Amika.rsМомчилo Милошевић и Живкo Аврамовић
Посрћу ветрови црвени – поема у «две руке»
ПЕВАЊЕ ПЕТО
колико очњака просутих на поља огњена
толико кикица и венчића од ражи око паса
колико у гробљиштима на час пробуђених жена
толико нека нам чеда из жуљева стасаколико овнујских руна у гуњевима стараца
толико унучића нека заискри из жара
колико око струка завитланих ланаца
без посла нека је толико сиротих гробараколико у водама запаљених свећа
толико пламена у пијаним чокотима
колико од клеветања завађених срећа
толико петлових буђења у освитимаколико клипова за појасом кукуруза
толико лубеница наврежених на путу
колико у предањима поређаних муза
толико златних грумена у мајчином скутунека нам од слова зајутре поколења
сањани мед и млеко нек браздама потеку
нека у конопљишту престану паљења
и нека потеку ватре ђурђевданске низ рекунека хајдуци више не љубе неверне жене
нек напусте бусије нек се са шумом разведу
нека на атарима усахну ватре жежене
молимо се да гује саме себе поједузапљусните моћни зидари неимари
кишом цигала дижите тврда окућишта
кад сељак умре из биља нек зборе видари
селите се са прагова подмукла ватришта
ПЕВАЊЕ СЕДМО
нероткиње у утроби глогово трње носе
раскршћа рађају сени усијаних зуба
хоће ђаволи све ливаде да нам покосе
да на њима посаде роговље и копита грубаобноћне вампирице из сламарица исклијале
туку се крстовима обешеним на груди
на таванима вештице за покој душа косу пале
лептире на нокте нижу прикази мрачни сулудипесници под шаком плуга покопали ђаволе
плаштови да им проникну попут отровне булке
од умирања мараме црне на пола копља пале
наричу калине ђурђије стојане и девојке љупкепомане или даће у руно свећа се одену
погачом се давимо и вино дарујемо мртвима за душу
глогову грану под пазухом знојем забодену
утваре траже и небо проклињу на осаму и сушупитамо небо зашто нам се мајке у њивама свлаче
зашто певају јаловиштима ђаволу за љубав
шта птићима кљунови у борбама значе
зашто гроб обилазимо као да је црвљив и губавми нисмо за славља где музика свира
срећни смо док слушамо песме у списима закопане
јер причом нас плаше да свирка је позив вампира
(костима страхом најеженим нижемо дане)у венама носимо отрове камена и биља
под јастуком кријемо новац хајдука
наше су душе смоница и звездана окриља
а пропевали смо јауком од најлепших мука
ЈАУК ОД НАЈЛЕПШИХ МУКА
Поема „Посрћу ветрови црвени“ занимљиво је и успело поетско остварење двојице тимочких аутора – Момчила Милошевића ( Дебелица код Минићева 1949-Бољевац 2007 ) и Живка Аврамовића ( Шарбановац код Бора 1952). Иако настала још седамдесетих година прошлога века, коначан облик поеми аутори су, не мењајући скоро ништа у ономе што су написали пре више од тридесет година, дали тек у јесен 2006. године. Један од аутора, Момчило Милошевић, није, нажалост, дочекао да поему види и штампану у целини.
Идеја се зачела у време незаборавних и (за учеснике, али и за ствараоце и остале поклонике лепе речи) незаобилазних младомајских сусретања, која су се крајем шездесетих и почетком седамдесетих година редовно одржавала у Зајечару. Били су то сусрети сарадника рубрике „Млади“ у листу „Тимок“ коју је с посебном пажњом уређивао новинар Сергије Лајковић, да би од 1969. године почео и да окупља сараднике у време првомајских празника. Познанства, другарства и пријатељства стечена на сусретима „Млади мај“ трају и данас.
Живко Аврамовић је учесник свих сусрета, а Момчило Милошевић се у ову манифестацију укључује од четвртог „Младог маја“ и убрзо почиње не само дружење, него и песничка сарадња двојице младих и даровитих песника. Данас већ можемо рећи да је штета што је та врста сарадње остала само на овој поеми, али и да је срећа што је до ње уопште дошло.
Поема је писана потпуно „равноправно“: један аутор – један стих, други аутор – други стих. У наредном певању први стих пише аутор који је у претходном певању писао други стих. Сада кад имамо целу поему пред собом, да не знамо какав је био „процес рада“ у њеном стварању, не бисмо могли ни помислити да је она написана двема рукама. Већа одступања могла би се пронаћи и у делима једног аутора, него у поеми „Посрћу ветрови црвени“, коју јесу писале две руке, али као да је ишла из једне главе, из једног срца, из једне душе.
Нису то пука младалачка певања, каква често бивају у временима када „сви пишемо песме“, већ зрела поетска уобличавања људског доживљавања света и времена у најширем значењу тих речи, а све то у кохерентних осам певања уједначених и по форми (свако певање има седам катрена са укрштеним римама). Аутори су се клонили овешталих рима, а њихова свежина и оригиналност умеју и да изненаде и обрадују. Све је то наговештено већ првим певањем, чак и његовом првом строфом:
„скупљамо пепео да из њега исцедимо сагорело сунце
да мајушне нам руке пробију оклопе озеблог неба
за рогове вучемо белутком утовљене јунце
и тражимо кћери и синове заспале у срцу хлеба“Распевани младићи као да су још тада коментарисали време које ће доћи данас, неколико деценија по настанку поеме: „зар нисмо били луди када смо балкан отели / и мраморне палате свели у пепео гроба“.
Не клоне се млади песници ни кованица и поетског грађења речи: видовкиње, житокрађе, смони-подруми, светодревно, пребикичма...
Стихом „а пропевали смо јауком од најлепших мука“, којим се завршава предпоследње певање поеме, песници су на најлепши начин дефинисали своје пориве и оно што се , већ архаично, назива „поетском инспирацијом“. Наредна строфа, прва у последњем певању, има стих „певања су ова нашег говорног класја семе“, којим као да се поеми продужава трајање. И стварно, она је положила испит времена: ево је пред нама, као да је у овом трену срочена. А песма вреди ако је време не поништи. Поему „Посрћу ветрови црвени“ деценије нису начеле, а надживела је и једног свог аутора.
Драж поеме почиње од поетског али и довољно загонетног наслова. Да ли је могуће да су аутори имали на уму кожну болест, која (према сугестијама енциклопедија) посебно напада месаре, и тиме наслутили људске кланице на овим просторима деведесетих година? Или је, пак, баш инверзивним положајем придева истакнута црвена боја као боја радости и љубави? Или можда, у томе има и примесе идеологије чија је ознака била, кад је о бојама реч, баш црвена? Али, ако би се све објаснило, песма не би била лепа.
Кажу песници: „заувек су мотике избиле мачеве из руку“, али и „ово време зна колико је тешко буђење наше“ да би на једном месту константовали катаклизмичну будућност: „у времену неком чезнуће балкан за људима“.
Жеља „нека нам од слова заљуте покољења“ може одвести у стих „храст века из наших вена музику предака сише“ (пут може бити и обрнут, наравно), а „одболовали смо све олује лудила и обмана“ може говорити о сасвим довољном искуству песника, које, показаће време, није комплетно, јер „олујама лудила и обмана“ никад краја и нужно је, изгледа, да их „одболује“ свака генерација.
Да ли ће, онда, они ветрови из наслова, коначно, пасти од посртања или ће добауљати и до осталих покољења? Песма, дакако, не нуди одговор.Њено је да нас мотивише да се сами запитамо и да затражимо одговор на некој другој страни. Ако се до одговора уопште може доћи. А решење не само за ветрове и олује, него и за све остале недаће, нико нам неће понудити.
У Бору, 11.08.2007.
Милен Миливојевић