade, od lepo obrađenog kamena koji sam ponekad viđao na planinskim kućama sa turističkih prospekata, i sa potpuno jasnom vizijom otvarao prozore na južnoj i zapadnoj strani (sunčanoj) na kojima bih odmah ugrađivao čipkaste rešetke od kovanog gvožđa, levo od ovalnog stepeništa koja su bila predmet moje posebne pažnje i neočekivanog graditeljskog entuzijazma koji me je obuzimao.Glatko i bez ikakvih problema smeštao bih u tlocrt prizemlja kotlarnicu, prostor za ugalj, malu stolarsku radionicu (to uvek treba imati u kući), određivao mesto za veš mašinu i zamrzivač, birajući sa dirljivošću u kojoj sam uživao, oblik i kvalitet alatki, ašov, lopate, sekira, koje bih pedantno smeštao u za to posebno izgrađen prostor.Neočekivano, bez nekog vidljivog razloga, počeo sam da planiram mesto za trezor, bolje reći sef, koji mi naravno, uopšte nije bio potreban, ali me je neki kreativni zanos prosto povukao (išlo mi je od ruke), i nisam mogao da odolim.
Sve bih to tako sredio i onda bih se, u mislima, odmakao kojih desetak metara da vidim sve to.Naravno, bio bih zadovoljan.Možda je moglo i bolje, ali to je bilo to!Znao sam...i tada bi počelo!
Na sav taj kamen, basamake od hrastovine i kovano gvožđe, ona (kuća) bi odmah, tu predamnom, počela da nekako meko i odjednom podiže čipkaste, mavarske lukove ili kako se to već zove, koji su prosto lebdeli šireći neobuzdanu mrežu tih vitkih neprimerenih stubova, u više nivoa, bahato i drsko, meni u inat (osećao sam to), stvarajući nekakav izraz, ja sam to video, namernog i nakaznog cerenja koji se probijao iz te strukture pravo ka meni!Taj samodopadni prezir, ta nepojmljiva naopakost strukture kojom se igrala namerno i pakosno, ne iz neznanja već zbog arogantne i sadističke poruge upućene meni i mojoj drskosti, mojoj Spoznaji, sve to što mi je tako lako bacila u lice, sve me je to vratilo stidnom ništavilu moje prirode koje sam bio svestan od samog rođenja i čega sam se napokon, ugledavši Livadu, uspeo da oslobodim.
Naravno da se nisam usudio da joj protivurečim.Jednostavno nisam više dolazio...par dana.Njoj, toj kući, mojoj kući, koju sam ja Video, to nije smetalo.Dolazila je sama, ne pitajući, i tu predamnom igrala se sama sa sobom isprobavajući najfantastičnije konstrukcije koje ja nisam mogao ni da naslutim.Nekakav gard povređene sujete pomešan sa ljubomorom, gotovo mržnjom prema njoj, koja se odvojila od mene i divlje, samodopadno sada orgijala po meni, , sve to je nestajalo pred neprijatnom lakoćom stvaranja, tom uvredljivom, kabotinskom drskošću njene suverene prirode kojoj sam bio spreman da se podam , da joj se okupan ledenim znojem, ponudim.
Tih prvih dana, dok još nisam smeo da odem do Livade, ostajao bih kući misleći...naravno, njoj ništa nije bilo nedostupno niti je vodila računa o mojoj privatnosti.Ulazila je u moju sobu i ignorisala stid kojim sam bio obuzet ne toliko zbog skromnosti nameštaja u njoj, koliko zbog beznadežne prosečnosti kojim je zračila ta soba u kojoj nije bilo ni jednog komada osobitosti, nekog detalja koji bi svedočio o posebnosti, plemenitosti onoga ko je tu živeo.Podlo, baš kako sam i očekivao, ona bi smesta sve dovela u red.Ispunila bi sobu stvarima baš po mom ukusu, o čemu ja naravno nisam imao jasnu predstavu, ali bih smesta prepoznao onu atmosferu, emociju koju sam oduvek osećao u sebi, tačnije naslućivao, jer ja to nisam imao kako da znam.Sve bi namah bilo tu, puno drveta, hrastovine, teških ormana i sjajnog patosa, bez tepiha (tepihe nisam voleo, nekako me je i sam pogled na njih gušio, ostavljao bez vazduha, i ona je očigledno to znala, izostavljajući ih sa dirljivom diskrecijom), par finih detalja od porculana pored raskošne fotelje za čitanje pored prozora, sve, baš sve što sam oduvek...imala je čak toliko takta da ne obrati pažnju na moje ganuće koje je pokrenulo suze koje sam uz veliki napor uspeo da sakrijem.
Iako se to dogodilo odjednom, tačnije prvi put, ja sam se odmah, kao da to činim svaki dan, smestio u tu fotelju, zapalio cigaretu i spremio da uživam. Ona bi me sačekala, par minuta, pustila da srknem kafu iz prelepog, čisto belog porculana, otresem prvi pepeo u neverovatnu mesinganu pepeljaru sa savršenom figurom lovačkog psa u aportu (nemački oštrodlaki ptičar), a zatim bi počela da zida.
Ja sam potpuno nemoćan da to opišem.Video sam, ali nisam bio u stanju da razumem niti da prepoznam bilo šta.Ono jedino što sam mogao da shvatim je to da sam tu u svojoj sobi gledao istoriju sveta,ne neku hronologiju, neki kurs, već potpunu istoriju, isprepletanu i sabijenu, sada i ovde, odjednom, Sve(!!!)...to je, kako, kako da to...
Bila je neumorna.Nije se obazirala na moju iscrpljenost.Grozničavo je tražila nešto o čemu ja nisam imao nikakvu predstavu, ali joj je u tom traženju iz nekog razloga bila potrebna moja prisutnost.Nisam ni pokušavao da proniknem u to, taj razlog, nije bilo načina da shvatim nju i njene potrebe, ali sam se trudio, dao sam sve od sebe da budem tu i izdržim sve to, to mahnito kombinovanje struktura i formi, tu fantastičnu suverenost traženja, te apsolutne potrebe za ciljem o kome nisam imao nikakvu ideju.
Već tada, tog prvog puta, dovela me je do potpune iscrpljenosti i tek kada je bila sigurna da sam potpuno neupotrebljiv, naglo bi otišla skupa sa svim tim inventarom mojih naklonosti, ostavljajući me samog i obeznađenog u toj sobi mog poniženja.
Ujutro bih žurno odlazio do biblioteke gde bih preturao po enciklopedijama tražeći dokaze i prepoznavanja, imena epoha i stilova, svega onoga što je bilo predmet njenog traženja prethodne večeri.Tako sam otkrio da je ono što mi se posebno dopalo ( i što je ona primetila) Barselona i neki Gaudi.Saznao sam da nije samo posedovala suvereno znanje već da je kombinovala sve vreme, bivala inspirisana, sva ustremljena ka nekom svom izrazu koji je grozničavo, ispunjena agonom, izbezumljeno tražila.
To moje proveravanje bi kod nje izazvalo samo blagi, podrugljiv osmeh, onako u prolazu, bez gubljenja vremena.Više me nije čekala da srknem kafu i zapalim cigaretu, smesta bi se bacala na posao.Prestao sam da čitam, gledam televiziju, sve sam prestao.Osećao sam da joj se žuri, da joj je iz nekog razloga vreme ograničeno i da mora da završi ovo traganje.Prestajala bi tek onda kada bi videla moj staklasti pogled iznurenog debila, na tren neodlučna, kao da se pita mogu li možda još...
Nisam mogao, i bilo me je stid.Ona mi nije prebacivala, ali ja sam znao da je kočim, sputavam, da ona ima moć i energiju da to uradi, završi, ali da sam joj ja problem.U tim pauzama, odmaranjima (njene posete su sve duže trajale, ja sam sve lošije izgledao), danima koji su se svodili na nju i odmor od nje, pokušavao sam da shvatim!I sama ta ideja delovala je komično, ja sam to znao, ali ona je ipak bila tu, od onog trenutka kada sam spoznao Livadu i shvatio da...ne, ja to neću moći, šta god da je to što očekuje od mene, ja ne znam...taj strahoviti napor koji je ona svakodnevno činila, to istovremeno sabijanje svega, vremena i prostora, tog ogromnog nasleđa formi i iskustva, sve to u jednoj tački, u meni ovakvom kakav sam...to je bilo suludo!
Posle svega otišao sam do Livade.Ne znam da li sam ja o tome odlučio ili ona, svejedno, bio mi je potreban mir, više nisam mogao.
Tamo je sve bilo potaman.Visoka i nikad pokošena trava polegla u novembarskom mrazu.Žuta, boje rđe, pri dnu gotovo crna i vlažna, zapletena u sebe samu, po njoj se nije moglo kretati.Sa svog omiljenog mesta ja sam joj okretao leđa i gledao ono što mi je i otkrilo Livadu, onu ravnicu pod njom koja je sada bila lepša nego ikada.Nije bilo nikakve potrebe da je nadograđujem, da joj besramno menjam klimu i geografiju, kalemim floru i faunu, sve to mi je sada bilo daleko i nepotrebno u ovoj potpunoj smirenosti kojom me je osvajala.Smeđi i tamni tonovi, mrazna izmaglica, tornjevi crkava koji su kao kvočka okupili oko sebe jedva vidljive, ušuškane krovove kuća, jedno beskrajno trajanje u kome nije bilo traga od pokreta, promene, čak ni vetra da donese zvuk marve ili daleki odjek sačme lovaca i njihovih pasa.Sve mi je bilo potaman, toliko da nisam ni pomislio da zapalim cigaretu već sam gutao taj oštar vazduh zadovoljan injem na mojim brkovima.
Tada sam je osetio.Bila je iza mene, kao i uvek, ali sada...poslednji put.Znali smo to, i ona i ja.I, ...ja sam osećao nemoć da se okrenem i pogledam.Beznadežno sam se držao ravnice tražeći od nje snagu pred panikom koja me je osvajala. Moje prepoznavanje, Znak, samo zidanje, njeno mučenje i najzad samo pitanje zašto ja, šta ću joj ja, ovakav, spreman na svaku podlost, rastrzan u želji i nemoći, određen bolesnom sujetom iznikloj na beznadežnom ništavilu moga bića, ispunjen strahom, strahom i samo strahom od prvog daha rođenja, zasićen i obeznađen strahom kojim je ispunjen moj život, sve moje ideje o njemu, stajao sam leđima okrenut njoj znajući da sam pred ishodom, da je ona pronašla ono što je tražila i da ja sada moram da učinim ono, da moram da se okrenem i pogledam...Šta?
Već sam rekao da je Livada bila sva vlažna, ledena i zamršena u sebe samu, strma, sve do gornje ivice gde je počinjala šuma, sada retka i crna, iznikla iz njenih umornih boja.Dva stuba, visoka desetak metara, masivna, ali ne previše, stajala su nasred Livade.Između se pružala kapija, ogromna, tamna i od kovanog gvožđa, pomalo kitnjasta sa ovalnom gornjom ivicom i nečim nalik na krunu u sredini.Bio sam zbunjen.Očekivao sam nešto drugo, nešto...ne znam, sve vreme sam mislio o kući, nekakvoj, bilo kakvoj, onoj koja bi svakog ko tuda prođe naterala da bar u trenutku okrene glavu i pogleda, da primeti i vidi, da neznajući, potom, oplemenjen nastavi svoj put, ne znam...nesvestan ali ispunjen nečim, u svakom slučaju bolji, jer to je smisao, ta utkanost poruke tog savršenog mesta.
Nisam bio razočaran, više,rekoh već, zbunjen.Ona , naravno, nije mogla da pogreši.Posle svega, posle tolikih dana iscrpljivanja, tog fantastičnog i suludog traganja u kome sam ja bio samo nemi posmatrač, ovaj izbor nije mogao biti pogrešan.Nedostajalo je samo moje razumevanje, nedostajao je onaj odgovor na pitanje koje sam sve vreme postavljao sebi, šta ću joj ja?
Mogao sam da vidim celu tu sliku.Moju sićušnu figuru na toj kosini novembarskog lica Livade, ispred monumentalne kapije iza koje nije bilo ničega, nikakvog puta, dvoraca i savršeno konstruisanih vrtova, stakla i metala modernih formi sa kojima me je upoznala u svojim traganjima, ničega sem prvog obronka planina koje su se odavde pružale u nedogled.Nisam stigao ni da završim misao a bljesak spoznaje, onaj isti koji mi je na samom početku, u trenutku prepoznavanja Livade i tog savršenog mesta ispunio dušu i otvorio potoke suza iz mojih očiju, taj bljesak me je vratio prvoj emociji početnog saznanja da se na ovoj kosini susreću velika ravnica i moćni luk planinskog masiva Karpata, da je ovo njegova južna tačka, da je ovo njegova Južna Kapija, i da je ona, u to nije bilo sumnje, podigla tamo gore, prema severu, duž one neverovatne tetive koja je išla nesputano tom ravnicom hiljadu kilometara, podigla na istom ovakvom mestu, u istom trenutku, Severnu Kapiju, i ( ja sam to znao!) tamo, sada,upravo sada , stoji još neko ispred nje, i vidi ovo što ja vidim, misli ovo što ja mislim i pruža svoju ruku, baš kao i ja sada, prema visoko postavljenoj kvaki sa rukohvatom na koji tek što se meko spustio rukom iskovani, kitnjasti list javora.
Ne, nisam imao za čim da žalim.Nije bilo ničega i nikoga sa kim bih se opraštao.Pun i precizan zvuk zatvaranja brave velike kapije ispunio me je radošću iniciranog, uvedenog u Red, preobraćenog, dok su u meni istovremeno bujali nagoni moje prirode, one koja je već smišljala podlost i prevaru, ne bi li se nekako obezbedila,izbegla pogled, spasla i preživela, prirode koja je moju radost i moju želju svela na odvratno drhtanje moga tela, na stidno pognutu glavu i oči podlo zakucane u vrhove mojih cipela skrivenih (zajedno samnom) u isprepletanom tkivu Livade, očekujući da nagoni i strahovi moga rođenja, uobličeni bezčašćem i ništavilom, pronađu izlaz iz moje želje, mog htenja, moje nade, jer ja, ja.....ko sam ja?
<> <> <>
Amika: Hvala na priči. Veoma je dobra, pisana iskusnom rukom, a posebno me je pogodilo ono
... velika ravnica i moćni luk planinskog masiva Karpata, da je ovo njegova južna tačka, da je ovo njegova Južna Kapija, i da je ona, u to nije bilo sumnje, podigla tamo gore, prema severu, duž one neverovatne tetive koja je išla nesputano tom ravnicom hiljadu kilometara, podigla na istom ovakvom mestu, u istom trenutku, Severnu Kapiju, i ( ja sam to znao!) tamo, sada,upravo sada , stoji još neko ispred nje, i vidi ovo što ja vidim, misli ovo što ja mislim i pruža svoju ruku, baš kao i ja sada, prema visoko postavljenoj kvaki sa rukohvatom na koji tek što se meko spustio rukom iskovani, kitnjasti list javora...Ima neka tajna veza sa mojom Južnom Kapijom, zar ne?
Naslov bi mogao da bude atraktivniji. STVARANJE JUŽNE KAPIJE? KAPIJA ZA KARPATE? POGLED KROZ JUŽNU KAPIJU? DVE KARPATSKE KAPIJE?
Odgovor: Drago mi je da Vam se dopala.
Mislim da naslov treba da ostane takav, neatraktivan.Onaj ko pročita naći će već vezu sa Kapijama.Branislav Guzina,
urednik i reditelj, dokumentarni program RTS-a,
diplomirao film i tv režiju.Snimio niz dokumentarnih filmova, režirao oko 30-tak pozorišnih predstava uglavnom po vukojebinama SFRJ i Srbije.
Nije član nijedne stranke.
Pozdrav svim čitaocima i ostalimа...