ПРИКАЗИ ВИЗУЕЛНОГ РОМАНА, коментари и понеки ОДГОВОР...
MIROLJUB TODOROVIĆ: NOVI OBLICI PROZE (Romani Slobodana Škerovića i Milivoja Anđelkovića)
U romanu («Kofer»), eksperimentalnog karaktera, Slobodan Škerović unosi nekoliko značajnih novina u srpsku, inače, veoma bogatu i raznovrsnu proznu produkciju. Jednu od tih novina uočavamo već na početku, u samoj oznaci ovog dela. Zapravo, autor „Kofer“ definiše kao „blog-roman“. Ova oznaka upućuje ne samo na tehnološku stranu romana, njegove izvorne i komunikativne mogućnosti, već, na neki način, određuje i njegovu stilsku izražajnost. Roman je u jednom dužem vremenskom periodu objavljivan i praktično direktno stvaran na blogu.
Nešto slično vidimo i u stvaralačkoj radionici pionira srpske internet literature Milivoja Anđelkovića. U svom vizuelnom elektronskom romanu „Naseljavanje Vizantije“ (www.amika.rs), Anđelković koristi, pored jezika, i sliku, jedan od najmoćnijih instrumenata naše civilizacije. Po rečima autora „Naseljavanje Vizantije“ je pokušaj „da se stvore tačke otpora u praznini Interneta, središta koja se odupiru ‘nomadima komercijalizacije i varvarima duhovnosti’, virtuelne stanice koje nisu zaboravile tekst, gde reč prethodi i prevazilazi sliku ili sliku stavlja u novi kontekst“.
U eseju „Interaktivnost u elektronskoj književnosti“ http://signalism1.blogspot.com/2009/08/interaktivnost-u-elektronskoj.html, Anđelković će detaljnije obrazložiti svoje viđenje elektronske književnosti. On, pre svega, stavlja glavni akcenat na interakciju. Za njega je interakcija, koju nam Internet omogućava, „nov izazov za čitaoca, ali isto tako i za pisca. Umesto ‘hipnotičkog teksta’, ili teksta sa kojim će se čitalac identifikovati, pisac teži ‘otvorenom’ tekstu koji se može nastaviti, osporiti ili nadgraditi.“
Po rečima Milivoja Anđelkovića, književno delo stvoreno na Mreži i za Mrežu „suočava se sa tuđim kreativnim i čitalačkim iskustvima, senzibilitetima, shvatanjima i životnim igrama – da bi postalo virtuelna stvarnost.“ Ovu moć kreiranja virtuelne stvarnosti iz obilja materijala: jezičkih, vizuelnih, zvučnih, jasno uočavamo u romanu „Naseljavanje Vizantije“.
Kao što vidimo nova, sve razvijenija tehnološka stvarnost, „sajber doba“ i raznovrsne kreativne metode koje nam pružaju kompjuter i Internet, omogućuju i inspirativno utiču na kreiranje novih, bitno drugačijih, i našem vremenu primerenijih romanesknih vizija.
IVAN T. BRKOVIĆ: ISKUSTVA EKRANA, SVITAKA I GLINENIH PLOČICA
Mozes da nadjes adresu Amica library na Internetu. Nije zezancija. Doduse radi se o umetnickom muzeju ali i taj put negde vodi. U novi Vizant? Sta je to zapravo? Novi proizvod ili pocetak marketinga koji samo maskira nesto sasvim drugo sto dolazi?
Trbusnjake sam doveo u vezu sa banderama, zicama, maglom, kao sneg sa Isusom na http://www.amika.rs/ . Imao sam neku" viziju" o Akimu, senci Amike koji je sve suprotno od njega. Ne mora da bude loo% senka. Juzna Kapija bi mogla da bude njegova…
Pada mi na pamet izvanredna knjiga Kalvina Nevidljivi gradovi... Kublaj kan vodi duboku konverzaciju sa Markom Polom...To nije Kad bi jedne noci putnik... koji je krajnji domet meta-metafizickog romana, nego proza koja stvara cudesne predele, bica, gradove. Fantasticna, imaginativna a ipak puna zivota.
Modna linija romana
Nekoliko recenica mi jutros padaju na pamet. Mogle bi da se nazovu razmisljanjem o romanu, ili pisanju uopste, ili mozda najpre o zivotu onoga sto se neprekidno zamislja...Roman ne treba zavrsavati rajfislusom niti sniranjem, jos manje duplim cvorovima ili massnama kako ovde deca zavezuju patike. Trebalo bi ga pisati i privesti "kraju" sa pazljivim preklopima jednog kraja preko drugog, voditi racuna da nabori padaju onako kako roman stoji ili sedi ili se krece ili trci.
Ili se drzi jos uvek za ruku sa piscem, ili sa svojim junacima ili sa drugim piscima, zenama, decom i svetom u kome se nalazi.
Nijedna tajna ako je zaista tajna ne moze biti svedena na otkrice svoje formule. Otkrice ubice nije resenje za roman, vec samo sluzi da zadovolji napetost forme i referencije na zadovoljenje pravde. Sa preklopima, sa njihovom prikrivenom otvorenoscu, sa skromnoscu pisca da ih takve ostavi, da posle zamisljenog ostavi prostora za zamisljanje, izgleda mnogo blize nekoj struji zivota koji nas nosi, i pisca koji vesla u njoj ali nije siguran da li ce doci, ne do neke luke, nego do neke male ade ili mesta gde struja iznenada usporava...
"Skromnost pisca" nije poza, ona ako je duboko prozivljena,ona zamisljeno ne podvrgava drugim zakonima, ona mu ne namece formule. Hteo sam valjda da kazem da to osecanje skromnosti ulazi u ono sto se pise, daje mu posebnu svetlost i ukus, i ne ostavlja svakog citaoca apsolutno zadovoljnog... Ali roman nastavlja da radi i posle svog zavrsetka...
Sutrašnjica pripada mesečarima
Ponovi mi pada na pamet pistolj Cehova... U redu je da se pojavi ali zar bas uvek mora i da opali? Sta ako je barut ovlazen, ako se metak zaglavio u cevi, okidacki mehanizam zakazao... Ili je sam pistolj-pisac promenio misljenje...
Pocinju razlicite kombinacije, nove, zanimljive recimo: istorija datog oruzja, model, godina proizvodnje, ruka lepotice koja ga je drzala, tajna ljubav oruzara koja ga je opsedala dok je radio na njemu...
Njegos nije kao ni Andric model za rajfislus pisce ali ona njegova o Vuku Mandusicu lepo bi zvucala i ovako: A u ruke Mandusica Vuka nije svaka puska ubojita... Iza toga bi dosao drugi venac koji Njegos nije stigao da napise...
Goran Babic, u skladu sa svojim imenom - ni po babu... - u clanku Resenje u snu pise:
“Tlo na kome ce se u dogledno doba zbijati zbilja... sve vise ce biti u snu, u posvijesti, u nesvijesti. Hipnos ce naslijediti Zevsa… Sutrasnjica pripada mjesecarima” /!!/.Ali još nije kraj. Javilo mi se (posredstvom Interneta) Државно книгоиздателство на Македонија iz 1947. godine. Piše, citiram:
Твојта глава здрава на рамена
друга пушка ти лесно 'ке најдеш
а враћете на Вука Мандушик'
сека пушка убојна 'ке биде!Владиката станува и му дава на Мандушик' од одајата своја еден (pokvaren) џевердан.
Крај
U zagradi je, naravno, moj dodatak. Srecom nisam morao da kvarim ono sto je vec upleteno, vec samo da dodam, ovaj mali zavijeni list na kraju Radetovog venca.
Instant iskustvo Interneta
Procitao sam Manifest na PULSE-u… Procitao sam i njegovu demonstraciju – 22. nastavak “Naseljavanja Vizantije”, kao i vecinu prethodnih. Izgleda ne samo da trazis novu formu, nego i neku vrstu internetske sinteze pisma, slike, vremena, formi. Moje prirodno osecanje je neka vrsta iznenadjenja. Zatecen sam dizajnom.
Moze da bude ozbiljan izazov. Moze da bude prodor u nesto sto je sada delimicno nepoznato i da se zadrzi u tom sivom podrucju, ili da krene u nesto gotovo potpuno nepoznato.
Drzi se Interneta. Zaboravi sve ostalo. Iako je moje iskustvo na tom podrucju irelevantno, ocigledno je da recimo ekran nije stranica knjige. Moze da bude ali lako moze i da ne bude. Knjiga uvek daje distancu. Knjigu treba docekati i kad je sasvim gotova.
Internet iskustvo je trenutak, instant iskustvo. A to je tek mali deo onoga sto se valja iza
horizonta i dolazi kao digitilna civilizacija. Sto izgleda kao drugi kod. Ako uspes bices jedan od njenih preteca. Ako ne uspes, bices posle nadrealista (sa kojima delis neka iskustva) modernista i post… preteca internetista. Bolje je covek da nosi barjak nego da radi u kuhinji. Stampacu sve iz Pulsea, pa cu na miru, starinski, i bez ekrana, ali ne gubeci ga iz vida, sto je contradictio in adjecto, da natenane pregledam.Iskustvo ekrana, svitaka i glinenih pločica
"Jutros krenuh u Pirej" je recenica iz Republike, kao da je Platon krenuo u Pazovu ili Sid. Ne treba zaboraviti da je isao pesice, i da je bio put od pola dana hoda sa usputnim zastajanjima i filozofiranjem u mimohodu. Ovde Aveniju Milvoki, na pola puta od kuce do Libertvila, sece Put od pola dana hoda (Half day road) na ciju raskrsnicu sam premestio sokola, koga sam opazio nekoliko milja ranije i sa kojim sam izmenio dugi pogled, u znak upozorenja: Ne mozes naci ono sto trazis na pola puta. Sto bi trebalo da bude preokret u prelasku sa utabanih staza na putanje gde nema Ducica. A to je krajnji domet imaginacije, put bez putnika, put bez icega za sta bi taj saputnik koga trazis mozda mogao da se uhvati, pre tebe. To je mesto, na crvenom signalu, gde jos uvek stojim i cekam da se promeni svetlo. Jer imaginacija ovde zastaje kao projekt. Treba krenuti kao Platon u Pirej.
Pada mi na pamet, da ekran koji sam spominjao umesto stranice, ustvari je svitak,
ispravljen, koji kada se ispise ili pocita, sam se od sebe uvije i smesti se na policu Interneta, kao svici nekadanjih vrednih pisara u aleksandriskoj biblioteci. Ili onih jos starijih majstora klinastog pisma zarezanog na glinenim plocicama. Treba li krenuti putem koga nema sa saputnicima kojih nema, u pepelu do kolena, vodjen mirisom izgorele stavljene kože, da bi se stiglo do mesta gde je već jednom, na drugi nacin, promovisan anticki Internet, mozda sa Sfingom.com kao sistemom za klasifikaciju i kljucem za nalazenje ispisanih svitaka.
Stari lisac Erih Kos u Finis Literaturae, Serbian literary mag. pise: “Trebalo bi
sada, u mojim poodmaklim godinama, da se drzim one mudre maksime J. Skerlica
...:Za starijeg coveka, pero je opasno kao noz u rukama dece...”Ama gde sam ono posao...?
I trag na ekranu ostavlja pečate na materiji
U vizuelnom romanu «Naseljavanje Vizantije» čini mi se da bi «Manifest» kao tekst bio suvišan, osim u nekom dalekom, prerušenom obliku. Slike govore same za sebe. Što se njih tiče ima nekoliko stvari koje mi izgledaju bitne:
1. Slike koje idu sa tekstom teže da komuniciraju i jedna sa drugom i stvaraju svoj uporedni diskurs paralelno sa tekstom,
2. Mogu da se tretiraju i kao neka vrsta linkova, veza, za «neki drugi svet» koji se nazire u pozadini,
3. Mogu da budu znaci, neka vrsta koda koji varljivo dešifruju tekst i zavaravaju i plene čitaoca koji ih uzima «zdravo za gotovo»,
4. Mogu da budu «ravnodušne», daleki eho atmosfere, bledo sećanje kao kod Sebalda (W. G. Sebald, «Emigranti») slike iz starog albuma.Ali postoji i druga strana internet-literature. Medij sa svojim karakteristikama. Jedna je istaknuta u diskusiji – kratkoća teksta kao vrlina, čak šta više obeležje Interneta. Ono što on očekuje. Podseća li Internet na «Bosansku vilu»? Možeš sve u njemu da nadješ? Čitaoci internet-književnosti mogu da budu čudne ptice. Većina njih je mnogo bolje obrazovana od čitalaca knjiga , bar u tehničkom pogledu, internet-pismenost čitalaca je veća nego knjiška pismenost klasičnih čitalaca. Njihovi zahtevi mogu znatno da se razlikuju od ovih drugih. Kao krajnja konsekvenca postavlja se pitanje: da li se tekst pisan na Internetu i za Internet može štampati u istoj formi kao dosadašnja knjiga? Verovatno može, ali šta time gubi? I kako bi se mogao predstaviti u starom mediju?
Čitajući tvoje članke o internet-književnosti , u jednom od njih, činilo mi se da sam našao odgovor, ili bar putokaz, po čemu se internet-književnost uspostavlja kao «posebnost»***. Ne znam da li to znači slično odnosu filma i fotografije ili filma i pozorišta? Svejedno, što bi rekla Isidora Sekulić, ostaje pečat čoveka na materiji, ali i trag na ekranu. Ako sam rekao da se držiš Interneta, mislio sam... da samo radeći, eksperimentišući sa različitim formama, biti u stalnom dosluhu i razgovoru sa medijem, možeš da nadješ nešto što tražiš. I trag na ekranu ostavlja pečate na materiji, šare Kladnog, zamrznutu strukturu zvuka, ali i govora, reči, slika, osećanja, vremena i svega ostalog...
P. S. Malopre sam na dnevniku, ovdašnjem, gledao o kodiranim slikama koje može svako da otvori. Ali glavna stvar se nalazi ispod slike, njeno pravo značenje, koje može da otvori samo onaj kome je upućena.
Ivan T. Brković
*** (Napomena M. A) Verovatno misli na: «...жанровска разуђеност; нове уметничке структуре; необавезне стваралачке форме, естетика игре; фрагментарност и креативна отвореност за своје и туђе интервенције; слобода интерпретације; отворени просторе многоструких, истовремених могућности у којима се додирују слобода, игра и креативност; страница ослобођена принуде истог; текст / дело добија тродимензионалност тела у покрету, «ради» допуњујући и мењајући значења и емитује енергију која призива сродне садржаје и скривена значења...
Тако позната »аура« Валтера Бењамина постаје чињеница а дематеријализација уметности све више се одвија у сфери мишљења, уз вишесмерност комуникације, интерактивно - креативни и сараднички однос аутора и читалаца / гледалаца и са вишеструкошћу значења сегмената, целине и структуре, постајући тако уметност света са планетараном рецепцијом и учешћем у стварању.» - Миливој Анђелковић: ХУНИ АВАНГАРДЕ НА ЕЛЕКТРОНСКОМ НЕБУ, http://www.uksrbije.org.rs/knjizevne_novine/Februar09.htm
... И КОМЕНТАРИEleonora Luthander
Pročitala sam sa zadovoljstvom, a najviše mi se svidelo ono Radetovo "Ђенге полуде када су код мене, не могу да се скрасе..." – toliko da sam o tome napisala pesmu (pesma i ovaj komentar su uključeni u tekst vizuelnog romana ovde) http://vizant.blogspot.com/2009_10_01_archive.html
* * *
Procitala sam i pogledala «Његово Величанство Издавач - прича са хиљаду другог екрана визуелног романа "Насељавање Византије"”. Mnogo mi se svidja: Prava bajka, prva pročitana posle jedno 40 godina. Strašno...mislim na to što 40 godina nisam čitala bajke.Najvise mi se svidelo ovo:
"Тако сам звао тетку која ми је причала приче пре спавања. Усмеравала је моје снове и научила ме да се не плашим ничега што умем да опишем…"Snezana Moracic
miko, zreo si za MOMU barabar sa Marinom.
Amika
Može da se čita, gleda, izlaže na panoima, emituje na ekranu, izvodi na sceni…
Zanimljivo je kako se sa promenom slike pomeraju nijanse značenja.
Apsolutna varijanta bi bila da se uporedo daju dve-tri-četiri slike različitih stanja, predmeta, emotivnog naboja pa da čitalac sam…
Ali čitalac neće da bude kreativac, njemu je lepše kao potrošaču…Škera
Odlična ideja i realizacija. Sam Internet ima potencijal koliko i sve umetnosti zajedno.
Samo napred Miko.milosk
Zanimljiv eksperiment, ipak se u necemu kosi sa savremenim tokovima umetnosti, a to je duzina. Kratka forma pobedjuje, kompozicije od tri minuta naspram dvosatnih simfonija iz devetnaestog veka, video spot u odnosu na osmocasovnu verziju Fani i Aleksandar, pomodni haiku prema Ani Karenjini. I heterogenost, koja lici na sastav Verdijevih opera – malo slike (kulise), malo glume (ne narocito dobre, obicno), malo pevanja, muzike, mnogo patosa i gustog smisla koji mora da stane u malu flasu…moguci stalni sukob smisla teksta i smisla slike. Vizuelni roman i nije narocito nov, jer bi se tesko dao zamisliti nevizuelni roman, pa i najklasicniji. Morale bi da mu se nametnu konvencije (novog)zanra, u pogledu duzine. To dodje kao neka vrsta knjizevne „instalacije“, malo kabasto, ali sa vise vizuelne skrtosti moglo bi da pruzi sasvim zanimljive plodove, lude gljive. Predlazem da se vizuelni deo ogranici na crno-belo a duzina na cetiri puta po cetiri tekst-slike. Ko prekrsi konvenciju zanra, utisnuce mu se IP adresa zaracem na celo. Pozdrav, Milosk.
Snezana Moracic
ako sam dobro razumela, VR/vizuelni roman/ si zamislio kao jednu beskonacnu promenu koja bi trajala dok traje civilizacija, s tim sto bi se menjale tehnicke mogucnosti i to bio kao neki dokument civilizacije kroz vekove?
da li si na to mislio, ako nisi, evo ideje da je zapocnes s tim sto ja dobijam ‘royalties’
taj roman koji pisu civilizacije, svet, taj globalisticki roman bi bio ustvari manifest zivota na zemaljskoj kugli.
naravno, svako bi koristio ’svoja sredstva’ izrazavanja.Amika
Škero, u pravu si za potencijal. Medjutim, trenutno, vizuelni roman prevazilazi mogućnosti medija, on traži slobodniji izbor slika, veće mogućnosti za obradu teksta, neograničeni prostor koji će sam da definiše, rasporedi, podeli i time otvori u dubinu. U objavljenom primeru ne smem ništa da taknem jer se pomeri i sve ostalo, pa su neke slike nezgrapne a tekst – bez mogućnosti izbora – «na zrnu pirinča», nesrazmeran u odnosu na slike…
Na sajtovima je veći izbor i lakši rad, ali – dok stekneš to znanje i veštinu prestaćeš da pišeš bilo šta osim kodova i čitaćeš samo uputstva za primenu, stara i nova.
Internet se razvija ka vizuelnom i videu, reč je za sada putokaz do slike. Interpretacija slike ne postoji, ona se podrazumeva u datom obliku i idemo dalje, ovo je najbolji od svih svetova, evo vidite slike…
Škera
Da, blog je veoma nezgodan za manipulisanje slikama.
Ali, ja sam govorio o samom Internetu kao umetničkoj formi. To je kao nekakva zona sveopšte „ljudske svesti/podsvesti“, svima na raspolaganju, a opet toliko velika da je uistinu „zona sumraka“. Umetnost zone sumraka, umetnost surfovanja, kretanja po toj zoni… Mislim da je akcenat na tome. Kretanje slično onom u beskrajnom svemiru, postoje svakakve zvezde i planete, treba tražiti i naći onu/one koja je pogodna. Duh Interneta je avanturistički duh.Amika
Duh Interneta je avanturistički duh – upravo tako. Internet je jedini medij koji zahteva neprekidnu aktivnost, nema opuštanja i prepuštanja da te medij vodi…
Miloše, kratka forma, da, na nekoliko ekrana, pa se linkovanjem povezuje sa drugim – to i jeste ideja, ali to traži pregled cele strukture, koju dobiješ kad sve završiš, a bloG te svodi na mesečno, godišnje, poslednje…
Ima jedan «medjunastavak» pre ili posle 18. nastavka – to je ovde http://vizant.blogspot.com/2009/11/9.html
VizElInkKa kal. 9 – Točak smrti – Vizuelno Elektronsko Interaktivna priča na 9 Ekrana… Nova forma, koja je nova samo po mediju na kome se pojavljuje, ali medij formira i poruku…Snežana, taj «VR/vizuelni roman… kao beskonacna promena koja bi trajala dok traje civilizacija» to je Internet. Kada bi povezali naše i srodne sajtove, pa sajtove koje smo linkovali, dobili bi nešto slično.
Naseljavanje Vizantije je pokušaj da se stvore tačke otpora u praznini Interneta, središta koja se odupiru «nomadima komercijale i varvarima duhovnosti», virtuelne stanice koje nisu zaboravile tekst, gde reč prethodni i prevazilazi sliku ili sliku stavlja u novi kontekst.
Proširenje mogućnosti i romana, i Interneta, svakako, uz moju nameru i trud da sve to ima i neku književnu vrednost.Rezultat bi trebalo da bude trostruk: štampana knjiga, CD sa punim sjajem elektronskih boja i elektronski vizuelni hipertekstualni roman na Mreži koji nastavlja da se širi, dopisuje, komentariše i povezuje sa sličnim ili kontrastnim
Snežana Moračić
dok ti razglabas sa sultanom i seherezadom, cameron snimio film, zaradio stotine miliona sa svojim avatarima.
ili pisi ljubavne jade seherezade / i rimuje se cak/ sa evnusima i sultanom, nesto kao seherezada i sedam evnuha, ili kaligula sultanizam, sa ubistvima, silovanjima, incestima…sve sto su stari rimljani i grci vec prosli i savladali, novi svet jos uvek pise – snima - reciklira te iste emocionalne ispovesti.
mnogo si ga iskomplikovao, dok pohvatam ko zasto kako kada.
znas onu staru englesku KISS /keep it simple, stupid/…НАПОМЕНА АУТОРА: Дискусија траје и трајаће док траје роман – и мало после тога – на адресама:
http://www.amika.rs/TrinaestoSazvezdje/ManifestVizuelniRoman.htm