Amika.rs

НАСЕЉАВАЊЕ ВИЗ@НТИЈЕ

И Н Т Е Р В Ј У - РАДИВОЈ РАДИЋ

ВИЗАНТИЈСКИ ПЛАМЕН И ЊЕГОВИ
ОДСЈАЈИ У СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ

Разговор водила Наташа Половина

Пут ка „откривању” Византије, царства које је трајало више
од хиљаду година и које је представљало једну од најзначајнијих
цивилизација средњовековног света, води из класичних студија.
У настојањима да се упознају и растумаче историја и култура
античке Грчке, Византија се, једноставно, није могла „прескочи-
ти”. Вишеструко посредничка улога коју је Византијско царство
одиграло сачувавши културно наслеђе антике одредила је визан-
тијску културу као мост између двеју епоха. За источноевропски,
словенски свет, посебно је значајан рановизантијски период, не
само због тога што се у то доба отварају хоризонти који су омо-
гућили комуникацију између различитих култура, већ и због
успостављања темеља на којима ће се култура православних наро-
да градити кроз читав средњи век, па и касније.

Под изразом „византијски комонвелт”, који је у науци постао
уобичајен захваљујући Димитрију Оболенском, подразумева се
јединствена заједница средњовековних народа који су се, упркос
разликама у друштвеном и политичком животу, духовно и културо-
лошки развијали под непосредним утицајем цивилизације Визан-
тијског царства. У основи „византијског комонвелта” јесте зајед-
ничка културна традиција чија су главна упоришта били право-
славна вера, признавање примата цариградске цркве, признавање
првенства василевса Ромеја у породици владара и прихватање наче-
ла римско-византијског права, као и прихватање књижевних стан-
дарда и уметничких техника византијских манастира и рукописних
центара за општеважеће узоре. Тој заједници, поред Бугара, Руса,
Румуна, Грузина и Јермена, припадали су и Срби. Премда су, као
најзападнији православни народ, Срби били изложени и утицајима
Западне Европе, у културном и духовном смислу византијски ути-
цаји били су пресудни. Ипак, упозорава професор Радивој Радић,
Србе никако не треба сматрати „последњим Византинцима”, како
се то данас често чини у неспретним и незналачким формулација-
ма занесених родољуба и историчара-аматера.

Иако су прихватили византијску културу као основу сопстве-
них културних садржаја и својеврстан образац за подражавање,
словенски народи се никада нису у потпуности идентификовали
са византијском културном традицијом у смислу механичког опо-
нашања њених особености, већ су, у тим усвојеним, заједничким
оквирима развијали своје особености. За српску културу веза са
византијском је значајна не само због успостављања активних веза
са грчком и римском цивилизацијом, већ и са баштином јеврејске,
коптске, сиријске и иранске културе. Преводи са грчког језика, који
се на овим просторима јављају још од времена Ћирила и Методија,
али и касније, у позном средњем веку, увели су у српску књижевну
традицију дела која су постала њен значајан, динамичан чинилац.

Јасно је, дакле, да се развитку византолошких студија код
Срба и њиховом месту у српској науци не треба се посебно чуди-
ти. Српска средњовековна историја богата је примерима „судара
и прилагођавања” на којима је почивао однос између српских зе-
маља и Византијског царства. Неком врстом прекретнице у овим
односима могла би се, можда, сматрати обнова византијске власти
1018. године на читавом Балканском полуострву, када су у састав
Царства уведене области које су доцније, а поготово током XII
века, постале предмет интересовања српске државе. У другој по-
ловини XII и почетком XIII века Србија је већ почела да преузима
многа обележја византијског културног модела. Почетак трајног
приближавања, а затим и трајно присуство Србије у традиционал-
ним византијским областима, везује се за запоседање територија у
Македонији у време владавине краља Милутина. Стога је XIV век,
чини се, период који је посебно занимљив са становишта византиј-
ско-српских односа, период у којем налазимо неисцрпну ризницу
сведочанстава о духовним струјањима између Византијског цар-
ства и његових провинција.

Управо ове теме представљају основно поље научноистра-
живачког рада проф. др Радивоја Радића, редовног професора
на Филозофском факултету у Београду. Његове студије и огледи,
сабрани у књизи Из Цариграда у српске земље. Студије из ви-
зантијске и српске историје (Београд 2003) и Византија и Србија.
Пламен и одсјаји (Београд 2010), нејнепосредније се баве овом
проблематиком, иако о византијско-српским односима посредно
говоре и изузетно запажене публикације попут: Страх у позној
Византији 1180–1453, I–II (Београд 2000) и Јован V Палеолог (Бео-
град 2008). Значајан и драгоцен прилог познавању српске средњо-
вековне историје и историје Византијског царства представљају
Радићеве књиге намењене широј читалачкој публици: Византија
– пурпур и пергамент (Београд 2006), Цариград – приче са Бо-
сфора (Београд 2007), Константин Велики – надмоћ хришћанства
(Београд 2010), Средњовековни путовођа (у коауторству са Ра-
дославом Петковићем, Београд 2011), као и књига Срби пре Адама
и после њега (Београд 2003; друго, допуњено издање – 2005; треће,
допуњено издање – 2011), написана из потребе да се историјска на-
ука одбрани од злоупотребе и аматеризма. Радивој Радић научно се
усавршавао у Атини и Вашингтону (САД), у престижном Центру
за византијске студије Дамбартон Оукс.

Особен научни приступ који у свом истраживачком раду не-
гује професор Радивој Радић видљив је како у великим подухва-
тима и озбиљним научним изазовима, тако и у радовима који се
баве тзв. „малим темама”. Понекад се баш у тим „малим темама”
крију важни подаци за познавање српске средњовековне историје.
О томе, између осталих, сведочи рад професора Радића „Из Кара-
корума у Бар (Србија у делу анонимног европскиг географа XIII
века)”, у којем се један кратки помен Србије у опису Европе узима
као пример на који начин су о српској земљи размишљали одређе-
ни кругови у Западној Европи, тј. онај део Римске цркве који је био
окренут мисионарском раду. Чак и у таквим, успутним поменима,
назире се представа о Србији као о својеврсној граници између
Истока и Запада, о области на коју се – иако је била део Источне
цркве – ипак гледало као на „полуотворена врата за ширење Рим-
ске цркве на истоку”, како каже Радивој Радић.

Трагајући за новим сазнањима и новим одговорима о још
увек недовољно истраженој историји средњег века, Радић се у
својим научним радовима не ослања само на уобичајене историј-
ске изворе (хронике, повеље, историје, писма, извештаје, хагио-
графске списе и сл.) већ, признаје и сам, проналази и крчи путеве
којима историчари ређе корачају. Богату ризницу за изучавање ви-
зантијске историје Радић тако проналази, рецимо, у загонеткама, а
занимљиве прилоге познавању средњовековних прилика открива и
у другим књижевним делима оног времена. Отуда је, управо због
свестраности у изучавању средњовековне историје, научноистра-
живачки опус Радивоја Радића инспиративна, драгоцена и неза-
обилазна литература за свакога ко се (професионално или аматер-
ски) бави било којим аспектом српске средњовековне културе.

Наташа Половина: Велики део Вашег истраживања посвећен
је позновизантијској историји и везама између Византијског цар-
ства и јужнословенских земаља. Када Срби улазе у жижу инте-
ресовања византијских историчара и каква је „слика о Србима”
у византијској историографији?

Радивој Радић: Византијски писци Србе почињу да помињу
од 10. века, а о њима, сразмерено јачању и ширењу српске држа-
ве, све више пишу у наредним столећима. Врхунац је уследио
у 14. веку када је Србија израсла у опасног такмаца већ орону-
лој Византији и, ако не пре, а оно свакако после битке код Вел-
бужда (1330) најснажнија држава на Балканском полуострву, јача
од Византијског царства и Бугарске. Византинци су према свим
народима имали став охолог ниподаштавања, сматрајући их ни-
жима од себе и називајући их варварима. Тако, на пример, Ана
Комнина, учена кћи цара Алексија I Комнина (1081–1118), бе-
лежи да је царство Ромеја (Византинаца) по својој природи го-
сподарица народа, те отуда не треба да чуди што „робови” мрзе
господарицу. Она такође наглашава да су Немци варварски на-
род, одвајкада потчињен Ромејској империји. Једноставно, био
је то одраз византијске „империјалне свести”, али је занимљи-
во да писци 14. века на Србе гледају очима осиромашеног ари-
стократе који са завишћу посматра свог суседа скоројевића како
јача и богати се. Тај презрив став према Србима, па и другим на-
родима, углавном се мења после Маричке битке, 1371. године,
када се у Византији схвата да Срби могу бити савезници Цар-
ству пред наступајућим Османлијама. Код историчара 15. века,
који пишу после пропасти Византије (1453) и који се обухватају
синтагмом „историчари пада”, готово да нема ни трага од нека-
дашње разметљивости.

Једно од најживописнијих сведочанстава о средњовеков-
ним Србима свакако је извештај који је угледни Ромеј и предвод-
ник византијске делегације, Теодор Метохит, послао у Цариград.
Како изгледа портрет српског изасланика у Метохитовом „По-
сланичком слову”?

Реч је о веома значајном и необичном извору за нашу исто-
рију који може донекле да послужи и за проучавање менталите-
та у средњем веку. Овај занимљив спис настао је у првој полови-
ни априла 1299. године, као извештај Теодора Метохита, опуно-
моћеног преговарача цара Андроника II Палеолога (1282–1328),
са последњег од пет путовања које је у току 1298/1299. предузео
са циљем да се браком времешног српског краља Милутина и
млађане византијске принцезе Симониде оконча вишегодишњи
рат и заустави даље српско продирање према југу. Српски изасла-
ник, чије се име нажалост не помиње, показује особине које ми и
данас са више или мање разлога приписујемо себи. Он је путовао
заједно са византијском делегацијом из Цариграда у Србију по
неподношљиво студеном времену. Радило се о једној од најхлад-
нијих зима у византијској историји. Српски изасланик се одмах
на почетку пута распитивао за „дневнице” мада је већ био снаб-
девен новцем за трошкове. Потом је у једном византијском селу
дошао у сукоб са сељацима који су угостили изасланство јер је из-
вољевао и, како изричито пише у Метохитовом извештају, тражио
од „од птице млеко”. Онда се разболео из простог разлога што је
по цичи зими ишао лагано обучен и гологлав и притом се пра-
вио важан и зазивао Византинце добро умотане у зимску одећу.
Када је донекле прездравио, одмах је живнуо и почео да се хвали
како је он ишао у дипломатске мисије и у хладније крајеве него
што је то Византија, па је навео народе Угре, Бугаре и Татаре. Лик
српског изасланика би засигурно могао да послужи у проучавању
„етнопсихичког профила” Срба у средњем веку.

Међу најзанимљивијим епизодама у историји византијско-
-српских односа свакако је и брак српског краља Милутина и
византијске принцезе Симониде Палеологине. (Инспирисан фре-
ском младе српске краљице у манастиру Грачаница, Милан Ра-
кић је написао чувену песму „Симонида”.) Како је вест о овом
браку одјекнула у српским, а како у византијским изворима? У
коликој мери је склапање брака између овог српског краља и ви-
зантијске принцезе утицало на историју српске средњовековне
државе?

Брак Милутина и Симониде, 1299. године, означио је крај
вишегодишњег међусобног ратовања и почетак новог раздобља
у односима двеју држава. О овом браку и његовој предисторији
подробно пишу византијски писци, пре свега Георгије Пахи-
мер, Теодор Метохит и Нићифор Григора, а наишао је и на одјек
у српском извору – знаменитом хагиографском корпусу Животи
краљева и архиепископа српских који су саставили архиепископ
Данило II и његови настављачи. За разлику од оца, краља Стефа-
на Уроша I, који је био окренут Западу, Милутин је Србију усме-
рио према Византијском царству. Долазак Симониде на српски
двор означио је и својеврсну „византинизацију” Србије. Притом,
није се радило само о преузимању неких византијских обичаја на
двору него и о увођењу појединих византијских титула или чак
установа, каква је, рецимо, била пронија. У сваком случају, реч је
о таласу византијског утицаја највећем до оног до кога ће доћи за
владе Милутиновог унука, краља и цара Стефана Душана, среди-
ном 14. столећа. С тим у вези ваља нагласити да је српска средњо-
вековна држава била део тзв. „византијског комонвелта”, али ни-
како не треба губити из вида ни једноставну чињеницу да су Срби
као најзападнији православни народ претрпели одређени утицај и
из латинског света Западне Европе. Ипак, византијски цивилиза-
цијски обрасци су били пресудни.

На симболичком путовању „из Цариграда у српске земље”
сусрели сте се и са личношћу Јована V Палеолога. Биографија
овог византијског цара толико је занимљива да се чита као ро-
ман. На који начин је овај василевс повезан са српском средњове-
ковном историјом?

Реч је о једном од царева који су најдуже седели на визан-
тијском престолу, безмало педесет година (1341–1391), додуше
са неким прекидима, али и цару чија владавина није била слав-
на. Живео је и деловао у времену неповратног опадања Царства и
није био кадар да нешто значајније промени. Он је био савезник
Стефана Душана, а за нас је веома важно да је српском владару
признао царску титулу. У хрисовуљи, свечаној царској повељи,
издатој манастиру Хиландару у јулу 1351. године Стефана Душа-
на је означио као „цара Србије”. Било је то признање са највишег
места – од самог византијског цара – и изречено у најсвечанијем
документу византијске царске канцеларије. Иначе, Јован V Пале-
олог је покушао да са Србима склопи и савез против Османлија,
па је 1363. године на двор царице Јелене, удовице Стефана Ду-
шана и у монаштву назване Јелисавете, у Сер, послао васељен-
ског патријарха Калиста. Византијски првосвештеник је, међу-
тим, тамо напрасно преминуо, па до савеза није дошло.

Једна од несумњивих потврда цивилизацијског прожимања
међу земљама тзв. „византијског комонвелта” јесте и деловање
исихастичког покрета. У српским средњовековним земљама иси-
хазам је одиграо важну улогу, пре свега у сфери духовности, али
овај покрет није имао само духовни карактер. Шта је исихастич-
ки покрет представљао за Византијско царство, а шта за срп-
ске земље средњега века? Која је то идеја, после свега, оста-
ла као суштина исихастичког учења и деловања? Може ли се
уопште на ово питање одговорити у неколико реченица?

Наравно, реч је о сложеном феномену који није једностав-
но објаснити у неколико реченица. У Византијском царству био
је то начин да се савлада огроман јаз који постоји између човека
и Бога. Заоденути у рухо мистицизма, исихасти су веровали да су
људима доступни неки облици божанских енергија, мада не и ње-
гова суштина. Попут великог таласа, исихазам је запљуснуо чи-
тав православни свет, пре свега, Бугаре, Србе, Румуне, Русе. За-
падно богословље није на прави начин разумело појаву исихазма,
па је отуд према њему изрицало негативан став. Поједини научни-
ци чак сматрају да је исихазам одиграо негативну улогу у Визан-
тијском царству тако што је у пресудном тренутку, када је пред-
стојао одлучујући обрачун са Османлијама, „умртвио” Византин-
це и угасио им оно што се назива „конструктивна мржња” из
које се, опет, могао пробудити прави инстинкт самоодбране у гр-
чевитој борби за опстанак. На другој страни, неки православни
богослови сматрају да је током дугих и тешких столећа туркокра-
тије управо дух исихазма одржао идентитет Грка, Срба и Бугара у
оквиру огромног мултиетничког и мултиконфесионалног Осман-
ског царства. Исихастичко учење има трајну вредност у ставу да
је дух важнији од материје.

Цариград је главни јунак једне Ваше књиге. Ово је једи-
ни град који се простире на два континента – Европи и Азији,
али то је тек једна од његових особености. Велики број савре-
мених историчара сматра да после оснивања Рима није ство-
рен важнији град од Цариграда. Можете ли издвојити неколико
кључних догађаја у историји Константинопоља који су овај град
учинили једним од најважнијих у историји?

Пребацивање престонице Царства на исток имало је своје
дубоке корене и светску историју је окренуло у једном новом сме-
ру. Показало се да је источни део Римског царства виталнији од
западног и да је лакше поднео чувену кризу 3. века, највећу еко-
номску и свеопшту кризу коју познаје светска историја. Западно
царство је пропало 476, а источни део (Византија) је поживео још
хиљаду година. Константинопољ, односно Цариград у правом
смислу тог израза био је глава тог дуговеког Царства. Кроз чи-
тав средњи век тај џиновски мегалополис на Босфору наликовао
је на огромни светионик који обасјава читав ондашњи свет. Био
је истинска интелектуална светска престоница са којом се само
донекле могу упоредити Багдад или Париз, али овај други само
у позном средњем веку; био је град у којем су одржана три од се-
дам васељенских сабора; био је град у којем је кројена „светска”
политика; био је град који је остављао незабораван утисак на све
путнике који су га посетили, без обзира на земљу из које су до-
лазили; заиста је био мостобран између Европе и Азије и „златни
мост” који повезује Исток и Запад.

Наслов Ваше књиге Византија. Пурпур и пергамент указује на
посебно место које је боја пурпура имала у Византијском царству.
Какво симболичко значење је пурпур имао у византијској цивили-
зацији? Шта значи реч „порфирогенит”, којом се наглашавало
најплеменитије порекло синова и кћери византијских царева?
У Византијском царству пурпур, односно пурпурна боја (љу-
бичасто црвена, односно загасито љубичастоцрвена нијанса цр-
вене боје) имала је посебан значај – била је то царска боја! Само
је цар могао да носи одећу пурпурне боје, да се потписује црве-
ним мастилом и да носи ципеле црвене боје. Још је Константин
Велики средином прве половине 4. века у оквиру царске палате у
Цариграду подигао посебно здање, тзв. „порфиру”, изграђено од
тесаника црвеног мермера. У том здању су се порађале византиј-
ске царице и сва деца ту рођена имала су право на епитет „пор-
фирогенит” (рођен у пурпуру). Наравно, број овако рођене деце
био је велики, али се у сачуваним изворима само уз неке наводи
поменути придев. Најпознатији је случај чувеног цара писца Кон-
стантина VII (913–959) уз чије се име неизоставно ставља епитет
„порфирогенит”. Објашњење је веома једноставно: Константин
VII био је дете из ванбрачне везе цара Лава VI Мудрог (886–912) и
Зоје Карбонопсине. Тек после Константиновог рођења његови ро-
дитељи су склопили брак који је цару био четврти по реду и сто-
га врло споран. Отуда је уз име младог Константина, јединог на-
следника гласовите Македонске династије, редовно стајао епитет
„порфирогенит” како би се некако уклонила тешка сенка његовог
проблематичног доласка на свет.

Данас је готово општепознато да се најстарији универ-
зитет у Европи налази у Болоњи. Установљен 1118. године, ово је
и први универзитет основан на латинском Западу. Када почиње
историја високог образовања у Цариграду и како је у Византији
било организовано високо школство?

Византија је продужетак хеленског, односно хеленистич-
ког духа кроз читав средњи век. Уз римско државно уређење и
хришћанство, грчко античко наслеђе је један од најважнијих стубо-
ва на којима је почивала византијска цивилизација. Тако је Царство
у великој мери од антике наследило и систем образовања који је
кроз хиљадугодишњу историју био далеко више светован него што
је то било у латинском свету Западне Европе. Док није основан
Константинопољ и у њему утемељена нека врста високе школе,
најбоље училиште за медицину било је у Александрији, за прав-
не науке у Бејруту, за реторику у Антиохији и Гази. Цариградски
универзитет основао је цар Теодосије II 425. године. У бурној ви-
зантијској историји ова установа имала је успоне и падове, а било
је и времена када је није ни било. Међутим, увек је постојао кон-
тинуитет највишег образовања, али у различитим организационим
облицима. Познато је да су у 11. веку, на обновљеном цариград-
ском универзитету филозофске студије биле уређене по систему
тривијума и квадривијума. Нижи ступањ (тривијум) сачињавали
су граматика, реторика и дијалектика, док су у виши ступањ (квад-
ривијум) улазиле геометрија, аритметика, музика и астрономија,
при чему је филозофија схватана као синтеза свих наука. Када се
у грубим цртама погледа светска историја после Исуса Христа,
сматра се да је први миленијум припао Византији, а други миле-
нијум латинском свету Западне Европе (САД су нека врста изданка
ове цивилизације на америчком континенту).

Тек смо закорачили у трећи миленијум и није могуће гледати сувише далеко у будућ ност, али, упркос томе, неки стручњаци, који су импресионирани „економским чудом” у Кини, сматрају да ће трећи миленијум при пасти управо Кинезима. Да ли ће тако бити – тешко је рећи!

Пад Цариграда 1453. године сматра се једним од значај-
них догађаја у историји. Својевремено се управо овим догађајем
означавао крај Средњег века. Постоје ли неки српски извори који
говоре о опсади Цариграда? Како се деспот Ђурађ Бранковић, с
обзиром на то да је био турски вазал, поставио у околностима
освајања Цариграда?

Уз Колумбово откриће Америке (12. октобар 1492), пад
Цариграда у руке Османлија (29. мај 1453) сматра се некаквим
крајем средњег века. Наравно, одмах треба нагласити да су све
периодизације светске историје и историје, уопште, заправо
условне, али и као такве неопходне су у историјској науци.
Османлијско запоседање Цариграда наишло је на снажан одјек
у старим српским летописима и записима. Осим тачног датума
када је „Мехмед примио Цариград” наводи се и да је „било изли-
вање грчке крви”, као и то да је „по целој земљи био велики плач
и ридање”. О турском освајању византијске престонице подробно
пише и Константин Михаиловић, српски јаничар из Островице, у
своме спису који је познат под називом „Јаничарове успомене”.
Као вазал османског султана, деспот Ђурађ Бранковић је Мех-
меду II послао српски одред од хиљаду и пет стотина коњаника,
као и српске рударе из Новог Брда који су били задужени за ко-
пање ровова и минирање цариградских зидина. Изгледа да Срби
нису били од неке велике помоћи Османлијама јер Константин
Михаиловић, учесник и сведок овог догађаја, изричито каже да
Цариград „по нашој помоћи никада не би био освојен”. Иначе, де-
спот Ђурађ Бранковић је нарочито тешко примио вест о паду ви-
зантијске престонице: он се затворио у своје одаје и, горко опла-
кујући неверничко заузимање хришћанског Цариграда, три дана
никог није примао. Био је добро свестан да такав удес неће мимо-
ићи ни његову државу. И, показало се, није се преварио.

Какви су били политички односи Србије и Венеције у средњем
веку? Има ли у млетачким изворима значајних података о српској
историји?

Просто је фасцинантно како је та, по броју становника и по-
вршини своје територије, малена држава вековима била велика
сила у пространом басену Средоземља. У Венецији су прагматич-
ност, пословност и смисао за реално били уздигнути на ниво нај-
вишег државног принципа. Односи Србије и Млетачке републи-
ке у средњем веку, како они политички, тако и економски, били су
веома интензивни. Подсетимо се само чињенице да је Ана Дан-
доло, унука чувеног млетачког дужда Енрика Дандола, била уда-
та за Стефана Немањића или да је Стефан Душан средином 14.
века од Млетака тражио флоту како би се устремио на Цариград.

У Државном архиву у Венецији налази се обиље података о срп-
ској историји који још увек нису довољно искоришћени. Своје-
времено је проф. Иван Ђурић, који је припремајући докторску ди-
сертацију о византијском цару Јовану VIII Палеологу кратко вре-
ме тамо радио и стекао увид у његово богатство, имао обичај да
каже како је венецијански архив за српску средњовековну исто-
рију „поље неорано”. Наши истраживачи, сем ретких изузетака,
нису били у прилици да тамо дуже бораве и озбиљније раде из
разлога који се често могу означити као технички. Како било, та-
мошња ризница историјских података чека нова поколења срп-
ских медиевиста.

Колико је за историчара средњег века важно познавање
средњовековне књижевности и уметности уопште? Да ли књи-
жевно дело може бити историјски извор?

Да би боље разумели епоху којом се баве проучаваоци
средњег века морају добро да познају оновремену књижевност
и уметност, али и богословље, што није ни једноставно ни лако.
Наравно, књижевна дела су драгоцен историјски извор, погото-
во када се има у виду чињеница да су у средњем веку и исто-
риографска дела, историје и хронике, сврставана у књижевност.
Ипак, литерарна дела у ужем смислу, оно што данас обухватамо
синтагмом „лепа књижевност”, могу бити важна и за проучавање
неких тананих питања оновремене људске осећајности и, уопште,
човекових духовних стања и поимања себе и света који га окру-
жује. Штавише, она понекад доносе – каткад непосредно, а по-
некад само у наговештајима – алузије на неке догађаје који нису
оставили трага у тзв. наративним изворима, па на тај начин заслу-
жено задобијају ореол историјских извора првог реда.

У предговору књизи Страх у позној Византији исказали сте
захвалност и поштовање према покојном академику Божидару
Ферјанчићу којег сматрате, како сте сами поменули, учитељем
и духовним родитељем. Нека ово буде прилика да се присетимо
још неких великана наше византологије. Која то имена обавезно
морају бити поменута?

Обично се наша византологија и њен развој, не без разло-
га, повезују са именом Георгија Острогорског који је био један
од највећих византолога 20. века. Међутим, српска византологија
постоји и пре њега, а најпре треба поменути Драгутина Анаста-
сијевића. Он је био први професор на Катедри за византологију
која је утемељена далеке 1906. године као трећа те врсте у све-
ту, одмах после Минхена и париске Сорбоне, што је податак на
који морамо бити поносни. У даљем развоју византологије сва-
како треба поменути имена Божидара Прокића и Филарета Гра-
нића, а затим истраживаче који су деловали у другој половини
20. века – Фрањо Баришић, Јадран Ферлуга, Божидар Ферјанчић,
Иван Ђурић – којих више нема међу нама. Данас су доајени срп-
ске византологије Љубомир Максимовић и Мирјана Живојиновић.

У чему се огледа мисија историчара у данашњем времену? Пред којим задацима стоји српска медиевистика? Постоје ли неке теме које су још увек недовољно истражене и којима би се у будућности требало посветити?

Мисија историчара је да осим проучавања прошлости ослу-
шкују садашњост и покушавају да промисле будућност. Али, не
због оне флоскуле да се „историја понавља” јер се, како је неко
домишљато приметио, она понавља само у главама историча-
ра. Историја може бити „учитељица живота”, али само под из-
весним условима. Што се српске медиевистике тиче, она пома-
ло заостаје за европском, али тај заостатак није велики и ужур-
баним кораком ми хватамо прикључак за срединама у којима је
ова дисциплина најразвијенија. Тема, наравно, увек има и увек
ће их бити. Сматрам да тренутно превладавају „мале” теме, оне
окренуте свакодневном животу појединца, припадника тзв. „ћу-
теће већине”, али мислим да су сазрели услови и да се и нека „ве-
лика” питања изнова покрену и, евентуално, реинтерпретирају.

Јер, никако не треба да заборавимо, прошлост се није променила,
променио се и мењаће се само наш поглед на њу. Осим тога, тре-
бало би да старим и добро познатим изворима увек постављамо
и нова питања, наша питања, а да тражимо одговоре које би нам
могли дати средњовековни људи. Није то увек лак задатак, али
свакако доприноси не само занимљивости, него и динамичности
историје као научне дисциплине.__

 

 


Летопис Матице српске

Књига 492, свеска 5, новембар 2013.