Amika.rs

ВАШАР WWW ПРИЧ@ - седамдесет прича на седам штандова

PRIČE ZA NOVE MEDIJE I VEKOVE

…Rezultat jednog od Internet literarnih eksperimenata jeste i knjiga Milivoja Anđelkovića «Vašar WWW prič@”. Autor je knjigu ‘sačinio’ kao zbirku podeljenu na nekoliko tematskih celina (priče za svaki dan, senovite, ljubavne, tajanstvene, second hand priče, priče ‘ključ u ruke’). Ono što je zajedničko svima jeste da su već postavljene (‘okačene’) na Internet i da tamo žive kao sastavni delovi www adresa naznačenih na početku priče. Tako su elektronska slova s kraja XX i početka XXI veka osvanula i u štampanom liku starom 500 godina. Ovo ‘konvertovanje’ dokazuje da tekst u svojoj osnovi jednako vredno opstaje u obe verzije, odnosno da medij, sam po sebi, ne može da poboljša ili poništi njegovu vrednost.

Činjenica da je većina priča kratka (od jednog pasusa, preko najčešće dužine do dve stranice, ređe do 5-6 strana) može se samo delimično tumačiti kao uticaj elektronskog medija, koji potencira kraće celine, traži određenu disciplinu i sposobnost redukovanja sopstvenog izraza, jer kratka priča ima dugu tradiciju i u klasičnoj, papirnoj literature. Uticaj Interneta eventualno bi bio u potenciranju ovakvog načina pisanja no, i ta teza je podložna razmatranjima i sumnji. Anđelkovićeve priče, paradoksalno, potvrda su i jedne i druge tvrdnje. Pisac se lako kreće u svim samozadatim dužinama koje su podređene temi o kojoj piše i nameri da se bude precizan i efektan bilo da je reč o prizorima iz svakodnevice, oštro senčenim ‘situacijama’ u ljubavnim i ostalim međuljudskim odnosima ili poigravanja nad istorijskim i pseudo istorijskim faktima, mitovima i verovanjima…

Konstrukcija priča pojavljuje se kao novi izazov-razlog za promišljanje i poređenje odnosa papirne i elektronske literature. Veći deo priča u knjizi klasičnog je oblika, sa početkom, sredinom i krajem. Prve dekonstrukcije tog i takvog tkiva nalazimo kod priča u kojima izostaje jedno finale odnosno postoji više razrešenja. U ovu ‘grupu’ spadali bi i nastavci priča koje su napisali drugi autori. Novi pritisak na klasični obrazac ogleda se u zadavanju početka priče koja se potom razvija po modelu ‘stilskih vežbi’ Rejmona Kenoa. Posle ove faze autor ulazi u elektronske vode i potpuno se otvara tzv interaktivnosti Interneta što na scenu (hartije-ekrana) izvodi čitaoce sa njihovim primedbama, komentarima, dopunama, objašnjenjima.

Ova do Interneta nepoznata mogućnost svojevrsnog izravno-istovremenog dijaloga dva stvaraoca - onog koji zamišlja određeni svet i upisuje ga u realnost i onog koji, čitajući nizove znakova, stvara u svom umu jednom zamišljen svet (sa svim mogućnostima da se dve zamisli ne podudare) - pojavljuje sa kao izazov za obe strane, izazov sa različitim vrednosnim predznacima: od dobrodušnog ukazivanja na propuste ili moguće razvoje ideja i postupanje po njima do insistiranja na propustima što potencira čitaočevu prednost. Priča, dakle, i materijalno prestaje da bude delo pojedinca i prerasta u svojevrsnu simultanku ili hepenign, približavajući se nekim ranijim načinima stvaranja usmenih predanja od anonimnih učesnika (današnji imaju svoju elektronsku adresu koja se sastoji od nadimka ili šifre).

«Vašar WWW prič@” Milivoja Anđelkovića, u konačnom sagledavnaju, treba posmatrati kao eksperiment - uspešan, u to nema sumnje - sa novim i starim mogućnostima književnosti i pripovedanja u mediju koji jeste ‘lik stvari koje dolaze’.

Ilija Bakić - Dnevnik, Novi Sad


Душан Стојковић

МАГНЕТИЗАМ МЕТАФИЗИЧКОГ ДОДИРА АНЂЕЛКОВИЋЕВИХ ПРИЧА

Миливој Анђелковић је, поред две приповедачке књиге, објавио интернет-трилогију «Савршен злочин – Интернет viva vox роман», «Осмех Византије – интернет-роман Отворена књига» и «Вашар WWW прич@» - седамдесет прича на седам штандова». Изнесимо одмах критичарску истину на среду – пред нама је, и поред тога што Милорад Павић непрестано покушава да се удене у овај и овакав литерарни простор, најзанимљивији и најбољи српски интернет писац.

У књизи «Виртуелна књижевност» најбољи наш познавалац интернет литературе, Владислава Гордић – Петковић која наводи... да је «савршени текст само онај који је у стању непрекидног настајања» (40), не може да заобиђе Анђелковићеве романе. Јасмина Тешановић прва у српској прози користи имејл преписку у роману «Сирене» (1997) али «први прави интернет роман... Анђелковићев је «Савршен злочин» (1999) (стр,141).

Анђелковић у пракси остварује поетику сажетости. Његове приче су често изузетно кратке, али и веома сложених и амбивалентних значења. Заиста – отворене. Стваралачки, намерно, недовршене – значи подложне различитим ишчитавањима, «незатворене». Прави изазов за читаоце које позивају на сарадњу и када је писање и када је тумачење написаног у питању.

Аутор изузетно вешто окончава поентама неколике приче. То се не претвара, као што је често код других приповедача случај, у овештали манир. Онеобичност ове прозе илустроваћемо само једним примером из приче «Најважније питање на свету». Дескриптивну реченицу лирског набоја: «Таласи су се мрешкали, сваки се завршавао крестом беле пене» (33) доживљавамо као «поетички» опс технике примењене у свим причама ове збирке. Приче се «мрешкају», њихова семантичка раван је флуидна и неухватљива попут «пене».

У најдужој, и најсложенијој причи ове збирке «У сенци богиње Изиде»... која може остати недовршена, а може имати и четири различита краја, аутор «интервенише» неколиким поетским опсервацијама. «То јесте предност електронске књижевности – ниједна прича не мора да буде коначна и непроменљива, ко год жели може да учествује у доградњи (или рушењу, ако има разлога). На аутору је да је напише, а она ће се даље бранити сама... Свака написана прича је само једна од могућих верзија, она је одабрана верзија, изузев ако аутор не «преписује» стваран догађај, а и тада су могућа различита тумачења...»(107-108).

(изводи из дужег текста, ако има добровољаца за прекуцавање одмах шаљем «Савременик» број 135-136/2006 у коме је приказ објављен)

Добровољац је нађен јер сам открио цео приказ на едију Слободана Шкеровића, и хвала му за идеју, иницијативу да се то реализује и труд око тога...

Ево тог приказа:

ДУШАН СТОЈКОВИЋ

МАГНЕТИЗАМ МЕТАФИЗИЧКОГ ДОДИРА АНЂЕЛКОВИЋЕВИХ ПРИЧА

(Миливој Анђелковић, Вашар WWWприч@, Апостроф, Београд, 2005)

Миливој Анђелковић (1940) је, поред две приповедачке књиге: Источни рукопис(1996) и Звездане капије (1998) и драме Уметност дисања (2000), објавио интернет-трилогију: Савршен злочин, Интернет viva vox роман ("Филип Вишњић", Београд, 1999),Осмех Византије, Интернет роман Отворена књига (Апостроф, Београд, 2003) и Вашар WWW прич@, Седамдесет прича на седам штандова (Апостроф, Београд, 2005). Изнесимо одмах критичарску истину на среду – пред нама је, и поред тога што Милорад Павић непрестано покушава да се удене у овај и овакав литерарни простор, најзанимљивији и најбољи српски интернет писац.

У књизи Виртуелна књижевност (Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004) најбољи наш познавалац насловом "покривене" литературе Владислава Гордић-Петковић наводи дела која се налазе у предворју исте: Ситничарница "Код срећне руке"Горана Петровића, Одисеј Драгана Бошковића и Саше Илића, Антологија најбољих наслова Срђана В. Тешина, Маја и ја Сретена Угричића, Зрно зрну Мирјане Павловић,Пројекат Кортасар (приредио Васа Павковић), Завера близнакиња и Под сенком змајаЂорђа Писарева, Глосолатија Саве Дамјанова, Све звери што су с тобом Бобе Благојевић, Албум Владана Матића, Израњање Веселина Марковића, Zen srbiana: српске херојске приче Зорана Ћирића, Порно вежбе Миодрага Кајтеза, Пломбе Ненада Јовановића, Врт у Венецији Милете Продановића.

Ауторка бележи и: "... прави предак киберпанка је витез луталица Дон Кихот који живи приватну фантазију, а први Морфијус је био римски песник Вергилије који је у Божанственој комедији Дантеа провео кроз девет кругова пакла" (стр. 13). По њој, Библија је "прва књига која се могла читати нелинеарно, на прескок и без реда..." (23). [И Миливој Анђелковић, у есеју "Интерактивност у електронској књижевности" (Градина, нова серија, број 10, 2005), наводи Библију и Дон Кихота, придружујући им и 1001 ноћ, Декамерона, Кантерберијске приче, романе Дос Пасоса и Бориса Пиљњака, Уликса, Хазарски речник, Школице, Борхесову Вавилонску библиотеку као праве и најзначајније примере хипер-текстова.]

Она, за коју је "савршени текст само онај који је у стању непрекидног настајања" (40), природно, не може да заобиђе Анђелковићеве романе. Јасмина Тешановић прва у српској прози користи имејл преписку у роману Сирене (1997), али "први прави (наш – Д.С.) е-пистоларни роман вероватно" Анђелковићев је Савршен злочин (141). Осмех Византије ["... часкајући са Serbian Cafea су творци и јунаци књиге, хор дисонантних гласова од којих сваки спецификује разлику" (143)]је отворена књига и, као свака отворена књига уосталом, "могућност бега од тираније информација тако што им се пружи неограничена власт" (144). Један од првих имејл романа у нашој књижевности је свакако и роман М. Т. Вида (псеудоним Мирољуба Тодоровића) Тек што сам отворила пошту (Београд, 2000). У критичком приказу (Књижевност, број 7-8-9, 2001), Андреј Тишма ће нагласити да је ово дело настало искључиво од имејл порука неколико жена из разних градова наше планете (Београд, Беч, Будимпешта, Бостон, Јерусалим, Пекинг), ''датираних и послатих у узбудљивом периоду НАТО бомбардовања Југославије''.

Рене-Марија Алберес је, нимало случајно, роман одредио као протејски жанр. Као ово старо (да ли и застарело?) божанство, и он се подвргава непрестаним менама. У последње време исто бисмо могли рећи и за новелистику.С (Хипер)модерна проза готово сваке године облачи ново рухо. Стара естетика с њом не може изаћи на крај. Питање је колико ће то полазити за руком и оној коју зачињу Молес, Бензе, Еко. Да ли су снови Маклуанови били довољно дубоки да би могли да му омогуће да одсања оно што се збива на позорници модерне уметности?
Анђелковићева интернет трилогија (два романа и приповедачка збирка), нужно недовршена, отворена (јeдва чекамо њене наставке), Work in progress, књижевна је чињеница којој се мора посветити дужна пажња.

Задржаћемо се укратко на последњој Анђелковићевој књизи. Она је штампана у, ревитализованој и више него драгоценој, "Плус библиотеци Савременика" коју крајње професионално и поприлично првокативно уређује Срба Игњатовић. У њој су се последњих година појавила следећа литерарна остварења: Косовски божур цвета, Антологија песника Косова и Метохије (1871–1941) Милована Ј. Богавца (2000), зборник Никола Цинцар Попоски (2000), Изнад празнине, Хаику антологија Дејана Богојевића (2002),Дубока Кина Србе Игњатовића (2003), Ноћ Владимира В. Предића (2004 и, после Анђелковићеве књиге, још три нове: драма Жеђ и глад Дине Недељковић, сјајна књига духовне поезије Истинити Николе Цинцар Попоског и збирка песама Тобијаса Бургхарта, у изврсном преводу Златка Красног, Реч реке (све 2005). Анђелковићева приповедачка збирка у правом је и репрезентативном колу.

Седамдесет прича на седам штандова вашара прича који се отвара кадтрумбеташи замукну (реч трумбеташ призива у сећање наслов песме, и саму песму наравно, "Ланци Алемани, трумбетари и пифани" знаменитог дубровачког песника Мавра Ветрановића; није то једини цитатни одазив у књизи која је пред нама; саме приче распоређене промишљено и хармонично – указује на то и први мото књиге, О` Хенријев –асоцирају на "распоред", композицију Бокачева Декамерона, матице свеукупне новелистике; ни ту није крај цитатним сигналима – краја, заправо, нема) отвара се Поздравном речи (цитирана је кратка прича "Загонетна јабука" класика америчке и светске новелистике О` Хенрија) и Отварањем вашара (овај пут пред нама је кратка кратка прича "Црна овца" преузета из најзначајније новелистичке збирке Црна овца и друге басне познатог гватемалског књижевника Аугуста Монтероса). Зауставимо се на изнетом.

У О` Хенријевој причи говори се о четворици путника које је кочијом (са њима у друштву била је и једна дама) превозио један кочијаш. Када су се зауставили да преноће, не би ли прекратили време, договорили су се да мушкарци (урачунајући и кочијаша) испричају причу о пустињаку који је напустио своју вереницу када је овој почео да се удвара један богати младић, тако што ће сваки причалац изнети своје разлоге због којих је речени пустињак учинио оно што је наведено. Дама је добила задатак да, на крају, пресуди чија је прича најуспешнија и да добитника награди јабуком. Приче су испричане и очи причалаца зауставиле су се на лепој девојци. Она је спавала са огризином јабуке у крилу. Симболика споменуте приче и више је него јасна. Нимало случајно, припоменимо и то, угледни руски формалист Борис Ејхенбаум 1925. године пише чувени есеј "О` Хенри и теорија новеле" у којем подвлачи како је амерички новелист прави мајстор за разапињање мреже тајни у новелистичким остварењима, и, још већи, када је у питању пародијско и каламбурско цитирање. За нас је понуђено у О` Хенријевој причи и скривена поетичка порука читаве Анђелковићеве збирке. Исту такву поруку налазимо и када сукобимо овај цитат са Монтаресовом причом. Поетичку поруку добијамо, међутим, и када ставимо ова два текста један уз други, као два бајковита рукавца једне исте ( баснолике?), велике, приче. Вашар призива најпознатији вашар у наслову једног књижевног дела – Вашар таштине чувеног енглеског сатиричног романсијера, Дикенсова такмаца, Вилијема Текерија.

Откријмо и неколика друга цитатна асоцирања. Наслов "Бесконачна прича" алудира на Ендеову "Бескрајну причу". Анђелковић не заборавља култну Селинџерову прозу Ловац у ражи, бележећи, помало меланхолично, са становишта читаоца кога је ова у тренутку њеног превођења на наш језик добрано "раздрмала": "У чему је квар, гвинт, како то да је од све те потраге и `истрајно безазленог и ушепртљаног` односа према животу, остала тек узречица `опуштено`" (63). Не заборавља ни новог култног тинејџерског писца, Селинџерова наследника, Ника Хорбеја и његов High Fidelity. У књизи налазимо и следеће цитатне референце: Хомер, Анаксагора, деспот Стефан Лазаревић, Балзаков Чича Горио,Златно теле Иљфа и Петрова, Тајанствени човек Андреја Платонова, Фројдово психоаналитичко учење, стихови Вилијама Батлера Јејтса и Томаса Стернс Елиота, култни Sf роман Задужбина Исака Асимова, Мемоари авангардног сликара Енди Ворхола. Осим писаца, спомињу се и неколики музичари, џез певачи и рок групе; Сати, Вагнер, Штраус, Армстронг, Фицџералд, Ролингстонси...

Но, ствар се не завршава само на обичним "сигналима". Постоје и далеко дубље филијације. У једној причи, "Исидорина празна столица" (54–55), на пример, Исидора Секулић је "присутна" уз помоћ њених опсервација о Милану Ракићу и одломку из Писама из Норвешке, али и опаски о њој из пера Вука Крњевића и Мира Вуксановића. У другој, изврсној, "Мефисто против Аљехина" (58–62), "анализирана" је "Шаховска новела" Штефана Цвајга. У трећој, "Љубавна освета у три верзије" (56– 58), говори се, анегдотски, о чувеном Љубавнику леди Четерли Дејвида Херберта Лоренса. Цитирана је, ужлебљена у Анђелковићеву, Кортасарова "Прича о чуду" (53–54). Први део "Тежине даха" (26–28) текст је Бохумила Храбала; други – "наставак" –текст је нашег аутора. "Борхес, он и ја" (74–75), једна од најбољих прича Анђелковићеве збирке, има за свој предложак антологијску причу "Борхес и ја" славног аргентинског писца. За нашег аутора литература је, дакле, једно велико глобално село. Прави врт уживања у којем се слободно могу брати плодови. Он сам нова је, "компјутерска", варијантахакслијевског писца.

Приче су разврстане у седам одељака: "Приче за сваки дан", "Сеновите приче", "Љубавне приче", "Second hand приче", "Тајанствене приче", "Приче кључ у руке" и "У сенци богиње Изиде". Нема религије у којој седам не би био један од базичних бројева. Његова симболичка значења су, између осталог: потпуност, свеукупниост, савршенство, безбедност, сигурност, починак, изобиље, синтеза, девичанство...

Као што су постојале додирне везе, упућивања и преузимање текстова, када је била реч о инернет романима Миливоја Анђелковића, таква повезаност постоји између друге интернет књиге нашег аутора Осмех Византије и збирке прича о којој пишемо. Антологијска љубавна прича "Тројански коњ" (38–41) "извучена" је, притом мало измењена, из романа који је претходио збирци. Наслов приче "Велика бразготина" "позајмљен" је од наслова једанаестог, претпоследњег, поглавља Осмеха Византије. Постоји и хоризонт изневереног очекивања: приче "Успавани дух београдски", "Задужбинари смрти", "Ми смо на вашој страни" и "Све о култури и цивилизацији за напредније полазнике", који се у збирци налазе на сајту насловљеном "Осмех Византије", не налазе се у истоименом роману.

У неколиким причама говори се о Дунаву. "Око од плавог тиркиза" (76–77) апокрифна је бајка о Деспоту Стефану Лазаревићу. Неколике приче су, уз то, проширењем граница жанра, прави мини-есеји. То важи посебно за "Судански синдром" (68–69; сазнајемо из овог текста да су суданске власти, у јеку светске студентске побуне 1968. године, затвориле све студенте док олуја побуне не протутњи), као и за "Задужбинаре смрти" (69–72; доводе се у везу научно фантастични роман Задужбина Исака Асимова и Бин Ладенова "Al Qaeda" – на арапском назив терористичке организације да се превести, управо, каозадужбина) и "Мистериозне темпларе интернета" (72–74).

Анђелковић у пракси остварује поетику сажетости. Његове приче су често изузетно кратке, али и веома сложених и амбивалентних значења. Заиста – отворене. Стваралачки, намерно, недовршене (недовршене, овде значи, подложне различитим ишчитавањима, "незатворене"). Прави изазов за читаоце које позивају на сарадњу и када је писање и када је тумачење написаног у питању. Наводимо, илустрације ради, једну од најкраћих у књизи – "Сећате ли се Београда":

"Поглед кроз прозор мансарде.
Прозирност неба.
Просјаци сунца на облацима који одлазе.
Ритам градских кровова.
Препознавање музике" (23).

Она је налик на песму у прози. Просјаци сунца уносе у њу надреалне, понешто надреалистичке, тонове. Најкраћа је, заправо непостојећа (сваки њен читалац може да понуди свој одговор на понуђено питање "Како зовете вашу планету"), под кишобраном веома дугог наслова "Најкраћа SF прича на свету са одговором на питање које се најдуже чека" (82). Најдужа, и најсложенија, она је која, једина, запрема последњи циклус назван по њој – "У сенци богиње Изиде" (103–113). И њен "поднаслов" је дуг, пародично налик на поднаслове Сремчевих хумористичких остварења": "Велика интерактивна Е-прича са илустрацијама и хепиендом. Дошла је лепотица! Од краљице Нефрете до Модиљанија, Пикаса и вас – забринутог читаоца ове приче." Њена јунакиња треба да се определи за једну од четири понуђене слике које је приказују на дијаметрално различите начине, било да прикривају или истичу недостатак једног ока. Прича може остати недовршена, а може имати и четири различита краја. Аутор "интервенише" неколиким поетичким опсервацијама: "То јесте предност електронске књижевности – ниједна прича не мора да буде коначна и непроменљива, ко год жели може да учествује у њеној доградњи (или рушењу, ако има разлога). На аутору је да је напише, а она ће се даље бранити сама. [...] Свака написана прича је само једна од могућих верзија, она је одабрана верзија, изузев ако аутор не `преписује` стваран догађај, а и тада су могућа различита тумачења..." (107 – 108).

Иако је понудио чак три верзије љубавне освете у причи о Љубавнику леди Четерли Дејвида Херберта Лоренса, писац ће припоменути: "Сада очекујемо четврту, пету, итд. верзију `Љубавника...` С обзиром на природу интернета као медија који се непрекидно `дорађује` и шири, само је питање времена када ће се оне појавити..." (58).

Хумор откривамо, на пример, у завршној сцени приче у којој син демонстрант очекује да га на грађанским протестима, бар за трен, одмени отац који је био шездесетосмаш, а испостави се да његов стари, заправо, са својим остарелим другарима, старим кајлама, одлази на партију малог фудбала, разоноде ради.

Аутор изузетно вешто окончава поентама неколике приче. (То се не претвара, као што је често код других приповедача случај, у овештали манир). У причи "Чари препознавања", на пример, главни јунак излази из аутобуса – а онда. "Око њега се склопио мрак, у даљини су трептале ретке светиљке и он одједном схвати да ово није његова станица и да више не зна ко је" (12).
Онеобиченост ове прозе илустроваћемо, такође, само једним примером узетим из приче "Најважније питање на свету". Дескриптивну реченицу, лирског набоја: "Таласи су се мрешкали, сваки се завршавао крестом беле пене" (33) доживљавамо као "поетички" опис технике примењене у свим причама ове збирке. Приче се мрешкају, њихова семантичка раван је флуидна и неухватљива попут пене.

Амбивалентност писаног, пуну прикривене ироније, али и дискретне туге, налазимо у реченицама антологијске љубавне приче "Тројански коњ": "Да, сви смо усрећени. Ускраћени, разбијени, више или мање празни и усрећени. Ето, ником није лоше" (41).

Поред већ споменутих, у најбоље приче збирке спадају еротски "Источник у Београду" (35–38) и хармсовских "Дванаест истина и шест полуистина о нестанку господина З." (87–90).
Завршни текст књиге есеј је "Ре-актив текст и његова судбина" (114–116). Он нам омогућава да се од књиге опростимо урањањем у неколике поетичке поставке аутора збирке о којој смо писали, али и читаве виртуелне књижевности: "Зар књижевно и свако друго уметничко дело нису сами по себи виртуелни јер се као уметничко стваралаштво отелотворују тек у читаоцу (слушаоцу, гледаоцу)? [...] Читалац је тај који ствара коначан текст, отвара и шири његове кодове до треперења значења и бесконачног контекста. [...] Виртуелна сфера руши те зидове, у њој се повезују, сродне личности а `магнетизам` текста привлачи друге, сличне или потпуно друкчије текстове тежећи стварању бесконачног (кон)текста у коме ништа није завршено, па све постоји и све је могуће" (114).

Док читамо ову књигу, очекујући нове њеног аутора, остаје нам да се једино (ни то се не завршава никако) препустимо "магнетизму метафизичког додира" (Градина, нова серија, 10, 2005, 173) у њој штампаних прича.

[Савременик плус, бр. 135–136, 2006, стр. 117–121]

То је било време када су се још писали исцрпни, целовити прикази. Данашњи прикази књига једва да покривају два екрана, или 1 - 2 странице...

Текст је преузет са http://planetasignalizam.blogspot.rs/2015/09/blog-post_2.html

Amika.rs