Amika.rs

Миливој Анђелковић: ПРОМОЦИЈА РЕВОЛУЦИЈЕ


РОМАН О ДУХОВИМА И ЛЕВИТАНТИМА

 

У СЕДАМ лаких, РЕВОЛУЦИОНАРНИХ корака !!!

 

КОРАК ПРВИ, најтежи:

Садржај:

1. ПРИЈАТЕЉИ ЗВЕЗДА
Досије БРЕМ - Ко је убио Пинокија - Метафизика отпора

2. ПРОМОЦИЈА РЕВОЛУЦИЈЕ

3. ПОЛИЦИЈА НЕ МОЖЕ ДА ЧЕКА
Досије БРЕМ – Речи које покрећу преврате - Димензије негације

4. САЛОН ПЕРСОНА

5. ВЕЛИКА ПРОМЕНАДА

6. ДВОСТРУКО УВЕЋАЊЕ
Досије БРЕМ – Урбана герила - Ново оружје - електроника

7. ДЕМОНСТРАНТИ И ЛЕВИТАНТИ
Досије БРЕМ – Београд је светм - Трактат о истини

8. ПЕТИ МУСКЕТАР

9. ЛЕТЕЋИ ЋИЛИМ МАЧЈЕГ ЦАРСТВА
Досије БРЕМ – Весела наука - - Колико је дубоко море у Београду

KЊИЖЕВНИ СПОНЗОРИ И ДОНАТОРИ ОВОГ РОМАНА

Белешка о аутору

 

КОРАК ДРУГИ, лагани:

САЛОН ПЕРСОНА

........... У подне, Ненад је једним погледом снимио ситуацију: три таксија и олупани комби паркирани пред кућом. Сеанса је почела – помислио је и пожурио доле.

Стан деда Живка некада је био једна од бројних београдских кафаница са баштом. На двокрилним прозорима видели су се трагови преграђивања бивших врата и кафанског излога, а у башти је остао део «непокретног инвентара» - две повеће клупе, сто и неколико пањева – столица; оно што су рана београдска пролећа спасла да не постане дрво за огрев. Остао је и дух дружења, необавезних разговора и судбинских прича, лети у башти, зими у стану.

Ово је транзитни ћошак свемира, објаснио је деда Живко Ненаду. И ванземаљци, кад дођу, прво ће овде свратити... Понедељком, око поднева, дедин стан је постајао дебатни салон таксиста и продаваца књига. И то оних јачих, правих персона, препоручивао их је деда. Радили су преко викенда, свашта чули и доживели, па морају, негде међу својима, да шапну: «цар је го!» Причање обнавља догађај и тумачи га. Претвара га у оно што већини недостаје: у искуство и сазнање...

- Баш кад треба! – похвалио га је деда. – Друга ракијица је при крају! А Верко само чека прилику...
Одјекнуло је, задовољно је помислио Ненад. То се зове маркетинг: није се догодило оно што се догодило, већ оно што се препричава...
- Био сам тамо... – почео је.
- Тамо? – зачудио се старац и руком подигао наочари да га боље види. – Ниси био! Чућеш и сам, ово зна само полиција и ми!

У омамљујућем мирису кафе и вруће ракије седела су тројица таксиста које је познавао и дедин штићеник Луне, продавац књига. Климнуше му главама усредсређени на Верка, таксисту проседих залисака. По мутним очима и подбулом лицу на коме су штрчали посребрени бркови, видело се да је «ноћашњи».

- Испричај како је све почело – замоли деда Живко праћен климоглавима осталих. – По реду. Мани причање на прескок, тешко је повезати.

Верко отресе главом и нали нову чашицу. Нико није ни зуцнуо, у соби забубња тишина ишчекивања. Погледом прелете присутне: све наши, и мој до мога, потврдиле су црте његовог лица, опуштајући се у смешак.
- Е, онда слушајте! И не прекидајте ме! Почело је овако, пре два месеца, крајем новембра...

Don’t worry, be happy

Узео сам ноћну шихту, зна се зашто: да намакнем који динар више. Куњао до подне, у подне очистио кола и лансирао се. Посао никакав, путнике да избројиш на прсте, празни таксији зује около. Нема данас посла, мислим се, само харчим бензин, али никако ми се не иде кући. Као да сам предосећао…

Можда и због музике. На радију се начисто откачили: све она права, евергрин музика, најбоље од најбољег. Да се распаметиш. Смирила ме, па кад крену оно DON’T WORRY, BE HAPPY, ја начисто олабавио: избацио лакат кроз прозор, задимио, па полако, где ме саобраћај однесе. DON’T WORRY, певушим помало, а рамена ми већ играју по такту, упијам сваки тон. BE HAPPY…

Ауто нечујно клизи, булеваром расуте шарене светлости и меки полумрак, а свуда около светлуца град – стотине, хиљаде треперавих иглица. DON’T WORRY, шапуће ми у уво онај затамњени глас… И тада схватим – па ово је изузетна ноћ! Као да сам одједном прогледао. Заиста лепа. Дивна. BE HAPPY …

Мада се ја, у ствари, плашим лепоте. И неке посебне среће. Све то кратко траје. Зачас пролети, па је оне дане потом, много теже истрпети.

Зато сам се и обрадовао када сам га видео – јесте лепа ноћ и све то, али бар да наплатим бензин. А муштерију одмах осетим, ту не могу да омашим, дође то временом. Излази он из зграде, у руци му мантил, вијоре рукави около. Севнем фаровима, а он диже руку – хоће. Прилази ми, све жури, а још закопчава кошуљу. А то је, мислим се, муж изненада наишао, кладим се да му ни ципеле нису зашниране.

Отворим предња врата, да седне поред мене, хоћу да чујем причу. Уђе он, сложи мантил на колена и ћути, а ја гледам доле – јесам ли добио опкладу? Врага незашниране, тип је из неке професионалне шеме, гиља мокасинке пуне искуства. Кренем полако, укључим таксиметар. Он ни словца, зури у оно што му се до малочас догађало и јури дугмад на кошуљи. На радију траје оно DON’T WORRY, стерео са три звучника па сасвим потихо; створила се нека густа атмосфера, рукама да је разгрћеш… Још је ошамућен, мислим се, тај још увек навлачи… Утом се заврши песма а момак се трже, ваљда и њега омађијала.

- На Плато! Студентски трг – каже он. – Брзо!
Ја легнем на гас, друга, трећа…
- Јесу ли нешто јавили? – пита он и показује на радио. Закопчао се, ваљда, па почео да функционише.
- А шта треба да јаве?
- За студенте. Окупили се да протестују.
- Нису јавили – кажем. – А такве ствари ни не јављају.

А већ видим – друга шема је у игри, није тај гузио, пре ће њега да нагузе. Да је неки фактор, дошао би ауто по њега: извините господине, чекају вас, неопходни сте… А овога су дрмнули телефоном: спаваш, је ли, а овде побуна, где ти је будност, крећи! Још ће и такси да плати. Неки ситан шраф, кладим се ја поново сам са собом, али то је већ насигурно, карте се отвориле.

- Није јуни па да плану за сваку ситницу - провоцирам, бар да нешто чујем кад већ нема голицавих прича. – Мора да се нешто јаче догодило?
- Буне се због резултата избора. Изгубили једни, добили други, па шта?
- Добили они што држе пикслу! Додали колико им треба!
- Зато се и држи пиксла, него шта! Неће ваљда против себе?

- Али зашто студенти? – питам ја, а нешто ми заигра у грудима. – Где су сви ти наши политичари, па партије, па синдикати? Зар да нам деца бране демократију?
- Опозиција већ митингује – констатује момак и гледа ме. – То се и очекивало, али студенти!
- Они не гледају телевизију – велим ја. - Имају преча посла. Још им нису препарирали мозгове.
- Подбунила их опозиција – каже момак. – А и неки странци су се мували около. То је та лукава работа. Полиција хоће на опозицију, али на омладину…
- Таква су деца – климам и ја главом. – Не дају да их пљују. Ако то сада дозволе, пљуцкаће на њих следећих тридесет година.

Говорим, а нешто ме протреса и стеже се у грудву – хоће ли се истопити, или, можда, распрснути?
- А ти сада идеш – кажем ја узбуђено – пардон, ви сада идете да им се придружите. Да утичете онако потихо, изнутра?
Момак ме збуњено погледа, искоса, испод ока: - Идем да видим ко стоји иза њих. Ко их усмерава. Боље тако да их зауставимо него пендрецима, сузавцем и затворским казнама.

Е, ту се мени све замути у глави. Годинама сам веровао да сам све то одавно преболео, да је шездесет осма ружан крај једне наивне младости, отрежњење, сурово и разочаравајуће, али отрежњење. Кад, још нешто из тих дана тиња у мени и ја угледах подвожњак, осетих оштар задах сузавца и онај брка поново замаха пендреком, па опет и опет, девојка се превија пред њим и ја поново повиках: - Не! Зашто! Кога? Не!!! – и скочих да задржим ту руку што се тако механички, као робот-алатка, диже и спушта. Ово је нека грешка, огромна грешка, зашто…

Тада се нешто спустило на мене, тле се нагло подигло, она оштра, дивља трава летела ми је у лице и знао сам да после долази бол и отупелост, тежи од сваког разочарања, а део те тежине се опет наслони на мене и ја нагло закочих насред улице. Момак полете напред и окине главом о шофершајбну, али ништа, задржао се рукама.

- Шта то би? – пита. Уплашено ме гледа и трља чело. – Шта се догодило?
- Н – напоље! – узвикнем и све замуцкујем – н-напоље – а она тежина ме све више притиска и вуче надоле. – Такве ја не возим! Нећете их задржати, мајку вам вашу, нас сте задржали, и изломили, а њих нећете! Напоље!

- Али то је неспоразум – каже момак, а очи му оволике, руку држи на ручици за отварање врата – ту ништа не зависи од мене...

Ја ћутим, она тежина навалила и он се мало охрабри: - Ако ме не одвезете, нећу вам платити! – каже ми злосрећник.

- Море, сад ћу ја т е б и платити! – планем, грудва се коначно распрсла па дивља у мени, ништа више не мислим само хоћу да га избацим и ослободим се оне тежине. Кренем руком под седиште где држим велику металну шипку, да се нађе, злу не требала. Момак отвори врата и излете у мрак, само сам још видео како мантил залепрша.

Стојим ја тако насред друма, она тежина нестаје, мотор се угасио, само радио и даље свира. Шта то би – мислим се – шта ја то радим? Нашао сам кога ћу да избацујем, баш ће он да их заустави, шта је то са мном? Али не могу никако да се смирим.

Најзад упалим мотор и кренем полако, пустим светла не бих ли видео оног невољника. И заиста, ено га, већ одмакао, препознајем га по мантилу. Кренем ја до њега, онако махинално. Вероватно бих стао и отворио му врата, па га одвезао, што да не, шта он може да измени? Он ме угледа па кад штуче у мрак, кроз неко шибље па преко блештаве баре, све шљапка кроз воду!

Видим шта је у ствари, жао ми момка, али готово је, ту више нема исправке.

И тако сам наставих ка Платоу. Возио сам брзо, то је кратак комад пута, али ми се чинило да вожња бесконачно траје и да ћу овако јурити до краја живота, у стрепњи и радости. Стрепео сам да ће и њих стићи сва разочарања, отрежњења и третмани “упознавања са истином”. Времена су се променила, тачно је, али јесу ли се променили чувари? А радовао сам се јер они потврђују мене од пре тридесет година. Да онај наш младалачки занос није био хир једне узалудне генерације. Тада смо погодили у саму мету и зато морали да изгубимо. Синови победника немају своје време. Зато је њихово све остало. Али, то је шупље, звони празно. У томе се не може живети.

Ако не јављају државне, јавиће студентске станице, сетим се и кренем да вртим по скали. Кад тамо, мало-мало па исти песма! Свака друга станица раби исту музику, шта је сад па то?

Вратим се на почетак скале па, хајд’ пажљиво, једну по једну. Нисам стигао ни до половине а већ сам укопчао шему: све омладинске, студентске и градске станице пуштају исту песму. Нешто познато од Елвиса Прислија. Е, баш су нашли шта ће, мислим, и тада разазнам речи: IT’S NOW OR NEVER! САД ИЛИ НИКАД! Па то је… загрцнем се и налегнем на гас.

Одјурио сам ка Студентском тргу као да се за све ове године ништа није догодило и ја, најзад, могу чиста образа да се сетим своје младости...

Верко диже главу и заглади бркове. Деда Жива одахну, као да је нешто тешко носио све ово време, спусти наочаре на врх носа и отвори уста, али га Буцко, таксиста тридесетих година, претекну: - А онда смо се продуцирали по граду! Целу ноћ!

Верко га пресече погледом: - Нисам завршио. Сачекај мало, да додам гориво...
Он из два гутљаја суну ракију у грло и настави.. .... ... ...

КОРАК ТРЕЋИ, револуционарни

ШАЧИЦА СТУДЕНАТА И 18.000 СТРАНИХ ПЛАЋЕНИКА!


Сећате ли се
Духа Београдског?
Енглези вековима негују
духове које немају;
Ви се дичите кратким памћењем!

Забодите прст у чело, изађите у Шетњу:

Дух Београда се буди!!!

- Лепо су те усликали. Баш лепо. Тебе и другаре око тебе.

Пеђа га је гледао нетремице. Чекао је, има ли још? Ово је прилика да нешто и научи, помислио је Ненад, увек има неког ко гледа, слуша и извештава.

- Ко нас је то усликао?

Заиста је био збуњен. Није још разумео домете тог чина. Ма, он је још...

- Летописци у плавом - објаснио је Ненад. - За споменицу ’96/97! Можда ћеш једног дана бити првоборац, па ће ти затребати!

А он, мангуп, смеје се: - Као што су тебе усликали ‘68!

- Одрекао сам те се, да знаш. Рекао сам да никог са фотке не познајем. А баш си лепо испао!

- Значи, постојао је и пети - каже Пеђа одједном.

- Шта пети?

- Пети мускетар. Зато мени каже деда Живко: “Чувај се петог мускетара! То је шиш-миш невидиш! Има треће око, све види и дуго памти. Ако не пазиш, и ти ћеш постати невидиш!”

МАНТРА ЗА ЛЕВИТАНТЕ

Док слушате политичке говоре,
тумачите транспаренте, дувате у пиштаљке и левитирате
по трговима и улицама, понављајте мантру Еме Голдман:
«То није моја револуција ако не могу
да плешем уз њу#

Кафић се љуљао, неутемељен у времену:

... иза њих њихови, иза наших наши;

то у истом часу радује и плаши…

КОРАК ЧЕТВРТИ, левитирајући

ВЕЛИКА ПРОМЕНАДА

Улаз у "Политику" мирисао је на шне-нокле. У удубљењима жардињера беласале су расуте љуске, на фасади тамнеле скореле музге. Трагови великог бомбардовања: јајима против јајара!

Прeтходних дана Ненад је са десетинама хиљада демонстраната, под заставама и транспарентима, пролазио поред “Политике” вичући, звиждећи, претећи, певајући, лупајући, гађајући јајима и папирним авионима, палећи танке жуте воштанице за покој слободне и објективне штампе српске. Велики излози, разбијени још првих дана протеста - међу хиљадама јаја увек се нађе понеки мућак и, наравно, камен - сада су били прекривени завесама јуте које су се њихале на ветру љуљајући велику зграду за неколико сантиметара напред и натраг.

Најзад, једна добра вест, подсмехнуо се Ненад. И у "Политици" се нешто креће! Или је то први абер притајеног духа београдског који се пробудио у мемљивом сингидунумском лагуму? И њему је, онако бестелесном, дозлогрдило?

Пришао је јутеним завесама осећајући њихово узбудљиво пулсирање у ритму метафизичког даха - високи платнени зидови су се љуљали у моћном темпу какав до сада није осетио. То је знак, помислио је осећајући прве симптоме нове демонстрантске еуфорије. И зграде су се покренуле!

Одмакао је грубу, ронзаву ивицу, из излога пуног срче запахнула га је прашњава мрклина, као у рукаву. Поново је завиривао у забрањени свет старог дединог ормана где се у мраку, између отромбољених капута и угаљ-црних громбија одједном укрешу разигране искрице светлости претварајући се у велико, блиставо...

У низ продорних очију. У прашњавом полумраку хола титраји расуте светлости заискрише на округлинама шлемова: ред непомичних, плећатих момака дигнутих визира и укочених погледа зурио је у њега.

Плави, плави, плави! - одјекну у Ненаду. Он испусти велику јутену завесу као да је њоме опрљио прсте и одскочи уназад.

Улицом је хукао саобраћај, сунце је треперило на излозима, људи су чекали тролејбусе, загрљен пар у карневалској одећи мину поред њега. Чинило се да се ништа необично не догађа. Само је велика зграда "Политике" притајено дрхтурила, закриљена непрозирним платненим зидовима, скривајући срамотну истину о својој тамној унутрашњости.

Иза угла исплови велики аутобус пун полицајаца и заустави се испред станице, на месту где то саобраћајни знак изричито забрањује. Кроз прозоре су светлуцали плави шлемови поређани на наслонима седишта и велики, провидни штитови, уредно постројени уз окна.

Као викиншки брод у луци, сетио се. Освајачи су дошли да ту и остану. Водећи српски лист и највећу медијску кућу на Балкану полиција штити од њених читалаца.

Померио се ка станици - алибију за своју радозналост и запалио цигарету: баш да видим шта ће бити. Смена оних скривених или појачање?

На аутобусу су се отворила врата и полицајац са шлемом на глави искочи на плочник, здепаст у панциру. Искорачио је напред, вратио се и стамено раскорачио испред врата возила. Стражар, схватио је Ненад.

Тролејбус још није долазио и Ненад са надом погледа високу зграду "Политике" изнад себе. Али одговора није било, само дрхтурење сивих платнених зидова. Седамнаест "Политикиних" спратова, од недавно пуних лажи и прећуткивања, сигурно страховито притиска старе темеље и тло. И ево, овде, већ се и земља помера!

Заиста, повећа пукотина измрежила је плочник, претећи пипак је извирао из темеља, палацајући ка паркираном аутобусу. Ако их зграби, ни панцири им неће помоћи!

Међутим, нешто се догодило док је Ненад покушавао да покрене метафизичке силе београдске. Пролазници су застајкивали, чуло се ритмично дозивање пиштаљки. Иза аутобуса, са друге стране улице, домарширале су три девојке: две са високим војним шапкама бивше руске војске, трећа са шлемом енглеског "бобија". Постројиле су се иза аутобуса и обешењачки, успореног парадног корака, марширале испод његових прозора, затегнутих образа од пиштања. Полицајци су извиривали изнад штитова, понеки са осмехом, подигла се и једна рука у знак уздржаног поздрава.

Стражар на улазу у аутобус се укрутио, залеђеног осмеха: да им се уклони са пута или интервенише? Девојке су успорено милеле поред аутобуса, њихово пиштање имало је све убрзанији ритам. Биле су на корак од стражара када се он одлучио и повукао на папучицу врата. Поздравио га је жесток писак изван сваког ритма и руке подигнуте на војнички поздрав. Момак се збуњено осмехнуо и брзо отпоздравио. Около одјекну аплауз олакшања, напетост је чилила као дим.

Девојке се наклонише публици, затим аутобусу и смејући се отрчаше према Тргу - одатле се чула стална и неуједначена бука пиштаљки и труба демонстраната.

Ненад скрати пут пречицом, кроз Чумићево сокаче: блистави бутици и раскошни кафићи су били празни, многи већ затворени, навучених сивих ролетни. Већ на средини запуштеног пролаза ка Теразијама наслутио је шта се догађа пред њим: на крају мрачне празнине која је одјекивала под његовим корацима тамнела се непомична, аморфна маса и чуле пиштаљке и трубице.

На излазу, прошао је поред дворедог одреда полицајаца са шлемовима, дуж ивичњака сачекао га је други, оклопљен у здепасте грудњаке са провидним штитовима спуштеним на земљу, на дохват руку; одсјаји сунца са дубоких, плавих шлемова засењивали су очи.

Иза кордона, коловоз је био пуст, на Коларчевој улици није било возила, само асфалт са исцртаним белим пругама обасјаним сунцем. Са обе стране те необичне празнине плавили су се кордони оклопљених полицајаца и црна маса људи на тротоарима. Њихали су се транспаренти:

ГАЗДА, ВРАТИ ПОБЕДУ!
ОТЕЛИ СУ НАМ ПАРЕ, ПРАВДУ И ГЛАСОВЕ!
ИМАМО ШВЕДСКИ СТАНДАРД - КОРДОН ПО ГЛАВИ СТАНОВНИКА!

Демонстранти су стајали очи у очи са полицијом, иза њих је струјала густа река пролазника која се котрљала ка Тргу. Са свих страна су пиштале пиштаљке, мале пластичне трубе су повремено давале ритам: ту - ту - тутуту, ту - ту - тутуту... Паркирани празни аутобуси са полицајцима – стражарима, носили су регистарске ознаке Панчева, Ковина, Косовске Митровице, Приштине...

Бес се заковитла у Ненадовој свести и спусти, као талог, до средине груди. Доведени су да окупирају његов родни град. Да му одређују где да се креће, шта сме, а шта не сме, у ком правцу и како може да иде… Они га поништавају као личност, претварају га у свог кловна у политичком циркусу који желе да контролишу...

Не, то није могуће, закључио је Ненад. Тај филм се више неће давати. Осим ако не живимо у паралелним световима који се додирују. Овај наш није њихов, а тај оклопљени свет бруталне силе и забрана, ни он не може да буде њихов. Такав свет више не постоји. Они су војници без домовине. Без земље. Без народа. Оклопници ван времена. Они су сенке. Они, наравно, уопште и не постоје.

И он одлучно закорачи право, кроз кордон, између двојице изненађених полицајаца - оном левом, млађем, видео је светлуцаве капљице зноја на наусници. Корак, затим и други, ка великој празнини њему тако добро познате улице обасјане сунцем.

Ово је мој град, говорила су његова стопала на умашћеном асфалту. Ову калдрму познајем док је још била сачињена од углачаних дрвених коцки тупог одјека. Па кад је заливена асфалтом. Па вађена у спарним летима неких давних година какве више не постоје. Знам и када су постављали овај садашњи асфалт, углачан од употребе и умашћен од немара. Са лепим белим пругама коловозних трака будуће метрополе која то никако не успева да постане. То ми не може одузети оклопљена армада из прастарих времена и ружних снова.

Закорачио је трећи пут и на лакту осетио чврст стисак, потом трзај и већ је био одбачен три корака уназад, борећи се за равнотежу. Кордон се склопио пред њим, зазвечавши оружјем.

- Продужите тротоаром - рече момак са знојном наусницом. - Забрањено је преко улице.
Очи су му пливале, немирне и збуњене; из његове униформе Ненада запахну мирис тканине устајале у неком заборављеном магацину.

Стајали су, очи у очи, два заплашена, неискусна борца; први свестан незграпне снаге коjу не жели да употреби, други својих малих, обичних права која не може да оствари.

Полицајац се покрену, подиже штит и Ненад осети његову глатку чврстину на својој мишици и претећи притисак који је јачао. Он закорачи уназад, кордон се умножи пред њим. Стајао је одмахујући главом; светови су опет измењали места.

- Е, мој другар! – зачуо је вајкање иза себе. – Хоћеш своја права а нећеш пендрек!

Окренуо се. Пролазници су се тискали у уском простору између зграда и кордона, сливајући се ка Тргу. Изнад њихових глава, на широком продору неба између зграда, жарило се предвечерје београдско, сјактали су засењени прозори као блештава крљушт. Ваздух је треперио, пун енергије и звиждука.

Близу Трга, кроз буку одјекну познат глас:
- Види, види! Кога то видим!

Из облака енергије, као чисти дух, израњала је појава којој се Ненад у трену обрадовао. Потом му телом прођоше трнци: Павле, звани Мајор, са дрвеном ногом! Онај за кога се пронео глас да је настрадао! Попио је пиће за помен, па још и излио гутљај за његову душу. А сада та душа, живахна и препланула, стоји пред њим са великим транспарентом у једној руци и широким замахом друге за пријатељски загрљај.

Већ следећег тренутка био је у његовом моћном стиску, помешаних осећања, а вече у «Сиднеy пабу» убрзано му се враћало у сећање.

- Ха, и ти си поверовао? - смејао се Мајор из баса. - Поверовао си, зар не? Е, па, неће мене, неће. Неће нас окрњене.

И он задовољно трупну дрвеном ногом по плочнику, а високо горе, у висинама београдским, светлости неба се прелише у нову, загаситију нијансу.

- Сваког сам овде очекивао, али тебе... - Ненад се засмеја с олакшањем. - Па још тако убедљиво живог!

Није то била победа живота над смрћу већ нешто много важније - тријумф оне праве, усмерене правде над случајношћу и хаотичношћу несреће. Биће да нека архитектура добра заиста уздиже своје магловите куле у овим просторима.

- Немој се чудити - забрунда Мајор. Сада му је глас био још тамнији, са фином нотом распуклости која му је давала дубину. - Ово више није питање политике и странака. Сада је то питање морала. Елементарне етике! - и он искрену транспарент у другој руци да га Ненад прочита:

• НАС СТЕ ПРЕВАРИЛИ '68,
• СТУДЕНТИМА СТЕ ОТЕЛИ '91. И ’96.
• ОТЕРАЋЕМО ВАС '97!!!

- Види, види - рече Ненад. - И '68. се враћа по своје! Да није мало касно?
- Никад није касно за праву ствар. Ми, окрњени, памтимо, ако други неће!
- Па то је... Још један преобраћени комуниста, зар не?

Мајор га заштитнички загрли: - Не претеруј. Није баш дотле дошло! Неопходна им је лекција из морала. Мада ми се смучи кад видим са ким све морам да протестујем!


- Е, мој Павле... Револуција бира противнике, не учеснике. Сећаш се, мислим да су то баш твоје речи.
- Моје, него шта! Семе револуције је увек исто. А оно наше је било право и дуговечно!
- Мислиш да је ово...
- Иди код студената! Сетићеш се ’68 и оне наше «промоције револуције»! Синоћ су полицијском кордону читали старе филозофе и Устав државе!
- И? Да ли је помогло?
- Понеко се осмехнуо... - Мајор одмахну главом. - Ови разумеју само: поступи по наређењу! Они наши, полицијски ветерани, бар су били фер борци.

- Летописац ће једном записати - поче Ненад театрално: - ходајуће 1997. године остварене су идеје чији је жар елита претходних генерација чувала и одржала кроз време...

Али Мајор није прихватао пародијски тон: - Баш тако! Зато ми је и стало да млади победе. Да једном и то доживим! Мада се бојим...
- Да ће бити као ’68?
- Да ће се стрмекнути! Иза узвишења на коме је победа шири се провалија за лаковерне и лакоме.

- Мислиш да ће их опет преварити?
- Превариће они сами себе! Најтеже је остати победник.

- Али ово је нова генерација, Павле. Момци без пардона. Неоптерећена идеологијом и емоцијама.
- Мислиш? - упита Мајор. - Без емоција?
- Без илузија и великих нада. Видео си студентску паролу: БЕОГРАД ЈЕ СВЕТ?
- То баш није нека велика идеја, јер тај свет...
- Није велика али је остварљива. Момци су од овог света.

Поред Ненада се проденуше три штркљаста момчића. Први је корачао лелујаво, занетих очију, двојица су ишла за њим...
- Е, чико, дођи да те пољубим! - позвао је занети и загрлио Мајора цмокнувши га у образ. - Хвала на подршци вас старијих! А и теби, стари - и Ненад осети мирис алкохола а влажан пољубац му се размаза по лицу. - Ми ћемо остварити све што ви... нисте... нисте знали...

Дечко лако посрну и обојици стави руке на рамена: - Остварићемо - рече загрцнуто.
Није се знало да ли се то заклиње пред њима или се за њих придржава.
- Сви смо мало весели – проговори његов друг, прихватајући га испод руке. - А он је највеселији. Није спавао већ три ноћи.

- Још га нисте одвели? - Ненад зачу познат глас, себи иза леђа. Учинило ми се, помислио је.
- Нека се испава, сутра треба да је свеж и одморан - и пред Ненадом се створи Пеђа украшен беџевима и ознакама студентског обезбеђења: - Водите га већ једанпут...

- Види ти њега! - узвикну Ненад обрадовано. - Павле, ово ми је син! А ти, ниси у Ваљеву? - упитао је непотребно.
- Јесам, ћале, како да нисам! - Пеђа се спремно осмехну. - Ко год да ме тражи, чуће: Пеђа је у Ваљеву, у Србији, у свету... И нека нам Бог помогне...

- Бог вам помогао, синко, и срећа јуначка - прихвати Мајор десетерачки. - Ти си наша замена и нада...
- Пеђа - дозивали су га - Пеђа, идемо!
- Наићи ћу, да се истуширам! - убрза Пеђа. - И не брини, неће бити проблема!
Мајор се разнежено размаха: - Срећно вам било децо! Само без козарачког кола на крају!

Али Пеђа је већ нестао у студентској маси око великог разгласа. "Дискотека Плави кордон" је развејавала енергију студентског протеста као кошавин дар - удари тешких децибела хујали су изнад глава окупљене масе и ширили се у концентричним вртлозима дуж старих булевара и улица београдских.

Мајор спусти транспарент и вешто га склопи: - А нас двојица идемо на пиће, зар не? У нашу базу, у «Сиднеј паб». Кад се само сетим како смо оно растерали полицајце на промоцији!

Он критички осмотри двоструки плави кордон оклопљених момака дуж ивица плочника, поред којих су пролазили. Пребаци летву транспарента у другу руку, као скраћено копље и застаде, лицем према кордону.

- Ха! - рече нагло и трупну дрвеном ногом. - Бу!
Плавац испред њега рефлексно подиже штит и нагну се напред, повијених рамена, као рагбиста пред судар на терену.

- Тако је момче – потврди Мајор. - Добро су те обучили. Са штитом или на њему. Али не против народа!

Командир кордона је већ био ту: - Продужите даље - рече хладних очију. - Забрањено је задржавање.

- Нисте у праву – није издржао Ненад. - Забрањено је забрањивати!

Мајор остаде непомичан, као срастао са плочником. Изазивачки трупну дрвеном ногом - њен претећи одјек призивао је све студентске демонстрације и протесте, Мале и Велике Шетње, скупове и говоре, конвенте и митинге, сву ту огромну енергију другачије истине и других уверења који су се ширили над Београдом градећи лелујаве и ваздушасте сфере могуће, боље правде.

Ненад махинално погледа горе: касни зраци сунца обасјавали су оронуле фасаде оном мистичном, искошеном светлошћу која је пуна небеског сјаја, као на платнима старих мајстора. Тамо горе је био неки други Београд, светао, окренут проломима неба и ширинама видика непромењених од вечности. Иза свих тих старих зграда моћно ушће две велике реке ширило је неслућене просторе слободе на читав град. Одавде, са Теразија, оно се није видело али је било довољно знати да постоји. Кад сјај Велике Воде остане у оку, све се другачије осећа и види.

Командир кордона ухвати Мајора за мишицу и одгурну га у страну. Мајор отресе његову руку и претећи подиже летву транспарента. Полицајци исукаше пендреке згрчивши се иза штитова.

Одјекнуше звиждуци. Маса се усталаса, чуло се: - Срамота!

На први замах пендрека Мајор одговори склопљеним транспарентом - летва полете и поломи се о дигнути штит. Ударац га погоди по рамену; он јекну од бола а земља га повуче к себи. Усправи се и пре но што је полицајац замахнуо други пут његова дрвена нога полете напред, покосивши подколеницу оклопника који се преломи машући штитом у узалудном напору да ухвати равнотежу.

Свуда около љуљало се море глава, размахивали су пендреци, заставе и транспаренти су махнито ковитлали кроз ваздух. Ненад зграби Мајора за мишицу и одвуче га даље од разјарених бораца.

Свратили су у први кафић. Мајор је био изненађујуће смирен, окршај са полицијом и ударци пендрека извукли су из њега вишак енергије. Попили су неизбежан вињак, уз шкрт разговор.

Мајор је сваки час премештао своју «дрвењачу». Сагињао се са ниске столице, обухватао је обема рукама и преносио десетак сантиметара лево и десно, као туђ предмет чија му близина смета. Код другог вињака се исправио, заталасао својом белом косом и заборавио на ногу. Руменило му се враћало у образе, он Ненада саучеснички груну шаком по леђима:

- Револуционари, ха, шта кажеш?

Очи му се укрстише са Ненадовим, два моћна, испитивачка пламсаја која знају:

- Залутали витез без грба и оматорели Пинокио! Духови који левитирају јер је ходање тешка вештина!

Изашли су загрљени, изљубили се и уговорили виђење «за који дан» у «Сиднеј пабу». Ненад је зачас долебдео до стана, изненадио се када је препознао црно-влажан инвентар деда Живковог дворишта. Пеђа није био у стану и он се, још лелујав, спаковао у кревет.

КОРАК ПЕТИ, београдски

Како завршити започето?

Метафизика побуне мора да створи своја оружја, нове облике и начине деловања. Већ је више пута речено: «Стварајте револуцију око себе» а наше искуство томе додаје: али не политичким средствима којима се служи власт.

Будите контрапротивни, одлучите да више не служите и већ сте слободни. Демократија врви од микронасиља, пружите им отпор у свим срединама: на послу, код куће и на улици, у кафићу и у медијима, па и у политици.

Добијате, али само под једним условом: ДА НИСТЕ УСАМЉЕНИ.

Стварајте алтернативне мреже незваничног, прикривеног, ризомског отпора и повезујте их, ни оне не смеју да остану усамљене...

КОЛИКО ЈЕ ДУБОКО МОРЕ У БЕОГРАДУ

Када се сјај куполе Саборне цркве изједначио са сунцем на заласку, пошао је у правцу који је блесак осветљавао: низ падину, ка обалама Истара. У далеким шумама димиле су се заборављене ватре, Велика Вода је треперила као Последње Небо.

Док је кривудао између великих, свечаних шатора из једног изјурише даме у јарким кринолинама. Заплашено су застале, загледане у њега.

Он се лако наклони: - Дозволите, могу ли нешто да учиним за вас? - а оне се разбежаше уз цику док се ветар играо њиховим широким скутима.

Доле, уз обалу, пристајали су бродови са искеженом Сатурновом главом на прамцу: уз звекет опреме у плићак су искакали легионари. Играли су пламени језици сунца на штитовима, сјактали шлемови, блескали голи мачеви...

Окренуо се и пожурио узбрдо: више није било времена за чекање, Сатурн је надирао. У сенци Саборне цркве нашао је стари форд-кабриолет и вешто га одвезао до краја Кнез Михаилове улице - даље је пролаз био затворен. Међутим, лево, између два висока стуба, пружала се празна, сеновита алеја до Трга Слободе.

Пажљиво возећи, он се провуче између стубова, прође алеју и на Тргу застаде – догађало се нешто необично. Плочници су били мокри и пусти, дрвене коцке на коловозу блистале су челичним сјајем.

- Не можете туда - рече стари рибар који је седео на ивици плочника. - Потонућете, испод је море.

Он изађе из кола: заиста, дрвене коцке су ту и тамо налегале једна на другу, између се назирала тамна, нејасна дубина. Плочници са друге стране узалудно су се пресијавали на сунцу.

- Само први метри су опасни - објаснио је рибар. - Даље се већ ухватила чврста кора.

- Да покушам? - упитао је. - Можда ће издржати мојих корак или два? Па, ако и пропаднем…

Колико је дубоко?

Рибар се замислиo: - Верујте, нико то не зна тачно. Више од 40 метара, кажу.

КОРАК ШЕСТИ, за вас најлепши

Јавите се аутору и изгрдите га што вас је навукао да све ово прочитате, а могли сте лепо да гледате Фарму, неког другог Великог Брата или да френдујете и лавкујете на FaceBook - у...

Пазите шта радите, овај сајт је под ВИДЕО-НАДЗОРОМ!

Be careful what you do, this site is under CCTV!

Faites attention à ce que vous faites, ce site est sous vidéosurveillance!

نكون حذرين ما تفعله ، وهذا الموقع هو تحت الدوائر التلفزيونية المغلقة! --

А сада, када сте заобишли обезбеђење и камере, можете да начините и СЕДМИ корак, револуционарни, да видите шта ОНИ мисле о вама - размислите: можда, у понечему, и јесу у праву?

КОРАК СЕДМИ је О В Д Е !!!


Amika.rs