ВАШАР WWW ПРИЧ@ - седамдесет прича на седам штандова
PRIČE ZA NOVE MEDIJE I VEKOVE
…Rezultat jednog od Internet literarnih eksperimenata jeste i knjiga Milivoja Anđelkovića «Vašar WWW prič@”. Autor je knjigu ‘sačinio’ kao zbirku podeljenu na nekoliko tematskih celina (priče za svaki dan, senovite, ljubavne, tajanstvene, second hand priče, priče ‘ključ u ruke’). Ono što je zajedničko svima jeste da su već postavljene (‘okačene’) na Internet i da tamo žive kao sastavni delovi www adresa naznačenih na početku priče. Tako su elektronska slova s kraja XX i početka XXI veka osvanula i u štampanom liku starom 500 godina. Ovo ‘konvertovanje’ dokazuje da tekst u svojoj osnovi jednako vredno opstaje u obe verzije, odnosno da medij, sam po sebi, ne može da poboljša ili poništi njegovu vrednost.
Činjenica da je većina priča kratka (od jednog pasusa, preko najčešće dužine do dve stranice, ređe do 5-6 strana) može se samo delimično tumačiti kao uticaj elektronskog medija, koji potencira kraće celine, traži određenu disciplinu i sposobnost redukovanja sopstvenog izraza, jer kratka priča ima dugu tradiciju i u klasičnoj, papirnoj literature. Uticaj Interneta eventualno bi bio u potenciranju ovakvog načina pisanja no, i ta teza je podložna razmatranjima i sumnji. Anđelkovićeve priče, paradoksalno, potvrda su i jedne i druge tvrdnje. Pisac se lako kreće u svim samozadatim dužinama koje su podređene temi o kojoj piše i nameri da se bude precizan i efektan bilo da je reč o prizorima iz svakodnevice, oštro senčenim ‘situacijama’ u ljubavnim i ostalim međuljudskim odnosima ili poigravanja nad istorijskim i pseudo istorijskim faktima, mitovima i verovanjima…
Konstrukcija priča pojavljuje se kao novi izazov-razlog za promišljanje i poređenje odnosa papirne i elektronske literature. Veći deo priča u knjizi klasičnog je oblika, sa početkom, sredinom i krajem. Prve dekonstrukcije tog i takvog tkiva nalazimo kod priča u kojima izostaje jedno finale odnosno postoji više razrešenja. U ovu ‘grupu’ spadali bi i nastavci priča koje su napisali drugi autori. Novi pritisak na klasični obrazac ogleda se u zadavanju početka priče koja se potom razvija po modelu ‘stilskih vežbi’ Rejmona Kenoa. Posle ove faze autor ulazi u elektronske vode i potpuno se otvara tzv interaktivnosti Interneta što na scenu (hartije-ekrana) izvodi čitaoce sa njihovim primedbama, komentarima, dopunama, objašnjenjima.
Ova do Interneta nepoznata mogućnost svojevrsnog izravno-istovremenog dijaloga dva stvaraoca - onog koji zamišlja određeni svet i upisuje ga u realnost i onog koji, čitajući nizove znakova, stvara u svom umu jednom zamišljen svet (sa svim mogućnostima da se dve zamisli ne podudare) - pojavljuje sa kao izazov za obe strane, izazov sa različitim vrednosnim predznacima: od dobrodušnog ukazivanja na propuste ili moguće razvoje ideja i postupanje po njima do insistiranja na propustima što potencira čitaočevu prednost. Priča, dakle, i materijalno prestaje da bude delo pojedinca i prerasta u svojevrsnu simultanku ili hepenign, približavajući se nekim ranijim načinima stvaranja usmenih predanja od anonimnih učesnika (današnji imaju svoju elektronsku adresu koja se sastoji od nadimka ili šifre).
«Vašar WWW prič@” Milivoja Anđelkovića, u konačnom sagledavnaju, treba posmatrati kao eksperiment - uspešan, u to nema sumnje - sa novim i starim mogućnostima književnosti i pripovedanja u mediju koji jeste ‘lik stvari koje dolaze’.
Ilija Bakić - Dnevnik, Novi Sad
Душан СтојковићМАГНЕТИЗАМ МЕТАФИЗИЧКОГ ДОДИРА АНЂЕЛКОВИЋЕВИХ ПРИЧА
Миливој Анђелковић је, поред две приповедачке књиге, објавио интернет-трилогију «Савршен злочин – Интернет viva vox роман», «Осмех Византије – интернет-роман Отворена књига» и «Вашар WWW прич@» - седамдесет прича на седам штандова». Изнесимо одмах критичарску истину на среду – пред нама је, и поред тога што Милорад Павић непрестано покушава да се удене у овај и овакав литерарни простор, најзанимљивији и најбољи српски интернет писац.
У књизи «Виртуелна књижевност» најбољи наш познавалац интернет литературе, Владислава Гордић – Петковић која наводи... да је «савршени текст само онај који је у стању непрекидног настајања» (40), не може да заобиђе Анђелковићеве романе. Јасмина Тешановић прва у српској прози користи имејл преписку у роману «Сирене» (1997) али «први прави интернет роман... Анђелковићев је «Савршен злочин» (1999) (стр,141).
Анђелковић у пракси остварује поетику сажетости. Његове приче су често изузетно кратке, али и веома сложених и амбивалентних значења. Заиста – отворене. Стваралачки, намерно, недовршене – значи подложне различитим ишчитавањима, «незатворене». Прави изазов за читаоце које позивају на сарадњу и када је писање и када је тумачење написаног у питању.
Аутор изузетно вешто окончава поентама неколике приче. То се не претвара, као што је често код других приповедача случај, у овештали манир. Онеобичност ове прозе илустроваћемо само једним примером из приче «Најважније питање на свету». Дескриптивну реченицу лирског набоја: «Таласи су се мрешкали, сваки се завршавао крестом беле пене» (33) доживљавамо као «поетички» опс технике примењене у свим причама ове збирке. Приче се «мрешкају», њихова семантичка раван је флуидна и неухватљива попут «пене».
У најдужој, и најсложенијој причи ове збирке «У сенци богиње Изиде»... која може остати недовршена, а може имати и четири различита краја, аутор «интервенише» неколиким поетским опсервацијама. «То јесте предност електронске књижевности – ниједна прича не мора да буде коначна и непроменљива, ко год жели може да учествује у доградњи (или рушењу, ако има разлога). На аутору је да је напише, а она ће се даље бранити сама... Свака написана прича је само једна од могућих верзија, она је одабрана верзија, изузев ако аутор не «преписује» стваран догађај, а и тада су могућа различита тумачења...»(107-108).
(изводи из дужег текста, ако има добровољаца за прекуцавање одмах шаљем «Савременик» број 135-136/2006 у коме је приказ објављен)