Драган Милосављевић, Танјуг - НАЈРОБИ - РИМ - ЖЕНЕВА ...
Milosavljevic Dragan
CRNO JE LEPOKnjiga o Africi
od dopisnika Tanjuga iz Najrobija
PREDGOVOR
Bio sam očevidac i onog najlepšeg što Afrika pruža oku i duši, ali i najstrašnijeg. Dotaknuo sam devičanski mir savana. Shvatio harmoniju suživota životinja i ljudi, balans radosti življenja i neumitnosti smrti, uspostavljen nepogrešivim instinktom prirode.
Ali, zadesilo me je da budem i svedok haosa u postojbini čoveka. Tamo gde se ta harmonija narušava neprimerenim, nasilnim nametanjem kulta "potrošačkog poretka", bez obzira na cenu i žrtve.
Kao hroničar serije državnih udara, pokolja koji su ih pratili, prisustvovao sam obaranju i egzekuciji onih lidera koji nisu na vreme čuli huk razgnevljene siromašne svetine u podnožju raskošnih palata.
Bar deceniju pre povampirenja balkanskih tribalističkih aveti, opisivao sam afričke verzije "događanja naroda", građanskih ratova, redovno podsticanih spolja, u kojima su uzavrele mase bile tek dimna zavesa za pučeve ambicioznih avanturista.
Bile su to takozvane revolucije iz kasarni, podržane od plaćeničkih beretki raznih boja. Angažman tih "pasa rata", politička pozadina njihovog učešća u pučevima, "oslobodilačkim ratovima" i "revolucijama", čije sam fragmente poverio novinarskoj beležnici kao svedok, detaljno su dokumentovani u dvotomnoj knjizi četiri zapadna autora CIA u Africi.
Bilo je to u dlaku isto divljanje pljački i paljevina, praćeno parolama i obećanjima o borbi protiv korupcije i siromaštva, od Gane, gde sam prisustvovao uspeću na vlast mladog poručnika Džerija Rolingsa, do Liberije. Tamo sam na pesku atlantske lagune, nadomak prestonične Monrovije, bio jedan od trojice novinara svedoka izvršenja smrtne kazne nad čitavom vladom. Dan pre toga, linčovan je šef države, Viljem Tolbert.
Pratio sam i okončanje međuetničkog rata u Ugandi, gde je Brozovom bliskom prijatelju Miltonu Oboteu oduzeo vlast vođa gerile, Joveri Museveni, i danas šef države, svojevremeno na zapadu zvan "Robin Hud iz Luvera".
Javljao sam novinskoj agenciji Tanjug da u Ugandi nije uspelo "bratstvo i jedinstvo" ugandskih "Srba" i "Hrvata", plemena Ačoli i Langa, a još manje socijalizam. Na ugandskim poljima smrti, kao cena sukoba, međusobnih masakara sukobljenih saplemenika dva ambiciozna lidera, Amina i Obotea, naših, tada, nesvrstanih prijatelja, ostalo je da leži milion mrtvih.
Morao je hroničar, da bi dokazao autentičnost građanskog rata, u "prijateljskoj nesvrstanoj Ugandi" da sa "killing fields" (polja smrti), pošalje snimke napravljene amaterskom video kamerom i prikaže ili, igrom sudbine, baš u Sarajevu (budućem poprištu "bratske" klanice), na bosanskoj televiziji.
To je u vreme već odmaklih priprema za čerečenje post–titovske Jugoslavije 1986. bio jedini način da se prekorači nevidljiva granica kojom su od suda javnosti, informativnom maglom, branjeni afrički polaznici brionske škole nedostignutog balkanskog uzora. Da smo pred očima svakodnevno imali te slike međuetničkog istrebljenja, klanja, spaljivanja živih, zakucavanja eksera u glavu, sve u ime plemena, vere i mitova, a radi grabeža i pljački, teško da bi napravili balkansku reprizu tog pakla. I tamo su stvarno profitirali, a ostali i danas nekažnjeni, samo trgovci oružjem i "pravima čoveka".
U tekstu o inauguraciji predsednika Ugande, Musevenija, gerilskog vođe koji je u juriše slao marihuanom naduvane maloletnike, podsetio je hroničar na Kafkine reči, da "svaka revolucija ima svog Napoleona, koji njene prvobitne ciljeve pretvara u ličnu korist".
Ta poruka autora romana Zamak, aktuelna je i dalje. Kako na prostorima "balkanizacije Afrike", kojoj sam prisustvovao od 1978. do 1988, tako i "afrikanizacije Balkana", koja je usledila po sličnom stereotipu.
Pošto si, poštovani čitaoče, gotovo čitavu deceniju veka na zalasku gledao ljudske čereke okačene u TV izlozima balkanske kasapnice, poverovaćeš lakše u poruke iz Afrike, da su ljudi u etnički i svaki drugi "kanibalizam" upućeni ne bojom kože, već usudom istorijskih okvira u koje su gurnuti. Izloženi patnji, poniženju i mržnji.
To što u sve dramatičnijem rastakanju duha i tkiva Afrike danas ima više žrtava od gladi i pošasti side, nego od potpirivanog etničkog sadizma, što se istina o toj Africi teško probija, uključujući i onu da crnoj rasi realno preti opasnost istrebljenja zbog side, samo opravdava bojazni žitelja crnog kontinenta, da će postati najveći eksperimentalni poligon liberalizma bez ljudskog lika.
Hoćemo li ponovo propustiti da zapazimo, kao i proteklih decenija, da je na Balkanu sa potpuno istim strahom, praznovericom ili slepim divljenjem prema "ocu nacije" obožavan Broz, (potom njegovi imitatori), kao što se u Africi metanisalo njegovim bogato iskićenim bonvivanskim epigonima?
Hoće li na ovom tlu biti prepoznat isti kolateralni cinizam "anđela" u pothranjivanju nekontrolisanih društvenih erupcija, kažnjavanjem i izgladnjivanjem miliona, sejanjem secesionizma u ime "ljudskih prava" i montažom lažnih demokratskih fasada, koje smenjuju istrošene tiranije?
To je golim okom vidljivo južno od Sahare iz dana u dan, sve prisutnije od Angole do Čada, od Zimbabvea i Kenije do države apokalipse, Somalije. Zemlje, gde je susret Arapa i crnaca, dotaknut genima potomaka rimskih legija, oblikovao najlepše žene sveta. I najnesrećnije osudio ih na prokletstvo da sopstvenim rukama kopaju plitke rake za svoju decu, pomrlu zbog svetske ravnodušnosti – koja kao da ne primećuje koliko je afričko crno, u svom izvornom elementu, lepo, najlepše; kako to peva poznati muzičar Nigerijac Fela Anikulapo Kuti: Bolje rečeno, kako je to crni muzički mag podučavao na najpoznatijim koncertnim podijumima sveta, sve dok ga nije pokosila smrt od side.
Prepoznajući u otiscima Afrike, u sebi i uspomenama, kao u nekoj magičnoj kugli, poruke keje upućuju na svu tragiku, ali i žilavost ponosa u preživljavanju diskriminisanili i izolovanih, ostao sam duboko zamišljen. Uveren u neophodnost da svako otkrije onu Afriku koja ga okružuje, i njome premeri, u sebi, sopstvenu čovečnost. U to, što se kazuje samo u najintimnijoj ispovesti.
Onima koji nadu strpljenja i vremena da prelistaju Pisma iz Afrike, neće biti teško da naslute kako su nam se i prošlost i sadašnjost, verovatno i budućnost, obeležene besprimernim egoizmom najmoćnijih, već dogodile. Tamo u Africi.
Zagledani na neku drugu stranu, nismo to uočili, možda obnevideli od "harmatana", vetra koji, ne priznajući ni prepreke ni daljine, prisvaja horizonte, čineći ih neprozirnim.Dragan Milosavljević
NA PUČINI SAVANE I poglavljeDO NOVIH KIŠA
Akra. Kad harmatan utekne iz svog vrelog saharskog gnezda gde se legu zmije i škorpije, pa se sa tovarom prašine vine sve do priobalja Atlantika, nad Gvinejskim zalivom zdrobi se sunce, usahnu oblaci, a plavetnilo utrne, Crveni prah, usisan u mehove ovog pustinjskog vetra, lagano se sa stratosferskih visina taloži nad zapadnom obalom. Danima, nedeljama. Ako je sreća zla i mesecima. I dok, na visinama, besni dvoboj suvog harmatana i atlantskog monsuna, koji bi da prevali i izlije oblake prepune vlage na oprašeno tlo, dotle među palmama i mangoima, među ljudima i stvarima, vlada mir.
Ne mrda list. Tek zaškripi pesak medu zubima. Da podseti da nema te rupice ni otvora gde se neće zavući. U plombu, ako treba, ili zenicu. Muče se ljudi crni i ono malo belih. Automobili izdišu. Nema tih filtera koji će zaustaviti usev prašine da ne uđe u karburator, prođe kroz iglene uši dizni i zlobno se uvuče između karika i stublina gde glođe... glođe. Klipovi grokću, a mašine, kao načeti astmatičari, bljuju iz auspuha. Vozači "tro-troa" da odmore, pa nastave, a to gmizavo kolebanje, hvatanje daha, zbližava ljude i mašine koji podjednako pate. Tumarajući po prašnjavoj magli, ponekad toliko gustoj da se od koprene već na pet metara ništa ne da razaznati, više naslućujem nego što vidim.
Da, "tro-tro" ne posustaje, ne gubi dah. Uzbrektali kamiončići iz kojih proviruju glave papagajski drečavo složenih boja gamižu kroz crvenu izmaglicu.
Treba razvoziti žene sa pospalom decom na leđima, sa novčanicima zamotanim u maramice, položene između oznojenih dojki. One mlade ostaju da prespavaju u Akri. Momci su upravo otvorili svoje kioske sa pločama i kasetama iz kojih vati ispaljuju ritam. Tela počinju da prate. Ko može odoleti? Ruke povijene u laktovima imitiraju ptičji let, a tela, prateći ritam, izvijaju se. Obavijena su harmonično nabranim šarenim tkaninama. Umotana bez i jedne kopče.
Kad je harmatan, lakše je čim padne mrak, jer kao da se pomalo javi vetar. Ne vidi se ono deprimirajuće crvenkasto sivilo, one palme i mangoi čija nepokretnost preko dana i prašnjava glazura podsećaju na zapuštene rekvizite nekog osirotelog pozorišta.
U mraku se mešaju brujanja "tro-troa" koji se izvlače iz grada, po koji sa jednim svetlom, po koji bez kočnica, sa gumama iskrpljenim žicom, pa dokle se stigne. Muzika, obično mešavina latinoameričkih i afričkih ritmova. Rumene se žeravice ispod lavora gde, ako je dan berićetan, krčka jelo od mesa, paprika i palminog ulja, ponegde je i boca palminog vina ili apateši, destilisani palmin sok.
U očekivanju večere žvaće se šećerna trska, koja tako očisti zube i desni, da zubni lekari zevaju od besposlice. Živi se siromašno, uglavnom. Živi se sa harmatanom nad glavom i snopom palminog lišca pod glavom. Ipak se živi. Sa nadom da će trgovina krenuti bolje, da će sledeća revolucija oficira ili vlada civila održati bar neka obećanja. Da će sin dobiti državnu službu i postati "master", a ćerka se dobro udati, Od prve veće zarade kupuje se lavor za ćerku, tranzistor za sina. Čekaju se bolje vesti. Čeka se da prode harmatan jer lakše se živi i diše kada se pomole sunce i plavetnilo. Kada linu kiše i operu crveno sivilo. Hoće li iduće godine harmatan biti kraći? Ovaj je trajao tako dugo, da ni stari ne pamte sličan. A oni pamte – mnogo.
Bežeći od vreline i prašine pustinjskog osvajača otežani oblaci se okrenu prema istoku, pa, vukući se krečavim trbusima, kao da se šunjaju nad samim Atlantikom, onako otežali dokopaju se priobalja i provale. Nailaze u talasima pa se tokom dana smenjuju potopi sa oštrim blistanjem sunca. Ono će u decembru, januaru, februaru i martu popiti do poslednje kapi svu vlagu. Spržiti savane i naterati milione zebri, gnua i njihovih pratilaca mesoždera, na milenijumima isto kruženje. Obeleženo oblacima prašine, kosturima slabijih i urlicima gladnih, do novih kiša, koje će doneti zelenilo i prividno smirenje kratkog blagostanja.
Dok se Sunce bori sa oblacima najlepše je u priobalju. Već i sama predstava plaže neprekinuto duge hiljadama peščanih kilometara, sa nanizanim palmama, čudovišno izniklih iz neplodne slanoće, čoveka uvali u nelagodnost doticanja beskraja. A tek kada se po ko zna koji put nađete na plažama Akre, nekoj vrsti Kopakabane ganske prestonice, nema vam druge nego da se iznova, sa istom upornošću, prožetom nepoverenjem, svikavate na doživljaj mora koje preti opakim namerama.
Zamućeni Atlantski okean, sa zapenušanim grotlom, prepunim mulja i sitnih zrnastih kamičaka, baca se na peščane dine koje se krune ispod vaših nogu. Guta ih iznova i opet iznova. Odvlači taj milijardama godina ispirani pesak u levkove svoje utrobe, pa ga zamahom sledećeg napada izbaci na drugom mestu. Beskrajna, beskorisna, dosledna uposlenost talasa.
Ali, to je tek pozornica, talasi kulise iza kojih očekujete da se pojave oni, ljudi, koji se, odvučeni pasatima i osekom tog jutra, vraćaju predveče svojim strelastim kanuima iz lova. Tako već hiljadama godina. I ove večeri opet, iz izmaglice, posle protutnjalog pljuska, čije pare pasat proteruje kroz češljeve fronclavih, vetrovima kidanih palmi, iskrsavaju živa torpeda. Dve stotine kila izdubljenog debla potiskuje šest vesala. Šest tetiva presvučenih blistavo crnom kožom.
I uvek iskrsnu iznenada, zateknu neki vama nevidljivi talas koji ih hitne kao praćkom na peščane dine gde će se, ne može biti drugačije, zdrobiti. I ne bude tako već hiljadama godina. Nego, uhvativši trenutak kolebljivosti te moći koja je čas u napadu, čas u još šumnijem povlačenju, veslajući napred ili nazad oni dodirnu žalo baš u trenutku kada sila izdahne na pesku. Da bi tek ostatkom besa liznula noge onih koji ribare očekujući njihove žene i decu sa lavorima na glavi, koji mirišu na ribu. A oni brzinom uvežbanosti od malena okreću čamac oko vrhova, pa se on poput šestara koji menja mesta na kojima su kraci zabodeni udaljava po pesku sve do daljine one bezbednosti sa koje svakog jutra kreće u novi lov. Kraj je novembra, čeka se na zapadu da vetrovi rasteraju pretnju crvene izmaglice, a da na istoku odagnaju tminu i teret oblaka poleglih, čini se, na samu zemlju i ljude. Kada nadođe sunce i zapad i istok Afrike buknuće raspoloženjem probuđenih ljudi i rastom, čini se na vaše oči, trave u savanama i dece u kolibama.
"CRNO JE NAJLEPŠE"
Lagos. Moj saputnik, obučen u raskošnu kukičanu togu, nabranu poput šalvara poverava mi, familijarno se naginjući preko sedišta boinga 727 na liniji Akra – Lagos, da je Fela, kralj afričkog ritma, po svemu sudeći komunista. Pa zašto bi inače uporno duvao u crveni saksofon, saopštava ali kao i da zapitkuje, očekujući očigledno da mu se da za pravo.
"U Lagos si potegao da vidiš i čuješ najslavnijeg Nigerijca Fela Anikulapo–Kutija. OK. Dobro su te savetovali. Ali čoveče, grad će ti se smučiti. Prevruće je tamo za belog čoveka".
Dok se probijamo kroz krkljanac aerodroma "Mortala Mohamed", vrelina zasićena vlagom nadima utrobu betonske zgradurine. Jeste da erkondišni unutra šumno ubacuju ohlađeni vazduh, ali dok dopre do putnika, to je tek bljutavo mlak dašak. Iz pora zamajane gomile lije znoj koji mirise na kamfor.
"Teško da će ti se išta dopasti od Lagosa, muzungu (beli čoveče). Osim Feline muzike, naravno. Vruć je to grad, prljav. Čoveka ujutro pregazio auto, a ne sklanjaju trupinu. pa uveče na istom mestu samo nađeš razmazanu fleku. Drek pliva po laguni, nema kuda. Zidali smo od naftnih para oblakodere i vijadukte, povezali ostrva betonom, načičkali ih zgradurinama koje se usijaju od ovog tropskog sunca. Kanališemo zasad ljudske bujice, izmet ćemo kada pretekne para".
Dok prolazimo kordone carinika i policajaca, saputnik me savetuje: "Doturi daš (mito) onom za stolom, onom namrštenom, daj mu 50 naira. Daš je znak uljudnosti imućnih, a obaveza za belog čoveka. Pa vi ste nama u Africi doneli civilizaciju, uvalili korupciju i triper" – smeje se bez trunke zlobe. "Ali za sve je kriv kolonijalizam, zar ne komunisto?" – namiguje uz želju da me, kao podanika Jugoslavije, svrsta u nedužne za ovdašnje nasleđene teškoće.
Na platou parkinga, krcatog taksijima, duboko presamićen u pojasu, prilazi šofer. "Vozi pravo u 'Egipat 80', kaže mu domaćin kome ne znam ni ime ni funkciju, ali očito je dobrostojeći, jer vozimo se u Mercedesu koji u bilo kojoj zemlji južno od Sahare predstavlja istinsko bogatstvo i statusni simbol najuspešnijih.
U lokalu krcato. Moj Nigerijac nestade pa se pojavi kao duh, "Uživaj crveni u crvenoj muzici", veli, stisne mi ruku i za tren se crnilo njegove puti stopilo sa mrakom. Pre toga, kao priviđenja, zatitra samo belina čipke koja mu je u širokim naborima padala niz krupno telo.
"Vaš prijatelj je rekao da se za vas pobrinemo", javlja se u tami diskretan glas. "Mesto koje pripada gospodinu Mohamedu vas čeka. On je naš čest i uvažen gost".
Razaznajemo četiri kipa od ebanovine na četiri odvojena podijuma. Oživljavaju sa prvim šapatom saksofona. Četiri Feline žene. Ostale su u orkestru.
Među stolovima promiču hitronogi momci. Lete porcije crvenom paprikom natrljane piletine. Bokori belih kresti nad kriglama piva, Ulepljen dim "trave" lagano se zgušnjava. Kao i zvuk koji pletu čovek i saksofon. Fela i crveni instrument pričaju o Africi, ovoj danas i onoj juče. O krkljancu petomilionskog Lagosa, prepunom straćara, o nafti koja teče i novcu koji buja, o ljudima gore i ljudima dole. Šapuću o bogatstvu preko noći, o siromaštvu ogromnom i nezaustavljivom kao Niger. O ravnodušnosti belog čoveka koji ne razume i neće nikada razumeti Afriku. O prkosu i ponosu Nigerije, najmnogoljudnije "sestrinske zemlje crnih ljudi". O preboljenim ranama Bijafre, o slobodi u Namibiji "Svi ćemo zajedno, baš svi, pobediti. Azanija, (Namibija) je slobodna", peva Fela. "Azanija je slobodna", ponavljaju vernici.
Kada padne veče, Fela vlada zapadnom Afrikom i dalje preko Sahare na istok – ti Dakaru i Monroviji, u Abidžanu, u Akri, iz drvenih gajbi, nakrcanih pločama i kasetama, iz ždrela ogromnih zvučnika, preko vrhova palmi, pravo prema nebu, kroz spletove uličica u čijoj toploj prašini golotrba dečica kotrljaju plodove uljane palme, Fela i saksofon razgovaraju: "I doći će dan, druškane, doći će dan kada će biti bolje".
On, kralj bita, muž 27 žena, idol je Nigerije, ali i svih Afrikanaca. Fela miri muzikom države i plemena, tribalizme, nacionalizme, hrišćane i muslimane, katolike i anglikance. "Azaniju smo oslobodili", peva Fela. "Mister Zombi, svi smo mi braća u sestrinskim zemljama crne Afrike".
Kada Fela snimi novu ploču, za nju se da i poslednja para. Često se žrtvuje omiljeni fufu sa sosom od zapaprene ribe. Obavezne su nedeljna misa i najnovija Felina ploča.
"Hej, čoveče, zar Felu, ko može Felu u zatvor?" Kada igraju uz Felu i sa Felom u Lagosu i Bamaku u Praji i Lomeu svuda, mladići i devojke, dokone prostitutke, debele prodavačice – "mamis" uspinju se spiralom zanosa, zatvorenih očiju pletu se u lijane njegovog raspuklog glasa i nestaju u grotlu crvenog saksofona. "Zašto, o zašto još siromašni, a bogati smo".
Na zidovima lokala "Egipat 80" preskaču se senke, sudaraju boje koje u rafalima ispaljuje lajt šou. "Crno je lepo, crno je lepše, crno je najlepše", peva crni kralj koji bi da bude i predsednik Nigerije. Zato su ga i ćorkirali. Na kratko.
Pevaju svi na podijumu. Krigle piva nestaju sve brže u rumenim ždrelima, a ogrlice belih zuba blješte pod munjama neona. Slalom kukova. Ovali mišića se gibaju. Nestaju i nadolaze kroz slapove svetla i mraka. Pokret navire negde iz dubine atavistički ukalemljenog zagrljaja sa ritmom, razgorenog muzikom čoveka Fele i njegovog magičnog saksofona. Oni već veruju da je Fela kralj u Africi bez granica.
SANKCIJE
Konakri. "Da gospodine, to vam se može dogoditi samo još u Africi". Piskutav glas suvonjave, otmeno obučene žene poznijih godina, koja upada u "DC 9" očito ljuta, noseći u obema rukama veliku pletenu korpu, kao da nagoveštava kraj do tada neobjašnjivom i neprijatnom čekanju na pisti aerodroma u Abidžanu.
"Zapleniti malenog psa zbog nekih glupih papira. Vakcina?! Kakva drskost!" Diskretno snizivši glas, ona stjuardu francuske kompanije UTA, koji ju je doveo do sedišta noseći njenu veliku korpu, objašnjava koliko će još OVIMA trebati da nauče reda. "Beskrajno mnogo, gospodine. Makar da je toliko Francuza naseljeno u Obali Slonovače. Počeli su čak da nam provaljuju u kuće; odnose sve!"
Dok avion rula na poletanju, madam, još primetno uzbuđena, pokušava da ugura korpu pod sedište ispred sebe. Ne uspeva. Gotovo čitava polovina štrči na tepihu staze, kojom će se uskoro rastrčati stjuardese. Pas je zaskičao prodorno, čim su raspakovani paketići sa doručkom. Pošto je iz ruku gospodarice smazao prašku šunku, najukusniji deo obroka koji kompanija nudi pri poletanju iz Afrike u Evropu, tamo za Marsej i Pariz, nastavio je sa zavijanjem. Vlasnica štenca koji nema uredne papire gleda u stranu. Pažljivo prateći nešto kroz prozor, ona je nekako ukočeno nagnuta. Valjda zato što je od okruglog okna dele još dva sedišta, na kojima su dve starije žene odevene u bubue sa kosom upletenom u grozdove kika. Jedan pogled kroz prozor otkriva da ispod nema ničeg osim prljave sive izmaglice, koja ne dozvoljava da se vidi makar i delić Afrike.
Brujanje aviona odjednom nadjačava gromoglasan smeh. Putnici, crni zadubljeni u svežu, tek podeljenu štampu – Mond i Figaro, koji su doskora sa uzdržanom diskretnom simpatijom pratili hranjenje psića, imajući razumevanja za njegovu uznemirenost, podižu zaprepašćene poglede prema krupnoj, izuzetno snažnim glasom obdarenoj crnkinji. I ostali crni putnici prihvataju smeh, i uz znake simpatije prema psu pokazuju razlivenu baricu. Ruke tamnopute dame koja se smeje kao grmljavina, tako da se motori već više i ne čuju, mlataraju a nekoliko zlatnih totema u obliku šake sa ispruženim prstima, od kojih je jedan odsečen, odskaču od njenih punih prsa. Njena kosa upletena je u mogobrojne kikice koje čine fantastične isprepletane figure kakve obično nose Zapadnoafrikanke. Hor koji ona predvodi dobija sve više glasova, a ukočena atmosfera lažne ležernosti koja vlada u svakom avionu punom napetih ljudi, svesnih da su deset kilometara nad zemljom, pretvara se u raspoloženo čavrljanje puno glasnih upadica praćenih smehom, kakav se obično razleže u afričkim slamovima, gde se priča i smeje do duboko u noć.
Gospođa, sa što je moguće više otmene nervoze priskače psiću i stavlja ga u korpu. Navlači šipku koja prolazi kroz tri zasuna. Skičanje se pretvara u muki jauk uz grebanje. Smeh lagano jenjava i neka vrsta napregnutosti lebdi između dve grupe putnika, od kojih ona manja brzo tone u časopise i sasvim tih razgovor, koji zbog brujanja aviona liči na sporazumevanje nemih. Malo zatim, nagoveštavaju spuštanje u Konakri, jedinu afričku usputnu stanicu na putu za Marsej i Pariz. Avion pravi zaokret, ali u džungli, kroz koju se probijaju pipci ogromnog vodenog oktopoda, ne nazire se ništa što bi ličilo na pistu. Tamo negde, ispred aviona, nešto nalik na rt skriven u isparenjima i zaboden u nepreglednost okeana, nudi varljivu mogućnost da se jedino tu može prizemljiti u ovom carstvu vode i zelenila. Malo dalje viri iz mutljaga lagune rep i nešto od trupa aviona. Stjuardesa se šeretski osmehuje i objašnjava: "To je ruski putnički 'lljušin' u kome su, zamislite, preživeli samo jedan putnik i putnica, koji su se u trenutku sunovrata zatekli u toaletu. Srećna slučajnost, zarne?"
Pojavljuje se tanka betonska crta. Ona se širi i prima na sebe naš avion, Rulamo prema aerodromskoj zgradi, koja podseća na neku vrstu saraja, konaka, gde se ukrštaju karavani. Na obodu piste poređani zarđali ogromni čelični plugovi. "To smo u razmeni za našu rudu boksita i gvožđa dobili od Rusa. Da čistimo sneg", kaže mi ljubazna domaćica aviona, dok zapahnuti tropskom vrelinom odmičemo ka istovaru prtljaga.
Na ulici tražim pogledom taksi i uz pomoć vodiča stvari nestaju u prtljažniku "Moskviča", Uz strahovito škripanje i zveku metala, klepetanje vrata od kojih ni jedna nisu u ležistu, krećemo. Vozimo se u automobilu koji pripada zemlji, isto tolikoj Čudesnoj, kao činjenica da se "Moskvič" kreće.
Dok vozi bulevarom koji je ukrašen parolama, zastavama i slikama vrhovnog i najodgovornijeg za revoluciju, predsednika Ahmeda Seku Turea, grand sili, veliki slon, kako ga od milošte zovu, vozač mi osmehnut, uz iskrice ironije, kaže: "Naši automobili se ipak kreću, mada nemaju rezervnih delova. Mi smo pod sankcijama znate, ali živi se nekako". Klimam glavom. {
Zvučnici na ulicama grme čak jače od škripanja karoserije "Moskviča". "Dole imperijalizam, dole rasizam, dole dominacija, dole nepravedne sankcije".I
GROBLJA SLONOVA I BAOBABA
Ruaha. Lovočuvari ophrvani vrućinom, dremaju oslonjeni čelom na ivice razbacanih stolova.
Utisak je da baš mi, posle ko zna koliko vremena, nepotrebno probijamo zid tišine u predsoblju nacionalnog parka Ruaha, 13.000 kvadratnih kilometara prostranog, u koji, rečeno nam je u Dar E1 Salamu, nije uputno ići, jer u Ruahi vladaju odbegli robijaši i dezerteri, lovci na slonovaču, naoružani do zuba.
Veza sa Darom, saznajemo, prekinuta je. Od dvomotorne cesne, kojom je povremeno održavan saobraćaj, prepoznatljiv je još samo rep. Bezoblično truplo umešano je u amputirane poluge šasije i gusenice buldožera i traktora. Gomila gvozdenih zglobova benzinskih kiklopa beživotno leži na utrinama.
Ulagalo se ovde u britansko vreme da bi beli čovek, ne lišavajući se luksuza, zavirio, obuzet redovno i strahom i divljenjem, u utrobu Afrike. A onda je došao socijalizam, pa je priroda, koristeći nehat i besparicu, poradila svoje.
Na puškomet od gvožđa, stada bafala i zebri, po koja gran gazela. Pasu... Pitamo rendžere kako ide posao? Vele, bilo bi bolje da nije lovokradica. Slonovi? Nikako da pučerima (lovokradicama) stanemo na kraj. Pokazuju na grafikone, zauzimaju ceo zid ofisa i obeleženi su dramatično drečećim bojama. Ubijeni slonovi, ubijeni lopovi, umakli lopovi.
U septembru uhapšena dva, pobeglo deset, manje deset pari kljova. U oktobru, nijedan ubijen, nijedan uhvaćen, pobeglo osam, tri slona manje. Novembar i decembar još nisu uneti. Biće i to. Kome se žuri... i zašto?Pitamo za vodiča. Jedan od vojnika se prijavljuje i krećemo ,»Folksvagenovim" kombijem po drumu nazubljenom kao testera,
Za kratko, već smo na peščanoj platformi, prošaranoj retkim zelenilom. Ispod nas, lenjo se cedi od lokve do lokve traka mutneRuahe. Ume da bude i divlja bujica, ali u sezoni 26 kiša. Sada joj sunce pije snagu, isteruje iz virova, a krokodili uumtan i nilski konji traže spas u mulju. U stalnoj strepnji da će MiiosS?Sć dotutnjati slonovi.
Stada žirafa, zebri, gnua, bafala, polako u kolonamaka vodi i od vode. Ukraj staze iznenadi nas džinovski skelet. Lobanja veličine manjeg bureta, sva u koštanom saću. Ubijen zbog kljova, primećuje nas saputnik. Lopova nismo uhvatili...
Malo-malo, pa isti prizor. Izbeljeni grumeni kostiju, lopati- ce mastodontske, ogromne cevanice, kao okamenjena debla. Hrpa u krugu od najviše pet do deset metara. Nalikuju nekako na hijeroglife - poruke upućene džinovima.
„Tuku slonove i kalašnjikovi ma, izbliza i rucnim bacačima Afrika je puna oružj a. Dok su još u ropcu, sekirama odsecaju kljove i nestaju u bušu." Rendžer priča da je lako prepoznati gde se desio zločin. Lešinari, rika lavova, zavijanje hijena, svi su tu za koji tren posle masakra.
Par takvih kljova košta 20 do 30 dolara ovde u bušu, uko- liko lovci nemaju inostranog otkupljivača. Na vanafričkom tržištu vrede izmedu četiri i osam hiljada dolara.
Vodič se vajka: „Sada več tamane i mlade slonove. Nemaju u kljovama ni 1015 kila zajedno. Ima i nasih (rendžera) koji za paru skinu slona. Male su plate, velike familije". Preračunavamo - čuvaju slonove za 6 do 10 dolara mesečno.
Odmičemo savanom boje pržcnog šećera, Po koji kišobran akacija baca senku na osunčano prostranstvo na kome jara, kako se dalje glcda, sve nemirnije titra. Vratovi žirafa lome se negde na horizontu. Noge životinja vuku za sobom pramenove sivkasto ervene praŠiiie, pa Žirafe liče na utvare koje, ljuljajući se, meko jedre prema pečatu krvavo crvenog sunca, utisnutog kao blješteći rubin na obruč savane.
Sve previše nalikuje na razglednice naglašenog kolora, koje vas kao konfete zasipaju na štandovima svih turističkih agencija Najrobija, udaljenog, bar dve hiljade kilometara, odakle smo krenuiL Pte Ruahe, ako steveć namerili utuvuko- 27 jebinu, svratite svakako u Rudeve, kod oca Ante Batarela, crno rodom negde oko Splita, koga je Vatikan tamo poslao među kajlepš Masajce da ihprivede Bogu.
Spavali smo u konaku kraj crkve sagrađene za hiljadu i po duša, mada, vitkonoge nomade, koji gone stoku i jure kise i zelene ispaše, nije lako okupiti ni stotinak Ako, Bog je večan, a Vatikan strpljiv. Bili su ovde prvo italijanski sveštenici, a sada odslužuju i odužuju Hrvati.
Ante lipo udara u gitaru, 37 mu je godina, a služe ga prelepe Masajke, i Anti i Bogu okougodne. Odvede nas do sela da vidimo najvitkije, može se reći, žene najlepših prsiju na kugli zemaljskoj jer ne kriju ih, već nude pogledu, srdačno i nevino, kako priUČi deci Afrike. Svaka od njih može se kupiti od oca, a ženidbe radi, za 10 do 20 koza ili dvostruko manje krava. To nam je saopštio lično pogiavica Sapelo. Trebalo nam je 30 kilometara-vožnje kroz žbunjem prošaranu savanu do potleusica ozidanih blatom nanesenim na rebra od pruća, da ga pronađemo. Oslonjen je nehajno na landrover, a okružen sa sedam žena i, izbrojasmo, ravno 45 dece.
Od kada smo napustOi taj znamen civilizacije, a na ispraćaju je bio i pršut i izvrsni kozji sir, progutala nas je kamenjem izderana savana, u kojoj ukočena strašila zgrčenim kandžama prete nebu, Kao da nas je, od kada smo minuli poslednje stanište Ijudi i malenu Lringu, preuzelo carstvo zlih slutnji i udaljene rike. Kada se priđe bliže truplima sunđerastog i vodom ispunjenog tkiva, prepozna se da su to baobabi, unakaženih razdrtih utroba.Kada nestane omiljene hrane, zelenih mladica, slonovi kidaju spužvasto telo drveta natopljeno tečnošću i proždiru ga. Prohodimo desetine kilometaraunakažene šume. Nešto slično vida se u parku Ambose u Keniji, koga je već poodavno osvojila pustinja. Skršeno granje, balega, sagorela trava. Zamišljamo da je takvo bilo i dejstvo sibirskog meteora kada se pojavio i ogoleo tajgu.
Malo je divljači, samo po koji prašnjavi bafalo. U trenu se zaleti na auto, pa stane. Željan je boja, ah čeka izazov.
Tek na domak same reke oseti se nešto od zelenila. Gazele, žirafe i ostala divljač savane češće se viđaju, jer blizu su pojila koja život (ali i smrt) znače. U širokom klancu, na snežno beloj peščanoj podlozi, zelena ostrva. Pa onda, malo dalje, naslage oblutaka od hiljadu tona.
Jedna takva kupa zgomilanog, kao brušenog okruglog stenja, podnožje je logora. Kada se priđe sasvim blizu, oku se na samom vrhu otkrije koliba od trave i drveta. U podnožju, krda na pojilu okupljena oko meandra reke, i tišina, samo tišina.
Sa najvišeg platoa, gde je bar i radi frižider na petrolej, pije se hladno pivo, puca pogled niz i uz kanjon.
Tamo, kako osvaja suton, sve više životinja prilazi pojilima. I tek kada tišinu rascepi rika lava, bez zvuka odapnu se tetive gazela koje sevnu u buš, a bafali se zbiju u krug (ali ne odstupaju), čovek oseti da tu ima nekog iskonskog reda i poretka prirode. Sa platoa stenovite kupe Ruahe, u savršenom miru, odjednom dodirnem Afriku koja mi godinama izmiče.
Kada smo pošli u noć da izbliza vidimo žute munje karnivora (takve su oči lavova), što se vuku kraj obala i traže svoju porciju krvi i mesa, stalno nam u farove upadaju izbezumljene gazele, uzdrhtale, nesposobne da se otrgnu omči svetla.
Sreli smo neočekivano rendžera. Odao se žarom cigarete u dubini žbuna. Sam u noći, među zverima, sa mauzerkom još iz Prvog svetskog rata. U zasedi čeka lovokradice. Ili slona. Ko zna? Daleko treperi crveno oko. Veli da je to fenjer vidljiv kroz okance izdubljenog baobaba u kome čekaju zoru lovci na kljove. Svako ima svoj plen. U tom golemom, dubokom mraku negde su i slonovi. Krda koja će sutra da nastave posao kasapljenja šume.
Nisam sreo lovokradice, ali verujem da su i njima i rendžerima savršeno jasna pravila igre života i smrti oko slonova, koji riju savanom gore–dole, levo–desno, flegmatični, uzgibanih trbušina.
Mine noć i ponovo oko nas bleštavilo sunca, izmešani skeleti stabala i kosturi njihovih neprijatelja slonova, Sve je vrelije kamenje oko kojeg se kristalizuje pesak savane. Ko nas je uopšte zvao? Da li smo pronašli ovde i Ruahu u sebi?NGORO NGORO
Aruša. Magla navire iz dubina grotla. Opire se o nazubljene stranice kandžama od paperja i gamiže prema obodu nalik zanjihanom čudovištu koje vabi jedva čujni zvižduk vetra.
Množi se u stotine ispalacanih nakaza i baš kada bismo da ustuknemo, snopom jarkog crvenila eksplodira sunce zakotrljano iz zasede tamnih vrhunaca. Načini se slap sjaja koji se obrušio sve do dna gotovo 15.000 metara dole. Nazre se i želudac planine kojoj najponosniji predstavnici crne rase, plemeniti Masajci, dadoše ime Ngoro Ngoro, Velika rupa ili, sasvim u duhu njihovog jezika, rupa–rupa, što bi ponavljanjem trebalo da sugeriše njenu veličinu.
Plavo oko jezera kao zablenuto nagore prema suncu. Opervaženo je belinom i moćnim durbinom otkrivamo da su to jata flamingosa nakrcana u plićacima. Suviše je daleko da bi se sa vidikovca hotela nagnutog nad provaliju, išta od obećanih čuda sagledalo golim okom. Valja se strmeknuti džipom niz kameni tobogan, koji kroz stenje i šikaru vodi prema dnu rupe.
I dok potrčko "Suzuki" opipavajući izbočine, osiguran prenosom na sva četiri točka, oprezno meri kamenu putanju, zveramo, očekujemo. Kao da do tada nismo videli zverinje. Masai Mara, Amboseli, Cavo, sve je to kako već priliči pročešljano diljem savana Kenije i Tanzanije, Pa opet, sa radoznalošću i uzbuđenjem prvog puta tragamo u haosu sve gušćeg zelenila za šarenilom zebri, kićankom lava, pegama geparda. Ponos Tanzanije, Ngoro Ngoro slovi za najbogatiji nacionalni park Tanzanije i šire, cele Afrike južno od Sahare, a verovatno i vascelog globusa. Kako su u ovu rupu čije dno u prečniku meri preko 20 kilometara, a krajevi oboda deru oblake na visinama blizu 3.000 metara dospeli i takvi kolosi: nilski konji, nosorozi i to pre no što je ljudska ruka usekla stazu, samo Bog zna.
Pogled na neprohodne vrleti iz čijih zatravelih rana probija neprohodni gustiš obrastao dugim bodljama, navodi na pomisao da je Svevišnji u zloj slutnji da bi pomahnitali čovek, nekada krotki majmun, što se neopaženo ote vrhovnoj moći i oboruža, mogao istrebiti sve od prekrasne afričke faune.
Kojim su čudom grdosije iz podnožja Maunt Kenije i Kilimandžara prebačene u osamu vulkanske kupe da uporedo pasu sa masajskim krdima, to samo Stvoritelj zna. I bi od tada mir, kao u pravom raju, sve dok početkom ovog veka božiji pastiri po nalogu Svete Stolice, u traganju za novim stadima budućih katolika, ne otkriše skrovište u vulkanu. Od tada se poremetio božji red i među ljudima i među životinjama.
Kada smo već zagazili ustalasanu savanu, u zamasima bujne trave nailazimo na krda bafala. Iz razrogačenih crnih zenica opominje mržnja. Prema svemu što remeti spokojstvo moći sabijene u tonu i po tetiva, mišića i kostiju, Kunu se lovci da metak ispaljen u čelo ove rogate zveri odskače kao suvi grašak.
Malo dalje, šarenilo od uzmuvanih zebri: ukršteni vratovi ljubavnom igrom uspaljenih žirafa. Po koja hijena, smrdljiva zakikotana veštica što gata među kostima rasutim na pašnjaku.
Travom zaneti kopitari u njima ne prepoznaju svoje majke, sestre, očeve, oglodane do kosti, možda još juče. Neizmenljiva, nepodmitljiva surovost savane. Sunce već odskočilo, zavrtelo se kao čigra po ploči drečavog plavog neba. Kao da se otvorila materica zemlje. Vonja na korenje, izmet ptica, meso u raspadanju, trulež barskog bilja. Afrika.
Riđi bičevi lavljih griva promaknu i odmah topot sasut prašinom ispod uplašenih kopita. Onda muk. U centru kratera smo okruženi savršenom tišinom. Zasenjeni belinom miliona flamingosa. Jarko crvenih nogu i kljunova stoje nepomični kao zasađeni u muljevito dno. Malo dalje, zbog slapa sunca koje se razliva sa kupe kratera, čini se da jata titraju u plamenu nanovo razbuđenog vulkana. Možda je baš ovde u Ngoro Ngoro početak i kraj nastanka. Tako se bar namerniku učini, dok poput deteta koje je uhvatilo bajku za skut, nastoji da zauvek prigrabi čaroliju. Takvi – začarani – se u Ngoro Ngoro vraćaju. Oni su zarobljenici Afrike.AMBOSELI
Amboseli. Zaustavili smo se praktično na samoj graničnoj rampi gde asfaltnu traku od Najrobija prema Aruši, bez posebnog upozorenja, zaprečuje šarena greda.
Vidimo da preko praznog prostora između karaula Kenije i Tanzanije nonšalantno prelaze masajski moroni, tek zamomčeni ratnici, uvijeni u crvene toge. Kraj njih, kao paščad puna odanog obožavanja, trčkaju dečaci koji nestrpljivo čekaju dan da ih obrežu i tako steknu pravo na koplje, strelu i priznanje muškosti.
Žene sa niskama đerdana od sitnih crvenih, plavih i žutih perli, nanizanih u krugove, sa rascepljenim ušima u koje su zataknuti kolutovi, čuče na crvenoj spečenoj zemlji. Pored njihovih nogu poređane su ukrašene posude, načinjene od tikve, prošarane perlama, kožne vreće za nošenje mleka i tabakere od životinjskih cevanica.
I muškarci i žene premazani su slojem loja koji se nanošenjem obnavlja. Nikada ne spira i tako desetinama godina. Zategnuta koža o kojoj može da sanja svaki stručnjak za kozmetiku ocrtava fino izvajane mišiće, spletene u vence oko vitkih kostura.
Plemenito rezane crte ovih afričkih stočara aristokratskog držanja, tvrdi se da su potomci rimskih legionara koji se ukrstiše sa Nubijkama, odišu mirom ali i koncentracijom. Masajci i Masajke navikli su već da ih smatraju nekom vrstom manekena, a i prirodno aranžiranog baleta afričkih savana, pa se tako i ponašaju. Traže distancu, ne dozvoljavaju fotografisanje osim ako se debelo ne plati, a svoje suvenire cene papreno.
Kada smo konačno montirali izduvnu granu na našem "Suzukiju", pokazalo se doduše da su to masajski majstori napravili po principu "drži vodu..." već je pao mrak.
U Africi pomrčina se ne šunja po budžacima da bi odozdo napunila prostor i potopila sunce, već jednostavno kao crna zavesa, bez upozorenja, padne na savanu, pa se sunce preklano zakrvavi i očas nestane u ponoru mraka.
Dok svrdlima farova bušimo tminu u oblaku prašine kamenitog puta koji, oštricama svojih grba, otkida meso gumama, kraj nas se šunjaju prikaze zaprašenog žbunja, koje krakovima od senki u snopu farova pretrčavaju poput nekih nemani. I u toj budalastoj igri slatkoga straha i zamišljanja ovoga i onoga, nekako nam se učini da su dva žuto užarena oka koja su vratila svetlo od farova pravo nama u lice, priviđenje. Samo za trenutak. Pred nama je zaista imperator, njegovo veličanstvo, car – lav. Nagnut nad lešinom ubijenog gnua. Zaobišli smo ga, nezainteresovanog za frfljanje još jedne dosadne smrdljive konzerve pune ljudi i utekli sa preostalim gasom dalje u mrak. Kapije parka se zatvaraju već u pola sedam, a mi smo se pojavili pred karaulama od glinenog blata, spečenog suncem, negde oko 830.
Maj frend, rekosmo Masajcima, ovi behu naoružani karabinima, nama nije natrag jer benzina nema, a kako ćemo prespavati u ovom ruglu platnenog krova bez pravih vrata u koje svaka životinja bez muke može da uđe.
Vitke siluete rendžera stapaju se sa mrakom u potpunom ćutanju. Samo oči lampi blistaju pravo u naše zenice. U tom vakuumu mašamo se za džepove i šuškamo stotkama šilinga, dajući do znanja da smo za sporazumno kršenje zakona parka, na obostranu korist.
Masajci nam naplate ulaznice, odbiju mito. Bez reči nas puste u park. U Amboseli Lodž stižemo prekriveni slojem prašine i malo nadmeni zbog utiska koji ostavljamo na paket turiste. Oni ovde stižu avionima i specijalnim autobusima.
Već stereotipni sjaj luksuza. Kamini, viski, safari, toalete, žamor na svim jezicima. Malo dalje urliču hijene, vrište od straha babuni, jer leopard je krenuo u noćni lov. U kaminu pucketaju panjevi. Poslovni ljudi Najrobija odbegli sa svojim ljubavnicama, grupa Kanađana koji su doleteli "Cesnom", a njihove žene vrište, mora da je bilo terifik u džipu, možda ćemo i mi sresti lava.
Sutra ujutro u šest, bar 20 kombija punih cikutavih baba iz Arizone, Kalifornije, čije suvonjave i mlohave noge, boje ustajalog jogurta, žalosno proviruju iz safari kratkih pantalona, kreće na paketom predviđeni susret sa Afrikom. Da bi već sutra jurili dalje, škljocali aparatima i sve to nosili da pohrane u ladice. Negde u svojoj civilizaciji, srećni što mogu da se pohvale susedima.
Savana pukla sve do podnožja Kilimandžara, ali džin se zavio u oblake, pa tek u po koji tren sevne snežna kupa i probudi nadu da će planina izroniti iz paperjaste čalme i ispuniti obavezu planiranog doživljaja kome je večnu reklamu dao Hemingvej, Džin obrubljen glečerima na iskorak od Polutara. Po koji kopitar bezvoljno pase na zaprašenoj travi. Mada su kiše tek uminule, već mali cikloni svuda unaokolo uvijaju levkove prašine koja se mota po horizontu. Naiđemo na po kojeg slona kraj velikih baruština gde voda ostaje i po nekoliko meseci.
Od zveri ni traga, a oko nas kao unezverene bubašvabe jurcaju kombiji puni turista. Praše, ostavljaju za sobom zmijolike repove. Traga se za životinjama, a niko neće u biroima u Najrobiju da kaže mušterijama da ih zapravo sada u savanama gotovo nema, jer voda je natopila pašnjake desetinama hiljada kvadratnih kilometara okolo, pa se ta božja rogata i zubata krasota od zverinja rasturila daleko od pogleda radoznalih dvonožaca.
Vraćamo se u lodž i tražimo odmah informaciju gde je naselje rendžera, čuvara. Džon je taj naš čovek, upisuje nas u knjigu, uzima jedan dolar i ulazi ćutke u džip na zadnje neudobno sedište. "Džon, hoćemo nosoroga i lava", kažemo sa napetim namerama. "Yes, sir", kaže Džon. "Nosoroga ćemo teško naći u podne, a lava ćete dobiti".
Tragamo za nosorogom u šumarku, nadomak samog naselja, gde otkrivamo krdo slonova, bafala i gazela, gnua – marve koju nismo sreli u savani. Od nosoroga ni traga.
Krećemo u savanu uz polupustinju retke olinjale trave bez svežine i negde na puškomet vidimo drvo i kombi kraj njega. Znamo već iz iskustva da se tamo nešto dešava. Da, ispod krošnje od bodlji koja jedva da pruža hlad, lav sa dve lavice. Na izrezanom krovu kombija načičkane glave, sevaju blicevi, tiho mrmljaju kamere. Lav prodorno gleda u taj bokor glava, izmešanih ruku, oseća vonj čoveka i benzina. Jedna od lavica ustaje, samo par koraka dalje leže i lav bez oklevanja, ali bez žurbe ustaje i prilazi joj. Lavlja ljubav u savani. Ne traje dugo, ali je parenje praćeno raskošnom rikom mužjaka. Džon objašnjava da, u vreme parenja, mužjak prilazi ženkama prosečno oko 40 puta na dan. Zaista lavlje.
Ushićena publika odjednom u tišini nastaloj posle bučnog orgazma imperatora savane, kao da shvata kako je zapravo to snimanje, škljocanje i žudno upijanje slike sparivanja veličanstveno nevinih, nestidljivih stanovnika u njihovoj kući nekako ružno i nedostojno.
Kombi dodaje gas i gubi se u sve treptaviju tačku na horizontu. Polazimo i mi, valja do mraka stići do Najrobija, a odlemljena izduvna grana i ćelave gume nisu nikakva garancija da nas u povratku neće zadesiti da provedemo noć među zverima. Pravila igre se tada menjaju, a to radoznali "homo turistikus" ne voli. Uostalom, zašto bismo se zadržavali. Kilimandžaro se bukvalno pokrio perinom i snežnu krunu nećemo videti, Valja na put.GRGEČ FRANKENŠTAJN
Viktorijino jezero. Namerniku koji se iz Najrobija uputi ka Viktoriji, posle Kaspijskog jezera najvećem slatkovodnom moru u svetu, definitivno postaje jasno kako Britanci i danas uz "istorijsku distancu" od tri decenije, "gubitak" Kenije doživljavaju uz duboke uzdahe. Smatrajući, šta više, nezavisnost ove istočnoafričke zemlje čak nekom vrstom malera ("bad luck"), koja je imperijalnu krunu lišila najlepšeg od svih dragulja – "bighiands-a" (bele visoravni).
Pre nego što dočaramo nešto od viđenog sa 350 kilometara duge trase kao staklo ravnog i ugodno zaošiljanog puta preko zelenog platoa, valja objasniti zašto se visoravan u žargonu preostalih Britanaca, koji stisnutih zuba uzeše 1963. kenijsko državljanstvo i dalje zove bela ("white highlands"), mada je nastanjuju kao gar crni bantu Afrikanci.
Naime, prema planovima krune, ceo plato koji od Najrobija prema severozapadu vodi do jezera nazvanog po kraljici Viktoriji, bio je predviđen za isključivo naseljavanje belaca. Neka vrsta duplikata Južne Afrike. Zamišljalo se takođe u Londonu da se na te oranice, gde raste sve što se zabode u zemlju, od pšenice preko kukuruza do kafe i čaja, "odozdo" dovodi na kulučenje radna snaga.
Bela visoravan nadomak ekvatora, ali voljom prirode po svim klimatskim i drugim osobinama slična rajskim vrtovima, odignuta je od žarkih zagušljivih afričkih tropskih svakodnevnica visinom, podobro prema nebu (između 1.900 i 2.900 metara). Zato je ravno nekoj vrsti snevanja na javi putovanje nadomak polutara kroz planinsku svežinu četinarskih šuma, preko livada, obraslih gustom sočnom travom, a sve to ipak prošarano afričkom vegetacijom prepoznatljivih krošnji u obliku kišobrana, koje deluju kao egzotično rastinje u nekoj dobro negovanoj evropskoj botaničkoj bašti. Valjda i zbog te izuzetno srećne kombinacije i večitog proleća svežih noći i sunčanih dana, presečenih po kojim "špricerom" kratkotrajnog pljuska, doseljenici sa britanskih ostrva odlučiše da ovo najlepše parče Afrike i, ko zna, možda i zemljinog larmatan globusa, rezervišu za raj izuzetno bele britanske rase.
Put iz Najrobija prema Viktoriji inače započinje na zemlji Kikujevaca, kroz valoviti predeo nalik podbrđima Šumadije. Tu su britanski misionari doneli kafu, naučili domorodce kako se gaji, doduše tradicionalno skeptični da će bez njihovog menadžmenta posao ići. No, ide i to više nego dobro. Nadalje od Limurua, tridesetak kilometara od prestonice, negde na visini preko 2.400 metara, asfaltna traka lizne samu ivicu ponora odakle puca pogled na Rift dolinu, pukotinu koja se, tvrde, od Južnog Jemena probija dubokom brazdom tkivom Afrike duž istočne obale, sve do Zimbabvea. Na njenoj udubini blistaju osvetljenja modrinom neba jezera. Najvaša i Nakuru sa belo ružičastim obrubima miliona flamingosa crvenih nogu i kljunova i snežnog perja.
Kada se ti rumeno beli oblaci dignu sa površine jezera i rasprostru iznad doline, odakle prema severu počinje zemlja Masajaca, ratnika obučenih u crvene toge, utrne sunce i osenči se žuto zelena Savana. A očas krda gazela i ilanda daju se u panični beg ne znajući ni zašto ni kuda.
Negde na tristotom kilometru po izlasku iz Najrobija, gde na blizu 2.500 metara visine, uz svežinu zlatiborsku, učini vam se da stotinak pegaza u inače poslušnom "Pežou 505" gube dah i snagu, ali pažnja vam sa nekako umrtvljene mašine, koja daha presečenog visinom, više ne reaguje na gas. već odlazi prema zelenim poljima prestonice čaja Keriča, Sa tog najvišeg stepenika visoravni, puca pogled prema 50 kilometara udaljenom jezeru Viktorija, Njegovi odblesci liče na krajičke oblaka čija se povesma vuku tamo gde se varkom optike ljudskog oka sastavljaju nebo i zemlja.
Ovde se proizvodi najkvalitetniji čaj na svetu, kao što se u zemlji Kikujevaca gaji najkvalitetnija kafa. Keniji to vredi blizu milijardu dolara. Gusto zbijeni žbunovi čaja svetlo zelene jed boje, pokrivaju zatalasane brežuljke desetine kilometara unaokolo. Putići kojima se berači probijaju da bi odlamali samo gornje izdanke, lice izdaleka na žilice crno povrh nabubrele zelene mase, koja nalikuje moždanoj opni džinovskog vanzemaljca. Ili nekoj nemani koja je svojim zelenim telom amorfnog oblika prekrila horizont, sve dokle oko dopire. Od obruba čajnih polja asfalt se sunovraćuje do 100.000 kvadratnih kilometara prostranstva zelenkaste mase Viktorijinog jezera.
Ime ovog istinskog slatkovodnog mora neodvojivo je povezano za Nil. Iz jezera u ugandskom delu ističe beh Nil, a oko obala jezera živi Nilotik stanovništvo, pripadnici plemena Luo oko 2,5 miliona žitelja, pretežno ribara, čiji preci negde između 14. i 16. veka iz Južnog Sudana u potrazi za pašnjacima prohodiše Ugandu, da bi se zaustavili na obalama džinovskog jezera. I postadoše od pastira ribolovci. Kako to već biva u životu, čiji segmenti nataloženi čine istoriju, došljaci su naučih zanat od svojih najvećih neprijatelja Arapa, lovaca na roblje, koji od Mombase gotovo hiljadu kilometara u unutrašnjost, dolažahu po svoje narudžbe sveže radne snage.
Tako su na jezeru zaplovile arapske dou barke vitko izdignutih kljunova sa širokim poprečnim jedrom, koje moreplovci odvajkada zovu ovčija plećka. Na Viktorijinom jezeru, kao i duž obala istočne Afrike, ono se neizmenjeno koristi više od pola milenijuma.
Ako su Arapi doneli barke i jedra na jezero da bi na njegovim obalama potpuno izmenili život Nubijaca, onda su Britanci izgradnjom letnjikovca, jahting klubova zatvorenog tipa, ambijentu otvorili prodor u takozvani elitni limitirani turizam dubokog džepa i visokih prohteva, teško izmenljivih segregacionih kriterija.
U grad Kisumu, najveću luku Viktorije, zapravo smo krenuli da ulovimo nilskog smuđa. Kao Luovci i Arapi i Britanci i Indusi koji sada posle raspada kolonijalnog carstva drže biznis i letnjikovce Viktorije, smuđ je uljez u ovom kraju i to najnoviji. Posle nekoliko neuspelih pokušaja između 1950. i 1960. konačno se "primio" u jezeru i, kako to teška srca priznaju i inovatori, postao njegova zla kob. Barem za Luovske ribare i ostali riblji živalj jezera.
Taj grgeč nilskih voda porastao je ovde u monstruma čiji je najveći primerak ulovljen mrežom težak preko 499 kilograma. Mreže lokalnih ribara, koje ne mogu da odole njegovoj snazi, sve su praznije. Ne samo zato što su pocepane udarcima repova ovih grdosija, već i zato što smuđ u jezeru Viktorija funkcioniše na principu efikasnog usisivača koji kupi talapiju, omiljenu hranu Luovaca i jednu vrstu jezerske sardine, koja osušena čini obavezni deo svakog obroka lokalnog stanovništva.
Da bi se ulovio smuđ u jezeru Viktorija treba imati prijatelja u ekskluzivnom jahting klubu, gde nismo videli nijednog Afrikanca, (slučajno ili ne), već krem poslovnog kisumua sastavljen od belih gastarbajtera iz raznih međunarodnih organizacija, do biznismena, pretežno Indusa, koje ovde zovu Azijci.
Zatim, treba obezbediti gliser sa mašinom od barem 100 konja koji mogu da umaknu tropskom nevremenu, što se poput usova sruči sa obronaka planina na jezero. Zabode se u njegove vode snagom i upornošću svrdla i površinu očas pretvori u kratere koji dok i riku talasa što se bez ikakvog reda, pravca i smisla sudaraju u tom kotlu. Opomenuće vas da stradaju i gliseri ako im otkažu mašine kada se pridave odsvuda dolazećom vodom. Valja najzad uz štapove i blinkere tipa Cisko Kid, veličine jedne normalne ribe porcijašice, imati i sreće. Smuđ iz jezera Viktorija nije lukav, ali je uporan borac. On je uz to jednostavno težak i snažan, ali srećom kratkog daha zbog visine jezera i manje količine kiseonika u njemu nego što je na nultoj nadmorskoj visini. Dok brod lagano plovi brzinom od oko četiri kilometra na sat, a riba mamac uz pomoć kašike bacaka se u cik–cak tik iznad dna i nervira džinovskog grgeča, iščekivanje obično nije duže od pola sata. Udarac, štap se savija sa držača sve do vode i čekrk zviždi i krekeće kao da je u njemu pukao neki dobro navijen feder.
Možda je još najuzbudljivije iščekivanje dok najlon debljine vise od milimetra ispisuje linije po vodi a štap, zapravo čelična šipka obložena fiberglasom, divlje mlatara gore–dole, dok ručni zglobovi pucaju od napora.
Ukoliko riba skoči obično je to prpošni mužjak, to je gotovo redovno i gubitak ulova, jer neman, često i preko sto kila teška, dobija prostor za zalet i ima energiju nosoroga. Valja je u stvari držati na uzdi, vezanu za pravu dozu izdržljivosti bola, ali ipak ne tolikog da divlje mahne glavom, otkine se sa udice. Ili je ispravi kao licnu za osigurač. Izgubili smo više takvih podvodnih čudovišta kapitalaca, dok se u utrobi čamca nije našao trofej od 54 kilograma i jedan dosta borbeni mužjak od 26. Prepodnevni ulov od skromnih 130 kilograma nije imao razloga da bude ubeležen u klupsku knjigu rekorda, koji se kreću za dnevni ulov od 350 do 500 kilograma "smuđa".
Treba odmah reći evropskom ribolovcu koji čuči kraj zagađenih obala za koji kilogram ribe, ako je uopšte i dobije, da je ova priča sa Viktorijinog jezera. A tamo, kako rekosmo, blizu njegovih obala buja najkvalitetniji cejlonski čaj, uspeva najmirisnija kafa Arabika, a u njegovoj vodi vrsta grgeča poznata kao smuđ, postaje ala čiji rast, kažu, još nije završen. Vele da su ustrašeni krokodili pobegli na obale ostrvskog Arhipelaga, pa umesto ribe u jezeru love stoku na pojilu i po kojeg neopreznog kupača.
Tako je rekosmo na Viktoriji. Jezero koje je od Britanaca dobilo ime kraljice, postade nova postojbina novog grgeča, Slatkovodnom moru oko koga se lepo svikoše i Nubijci iz Sudana, Luovci i vitalni Azijci koji od Amina proterani iz Ugande, ovde nađoše još bolje stanište. Jedino, sve je manje Britanaca. Novi ne dolaze, a stari odumiru i ovde i na beloj visoravni gde preovladava blistava crna koža Bantua od kad su farme nacionalizovane... Reče nam jedan od belih "starosedelaca" Kenije u kojoj se sada glože oko vlasti Kikujevci i Luovci i sila drugih plemena raznih vera i korena... "Izgubili smo sve, i belu visoravan i farme i uticaj i ugled".
Dok su besposleni klinci za siću vadili filee iz naših grgeča, ništa manje ukusnih od dunavskog smuđa, pomisli smo taknuti ovim pominjanjem rodnog nam Balkana, kako svakako ima neke pouke pa i istine u onoj uzrečici o dobrim namerama kojima je ponekad popločan put u pakao. Tako je bilo i na Balkanu i na beloj visoravni.
Svakako je verao naravoučenije za sve balkanizovane ili one koji tek rizikuju da to budu, da su Britanci dobrim delom i danas ubeđeni da su sa platoa visoravni zvane Vajt Hajlends mogli da redom i radom crnih žitelja Afriku večno usreće, usput i sebe. Na neki način i prisustvo nilskog smuđa koje je muzungu (beli čovek) doveo u jezero, sasvim lepo demonstrira kako bi sve to u praksi izgledalo. Kažu ovdašnji stručnjaci da postoji samo jedan način da najl perč bude odavde uklonjen. Da pojede svu ribu u najvećem afričkom jezeru, a zatim će najkrupniji smuđevi pojesti one sitnije dok ne ostane samo jedan, a taj će ipak jednom crći od starosti.
Afrikanci, kojima nije u prirodi dugoročno planiranje, sumnjičavo vrte glavama na tu teoriju. Sta će Luo ribari i njihove porodice kraj jezera, bez talapije i sardine iz Viktorije dok ne krepa preostali najveći smuđ. Na to pitanje niko od genijalaca koji su doselili nilskog grgeča za sada ne daje odgovor. Zato, pridružite nam se u lovu na smuđa u Viktorijinom jezeru, trofej je obezbeđen, a i društvena korist je neosporna, Tako se bar stvari sagledavaju sa obala kenijsko–ugandsko–tanzanijskog jezera, čije kraljevsko ime Viktorija odoleva – za sad.BALONOM IZNAD ZEMLJE MASAJACA
Masai Mara. Osim dubokog i vrelog dahtanja plinskog grejača čuju se još samo vibracije struna, koje pod mehom balona drže pletenu korpu.
Samo što smo poleteli u cik zore, dok je nad zemljom Masajaca Masai Marom, još hladan vazduh. To će pomoći toplim gasovima da nas što pre dignu u modrinu bez ijednog oblaka. Iznad zelenih brežuljaka koji obrubljuju dolinu izvirio bleštavi bakrač sunca, pa se odsjaj kao preliv prženog šećera namreškao na zelenoj travi. Nas četvorica i kapetan, uzdižemo se bez brujanja motora i onog vrtoglavog kovitlanja pejzaža na koje smo navikli u klasičnim letilicama, avionima.
Izvesni Entoni Smit, – balonista amater iz Engleske, oduševljen Vernovim romanom Pet nedelja u balonu iznad Afrike, poleteo je sa Zanzibara i završio let ua zelenoj platformi Masai Mare, najlepšeg rezervata Kenije. To je bilo 1962, godine.
Biznismen Alan Rut je iskoristio maštu Entoni Smita i od Vernove ideje i od Smitove amaterske smelosti napravio unosan posao.
Od 1976. godine oko 3.000 turista, u njih smo i mi ubrojani, letelo je iznad rezervata koji se u svom užem području prostire nad 1.120 kvadratnih kilometara. U širem okružju još nekih 800 kilometara žive Masajci, pleme vitkih ljudi i žena aristokratski rezanih crta, sličnih grčkim bogovima, koje im dade, kako se tvrdi, abisinsko poreklo. Umotani u crvene toge sa obaveznim kopljem u ruci, oni prate svoja stada i žive praktično u nenarušenoj harmoniji sa životinjama i prirodom. Hrane se životinjskim mlekom pomešanim sa krvlju, koju vešto zabodenom cevčicom ispuštaju iz arterije krava, da bi otvor stručno zatisnuli do sledećeg obroka. Prisustvo rojeva muva na usnama pa i kapcima, omamljenim ovom mešavinom mleka i krvi, uopšte ih ne uzbuđuje. Bunare ne kopaju da ne povrede majku zemlju.
Naš susret sa Masajcima prethodnog dana, dok smo neopisivo lošim drumom od masajske prestonice Naroka jezdili prema parku, umalo nas nije stao glave.
Kamerman i ja, u želji da u pripremanoj TV: emisiji o nacionalnom parku Masai Mare, ubacimo obavezno i starosedeoce Masajce, skrenuli smo sa puta, uputili se grupi žena Masajki koje su grabile poljem. Na dovoljnoj razdaljini zaustavili smo džip i uperili kamere. Sve je trajalo oko 5 sekundi, toliko je zabeleženo na zbrkanim video trakama. Prvo se čuo prodoran vrisak i žene su zadigle suknje visoko preko glava, da ne bi njihove duše slikanjem lica bile zarobljene od kamera muzunga (belaca). Trenutak posle toga, ugledali smo muškarca kako neverovatnom brzinom i hitrinom i gipkošću geparda sa zabačenim kopljem juri prema našem "Suzukiju", otvorenom džipu kog zbog ravnomernog zujanja durašnog motorčića od 880 kubika zovemo 'mikser'.
Kamere su poispadale na pod, džip je kao bocnut kopljem poleteo u oblaku prašine. Zaustavio se tek kod kapije nacionalnog parka. A tamo je stajala gomila istih takvih Masajki, samo one nisu imale ništa protiv slikanja, sem što su to obavljale po tarifi, bez pogađanja. Nije nas više privlačilo.
U hotelu Sarova Mara, savetovali su nam dobronamerno da radije eksperimentišemo sa lavom koji je sit nego sa Masajcem, onim koji još nije pristao na status turističke atrakcije. Sposobni su da kopljem proburaze lava, zapravo to je uslov da se zamomče i ožene. Pored svih pokušaja, ni Kenijata a ni predsednik Moi, ne uspevaju da im promene životne navike i tako su dobili svoju zemlju, praktično državu u kojoj su pravila ponašanja za turističke uljeze strogo određena.
Nema pucanja, nema fotografisanja ljudi, već samo životinja, nema izlaženja iz automobila, dozvoljeno je kretati se samo u zeribama (između ograda često isprepletanih trnjem), luksuznih lodžova koji arhitekturom podsećaju na afrička naselja, ali imaju sav moguć komfor. Uz cenu od dva miliona za jednodnevni pansion. Nazdravlje.
Inače, let balonom na koji smo se odlučili u stilu, "koliko košta da košta, jednom je u životu", započinje po strogo određenom ceremonijalu pilota – Britanca, naravno, kome asistira pet Afrikanaca u livrejama i sa belim rukavicama. Još se sunce nije pomolilo kada počinje uduvavanje prvog hladnog vazduha u beživotnu krpu složenu uredno na livadi. Kada se kupola napola ispuni plameni, plinski breneri prorade i za tili čas bezoblična masa svile i najlonskih vlakana napne se u ogromnu krušku, koja se prosto otima iz ruku posade u želji da se dohvati visina.
Posle ulaska u pletenu korpu sledi uznošenje. Tako nam je u dlaku u mašti izgledalo dok smo, kao deca na ekskurzijama, po manastirima gledali bucmaste anđele kako lebde po plafonima crkava.
Pre ulaska u balon, mada je sigurnost "stopostotna", potpisali smo formular da letimo na svoj rizik. Balon je toliko usavršen u svom letu od nula do 1.000 metara, da ga je moguće držati precizno i na dva metra od zemlje. Kaže nam pilot u šali: "Nemate pojma koliko smo imali zahteva da ovaj deo korpe na kome ste vi bude otvoren na šarke. Tražili su muževi, supruge, ali i saradnici nekih političara, ambasadora, zverki – jednom rečju". Naravno, sa najveće moguće visine, kaže kapetan, i glasno i zvonko uživa u dosetci.
No, mi smo sasvim nad zemljom. Dolazimo u priliku da skoro očešemo slonove po leđima. Oni su već navikli na senku koja ih odjednom prijatno zaštiti od vreline već izgrejalog sunca, koje na ovoj nadmorskoj visini, upravljeno ravno sa polutara, baš žeže. Ne uzbuđuju se slonovi zbog naše drskosti da im se pravo sa neba približimo na dohvat surle.
Zebre se ipak rasprsnu kada ih dodirne lopta senke i sevnu prema bušu kao gomila prugastih kegli. Pa, prizor sa veće visine liči na one divne promene u okruglom prozorčetu spravice koju smo 1947. kao jednu od prvih dostupnih igračaka zvali kaleidoskop, a unutra su bila ogledala, među njima zrnca od šarenog stakla. U sličnim šarolikim putanjama ukrštaju se putevi zebri, žirafa i antilopa, takođe po nekoj svojoj zakonomernoj simetriji. Svako trči na svoju stranu, baš kao u kaleidoskopu.
Kada smo bešumno i gotovo bez udara sleteli, tu je već bila livrejisana zemaljska posada, a ispod obližnjeg baobaba stajao je dugački sto sa đakonijama i ohlađenim šampanjcem.
Nazdravili smo posle pucnja koji nije poremetio mir nekoliko lešinara, spokojno smeštenih u krošnji iznad naših glava. U blizini nije bilo lavova, mada se moglo tako pomisliti zbog prisustva ovih ptičurina i činjenice da smo i mi posle doručka mogli biti ukusan obed. Filovan delikatesima. Nije bilo ni Masajaca da se začude ovoj felinijevskoj prikazi u savani, ili su možda već navikli na ludorije belih ljudi, koje grebe svakojaki đavo.
Na povratku nismo ni pokušavali da snimimo prinčeve savana nemarno oslonjene o koplja, uvijene u kao krv crvene toge. Jedan je ispružio ruku i autoritativno nas zaustavio na drumu. Objasnio je da hoće da se vozi, bez neke precizne odrednice. Izašao je pedeset kilometara dalje. Posmatrali smo, zaputio se nazad mekim korakom geparda. I nestao u bušu.
Bili smo već blizu Naroka, zelenilo je davno već bilo nestalo i čarolija večno mlade savane u kojoj nema gladi i u kojoj i domoroci i životinje jedu i piju samo onoliko koliko im je potrebno. Osim turista, naravno, ali njih u Masai Mari smatraju nekom vrstom luckastih, bezveznih, ali dobroćudnih tumarala, kojima treba pomoći da potroše svoje pare.
U svakom slučaju, vreme belih setlera i njihove sulude pucnjave u kojoj je, kažu, prednjačio Hemingvej, ali nisu zaostajali ni prinčevi ni magnati, prošlo je. Samo još poneki od njih koji se nostalgično vraćaju na mesto zločina gde su ubili svog pravog lava i prethodnog slona, Masai Maru zovu zemljom Hemingveja. Smešno. Lično smo se uverili da je to dedovina Masajaca i lavova.KIŠE NAD NAJVAŠOM
Najvaša. Kao da će zakišiti, tako već danima. Oblačine se gomilaju gore–dole, levo i desno ali ni kap da se iscedi.
Već četvrti mesec zemlja žedna, Najrobi se u mrko zlatilo premetnu, a sitna prašina legla na lišće i oči. "Već kasni mesec dana", vele ovdašnji i vrte glavom. Neće valjati za polja, kafu i čaj od kojih Kenija živi.
Nije ni hladno ni toplo, ni svetlo ni mračno. U čoveku kovitla, a ni na šta da izađe. K'o i na nebu, što oblačinama preti, al' vlagu ne daje. 'Ajd' u "sedlo" "Suzukija" pa frkći uzbrdo.
Dole pukla Rift dolina a u njoj zelena lokva. Hoćemo li dole do vode? Kako vijugamo asfaltnim toboganom u strmek, ona voda sve veća – jezero Najvasa. Kada smo već na dohvat, pa se izravnamo sa obalom, brda jeknu iznad naših glava i odtutnje dalje prema gradu Keriču i jezeru Viktorija, Vidimo bele repine oblaka zamočene u jezero, tamo na horizontu. Prospe se more svetlosti kroz prozor koji prema suncu otvore oblaci pa dole na zemlju, bljesnu boje u onom moru sivila. Hoćemo kroz grad.
Ukraj puta neko čudo od naselja, da se raspametiš. Bre Afriko, sve ti moraš po svome, od svačega po malo, pa zbrkaš. Nešto kao saluni sa divljeg Zapada ali nije ni to. Sve duž jedne ulice. Ofarbano drečavo plavo k'o prozori i vrata grčkih kafana. Kuća široka do pet metara, a u dubini se otegla sve niža i do petnaest – dvadeset. Tu se trguje a na doksatima pije koka–kola ili čaj ili kafa sa mlekom. Baš kako su to Englezi nekada činili. U ulici zaokreneš pa staneš, u njoj krovinjare od benzinskih buradi i vri kao u pčelinjaku od rojeva dece.Koji bre urbanizam? Svako gradi kako mu volja i koliko materijala ima, a imućniji (Indus) udara rešetke na vrata i prozore. Oni brate nikom ne veruju, ni svome. Ni Ženi. Sede kraj kase i računaju... računaju. Ceo dan računaju.
Zazivaju smradom benzina pumpe ovamo–onamo, sve marke redom od Šela do Adžipa, a kamiončine se suljaju glavnom ulicom i rasteruju izvaljene džukele. Kukuruz mladi. Tinjaju na rešetkama a ispod spečeno gnezdo od blata u kome ceo dan žmiri i žeravica od šačice uglja...
"Doš'o si, a?" Muhamed–Mešo iz firme Put Sarajevo pozv'o na janjetinu sa ražnja. "Dug je vikend solidan put", kažem, "nije teško prijatelju u pohode".
Šiklja iz česme mlaz vode usmeren na čašice od jogurta zakačene po obodu točka koji škrguće li škrguće. Janje već oblila rumen i 'vata pokoricu.
"A pos'o", velim, "kako ide?" "Ide...", Mešo će. "Tih ćemo 130 kilometara gore na severu do novembra iduće godine". "Izdržavaju li ljudi?" "Vala, teško je. Četrdeset stepeni, svakakva gamad, škorpije, skakavci, zmije". Priča nam o putu koji treba da veže Lordvar i Turkanu.
"Biće kiše, odušiće malo", opet će Mešo. "Onaj Lazarević voleo da dođe kod nas na janjetinu, Dobar neki čovek". Začkilji oko, pa kaže: "Zamezi malo ćevapa dok ne stigne janje. Ovi naši", pokazuju na Kenijce kuvare, "sve su naučili". Kaže Mešo dok razgovaramo u mašinskoj bazi. "Nas vole i poštuju, Engleze slušaju... ma kolonizator je to, a mi smo samo ljudi k'o i oni". Tuži se, "naši beže sa časova engleskog ali svahili nauče lako. A šta će, ima dosta istih reči – i babo i makaze i kahva i, i čudo toga". Popričaj o ovome i onome, stiže i janjetina pa opucaj sve do kostiju. K'o naša, ako ne i bolja.
Napolju odjednom natmurilo. Levak razvaljen odozgo između brda zaošijao u spiralu, pa čupa jezero u krpe zelene pene. Cima, zagriza kao krvlju opijeni lav. Tako neko vreme, pa smiri. K'o da se neman zasitila. U prvi mrak hajd' nazad preko planine. Crveno oko sunca baš kod Aberdarevih vrhunaca, začas blesne između dva oblaka što se sustižu. Asfalt isparava kišu koja beži nazad u vis.
Kada se mašina dohvati Limurua, odakle puca pogled na Najrobi, opet je suvo. Provaliće sutradan, ili možda prekosutra... Mora. Grad i ljudi i biljke – sve žeđa, a kada se konačno izlije buknuće opet zeleno, a životinje upalih slabina sabijene u krda ukraj muljavih preostalih bara prsnuće po savani. U slobodu. Tako protiče život od kiša do kiša.GRANICA ZA PREŽIVETI
Najrobi. Poput zatečenih impala, golotrbi dečaci suknu iz četkastog, bodljama spletenog buša. U ispruženoj ruci su kese sa kikirikijem, kešo nat (indijski orah), poneki švrća pokazuje živog zeca, drugi opet nojevo jaje. Malo–malo, pa nam odvuku pažnju sa asfaltne trake. Zastajemo posle oklevanja i neodlučnog dogovaranja sa papučicom kočnice. Pogađamo se, tek da iskušamo veštinu kidoga (mališana) koji se očito uče trgovačkom zanatu. Ne zaziru, čini nam se, ni od samoubilačkih skokova da bi matematičkom preciznošću ipak izmakli pred zahuktalim branicima. I još, smeše se, prizivaju đavola. I, tako, mada nismo nameravali, kupimo dva bela ovalna đuleta. Desilo se to kada je na našu bezobrazno nisku, odvraćajuću ponudu, odvraćeno: "OK, bvana, daj pare". Trideset bobova (šilinga). Dadosmo dva dolara ukupno, za dve i po litre svežeg belanca i žumanceta u svakoj ljuski, ukusa potpuno istog kao kokošije. Tako smo se već na pola puta od Najrobija do Namange (160 km) "očešali" o propise koji izričito vele: "jaja nojeva je zabranjeno prodavati", znači i kupovati. No, i u Keniji, kao i drugde južno od Sahare, zakon i suprotna praksa ne spore se na sudu baš prečesto. Treba vanainči (narod) da preživi, zna to i birokratija. Prosečno je osmoro dece po porodici i stalno pristižu nova.
Pošli smo na granicu putem prema Aruši, da izbliza osmotrimo prestonicu crne berze, pogranični grad na međi Kenije i Tanzanije, Namangu. Niknuo je, rekoše nam, preko noći. Uz kolovoz nabacani bez reda i ikakvog estetskog smisla, dućani, duke, kako ih ovde zovu. Većina tih drečavo plavo i žuto ofarbanih baračica sklepana je od špera i pleha dobijenog od rasporenih limenih bačvi.
Struje nema ni na benzinskoj pumpi. Za svako tankovanje pale dizel motor koji doda dozu elektrike, tek da se obavi posao. "Tanzanijske šilinge?" – pita rutinski službenik na pumpi. "Koji je kurs?" – pitamo. "Najbolji, četiri puta veći od bančinog". "A carinici?" "To je vaša briga" – smeši se. Koliko znamo, problema nema. Uz pumpu, neka vrsta štanda masajskog nakita, starice obrijanih glava napadno nude đinđuve, ogrlice, pregače sa nanizanim sitnim perlama, tikve u kojima su pastiri godinama prihvatali krv iz vratnih arterija životinja. Tu su i kožne torbe za mleko, neobično privlačnog dizajna. Koktel od goveđe krvi i mleka daje masajskoj koži dugovečnu gipkost, mada i prodoran miris. Ojačan još lojem kojim se obavezno mažu žene i muškarci, pa se vazda zato oko masajske kozmetičke lepote gibaju neizbežni rojevi ugojenih lenjih muva. Cene ponuđenih "originainih" suvenira bar dva puta su veće nego u elitnom butiku "Afrikan heritidž" u centru Najrobija, a starice posle prvog naleta iskusnim okom ocenjuju da su u pitanju residents, a ne turisti i već hitaju minibusu u kome belinom jogurta šljašti koža Jenkija pristiglih u uobičajenom aviopaketu Njujork – Najrobi. Uključujemo se u kolonu vozila koja lagano mile prema rampi. Sve ide do zla boga sporo. Najviše je takozvanih matatua, putničkih minibuseva prekrcanih putnicima, koji sabijeni poput semenki šipka, dahću, tek da prežive u limenom paklu. Gore na krovu neverovatno haotično, ali izbalansirano, složena kupa od kotarica, svežnjeva banana, vreća. Kako smo bliže granici ova vozila sve češće zastaju, putnici izlaze, pentraju;se na krov, skidaju zavežljaje i dečacima koji u stopu prate autobus dodaju robu. Tamo blizu rampe, matatu je već prilično rasterećen. Ali, šta će biti sa šećerom, zejtinom, praškom, trubama platna? Zar sve to ostaje u Keniji?
Gle, dok carinici prebiraju poluprazne torbe koje su na mig skinute sa prtljažnika matatua, njima bukvalno iza leđa, preko takozvane ničije zeralje, na oko 250 metara prostora, male figure poput crnih munja, pretrčavaju. Da li to carinici ne vide, ili su zauzeti krupnijim poslom, razgovorom sa putnikom, za koji bi se iz daleka, po gestikuliranju, reklo da liči na neko pogađanje. Možda, čini se samo da se zgužvana novčanica izmigolji iz dlana u dlan. Ne traje duže nego dok trepneš... A dok vreme sporo odmiče, mala kolona užurbanih mrava jezdi u oba pravca. Obično nose lake kartonske kutije na glavama, ili vreće zakačene drškama na čelo. Roba se gomila iza prve barake ovde na kenijskoj strani, tik uz granicu i tamo je tovare u matatu koji je prošao kroz carinu. Očito će put Najrobija. Objašnjava nam jedan od saputnika u koloni da je ovo tek sitni promet, a glavni posao odvija se noću, kada se "tunelima" kroz Savanu nacionalnog parka Amboseli, krcatog zverinjem, provlače čitavi karavani magaraca, da bi tačno na vreme na ugovorenom mestu, isporučili robu i vratili se na onu stranu.
Iz Tanzanije pristižu automobilske gume, lokalni mejd, zlato u prahu, godišnje se nakupe i tone, pa tanzanijski budžet na ovim odušcima izgubi preko 100 miliona dolara. Roba su kljove i sveže tek odrane kože leoparda, lavova i zebri koje se dobro prodaju u kenijskoj prestonici, pošto ih prethodno dileri osole i na tajnom mestu osuše. Tu na granici leopard je 20 dolara, u Evropi 1.000. Kenijska carina ne pravi nam velike probleme, osim što je obavezno na punktu ostaviti saobraćajnu dozvolu. "Dobićete je nazad kada se vratite iz Tanzanije", ljubazno objašnjavaju. To je zato da ne bi prodali kola u Tanzaniji prethodno "maknuta" u Najrobiju. "Šta ako se ne vraćamo?" "Hoćete. Pa vi znate da je u Keniji mnogo bolje nego kod Njererea", namiguje uniformisani službenik.
Saznajemo da se i na tanzanijskoj strani praktikuje ista procedura. Preko Tanzanije stižu iz Južne Afrike ganc novi BMW-i i "Mercedesi" sa zambijskim i zimbabveanskim tablicama i dokumentima. Kola kupuje kenijska biznis elita ne pitajući za cenu. Ipak je manje nego zakonski uvoz jer tada "mečka" košta oko 100.000 dolara. Samo prošle godine preko Namange ušlo je u Keniju blizu hiljadu kola vrhunskih marki – saznajemo iz pograničnih dobro obaveštenih izvora. Savetuju nam dobronamerno kenijski carinici, da unesemo broj sa svakog aparata koji vučemo sa sobom, da ne bi bilo problema oko povratka i unošenja te skalamerije. Propisi su strogi. Na prostoru između dve karaule i pratećih kancelarija – pravi bazar menjačnica. Kurs je nešto manje povoljan od onog na pumpi, ali ipak dva i po puta veći od zvaničnog. "Ne bojte se, tanzanijski carinici vam neće tražiti novac ako date čaj" (napojnicu), uveravaju nas na prvom od "šaltera". Novac je već spakovan u papirnate kese – poželjne su novčanice od 100 dolara ili 200 kenijskih šilinga. Ovde je promet naprosto vidan, na takozvanoj ničijoj zemlji, neka vrsta slobodne carinske zone. Svako od putnika, bilo da ide pešice ili je automobilista, zastane, promeni čvrstu valutu i nastavlja prema tanzanijskim službama. Tamo zaista ne traže tanzanijske šilinge, već da se tačno prijavi inostrana. Sve se još pre ulaska naplaćuje u dolarima uz obaveznu zamenu 50 zelenih. U dolarima se plaća i neka vrsta osiguranja kola, dok vozilo boravi u Tanzaniji (60 dolara), viza 10 dolara. Kasnije sledi korišćenje tanzanijskih puteva za dolare, ulazak u nacionalni park 25 dolara, upotreba automobila u nacionalnom parku 30 dolara dnevno, boravak u nacionalnom parku 20 dolara, dvokrevetna soba je oko 100 dolara, na obodu kratera Ngoro Ngoro.
Opraštamo se konačno od carinika noseći bokor papira, pečata na njima. Sve to odneće sat vremena u hotelu u Aruši da se uredno složi, inače nema prolaska pri povratku. Utvrdili smo da je prelazak granice u suprotnom smeru, od tanzanijskih do kenijskih službi, uz minut–dva razlike, odneo takođe dva sata. Dok su prvo tanzanijski, pa kenijski carinici pažljivo do u detalje pregledali isprave, propusnice, potvrde, proveravali brojeve, tražili po fasciklama naše saobraćajne dozvole i dalje su pretrčavale malene prilike sa kutijama i vrećama naglavi. Za kudoge granica ne važi. Treba preživeti.DOLARI IZ PAKLA
Lodvar. Jezdi plavokrili konjic kaldrmom belih oblaka, Dole, razjarila ralje Rift dolina, useklina koja od Azije, preko Arabijskog poluostrva razdire tkivo istočne Afrike, sve do Mozambika. Od Najrobija letimo četvorosedom marke "Bičkraft", 600 kilometara na sever prema sudanskoj granici, u Lodvar, prestonicu stočara, lutalica, Turkana.
Vulkanske kupe, iznad kojih promičemo, podsećaju na karijesom zakrečene očnjake koji prete prema nebu. Odjednom, jave se zelene oči jezera Najvaše i Nakuru, pa uminu. Opet je iznad nas dolina, unakažena prištevima zgrčene, okamenjene lave. Stotinama kilometara pustoš mrtvih stena. Sve to polako mrvi se prema severu u sitni pesak. Veli moj saputnik, direktor svih gradilišta "Puta" u Keniji, Anđelko Kružević: "Ajde, novinaru, vidi gde radnička klasa zarađuje hleb i kako. Vi novinari uvek izmislite, dodate ili oduzmete, A o Turkani piši onako kako jeste".
Pojačano truckanje i vrela uskovitlana vazdušna struja iznese nas nad Lodvar. Pista, jedna krpica od asfalta, stisla se među kamenim kulama boje pepela, koje preteći visinom gotovo dodiruju krila aviona. Poigravajući kao vejka na naborima vreline, aparat se udene u koridor i sleti na pistu.
Očekuje nas Misanov kombi i grupica sa gradilišta. Među njima je i Murat (Murča), već 16 godina u Keniji, Kažu, doktor je za gornji sloj.
Kad krenusmo iz Lodvara, iz užarenog peska i pepela, iz koga, bog te pita kako, proklija po koja kržljava palma i bodljikavo rastinje, kao sabljom ošine vrelina. Pustinja je to u kojoj, desi se i to, ne zakiši. A kad provali, onda za 10 minuta napada kubni metar vode. Nosi oplate, ruši put, melje beton, Temperatura je i preko 50 u hladu, a na suncu niko i ne meri, veli Murča. "Put Sarajevo" je dobilo deonicu od 134 kilometara u ovom paklu. Posao, vredan 25 miliona dolara, valja okončati do kraja godine. Kompletno je dovršeno više od 70 kilometara, preostaje još gornji sloj na ostarelom delu trase.
Zadržimo se sa predradnikom, Delagić Muhamedom. Suvonjav čovek, prepečen suncem, izboran vetrovima i kišama. Kaže Anđelko, "to ti je poslovođa koji vredi para i državi i preduzeću". Već dvadeset godina se lomata, uglavnom po pustinjama Afrike. Od Libije do Turkana. "Je 1' vrućina, Delagiću?" "Ma, gde bolan, obično. Nego, direktore, kad će taj cement i voda?".
Na 53. kilometru od Lodvara, baza, Na platou, okruženom zgomilanim stenjem, na koji krešu zraci sunča, razbacani drveni kontejneri, staništa ljudi. Neki prekriveni ševarom, upletenim u asure, koje koliko toliko štite od zraka koji krešu u stenje i udvojenom snagom, reklo bi se, zabadaju se u ruke, lica i pleća ljudi.
U trpezariji, prekrivenoj perikom od trava, sednemo i malo zatim, okupi se oko nas dvadesetak ljudi. To je cela ekipa od koje svaki član nosi na duši deo posla od milion i kusur dolara. Tako već skoro tri godine, nepuna je još ostala. Ko ne može da izdrži, pravo u Jugu. "Ovde nema filosofa", veli šef grupe, Vukićević. "Neka ih, vala, tamo gde im je mesto. Ovde se radi, Kao što i vidiš". Malo se založimo, pa ajde dalje trasom, kroz prašinu i vrelinu koja je sve veća kako podne odmiče. "Jesmo ti mi sorta pasje sudbine", veli Vukićević. "Gradiš put, a putuješ vazda kraj njega po džombama. Kad ga zavrsiš, drugi se vozi, a ti nanovo dereš džadu".
Vijugavo kroz pustos šrapnela od kamena, a popucalo sve od jare, pa nema za šta da se uhvati ni koren drveta ni vlat trave. Učini se čoveku da nije ovuda putovati bez velike nevolje.
Na povratku u Lodvar, ispreče se na tek dovršenom kolovozu krda kamila, koje bi da odmore malo kopita od britkih oštrica kamenja. Sevne tek po koja grant gazela, bog te pita šta jede u ovoj nemaštini. Na prilazima Lodvaru, s desne strane, pljusne nam peskom osušeno korito reke, kad je ima, široke, po prilici, trista metara. Sad od nje tek lokva. I oko nje zgomilane kamile i ovce. Pored stada, tek zamomčene Turkane, ogrnuti surom kabanicom preko leđa, stoje kao kipovi od ebonovine. Minemo one junoše, pa u sumrak, umorni i izlomljeni, belih, sprašenih obrva i trepavica, pravo u avion. Valja put Najrobija. Ušunjamo se po mraku u kordon svetiljki pomoćnog aerodroma. "Jesi li video, novinaru?", kaže Anđelko, "kakav je 'lebac radnički!" kolika ti je plata, direktore?" "Tri puta manja od ovdašnjeg predstavnika Ljubljanske banke. Ali nemoj, bolan, to u novine.
Sutra će u Najrobiju, gde modrinom gore ljubičaste džakarande, a zelenilo se snagom orkana uzdize, sve izgledati kao san. Mrka, vrelim vetrovima šibana pustinjaTurkane. Ah, oni su tamo, dvadeset putaša u vrelom tiganju.
OČI U OČI SA CAREMNacionalni park Najrobi. Gledamo se oči u oči. On lav, ja znatiželjan dvonožac, vrste čovek. On, izvaljen na brežuljku baš onako u stilu kičerskih razglednica vajldlajfa (sveta divljine) u pozadini bara sa iždžigljalim ševarom, a kraj lavljih (carskih) šapa raskomadani gnu.
Dakle, sit je. Džip marke "Suzuki", beda jedna od 800 kubika sa platnenim krovom i prozorima od neke vrste debljeg celofana, celuloida, šta li, oko četiri do pet metara od, "imperatora", parkiran je u samom podnožju uzvišenja.
Jedan "kratki" lavlji skok – razmišljam – i dobra vest za novine. Ali neću je poslati ja. Sve je do kraja promišljeno. Pošao sam u otvorenom džipu da se sretnem sa lavom, jer me mesecima kopka ta ideja. Sada je tu ispred mene na poziciji 19, kako su mi saopštili na ulazu u nacionalni park. Ostavio sam upaljenu mašinu, više da hrabrim sebe sa mogućnošću naglog odlaska. U stvari, nalazim se u nekoj vrsti izlokane rupe, slične otvorenoj mišolovci, na čijem je izlazu on. Ovako izbliza, čini se veliki kao onaj bronzani na jednom od skverova Londona. Pogled mu je baš neprijatan, lavlji. Kao dva žuta plamena lasera. Buši moje zenice.
Dosta je. Polako puštam kvačilo, pošto sam vrhovima prstiju, ne pomerajući se, ubacio u prvu. Vraga, treba jači gas. Dodajem. Zadnji točkovi očito zapali u kaljugu, okreću se, ali u mestu. Više nije interesantno ni prijatno jezovito. Mala panika i baš tada blindirani "Land Rover", prepun razgalamljenih turista, Nemaca, staje frkćući baš na vrata mog izlaza. Lav prvi put pomera glavu, kao da se ljuti. Nemci su odškrinuli kapke, tek da proture svoje objektive, fotoaparate, kamere. Deru se i gestikuliraju kao u filmovima Veljka Bulajića.
Ponovo mrzim Švabe onako iskonski, kao kad sam gledao "Živeće ovaj narod" i "Slavicu". U drugom osnovne. Moj jadni šator na točkovima nekako se iščupao iz rupe. Ali, svejedno ne mogu da izađem, jer Švabe su platile da vide i slikaju lava i ostaće tu sve dok i poslednji metar trake videa i negativa ne bude potrošen.
Naterujem onu bedu od "Suzukija" na "Land Rover", kao muvu na nosoroga, a oni mi nešto besno dovikuju, nešto opisno ali ne razumem i najzad otvaraju prolaz, Koji bi to bio snimak, lav maže neopreznog turistu iz poluotvorenog džipa. Kladim se da ne bi ni prstom mrdnuli. Dok grabim u oblaku laterita prema poziciji zebri i žirafa, kroz glavu mi prolaze sekvence filma "Pasji život". Tamo je turista snimao i za dobre pare prodao kako mu lavovi jedu druga. Bio je toliko radoznao da je izašao iz kola.
Ulazim među zebre sa osećanjem divne opuštenosti. Tu je i krdo žirafa i iza njihovih lelujavih vratova odjednom vidim Kenijata konferencijski centar, Njajo haus i katedralu. Vazdušnom linijom nekoliko kilometara. Kao neke usamljene hridi, u okeanu bakarno žute savane, besmisleno štrče zgradurine.
Nacionalni park počinje skoro na obodu gradskog sitija i samo pletena žica, tu i tamo provaljena, deli ljudski od životinjskog sveta. Ovde taj ljudski deluje nekako suvišno. Zebre mirnim "otkosima" ali sa jednim okom koje budno motri, napreduju korak po korak na pašnjaku. Prokleta gramzivost ljudskog postojanja. Već joj vidim kožu na zidu u dnevnoj sobi, Kako li ona gleda mene?
Ponovo mi se u sećanje vraćaju ona lavlja svrdla koja su prošišala sve do malog mozga. Onaj prezir. Tu su svi oni, lavovi, nosorozi, gnui, zebre, žirafe. Kao od majke rođeni, goli i nevini, izloženi stalnom uznemiravanju gmizavih, brektavih, smrdljivih benzinskih čudovišta u čijoj bezbednoj utrobi vrište i ushićuju se dvonošci. Netaknuta priroda. Ponovo mi se pogled zakačinje za oblakodere i žice dalekovoda, koji je bahato zagazio u savanu. Fuj, kažem glasno. Zebre kao šarena đulad polete naokolo, a za njima žirafe. Kao svećnjaci koji su odjednom dobih noge.
Sam u savani ostajem i okrećem glavu da više ne gledam zgradurine. Koliko je još daleko ta savršena iluzija. Obećanja prospekata. Nazirem da se oko lava sada okupilo već desetak kombija. Nema mu odstupnice. Cirkuska predstava u savani za ulaznicu od 50 šilinga po glavi. Početak ujutro, kraj uveče. Svakoga dana. Praznika nema. Vreme je da se vratim u kule Najrobija. Kvaheri savano (doviđenja, savano).VIDICI KILIMANDŽARA
Aruša. More do u beskraj ustalasane sazrele trave, zapljuskuje podnožje snežne planine Kilimandžara i gotovo da će dotaknuti vitke stambene kule zelenog grada na suncu – Najrobija. U tom prostoru 300 sa 300 kilometara, afrička fauna, niskom nacionalnih parkova, zastićena je od najopasnijeg mesoždera – čoveka.
Čini nam se da će "Boing" svojim levim krilom odrubiti nešto šlaga sa snežne kupe, toliko blizu letimo najpoznatijem ali ne i najvišem afričkom vrhu. Kilimandžaro kao kornet sladoleda izranja iz mutnjikavog zelenila, obrubljen kragnom papeljastih oblaka.
Prizor je obavezan i u cenu karte uračunata atrakcija za putnike koji lete na liniji Aruša – Najrobi, gde se, inače, za manje od sat leta osim tih iznenadnih i nelogičnih glečera što odolevaju polutarskom suncu, na mrko zelenoj podlozi savane ne da razaznati ništa.
Da letimo nešto niže i sporije, već posle samog poletanja sa modernog i reprezentativnog aerodroma tanzanijskog turističkog raja Aruše, oku bi bila dostupna krda gnua, zebri, ilanda, žirafa, možda i po koji lav bezbrižno sit u ovom carstvu pokretnog mesa. Upravo nad teritorijom koju prelećemo, u trouglu Masai Mare, Ngoro Ngoroa i Ambosele, obnavljaju se milenijumima istovetne migracije miliona kopitara. Za njima odvajkada kaskaju krvožedne mačke, a za svima njima, u novije vreme, turisti naoružani fotoaparatima. Puške su najstrože, po ceni od 7 do 10 godina robije (ko bude uhvaćen), zabranjene. To je jedini način kojim su vlade Kenije i Tanzanije (sa nešto manje uspeha) afričku zverad zaštitile od najopasnijeg mesoždera i ljubitelja trofeja – Čoveka.
No, herojska vremena braće Rajt i Lindberga su prošla, pa se nad afričkim lepotama leti visoko i brzo, bešumno, bezopasno i sterilno. Ko hoće nešto da vidi na zemlji, u savani, mora napustiti luksuz erkondišnom snabdevenih letilica, pa i udobnosti asfalta.
To smo bez žaljenja učinili, odlučivši se na pustolovinu krstarenja džipom po lateritnim putevima nacionalnih parkova Cavo, Amboseli i Ngoro, na prostoru između Najrobija i Kilimandžara. Hemingvej je toliko sugestivan u svojim kenijskim uspomenama, ovekovečenim u bestselerima, da moramo ponoviti: Kilimandžaro i njegovi snegovi, onaj čuveni leopard iz pripovetke, za koga niko, pa ni Hemingvej, nije utvrdio kako je dospeo na glečer, su tanzanijski. Što, dakako, Kenijcima ne smeta da iz najrobijskih luksuznih hotela (daleko bolje održavanih od tanzanijskih), svakodnevno šalju ture na planinu. Spomenuti koliko taj paket košta, u uslovima slabog dinara, gotovo je nepristojno. Spomenućemo samo da Kenijci svakom od 500.000 turista izmame bar po hiljadu dolara. Nađu se u ovoj skupoj egzotici i Jugosloveni, oni koji službeno skoknu do Najrobija. Ima tu i pojedinaca i delegacija, ponekad i preko deset članova. Dolaze direktno, ili usput sa neke važne misije po istočnoj Africi. Istini za volju, ljubazni domaćini, trgovinski, diplomatski i drugi predstavnici (zašto zaobići i novinare), uspevaju da im u sopstvenoj režiji organizuju izlete i tako očuvaju dnevnice gostiju od sokova kenijskog turizma. Štaviše, uz dobre veze, koje ne manjkaju, da se isposlovati i neka dozvola za motorizovane turiste, dozvole da im se priđe ne na puškomet već na rukohvat. Vođeni šarolikim iskustvima eskivaže nokauta paprenih cena kenijskih (tri miliona za noć u dvokrevetnoj sobi u Ambošeli Lodžu), radije ćemo namerniku preporučiti vreće za spavanje i durašni "Suzuki" džip sa pogonom na sva četiri točka i malenom ali zdravom mašinom od 800 kubika (svega 6 do 10 litara na sto), koja po zvuku podseća na mikser i začudo melje kilometre najtežih puteva bez ikakvih problema. Od Najrobija do Aruše (odakle se vraćamo avionom), mogu se sa dobro odabranom maršutom, preciznim kartama koje vam ljubazno nude agencije i izostankom kiša, što je uglavnom normalno u decembru i januaru, obići rezervati Cavo istok i zapad, Amboseli, Masai Mara, Serengeti i Ngoro. Upravo ovih dana milionska krda gnua, zebri i bafala opomenuta instinktom i zaplašena sve mrkijom bojom spržene savane, nestankom uobičajenih pojila, kreću iz Tanzanije u Keniju. Iz Serengetija za Masai Maru i Amboseli. Pored staze koja vodi ka opstanku, ostaju slabi, iznemogli i neoprezni, kojih se, koristeći oblake prašine, dočepaju lavovi, leopardi, gepardi.
Cela ta lavina mesa, udova u pokretu, bujica zvukova, mukanja, režanja i kevtanja odvratnih hijena i šakala, koji čiste scenu za novi prolazak, ah u obrnutom pravcu. Tamo negde pred long rains (duge kiše), valjaju se pred kolonama poredanih džipova i "Land rovera" (ovi troše 30 litara) oni motorizovani dvonošci koji imaju sreće da ih ne zadesi gumi defekt. Ili zalutaju ili odustanu pridavljeni crvenom lateritnom prašinom savanskih puteva, rapavih kao testere. Ovih dana, potaknuti prizorom seoba, razmišljaju o dijalektici savane.
Slećemo na Džomo Kenijata aerodrom u Najrobiju i znamo da ćemo se već sutra, na dva kilometara od najrobijskog centra, opet zagnjuriti, sa osećanjem olakšanja u more trave koja gibanjem, mirisom i šumom vraća spokoj. Nepoznat u kulama i prolazima među njima, okađenih zadahom benzina.MONSUN
Malindi. Udari monsuna, jedan iza drugog, iskradaju se iza oblačina zgomilanih na horizontu, gde se, do sivkasto zelene pene, uporno podjaruje uskomešani okean.
Nabrekle od isisane vode, vrtložaste pijavice, poput bičeva, u naletu, bacaju se na obalu. Riju sa besmislenom upornošću peščana žala Malindija, iza kojih, priljubljena za zelenilo palmi, kilometrima belasa dugačka niska hotela, bungalova, "tropskih sela". Odoleva napasti.
Palme odmahuju krošnjama, kao otresajući zlo koje tek što umine, nanovo se rodi. Zajedno sa prosutim mlazevima dažda nebeskog, kiša otrgnutih cvetova bugenvilije pada unaokolo. Obrubljuje ivice bazena ljubičastim vencem po kome se gaca sve do članaka. Nemoguće je ne setiti se Markesa.
"Mein Gott", kaže nemačka turistkinja, "zaista je impresivno, ali gde je tropsko sunce koje su nam obećali?".
"Sonne" (sunce) je obećao gospodin Majnhart, vlasnik hotela "Eden rok" (Rajski kamen) i gospođa Elizabeta, njegova supruga, čijim je novcem, pre dvadesetak godina još, podignut skromni hotelčić u Malindiju.
Gospođa Elizabeta je, saznajemo, Eržebet i bila je šefica velike kuće za zabavu u Budimpešti, nekada davno, a onda su došla druga vremena i za nju i za g. Majnharta, pa su se skrasili na ovom parčetu afričkog žala.
Obnovljeni Eden Rok je danas najveći, najbolje opremljeni hotel u Malindiju, sa 310 kreveta, dva bazena, tri terena za tenis, školom za jedrenje u kojoj komanduje naš zemljak Ivan Vintar (bivši evropski šampion u jedrenju na dasci).
Majnhartov zet drži u centru disko klub "Starlajt" i restoran gde fini gosti uveče pojedu škampe, popiju dobro vino i kapuciner i pomaže Oskara koji ima svoju zasebnu stolicu i počasno mesto,
Mačor je ljubimac nemačkih dama srednjih i onih još manje povoljnih godina, koje i u ovu vansezonu dolaze gospodinu Majnhartu čak iz Frankfurta, Minhena, Hamburga. Ima i gospode, retko su to parovi, Svi oni pristižu u kenijsku zimu u avio paketu, da sa 50 posto popusta provedu leto posle napornog arbajta.
Pitamo našeg zemljaka Tonija Raguza, Hercegovca, koji u Najrobiju vodi turističku firmu "Džambo turs": "Kako ide?" "Ma sjajno, stari, posla sve više. Ne mogu da stignem". Tonija inače još iz vremena kada je bio turistički poslanik u Dubrovniku, zovu "Nogica", Toliko brzo hoda da ga je samo u prilježnom kasu moguće stići i u trku razmeniti koju reč.
"Pokušao sam kod nas u Poreču", veli Nogica, "imao restoran, puno gostiju, ali ne vredi, odnesu sve poreznici i još te podozrivo gledaju",
"Hoćeš stari, da vidiš Keniju iz vazduha, eno ti Boškovića, naš čovek i njegov "Bošković Er". Zovu ga Boske, to ti je multimilioner a veliki patriota, i Tito se s njim rukovao i slikao kada je dolazio u posetu Kenijati",
Hoćeš iz balona, hoćeš na kamili ili "Landroverom", možda hoćeš pešice. Samo reci, rođeni... i plati. Za svaki džep imamo ponudu.
Grune odnekud sunce pa ožeže po onim oblačcima koji podvijenih repova beže u svoje busije, razmeštene po pučini Indijskog okeana.
Presrećni Nemci, gosti Eden Roka, pravo u bazen, a smeliji na peščanu obalu gde tuku, upornošću parnog čekića, veliki talasi. Valja iskoristiti letnju zimu, plaćeno je unapred u paketu.
Kaže mi Ivan Vintar, Majnhartova desna ruka, šampion u jedrenju na dasci koga čekaju neobrađeni vinogradi tamo negde na granici između Slovenije i Hrvatske: "Kao deca su. Stalno u grupi i čekaju da ih zabaviš. Ne znam koliko ću još moći. Produžavam, jedrim, igram tenis, a noću ljubavnik. Moram se obezbediti za starost. Na Lošinju nije išlo, imao sam školu jedrenja ali napustio... Ostavio im sve... Nismo se sporazumeli oko deviza".
Osvaja i veče, lagano ćemo letnjikovcu našeg domaćina, Žarka Miloševića, visokokvalifikovanog bravara (nekad iz "Puta Sarajevo"): "Vidi ovih deset radničkih prstiju, sve sam njima stvorio sa sedamnaest godina u Keniji" (u privatnom sektoru). Zove firmu u Najrobiju "Kenslavija" da ubije tugu za Trebinjem, "i šire od toga".
On misli da ipak lepšeg kamena nema, iako je vikendicu podigao kraj ovog, "rajskog". Pričini nam se, valjda i zbog daljine, da je u pravu. "Mada, baćo, Kenija je to... safari lend".SREDNJA KLASA PUTUJE U RAJ
Mombasa. Bračni par iz Brisla, Klod i Simon, ima kompjuterski preciznu koncepciju. "Ove je nedelje u Vatamu Beju, pun pansion u hotelu vrlo solidne kategorije i put od Dizeldorfa i nazad, ako hoćete gospodine u dolarima, za nas ravno 2.000". To je samo nešto više od svakodnevne tarife dve avio karte od Brisla, gde žive, do Mombase i nazad. Ili blizu njegove mesečne plate, koju zarađuje kao tehničar na održavanju kompjutera. Ili mesečni trošak kod kuće, ako se opuste on i Simon, to jest izlaze.
Mlada živahna žena, koja obožava jedrenje na dasci i to bez brushaltera, o svom L. D–u. nije našla za vredno da govori, mada, zaposlena je.
Da, bili su u Jugoslaviji, lepo je, Mediteran, kamen, ljudi, vino, sve je lepo ali dolaze već treću godinu u Malindi jer jeftino je van sezone, usluga je izvanredna i jedri se na monsunima po ceo dan. Ne, to što kiši povremeno i grune po koji ciklon nije strašno.
Oni su dolazak obezbedili preko kompanije "Nekerman", čuli ste zar ne, za "Nekerman". Sve je plaćeno u Evropi, uključujući i jedrenje. Ko ostane dve nedelje, treća je besplatno, nudi kenijski hotelijer, baš je to lepo, cvrkuće Simon.
Hotel "Kornjačin zaliv" izgleda baš kao na prospektu. Na samoj obali Antlantika, trpezarija ogromna šatra od upretenog palmovog lišća sa ukrasnim stubovima od tiko vuda, maske, totemi, puno prigodnog kiča koji imitira ambijent ruralne Afrike.
Luksuzni erkondiširani bungalovi, oko 200 dvokrevetnih i 50 jednokrevetnih soba, tri terena za tenis, tereni za kuglanje, bazen ukraj Atlantika, fontane, čamci sa staklenim dnom za razgledanje koralnog grebena i šarenih riba tropskog mora. Bazeni za podučavanje ronjenju, konji za jahanje, deca tri dana besplatno, a posle pola, od polovine pansiona.
Na recepciji se raspitujemo za vlasnika – država? "Ne, gospodine, to su četiri kenijska građana (Indusi ovdašnjeg državljanstva), ofis je u Najrobiju, a klijentela se dobavlja preko "Nekermana" i još dve velike evropske kompanije".
U holu su precizno dati rasporedi svih odlazaka u obilaženje nacionalnih parkova, Cavo, Amboseli, sve je na dohvat ruke. Lavovi, nosorozi i slonovi takođe rade za devize, mada ne znaju hoćete li avionom kompanije "Bošković". Pola zapadnoevropske osrednje plate ili nešto više, za tri nedelje, pun pansion i put?
Na priobalju Indijskog okeana, gde se talasi kao besni konji u peni utrkuju prema žalu, a tamo zatiču gomile algi, zamislite, nisu još otkrili japansku smrznutu ribu.
Rezultat prilježnosti ovdašnjeg stanovništva koje svakog jutra i večeri isplovi svojim izdubljenim balvanom i krpom od jedra je obilje plodova mora.
Ribarnice se otvaraju dva puta, u osam ujutro i sedam uveče: barbuni (trilje) oko kilogram. Škampi sitniji isto toliko, krupni kao šaka (još i zubatac, krupni krabi, jastog). Uz takav materijal veštim italijanskim restoraterima, gastarbajterima ovdašnjim (u priobalju su pokupovali sve ćumeze i pretvorih ih u svoje restorane, picerije), nije teško da ponove čuvene recepte sa Apeninskog poluostrva Niko nije uzrujan i oznojen, valjda zato što je kenijska zima, pa temperatura ne prelazi 30 stepeni, niko ne zakida na računima, kelneri se diskretno šunjaju ispod palmi, nastojeći da gosta privole na još jedno hladno piće... ali, ne mora...
Zapravo, kada čovek malo bolje sve sagleda i upozna, lepo je, ali nekako sve isto. Obala stotine kilometara peska, tu i tamo naslage algi pa beskonačni redovi palmi i grozdovi bungalova, Imitacije afričkih sela, odeljenih međusobno ogradama od žice. Da se zna čije je koje, svaki u svom selu sa svojih hiljadu dolara. Isti su meniji na švedskim stolovima (ručak), južna voća, mesa, pudinzi, svega je nekako previše, teško da se ko vrati dvaput, mada možeš da jedeš koliko hoćeš. Tako su valjda u vremenu kada nije išlo kapitalizmu, a bilo je i toga, eksploatisani zamišljali raj. Ždranje bez ograničenja, do poslednjeg daha. U Africi zapadni snovi su danas java i još su u pola cene.
Ali nema ostrva, nema grebena, zelenkasto–kristalno–plavih nepomičnih dubina, nema rive, nema mirisa kamena, ima džamija, hodža koji ujutro već podsećaju na učenja Alaha, žena delom pod zarom, pa se vidi lepota ukrštanja arapske i crnačke rase.
Nema ćevapa, ali ima šiškebaba, vrlo slično, ima nepometenih ulica i sirotinje, ali ne u blizini elitnih hotela gde se odmara radni čovek zapadne Evrope, u vansezoni i u pola cene. Ima, molim vas lepo, krda lavova i leoparda i slonova nesputanih u prirodi, uznemiravanih, doduše po ceo dan kolonama kombija koji dovoze radoznalce, sve po hiljadu dolara.
Kenijski raj, dakle, radi bez pauze (najskuplji je zatvoren hotel), dostupan je svima ali, ser, gospodine, zna se ko i u koje vreme dolazi. Kvaheri bvana (doviđenja gospodine), dođite nam opet i u sezoni... januara.ZELENI TUNEL
Malindi. U vazduhu prepoznatljiva lepljivost tropa. Sastav joj je isti u Gvinejskom zalivu Atlantika i ovde na suprotnoj strani, priobalju Indijskog okeana. U Malindiju smo, stotinak kilometara od mnogo poznatije Mombase.
Prošli smo kroz zeleni tunel palmi i baobaba asfaltiranom podlogom glavne ulice, iznad koje titraju nabori vreline. Sezona je dugih kiša, pa iz bašti letnjikovca i hotela kulja preobilje vlage koju sunce, razmaknuvši poderane, od prošlonoćašnjeg pljuska isceđene oblake, snagom magneta diže ponovo na gore. Za koji sat sva će se ta vodurina sručiti nazad kao iz provaljenog vedra.
Žurimo da u međuvremenu razgledamo Malindi, opružen u zelenom spletu, tik pored zlatnožutog peščanog žala na kome talasi, gurani čas snažnom plimom čas ubrani osekom, svakog dana pretrče jureći jedni druge uzaludnim kilometrima Zamoreni širinom i poroznosću neutoljive peščane žeđi, na kraju u sitnim naborima umiru... Uvek na istom mestu, i baš tu se rađa život prvih zelenih puzavica koje, kako je to već priroda udesila, podjednako vole slast kiša nebeskih i oporu so mora. Na rtu smo gde je 1492. godine Vasko de Gama zakoračio na tlo istočne Afrike i, mada sa zakašnjenjem od čitava dva veka u odnosu na arapske trgovce, ostavio neizbrisiv trag portugalskog prisustva, pre svega u vidu krstova i tornja crkava, koje su, doduše, nadvišene minaretima ranije pristiglog islama. Sto godina su ovde Portugalci odbijali, uz regrutovanje i lokalnih ratnika, napade zakasnelih zavojevača, turskih gusara Mirale Beja, i totemima kićenih ratnika sa Zambezija, da bi istovremeno svoje zavidno oko držali na arapskoj Mombasi. Tamo gde im je odbijeno gostoprimstvo. A onda su, izgradivši prethodno tvrđavu Fort Jesus u ime Hristovo, lukavi osvajači provalili sa mačem i krstom u ovu luku i načinom svojstvenim bezdušnim osvajačima, Malindi prepustili zaboravu.
Sve do pohoda narednih krojača istorije, močnih zanzibarskih sultanata, koji posejaše nove, od tornjeva Isusovih još više Muhamedove minarete, a od Malindija načiniše svoj zabran za sabiranje ulovljenog roblja i njihov izvoz na svetska tržista. Slično atlantskoj tvrđavi Emina kod Akre, na Zlatnoj Obali" (Gana), ili pijaci robova na ostrvu Ngor kod Dakra.
Sve do 1890. godine, odavde su transportovali Arapi svoju ulovljenu afričku braću, kako je to u skladu sa navikama vremena i dopuštanjem crkve, kako hrišćanske tako i islama, bilo dozvoljeno od bogova.
Oko pola veka Malindi je ponovo u letargiji i gle, nov osvajač dolazi ovog puta bez mača, sa suncobranom i viskijem u ruci. To je mister Bredi, koji podiže prvi hotel ovde, "Palm Bič", danas Blu Marlin. To je tek prva perla u đerdanu malindijskom u kome pored pansiona, barova, disko klubova, picerija, blistaju hoteli "Sinbad", "Eden Rok", "Loford", "Driftvud klab". Njihovi vlasnici su Nemci, Italijani, Britanci, Indusi, a radna snaga lokalno stanovništvo koje, prirodno gostoljubivo i meke naravi, svakoga pridošlog pozdravljaju sa Džambo, dobro došli u Malindi.
Kako rekosmo već, svaki korak u Malindiju jedan je trag istorije. Nedaleko od kule spomena Vasku de Gami nalazi se mošeja, a kraj nje u svim prospektima uslikane "Pilar tombs", grobnice kraj kojih su desetak metara visoki u kamenu isklesani falusi, obeležja arapskog shvatanja moći što život čini srećnim spojem uživanja i produženja vrste, Mada, Malindi se spominje često i kao meka grčke ljubavi, a raširene arapske navike odavno donesene ovde, što Malindi čini Mekom "turista izvesne vrste" koji potežu u paket aranžmanima
Čak iz Evrope i Amerike. Mada ni "ljubav" sa ženama kao zanat ili zabava ne ustupa u ovom letovalištu na glasu, čiji su specifični devizni priliv ugrozile tek vesti o sidi. Doduše, iz vladinog saopštenja ne vidi se je li neka od ukupno sedam kenijskih žrtava opake bolesti odavde.
Desetak metara dalje od džinovskih falusa, verovatno najviše fotografisanih objekata, je još jedan spomenik. Malindi pecački klub u kome, pomno razgledajući fotografije članova upravnog odbora pedesetak godina unazad, nismo videli nijednog Afrikanca.
Sve je pedantno označeno u vremenu i prostoru, dužini i težini. Liste najkrupnijih ulovljenih riba te i te godine, ta i ta težina, taj i taj mister. Ovde je sedeo Hemingvej, tamo je njegov trofej, a ovo ovde, to je najkrupniji plavi merlin ikada uhvaćen na struk. A onaj starac sa Kube, Hemingvejev, to je bajka. Možete se oprobati. U luci na vas čekaju moćni gliseri, toita, morski pas, divlja guska, a možda će se na cenu od šest miliona na 8 sati dobiti i neki popust, jer sezona je prošla...
Zapažate da su članovi kluba stari, neki čak jako stari, kao i njihove gospođe, koje se desetinama godina po ustaljenom rasporedu okupljaju na čaju, golf partijama i ćaskanju, dok supruzi ganjaju bele loptice po zelenim travnjacima, makar poštapajuči se. "Malindi je groblje kolonijalnih slonova", kaže nam sagovornik, Jugosloven Žarko Milošević koga je ovde još pre deceniju i po "Put Sarajevo" nanelo u ove krajeve na izgradnju asfaltne trake Malindi – Mombasa.
Sada u Najrobiju vodi malu firmu "Kenslavijan" (simbolizuje jugoslovensko kenijsko prijateljstvo), a u Malindiju letuje u svojoj vikendici i pravo je osveženje u već odavno crvotočnoj beloj koloniji Malindi klaba, natopljenog starošću, ispijenim bocama viskija i saznanjem da je ovde kraj puta. Definitivan.
Ima ih oko stotinak, možda i više, žive okruženi krvoločnim psima (crni kradu) i mačkama u svojim zamkovima među palmama i baobabima. Ograđeni od Malindija zidovima zupčaste, sa puno lukova, arapske arhitekture. Sreli smo tu jednu od nekada najpoznatijih britanskih manekenki i foto modela, Rozi. Ona je svoje zrele godine još prepoznatljivo lepih crta, produbljenih dobrovoljnim izgnanstvom, sakrila u letnjikovac Malindija. Upravo je kuću, u kojoj smo videli trofej najduže kože tigra ikada ulovljenog (prvi Rozin muž, oficir u Indiji), kupio drug Grbavičić, još jedan Jugosloven koga je "Put Sarajevo" doveo u ove krajeve da bi postao jedan od najuspešnijih poslovnih ljudi Kenije u građevinarstvu. Za razliku od nedruželjubivih Britanaca, Milošević i Grbavčić Malindi osvajaju terevenkama uz roštilj, gromkim smehom i brojnim klapama prijatelja istih takvih galamdžija, pa su nešto od mrvica svoje preobilne životne trpeze razbacali i po mizantropskoj koloniji fosila, čineći joj dane kraćim i zabavnijim.
Možda ti starci i starice kolonijalnih "lepih vremena", kako kažu, svedoka jednog neponovljivog stila i rafinmana koji se kretao između popodnevnog čaja i jutarnjeg lova na lavove, veruju da će, zajedno sa vremenom koje je stalo u Malindiju, prevariti i samu smrt. Otišli smo iz Malindija ne saznavši to. Čuli smo, međutim, i ne pitajući, da od svega najviše mrze "crnje", mada eto, ceo svoj beli život provedoše sa njima. Doduše, svako na svojoj strani istorije koja je spomenicima sve to tako lepo i trajno obeležila u Malindiju.
Nedaleko od grada na putu prema Mombasi, bespuću džungle van svih staza i bogaza, stoji još jedan beleg istorije, verovatno najstariji i najbolje očuvani grad južno od Sahare, tvrđava Gedi, podignuta od Arapa u 13, a napuštena u 17. veku. Do sada niko nije otkrio kako i zašto je grad sagrađen tamo gde jeste, a još manje zašto su te silne kule i mošeje ostavljene od ljudi. Onda kada je grad u svojoj savršenosti i tvrdoći dostigao savršenstvo neosvojivosti. Ili je to možda tajna Malindija koga su mnogi osvajali, ali niko nije uspeo da zadrži.TA PROKLETA SIDA
Najrobi. Džoni Manjivake klati se u sedlu na ulazu bara "Bufalo Bil". On mrmlja sebi u bradu: "Crni... beli... sve je to isto. Božija bića grešna i smešna".
Džoni Manjivake je nakresan. Jako se naginje, ali opasnosti nema, jer sedlo nije daleko od zemlje. Takve su stolice u bašti, neke vrste dnevno–noćnog kluba "Bufalo Bil", gde se preko dana jede i kenijska i evropska hrana.
Uveče, kad užarena lopta zapadne negde među plantaže kafe, kojima je okružen Najrobi, a britki vetar začas ohladi fasade i pregrejanu crvenu zemlju, "Bufalo Bil" se preobrazi. Uz ciku i kikot ovde nagrne silesija crne lepote blistavih zuba, vitkih bedara i zmijolikih kikica, čiji je splet tajanstven u svojoj savršenosti i besprekornoj simetriji. Prodaja ljubavi u jako religioznoj Keniji, naravno, zabranjena je. Ali, nije zabranjeno imati malu ili nikakvu platu i biti gladan. Zemlja je bogata folklornom lepotom, rasom divnih vitkih žena i ljudi, ali siromašna je na način Afrike, u kojoj većina gladuje.
Verovatno zato policija zaobilazi "Bufalo Bil", ili je to možda zato što ovde gotovo masovno zalaze beli, željni razonode. Svaki sa žigom usamljenosti i dosta para u džepu.
Večeras je tiho, gotovo pusto, nema vajtmena, ali i devojaka je mnogo manje. Tu su samo Masajci, obučeni u crvene toge koje je gazda Englez, odavno nastanjen ovde, doveo da gostima dočaraju egzotiku savana. Masajci zevaju u uglu i povremeno gledaju na "Seiko" časovnike, zabašurene među đinđuvama i narukvicama. Vreme sporo odmiče.
Džoni Manjivake sve češće spominje bele... Ispija po ko zna koje pivo i zove Masajce da mu igraju za velikih sto šilinga. Nešto kao kliktanje ptice izvija se iz grla najkrupnijeg među igračima. Njemu su uši duboko procepljene, a u otvorima su velike plastične kutije u kojima stoji bakšis. Ritam se naslućuje sve jasnije, kroz grlene povike koji sada imitiraju riku lava.
Odjednom, kao crvena raketa, Masajac leti u vis. Gotovo do plafona baštenske šatre, odbačen tetivama napetim kao brodska užad. Za njim, drugi i treći prelamaju se u vazduhu kao ranjene ptice. Ruke i telo su obmotani purpurnom tkaninom i povremeno sevnu bedra i prepone okupane u znoju.
Džoni Manjivake ispija ko zna koje pivo, silazi sa sedla i pridružuje se plesu. "Ostanite to što jeste", kaže Džoni svojoj braći. Oni lete mnogo više od njega, jer ga sapinje i tesni sako i kravata i stomak otekao od piva. Masajci su kao gepardi, tanki i napregnuti kao lukovi.
"Čuvajte se belog čoveka", kaže Džoni. "Eto, došla nam je prokleta sida", pokazuje Masajcima koji izvesno ne čitaju engleski, prvu stranicu lista "Standard". Tamo crno na belo piše da je ugandski novinar, taj i taj, umro od side koju je dobio u Londonu i Parizu, ko zna. Priznao je "da je imao prijatelje".
Masajci ne razumeju šta je sida. Gazda se povukao u jedan separe, a nekoliko pridošlih devojaka razočaranih dobacuju Džoniju. On poklanja Masajcima poslednji šiling i savetuje ih. "Vratite se u rodni kraj", kaže. Pred njim su dva puta koji vode iz već ispražnjenog "Biifalo Bila". Jedan vodi pored Adventističke crkve sedam dana, a drugi pored katoličke škole.
Džoni Manjivake nestaje u mraku, da se nikada ne sazna da lije pronašao treće rešenje. "Sve će biti po starom za koji dan", kaže gazda i dodaje: "Novinarska posla, em prenose zaraze, em pišu".
Svetla "Bufalo Bila" se gase.
Prolazimo pored Adventističke crkve čija duboka senka sabira korake grešnih. Razjareni psi keze se iza visokih ograda iza kojih su letnjikovci. Čuvari kunjaju umotani jer najrobijske noći su hladne. Bogati, crni i beli, spavaju. Najrobi Siti dole u provaliji mraka svetluca i vri. Život se ne prekida, mada, sida je stigla u pohode.O ČOVEKU, KAMILI I SUNCU
Akra. Od vajkada druguju čovek i kamila dok ih iznad afričkih i drugih negostoljubivih prostranstava u stopu prati sunce. Pa ipak, pravi prijatelji nisu postali. Čovek je kamili uzeo snagu, okoristio se njenom izdržljivošću, mesom, kožom, dlakom i mlekom, potajno zaljubljen u njene melanholične oči i duge trepavice. Goneći je, a često i poreći svoju pustinjsku prijateljicu, uzdanicu i spasiteljicu, onako kako to samo čovek ume, tragao je za njenom tajnom. Strasno i uporno. Prvo ju je tražio u buragu kamile, pravoj cisterni. Pa zatim u grbi kamile, nekoj vrsti ostave. Ah to čoveka nije zadovoljilo i znajući kamilinu pritvornost i opaku narav (često ugrize i zbaci čoveka), odvukao ju je u najneizdržijiviji pakao od svih bezvodnih koji postoje. Da je prisili na priznanje.
Grupa izraelskih i američkih naučnika, eksperimentisala je sa kamilom u predelima najnepodnošljivije žege i suvoće, koja se može iščeprkati na globusu. Negde u blizini Mrtvog mora, koje se umrtvilo od sopstvene soli, a na čijoj su negostoljubivoj obali vršena istraživanja, utvrđeno da je kamila bez vode živela tačno 16 dana i onda uginula. Čovek bi, tvrde, opstao jedva sat i po.
Čitalac može opravdano pretpostaviti da je kamili, žrtvovanoj za interese nauke i čoveka, njena kamilja duša bila u nosu. Dakako, ne može pretpostaviti i to da je u nosu zaista tajna kamiline izdržljivosti prema žeđi. Citiramo naučnike koji su otkrili sledeće: "U kamilinim nozdrvama nalaze se membrane – ventili čudesne poroznosti. Te membrane su sto puta veće od onih kakve ima čovek. Prilikom udisaja puštaju u pluća vazduh izmešan sa vlagom. Prilikom izdisaja propuštaju samo suv vazduh, a vlagu kondenzuju i zadržavaju unutar kamile". Laicima je, dakle, dozvoljena sinteza u vidu zaključka da takozvana pustinjska lada ima zatvoreni sistem hlađenja, koji čovek smatra jednim od plodova svoje inventivnosti. Naučnici su dalje utvrdili: "Ostala živa bića, uključujuči i čoveka, u pustinji i do polovine tečnosti izgube izdisajima, ali ne i kamila. Ona je istovremeno i usisivač za vlagu i četvoronožni termos za vodu". Ali čovek je otkrio još nešto, eksperimentišući sa kamilom na obali najmrtvijeg mora na svetu i najvrelije plaže, gde se kajgana peče na tiganju usijanom od sunčeve pripeke.
Otkrio je da kamila gotovo ne oseća bol i to zahvaljujući autoanesteziji jedne žlezde u mozgu, koja luči anestetik 50 puta jači od morfijuma. Naučnici su ga, saznajemo iz "Lajf Fičersa", pronašli kod ljudi i prasadi, ali u daleko manjoj količini, što dakako uvećava njihovu osetljivost. Iz eksperimenta američkih i izraelskih naučnika vidi se da je priroda kamilu savršeno opremila za službu čoveku, no ti rezultati i ti zaključci istovremeno otvaraju i neka nova pitanja. Treba li se kamili i dalje diviti, pa i žaliti je zbog stoicizma, mislilo se i patnji, usled ogromnih zahteva čoveka? Sada se, naime, zna da ne oseća bol a pije samo dva puta mesečno. Posle najnovijih otkrića u predelu Mrtvog mora, postoji opasnost da kamila ostane bez tajne i bez mita. A zapravo to je šteta, jer one inspirišu njenog prijatelja čoveka. Kakve su praktične koristi od eksperimenta, naučnici nam ne javljaju. Ostaje samo pretpostavka da bi eventualna transplantacija membrane i žlezde zatvorila destilerije pića, anestetičari bi se pridružili armiji nezaposlenih, a pesnici bi ostali kratki za jednu od najzahvalnijih tema. O bolu. Ali to su sve samo pretpostavke. Vratimo se eksperimentima, eksperimentiše se i sa suncem.
Odatle nedvosmisleno proizilazi da čovek svoje greške ispravlja dovitljivošću i tuđom energijom. Utvrđeno je da u toku pola minuta ljudska ruka, uz pomoć raznih testera, iskrči 8 jutara šume. U Africi punom snagom besni rat protiv drveća. Trupci odlaze na razvijeni sever, a granje ostaje nerazvijenom jugu za vatrice ispod kotlova. U okolini Agadugua u Gornjoj Volti i Bamaka u Maliju, posečeno je svako stablo i založeno svako preostalo drvce. U Africi južno od Sahare, u koridoru dugom hiljadama kilometara i ništa manje širokom, nekadašnje šume zamenjene su polupustinjom, a 90 odsto drveta izvezeno je ili založeno. Šest dana nedeljno žene gube u prikupljanju granja, gori se i stajsko đubrivo, zbog erozije i umanjenja plodnosti tla hrane je sve manje i gladnih je sve više. Ogolelom Sahelu trenutno nedostaje 780.000 tona hrane. I evo, nauka belog čoveka, istog tog koji je posekao najdeblja stabla Afrike, širom kontinenta sadi ogledala. Neoprezno, bahato sunce uhvaćeno je i njegovi snopovi energije pokreću generatore za koje su vezane pumpe za vodu što život donosi. Solarna pumpa kraj pustinjske prestonice Tombuktu u Maliju snagom od 80 kilovata izvlači 8.000 kubika vode, navodnjava oranice, daje energiju maloj hladnjači, a sve uz pomoć pola hektara ogledala. Ogledala su na zemlji, na krovovima zgrada. Umesto drveća mnogo brže rastu ogledala. Drvetu, kako tvrde afrički stručnjaci, potrebno je 90 godina da postigne pun obim, zrelost i lepotu. Ogledala desalinizuju vodu, suše duvan, napajaju telefonsku i televizijsku mrežu. Biće, predviđaju naučnici, sve više ogledala i sve manje drveća u Africi. Jer testere i dalje rade.II Poglavlje
GRADOVI I NARAVINEBESKI RULET
Akra. Pisci trilera neće morati da naprežu maštu! Vazduhoplovni poručnik Džeri Rolings, sin Britanca i Gankinje, režirao je dramu kojoj po obrtima nema slične ni u celuloidnim Džejms Bondovim pustolovinama.
U brišućem letu nad akranskim krovovima ujutro, Rolings je izveo nebeski rulet. Hoće li bombardovati kuće članova Vrhovnog vojnog saveta? Hoće li, možda, sleteti i otići u Vrhovni vojni štab, gde ga na razgovore poziva komandant kopnenih jedinica koji tvrdi da je puč, započet tog jutra, slomljen? Možda će se sunovratiti kad mu isteknu poslednje kapi goriva?
To su pitanja čije je odgovore znao jedino ovaj stasiti poručnik za kojima luduje ganska omladina.
Pre dve nedelje, on je započeo puč koji je ugušen posle nekoliko časova. Suđeno mu je uz ogroman publicitet štampe. To suđenje Rolings je pretvorio u svoj pledoaje, u kome se od optuženog pretvorio u tužioca: "Ganski se problemi mogu rešiti jedino na etiopijski način, krvoprolićem. Treba očistiti Armiju, a ako treba i druge strukture društva".
Sve njegove optužbe na račun "korumpiranog vojnog vrha koji u savezu sa strancima pljačka narod", sredstva informisanja su izdašno citirala. Dvoranom Vrhovnog vojnog suda često je odjekivao aplauz. Bilo je među posmatračima i takvih koji su verovali da se preko Rolingsa odvija obračun u vojnom vrhu, a da su oni koji povlače konce, glavni akteri, još u senci.
Tog ranog junskog jutra, milionska Akra ponovo je probuđena pucnjavom, dvadeset dana pošto je Rolingsov prvi udar bio onemogućen. Na opšte zaprepasćenje, preko radija GBC javio se niko drugi nego poručnik avijacije Džeri Džon Rolings. Grupa od trideset drugova ga je oslobodila pred zoru u 330 časova.
Primetno uzbuđen, Rolings je saopštio da je došao helikopterom. "Vojna vlada generala Akufa je oborena. Sudiće se članovima Vrhovnog vojnog saveta jer su korumpirani", odjekivalo je eterom.
Probijajući se kroz uzmuvane i dezorijentisane kolone vojnika, bio sam u prilici da na njihovim licima vidim čitavu skalu raspoloženja. Od straha i neverice, do oduševljenja pred uperenim cevima, pošto sam prethodno izvučen iz "Pežoa" kojim sam kroz sumanutu pucnjavu hitao na poštu, da budem najbrži u slanju vesti o puču, od mene je zatraženo da se izjasnim: "za revoluciju" ili "za vladu". Rekoh, pa šta bude, valjda se tako osećaju oni koji demontiraju nepoznat model mine pa ne znaju koju žicu da preseku, crvenu ili plavu: "I mi smo u Jugoslaviji imali revoluciju". "Brate ti si nas", rekoše mi vojnici i osuše paljbu na iste uniforme na drugoj strani bojišta. Kako su se prepoznavali među sobom ko su "revolucionari", a ko trupe lojalne legitimnoj vladi, to samo Bog zna.
Neposredno pored Jugoslovenske ambasade, gde se nalazi radio–stanica, žestoka pucnjava svedočila je da se bitka, i to ona najupornija, vodi za radio talase. Da će se tu, verovatno, odlučiti sudbina puča. Oko 930 po lokalnom vremenu. začuo se glas generala Odartej Velingtona, koji je saopštio da su jedinice lojalne vladi osvojile Radio i da drže situaciju u svojim rukaroa.
Velington je pozvao sve pripadnike vazduhoplovstva, bez obzira da li su umešani u puč ili ne, da se prijave svojim jedinicama. Neće biti kažnjeni niti izvedeni pred sud. Poziva se Rolings da sleti dođe u Vrhovni vojni štab u "Kasti Osu" na "razgovor". To više liči na apel nego na zapovest komandanta, koji tvrdi da je puč slomljen.
Za mnoge Gance, naročito one siromašne, pobedom grupe mladih oficira pravo sa neba je sleteo heroj, pilot, za koga se već kao anegdota priča da mu je hobi proletanje ispod mosta na reci Volti.
Zaista, da li je to taj "Roli" koji je u diskoteku "le Reve" dolazio gotovo svake večeri uz grmljavinu, Harli Dejvidsona. Sa obaveznim "rej ban" naočarima. "Hej, novinaru, jesi li za pivo?", umeo je da kaže, dok je prilazio šanku, već od vrata okružen buljukom cura. Službenica, bolničarki, učiteljica koje ovde traže prijatelja za jedno veče spremnog na velikodušnost kadoa. poklona. Jer, plate su male, par dolara mesečno, a provod je u "revu" super, do zore... Džeri je bio nekrunisani kralj tih vrelih ritmom ispunjenih noći, a sada, gle, crni Napoleon koji piše možda novu istoriju Zlatne Obale.
"Došao je kraj vladi Ačempong – Akufo", saopštio je u 1530 preko radio Akre pobednik Rolings. "Svi članovi Vrhovnih vojnih saveta od 1972. do danas, neka se jave u štab vazduhoplovnih vojnih snaga".
Je li to kraj drame, ili samo završetak jednog čina? Da li je moguće da je Rolings izvukao broj koji dobija?
Upravo je tako. Velington je ubijen. To je zvanično potvrđeno. Lider, general Akufo je u bekstvu, ili zarobljen, to se ne zna.
Kada je film događaja već nekoliko puta vraćen unazad, prostudirana svaka sekvenca, sve opet deluje gotovo nestvarno. Prakitično jedan čovek, mačo momak od 29 leta, ljubitelj prijateljica vrelih noći ispunjenih gustim ritmom crne muzike, oborio ceo Vrhovni vojni savet.
Kakav je to Savet, kakvi generali u njemu? I, najzad, šta se krije u poručniku koji mu je presudio? U prvom nastupu pred javnošću dan posle puča, pred kamerama poručnik Rolings, već predsednik Revolucionarnog saveta oružanih snaga, jasno je ispoljio odlučnost grupe mladih oficira da "počiste 'Augijeve štale' u Armiji". Obećao je pravdu na predstojećim suđenjima, oštre kazne za krivce i satisfakciju za oficire čistih ruku. Biće, dakle, revolucionarnih sudova, proradiće "giljotina". Ako je pad vlasti bio operetski, kraj će biti klasična drama. Gana od danas nije Gana od juče.
Džeri, koga britanski mediji posprdno najavljuju u prvim reagovanjima kao "Džeri hu" (Džeri ko to beše), izjavljuje: "Gani treba jak čovek, diktator poštenih namera, koji će voditi zemlju". Koji po redu?ZLATNA OBALA U IZMAGLICI
Akra. Uzmuvani kamiončići drvenih karoserija iz kojih proviruju glave. Taksi papagajski drečavo složenih boja, na bulevarima gde iz tropskog zelenila kuće stidljivo proviruju. Gotovo da nema vozila koja ne ukrašava neki od krupno ispisanih slogana, uzvika, ispovesti, pitanja.
I tako, vožnja po Akri kroz vrelinu isparenja kojima ovladava ukus bliskog okeana za dokonog namernika predstavlja čitanje jedne sasvim originalne Biblije. Jedna drugu sustižu poruke. Uzvišena: "Ne kradi!" Jecaj potištenosti: "Oprosti nam grehe, o Bože". Ili usklik koji, reklo bi se, više nego bilo šta drugo odslikava osobenu višeslojnost ganskog bića. "Ja vas volim!", piše na "tro-trou", jednom dosta grubo sklepanom sanduku na točkovima, iz kojeg "purnja" pozadi, te se na osnovu toga može zaključiti da i on predstavlja vozilo. "Ne približavaj se!", sevnu u prolasku na poslednjem modelu "Mercedesa".
Izreke, saveti i poruke ispisani su na automobilima, ali i na džinovskim panoima na ivičnjacirna akranskih avenija. Još od vremena oborenog velikana Nkrumaha pa do, tek nedavno streljanog generala Ačemponga nalazi se ovekovečen poneki kredo dosta brojnih lidera Gane koji su se smenjivali. Poruka "Povratimo samopouzdanje!", sada već sa izvesnom ciničnom simbolikom, dominira predgrađem Teši. Tu je, na proplanku, presuđeno nekolicini lidera optuženih za korupciju.
Ti burni junski dani su minuli. Revolucija mladih oficira, koja je iz kasarni provalila na ulice, protutnjala je kao plah, iznenadni tropski pljusak. Upravo ovih dana civilna vlada na čelu sa predsednikom Umanom, nastoji da za "usijane glave" tridesetogodišnjaka obezbedi nešto kao stipendije za dalje usavršavanje. Neki od članova Revolucionarnog saveta koji je žario i palio Ganom, već su na školovanju u inostranstvu. Drugi se pripremaju da odu. Poručnik Džeri Džon Rolings, pilot koji je sebe iz kabine mlaznjaka katapultirao na čeonu poziciju vođe revolucije, da bi četiri meseca kasnije uz mnogo slikanja i ceremonija predao vlast civilima. On se, kako se može saznati, interesuje za usavršavanje u nekoj prijateljskoj zemlji.
Naravno, za ovdašnje posmatrače, a oni se nekad mogu smatrati i političkim kibicerima, značenje onoga što Rolings najavljuje, tumači se i ovako i onako. Ima ih koji zaista veruju u to da ga interesuje samo letenje i povratak mlaznjaku. No, nisu retki ni analitičari koji u snažno iskazanom afinitetu za striktnu nesvrstanost vide i potez skidanja neprijatne hipoteke koja opterećuje mladog heroja, još uvek neosporno popularnog među omladinom, studentima i siromašnim slojevima.
Posle Rolingsovog povratka sa VI samita na Kubi, štampa, u kojoj preovlađuju liberalne snage, potrudila se da iz njegovih izjava iscedi što više oduševljenja o sistemu i prilikama u zemlji domaćina, što svakako ovde nije odjeknulo Rolingsu u korist. Teško da je išta popravilo stvar, kada je Rolings posle impresije o svemu što mu je pokazano ipak naglasio da se "ništa od kubanskog iskustva ne može preneti u Ganu", jer to nije ovoj "tradicijom i kadrovima bogatoj zemlji potrebno".
U Gani koja je upravo napunila 100 dana civilne vlade, kada je reč o zvaničnoj politici i štampi, razmišljanja o mogućim sistemima sasvim su daleko od onoga što se Rolingsu dopalo na dalekom karipskom ostrvu. Ako je Limanova vlada i matična partija PNP pobedila sa prosocijalističkim nkrumističkim sloganima, ona se sasvim decidirano ograđuje od isključivog oslanjanja na jednog "prijatelja" što se velikom Nkrumahu, bez obzira na zasluge, pripisuje kao greh one faze njegove vladavine koja je prethodila obaranju. Zato nije nimalo slučajno što je kampanja opozicije, najveća iz redova liberala, uplašena već prisutnim stranim mešanjima na afričkom tlu, požurila da Rolingsa i drugove osumnjiči za promoskovska raspoloženja. Mada se od tih ocena kasnije odustalo, preteći eho je ostao, te se mladi oficir već na prvim koracima osvedočio da danas ni revolucijama, makar bile nadahnute romantičarsko – utopijskim idejama prošlih vekova, ne dozvoljavaju da budu neobeležene. I, kao što se Nkrumahu od strane zagrižljive opozicije kačio bedž srama što je dozvolio da mu moćni saveznik utrapi zajedno sa traktorima i plugove za sneg, Rolingsu se ne zaboravlja da je "našao pohvale za vojničku disciplinu i bezrezervnu saradnju svuda gde ga je vodio njegov domaćin Kastro". Posle osam godina vojne hunte Ganci za takve atribute vlasti nemaju afiniteta.
Vlada predsednika Limana, opomenuta sudbinom Nkrumanovog poduhvata, ali i dobro poznatim hendikepima društva čistog profita, kao da okleva na sredokraći. Vojnicima koji su beznadežno srubili gansku ekonomiju sve je bilo jasno. Čak isuviše! Oni su lupali u doboše i tražili samopouzdanje, mada razloga za njega nije bilo. Ima li ga u Gani danas? Odgovora ima više. Mogu se potražiti i na karoserijama učesnika velikog akranskog automobilskog vašara gde piše: "ne dalje!", "Verujem". Ovde upravo caruje harmatan, a pesak Sahare natkrilio je Zlatnu Obalu i deset miliona njenih žitelja pritisnutih brojnim nevoljama. Ali, Ganci iz iskustva znaju da će se ponovo pojaviti sunce. Treba biti strpljiv.
IZAZOV POSPANOJ BIROKRATIJIAkra. U ganskom državno–upravnom raju dogodilo se nešto nečuveno i nezabeleženo. Šestoro ih je proterano (otpušteno) zbog spavanja na poslu. Koji se to moćnik usudio da ospori stečeno, a među armijom od 280 hiljada službenika smatra se i zasluženo, pravo da se povremeno nasloni glava na sto ili pult, a telo preda blaženom hrkanju? Bio je to regionalni ministar, Sam Kuđo, koji je posle neočekivane inspekcije, ustanovio da "posade" u tri kancelarije spavaju. Bilo je negde oko 11 časova pre podne, blagi povetarac iz erkondišna lako se poigravao s listovima otvorenih predmeta.
Buđenje pospanih bilo je brutalno, a izvesnost njihove buduće sudbine još strašnija. Blagajnik, dve daktilografkinje i dva pomoćna službenika su "sekd", što je više od otpuštenog, oni su zapravo dobili nogu u tur.
Verovalo se do sada u Gani da su vrata državne uprave za one kojih se dotaklo proviđenje da u nju budu primljeni, otvaraju samo u jednom pravcu. Od sticanja nezavisnosti do danas u Gani i ne samo u njoj sve je imalo svoje uspone i padove, osim državne uprave. Ona je kontinuirano rasla sve dublje zahvatajući u državni džep. Pale su do sada dve civilne i tri vojne vlade u Gani; dva lidera, Nkrumah i Busija, umrli su u izgnanstvu; tri vođe u uniformama su streljane, ali nikome iz državne uprave nije u međuvremenu pala dlaka s glave.
Državni činovnici u Gani, kojih je, vele, više od radnika, imali su sve do gore spomenutog slučaja status indijskih svetih krava. Neverovatna je inventivnost s kojom su činovnici izmišljali nove poslove i rascepkavali postojeće. Jedna operacija izdavanja avionske karte, recimo, ima 4 do 6 razlomaka. Za svaki se čeka u posebnom redu, ponekad satima, ukoliko je službenik našao za potrebno da izađe.
Činovnici su "ludi" za pečatima i udaraju ih gromko gde god stignu. U najvećem akranskom disko klubu "Babilon", službenik na vratima posetiocima udara pečat na ruku pošto plate ulaznicu. Za vreme promene novca, pre godinu i po dana, svima koji su promenili dozvoljenu sumu od 5.000 sidija revnosni bankarski službenici neizbrisivim mastilom stavljali su žigove na dlan kako bi sprečili ponovni dolazak.
Činovnici su razvili neverovatan smisao da svaku akciju ili ideju iskomplikuju, zapetljaju, razvodne ili dovedu do potpunog besmisla. Do sada su svi ganski lideri, počevši od Nkrumaha pa do sadašnjeg nakrumiste Limana započinjali juriš "zelenim planom", operacijom "ishranimo sami sebe", a nije se dogodilo za ove dve decenije da ti planovi napuste fioke činovničke, dospeju do polja, pretoče se u kredite, alatke, u konkretne zahvate. Predsednik Liman, ovih dana izuzetno iznerviran što ni posle godinu dana zelena lokomotiva nema pare uzviknuo je: "Dosta javašluka među činovništvom, hoću dela a ne reči! Za sve su krivi činovnici" – rekao je predsednik.
Ali može li se izaći na kraj s hiljadoglavom aždajom koju su strpljenjem i lukavošću zadojili kolonizatori – Francuzi, Britanci, Portugalci, ređe Nemci, koji su od kancelarija napravili bastione s nerazmrsivim lavirintima za prosečno nepismenog domoroca. U tim lavirintima on nije mogao da pronađe svoje pravo, mada je ono na papiru postojalo. Ta mašinerija nasleđena je i ona se samoodržava. Nije naivno naći se na njenom udaru.
Predsednik je već jednu gorku pilulu progutao. Komandno osoblje Ganske trgovačke flote, koje je četiri meseca štrajkovalo, zahtevajući veće devizne plate i to u situaciji kada je zemlja bez dolara, vratilo se na posao, mada je dekretom vlade otpušteno. Na pritisak "javnosti", čitaj činovničke sabraće, vlada je morala da pristane na kompromis. Pregovori o povišici se nastavljaju.
Kada u Elektrodistribuciji traže povišicu, oni isključe Akru sa dalekovoda. Erkondišni u vilama dobrostojećih utihnu, frižideri se žalosno otkrave i, gle, povišica je tu. Slično je sa vodom i Službom za održavanje čistoće. Jasno je i predsedniku, inače upornom i agilnom čoveku, i ne samo njemu, da između reči i dela stoje činovnici a, eto, našao se "junoša" ministar i bacio kuglu u tu gomilu postrojenih kegli oborivši 6 jednim hicem. Hoće li se i ostali funkcioneri okušati u ovom sportu – ostaje da se vidi jer kugla se obavezno vraća, ponekad nepredviđenom brzinom.HEJ "PAPA", KUPI RIBU
Akra. Jedna Ašanti mama u dobroj formi teži između 80 do 100 kilograma. Njene mišice su snažne, glas prodoran, u stanju je da izlema odraslog muškarca, a ne ustupa ni pred policijom.
Nekoliko hiljada ovih žena, nakupaca, u svojim rukama drži snabdevanje milionske Akre i do sada ni jedna od ganskih vlada, ni civilnih ni vojnih, ne može da se pohvali da je protiv njih dobila rat. Možda tek po neku bitku. Zašto činovnici, policija i vojska vojuju protiv mamis, biće našem čitaocu jasno ako spomenemo da su muški mešetari prava jagnjad u poređenju sa ovim goropadnim ženama.
Njihove barake posejane su po svim uglovima akranskih ulica, a i drugih ganskih gradova Kumasija, Takoradij, Teme... Već niz godina od kada se Gana rve sa nemaštinom, to su jedina mesta gde se može nabaviti po nešto od hrane i kućnih potrepština. Jedna nadnica, jedan kilogram hleba.
Za ovo stanje "mamice" optužuju državu, a država njih. Krivica je, po svemu sudeći, obostrana. Naime, sve ganske krupne korupcionaške afere dokazale su spregu birokratije i uličnih prodavačica. Rezultat je da se hrana i razni uvezeni proizvodi, naročito luksuzna roba, samo prošetaju kroz državna skladišta prodavnica da bi se preselile, uz dobru proviziju, na tezge nakupaca.
Imovina jedne mamis ne deluje impresivno, bar ne na prvi pogled. To je sklepana kućica od šperploče sa tezgom ali nikakav poreznik sveta, ma koliko bio vešt, ne bi mogao da utvrdi stvarni promet. Knjigovodstvo je u glavi a dnevni pazar najčešće je na sigurnom, između impresivnih grudi koje preteći štrče ispred robusne konstrukcije.
Okolo su deca. Dvoje, troje, četvoro ili više, po šest. Zavisi od staža i raspoloženja supruga, koji kada su mamis u pitaju imaju isključivo ulogu produžeuja vrste, a njihovo mišljenje i autoritet su zanemarljive vrednosti. Uostalom, muškim kupcima, mamice se obraćaju sa "papa". Ganski muškarac sleže ramenima pred ovom pojavom i priznaje da na Zlatnoj Obali još vlada matrijarhat, te se rodbinske veze u okviru plemena mnogo više uvažavaju po ženskoj liniji.
Razmišljanja da su mamis "slobodni strelci" i sebični individualci nisu osnovana. Ove žene imaju svoj sindikat za koji se nikada ne zna gde zaseda i kako komunicira, ali cene su nepogrešivo izjednačene na svojoj monteverestovskoj visini.
Sa mamicom je dozvoljeno pogađati se, jer ona traži i više od onih šest puta zvanično uvećane cene. Ali ne treba nuditi neozbiljno malu cenu, inače – baciće vam ribu u glavu, sevnuti očima, a za čas će se tu stvoriti i nekoliko ratobornih koleginica. Zlu ne trebalo. Našao se junoša koji je mamicama objavio otvoreni rat.
Poručnik Rolings, udario je na mamice dekretima i buldožerima. Od juna do septembra u Gani su važile samo garantovane cene. Uvedeni su stolovi za šibanje i bogami, sijaset debelih gospođa moralo je na radost gomile da obnaži dosta svoje zamašne intime u ponižavajućoj pozi. Ogromnim raonicima uništena je Makola market, najveći zapadnoafnčki buvljak i kraijevstvo uličnih prodavačica, na koji se niko nije drznuo da krene.
Bes mladih oficira bio je neizmeran. Utvrdili su tokom carevanja korupcije matice u osinjim gnezdima, majke visokih oficira, tetke generala, strine visokih činovnika ovlašćenih za izdavanje uvoznih dozvola. Majčice su parirale povlačenjem robe. U ganskim gradovima zacarila se glad. Onda je mlad, a po jedinstvenoj oceni ganskih žena, i vrlo zgodan poručnik, preko televizije i smešeći se sa prvih stranica listova poručio:
"Mamis podržite revoluciju, verujem u vaš partitizam". Odgovor je bilo hladan. "RoIi je sladak, ali moraće da ide". I bi tako, baš kao što su iz američke ambasade, najimpresivnije građevine u Akri, poručili Džeriju da se "penzionise" u tridesetoj. Da dopuni svoje poznavanje političkih nauka, geostrategije, a pogotovo neoliberalne ekonomije.
Mamis su se, malo zatim, u punom sastavu ponovo pojavile na Makoli. Dovukle tezge na izrovanu ledinu. Bilo je to definitivno opelo revoluciji mladih oficira, zapravo onome što je još od njenih parola ostalo. Postoje ozbiljni i učeni ljudi ekonomisti. Oni vele, mamice nisu uzrok nego posledica. Sve dok se to ne razjasni, kupci će na ulicama Akre slušati ono familijarno: "Hej "papa" (tatice), kupi moju ribu. Specijalna cena za tebe. Dabome..."NIŠTA BEZ "PODMAZIVANJA"
Lagos. Ima ili u Nigeriji i dalje duž zapadne obale, koji veruju tvrdokorno i neizmenljivo da bez "daša" ništa ne funkcioniše. Kao ni motor bez ulja. Jedno od najpribližnijih značenja, ove u Africi raširene reči, je podmazivanje. Najpribližnije zato što izrazi "dodavanje", "brzi potez" ili "pljuštanje" koji se mogu naći u englesko–srpskom rečniku, daleko manje kazuju o prirodi transakcije. I tako, pored raširenog shvatanja da se bez "daša" (dash) ne može, ministar saobraćaja upravo ovih dana lupio je gromko rukom o sto i, obećavši drakonske kazne, rekao "Dosta sa 'dašom'!" Kraj, dakle, podmazivanju, grebanju, čerupanju, mićenju ili, ukoliko se držimo rečnika, dodavanju i brzopoteznom pljuštanju. Sve to, opet, u frankofonskoj Africi naziva se ljupko "pti kado" – mali poklon.
Povod za gromku ljutnju iz ministarstva za saobraćaj su učestale žalbe, pre svega stranih putnika, na usluge nigerijskog civilnog vazduhoplovstva Kako naveliko piše štampa i nigerijska i susednih zemalja, a vlada potvrđuje, "daš" je postao jedini kriterijum za otvaranje vrata aviona. Tome prethodi dugotrajan put kroz tradiciju "daširanja", no ne treba smetnuti s uma, i u tome i jeste sva složenost problema, da sličan tretman vlada i u nizu drugih institucija Nigerije okrenutih javnoj usluzi.
"Daš" počinje na parkiralištu ispred avio agencija. One čuvene sprave u koje pokorno i bez opomena stavljate novac u Nigeriji ne postoje. Zatim, da bi se izbegao kilometarski red i stiglo brže do šaltera, koji ima značaj oltara, "daš" se daje službeniku koji vodi računa da se ne ubacuju takozvani padobranci. "Daš" je sastavni deo cene karte, varijabila za službenika koji ispisuje kupone, dok mu potoci znoja koje ventilator uzalud isušuje, plivaju niz umorno čelo. Na temperaturi od 40 u hladu, uz vlažnost od 99 posto.
"Daš" se posebno daje službeniku koji vrši rezervacije, i stavlja OK. Ali, time posao nije završen, Na dan leta rezervaciju treba potvrditi dolaskom u agenciju i "dašom". Posle "daša" taksisti, dolazi "das" na overi karata i posebni "daš" da se obezbedi pouzdano ubacivanje prtljaga. I najzad, ono zbog čega je "daš" prevršio meru, a ministar saobraćaja posle poplave žalbi udario rukom o sto, najavivši rat instituciji, a retko koja vlada ratuje sa institucijama. Dakle, pred ulazak u avion sa urednom kartom u ruci i kolonom "daširanih" službenika iza leđa, putnik gotovo zakorači u letilicu kada mu na poslednjoj kontroli saopšte da u avionu nema mesta. "Ali, ja imam rezervaciju!". "Nema mesta", glasi lakonski odgovor. "'Daš' deset naira" (oko dvadeset dolara) i prolaz je otvoren. Sezam funkcioniše pošto je podmazan.
Sve afričke revolucije, kako mladi oficiri u Gani i Liberiji, recimo, nazivaju vojne udare, podignute su u ime borbe protiv korupcije. Svi programi afričkih vlada, kao prvim slovom azbuke, započinju kampanjom o iskorenjivanju mita. Afrika je, dakle, brižno i samokritički nagnuta nad ovom još otvorenom ranom kolonijalne zaostavštine. Jedan nigerijski funkcioner, spreman, kao i svi Afrikanci bez izuzetka, da o tome razgovara bez kompleksa, rekao je: "Daleko od toga da je sveprisutni 'daš' čista korupcija". Objasnili smo sagovorniku da "daš" ima posestrimu koja se zove bakšiš i pri tome se i sami podsetili na uobičajene scene sa afričkih pijaca, gde prodavac, zadovoljan obavljenim poslom, "dašira" kupca – na trideset pomorandži i pet besplatno.
Na živopisnoj afričkoj pijaci "daš" može da bude folklor. Ali u sklapanju ozbiljnih poslova, to je državni neprijatelj. Da citiramo još jednom funkcionera: "Još od vremena kolonizacije to je sastavni deo poslovnog morala kome su nas belci poučili"."MUINDI BVANA"
Najrobi. Od kada je gradski savet Najrobija odlučio da iz centra nametljivo luksuzne arhitekture najuri ulične prodavce, "zelena metropola na suncu" je neosporno čistija – reprezentativnija. Ali, kao da sitiju oduzeše i ono malo boje, mirisa i ukusa Afrike. Pločnici gradskog jezgra iz kojih džikljaju oblakoderi u balskim haljinama od belog mermera, postadoše rezervat za uparađene činovnike, muzunge (belce) i induske trgovce. Nigde vanačija (raja).
"Muindi bvana" (kukuruza, gospodine) čujemo iz slepog sokačeta, čiji je ulaz kamufliran naslaganom ambalažom. Prodavac pečenog kukuruza, koji želi da ga zovu "Ndu ser", jedan od "preživelih" u mnoštvu trgovaca sa pločnika što su proterani iz gradskog centra, stavlja do znanja da još nije odustao. "Mnogi su u zatvoru", poverava nam. "Ne mogu da plate kazne, a roštilji su im konfiskovani".
Doskora je nemoguće bilo zamisliti najrobijsko jezgro bez prodavaca pečenog korenja. Kao recimo Monmartr bez prodavaca kestenja.
Najrobijski pečeni kukuruz, ruku na srce, najslađi je na svetu. Ne mogu mu odoleti često ni klasično nepoverljivi prekookeanski gosti, koji dnevno pet puta peru ruke da ne "zakače nešto u Africi". A pojedinci bogami, uverili smo se svojim očima, nose i alkoholne maramice (oni beli) i dezinfikuju se u prvom toaletu posle rukovanja sa domaćima. Nije to običan kukuruz već beli, onaj što su ga u nas (u Jugoslaviji) potisli hibridi. "Dobri su žuti kukuruzi za svinje ali ne i za ljude", reći će vam Afrikanac koji ne krije da je mejz redovni obrok sirotinje i onih koji žive od većinom skromne državne plate (minimum je 670 šilinga).
Roštilj na kome se priprema muindi sigurno zaslužuje pažnju istraživača na polju ekonomisanja energijom. Prodavac kukuruza pomete prašinu od ćumura u blizini skladišta ovog u Keniji popularnog ogreva, pa ti rano ujutro sa malo vode umesi gorivo u kolač koji zatim obloži slojem gline. U sredini se izdubi rupa i tu raspali ugljen, dva. Posle glina konzervira i usmerava toplotu nagore. Tamo se na rešetki za armiranje betona peče kukuruz.
Na obodima roštilja su postavljena krila od žice. Na jednoj strani naslagan nepečen, na drugoj pečen kukuruz. Dva šilinga komad (oko 20 centi).
Za start jedne radnje, kako nam kaže Ndu ser, potrebna je investicija od oko 18 šilinga (jedan dolar) što je inače, pola cene jednog hamburgera u Najrobiju ili deseti deo pristojnijeg ručka u restoranu za buržuje.
Pravo da se bave prodajom pečenjaka u raspodeli, uličnog prostora ilegalnih sindikata (prosjaka, džeparoša i prodavca) isposlovali su kljasti. Obično su to paralitičari sa jednom ili dve oduzete noge. Takvih je u Keniji mnogo kao i posvuda u Africi. Još kao deca postali su žrtve poliomelita. Leprozni i slepi imaju najbolja mesta tamo gde se traži milostinja. "Ne razumem", veli "Ndu ser", "što smetamo askarijima (pandurima) gradskog saveta, ako sebe hranimo časnim poslom".
U dobra vremena moglo sa za jedan dan u redovnom vremenu od 9 ujutro do 11 uveče uhvatiti i 80 šilinga (oko četiri dolara). Kod pokrivene pijace naletimo na Wa Mze-a (starog), nekako bi se moglo reći nezvaničnog predsednika sindikata prodavaca kukuruza. Od jutros zavarava askarije. Kaže Wa da je međunarodna organizacija USATD preporučila da se svuda u zemljama sa ekonomskim problemima i niskim nacionalnim dohotkom omogući što jednostavnija procedura otvaranja malih uličnih prodavnica.
"Kada idem u Njajo haus (zgrada državne administracije) da tražim dozvolu, ne daju, a kada naiđu askari traže dozvolu i ucenjuju", žali se "stari".
Wa Mze misli da se prodavci i snabdevači kukuruzom moraju ujediniti i nastupiti odlučno kao delegacija pred vlastima. "Mnogo nam smeta nejedinstvo", lamentira stari. "Ako nas očiste zauvek, evo ti umesto prodavaca u gradskom centru još vise secikesa i kriminalaca, rasturača 'trave' i opasnih droga. Od nečega se mora živeti".
Nekako je zaista pusto na pločnicima najrobijskog sitija bez uzvika muindi, muindi (pečeno korenje). Tu se još mota po koji prodavac narukvica načinjenih od dlake slonovog repa, a prodavcima maski i figura ne fali dlaka sa glave. To je egzotika Afrike.
Kada raspukne podne i nastupi lanč–brejk (pauza za ručak), hiljade belih kragni po britanski uštogljenih činovnika iz ofisa multinacionalnih firmi i banaka raskošnih fasada, raspe se po ulicama i pohita da napuni stomake.
Po navici se osvrnu tek za muindijem, jer i novopečena gospoda vole pečenjak, mada je to navika raje. Ali, prodavaca nema. Za bele kragne su otvoreni pabovi puni mlohavih burgera sa uvelim krompirićima podgrejanim na pari. Svakome po kartonska kutija i koka kola. Taj vitaminski bezukusni pronalazak koji ubija glad košta ravno petnaest puta više od jednog purenjaka. Ukusniji od belog kenijskog pečenog kukuruza burgeri nisu, mada na reklami izgledaju kolosalno.
Ko hoće da proba beli pečeni, neka ne zalazi u centar ovih dana, osim ako nije spreman da traga za Ndu sirom ili Wa Mze-om. Kako je propisano u sitiju je do daljeg isključivo Kenija sa razglednica. Ona koja se reklamira na turističkim prospektima bez boje, ukusa i mirisa, ali lepo u koloru, kao burger.ČAROBNA KUGLA
Najrobi. Gospodin Kleridž, Britanac kenijskog državljanstva, sedi zavaljen u duboku kožnu fotelju "Najrobi klaba" i čita "Dejii telegraf". List je, kako to i priliči, razapet na drvenom okviru.
Kroz velike panorama prozore pogled na smirujući pejzaž zelenog, dobro negovanog i u milimetar oštucovanog igrališta za golf.
Na vratima prostrane čitaonice, veličine manje bioskopske sale, koja vonja na Viktorijina vremena i duvan iz lule, piše: "Samo za članove".
Toalet, čije dimenzije svedoče o svesnom rasipanju prostora, kojim je bivši gospodar Kenije i na ovom mestu udarao pečat veličine svog prisustva piše "samo za gospodu".
Često smo sa indiskretnom radoznalošču (svojstvena profesiji) pitali domaćina: zašto je i danas, ne samo netaknutim ustrojstvom stotina zatvorenih institucija klubova – members only (samo za članove), već i atmosferom ofisa (čaj sa mlekom), uštogljenim (neafričkim) načinom ophođenja, pa i životnim stilom građanske elite, Najrobi još uvek tako britiš?
U stvari, kako i sami Britanci priznaju, uz osmeh, više britiš, nego što su to danas Ostrva.
Jedan od domaćina, kolega iz lista "Nejšn", inače pripadnik Luo plemena, koje je uticajno još od ubistva mladog briljatnog Toma Mboje, uputio nas je u suštinu filozofije oca nacije, Džoma Kenijate.
"Mi ne rušimo nasleđeno da bi polazili od početka – zidali nove temelje, mi ga nadograđujemo, ako je potrebno prilagođavamo", rekao je i učinio Džomo.
Ta postkolonijalna filozofska postavka, za koju se još u Africi opredelila Obala Slonovače (očuvavši tesne odnose sa Parizom), ima svoje ishodište u svemu onome što Najrobi nudi kao svetska metropola. I u čemu vas kao tragaoca za egzotikom uskraćuje, jer teško ćete u kenijskoj metropoli naći nešto od onoga što se smatra atmosferom Afrike.
Možda je tome krivac i klima. Masajski stočari platou obrubljenom brežuljcima Ngong, Aberdar i Kilimambogo, koji je jednim delom kao terasa nagnut nad Rift dolinom, dadoše ime Hladna voda (Najrobi).
Ovde su mirno pasle impale, zavijale hijene i povremeno, označujući imperatorsku volju, urlali lavovi, sve dok graditelji trans–kenijsko–ugandskc pruge, započete u Mombasi godine 1896, ne udariše kraj hladne vode kočeve za svoje šatore.
Graditelji i šatori odoše, ali ostadoše Britanci da prave planove buduće metropole za Hajlends (novu Južnu Afriku), u večnom proleću blizu polutara. Zahvaljujući naravno visini od 1.800 metara, na kojoj se grad nalazi.
Da su Indusi, a ne Kenijci, kojima Kruna nije verovala, gradili Ist Afriken relvejz, možete sasvim lako utvrditi i 96 godina kasnije. Oko 120.000 potomaka nepismenih siromašaka iz Bombaja i Kalkute, od kojih je dobar deo početkom veka ostavio kosti kraj železničkih pragova, danas su bankarsko–trgovačka elita Kenije. Ponosna na svoje Mercedese, letnjikovce, ali verovatno i račune o kojima u principu ne govore.
Ako su masivna zdanja banaka i zgrada administracije sa obaveznim kolonijalnim lavom na ulazu, klubovi, tereni za golf i polo i danas prisutni pečati britanskog postojanja, onda je trgovački deo Najrobija Bijašara, u dlaku imitacija i stila i atmosfere Bombaja, ih nekog drugog grada nekadašnje domovine naturalizovanih Azijaca.
Nedavno je sa ogorčenjem ministar unutrašnjih poslova Kenije, Ole Tipis izbrojao da je od 55 najvećih trgovina u Najrobiju preko 420 u rukama, kako se to ovde kaže, Azijaca. Indusa i Pakistanaca.
Azijci i danas, što je povod pritajenom ali sve dubljem igorčenju crnačke većine, žive svojim izolovanim životom. Žene se i udaju isključivo međusobno, žive u četvrtima gde vrlo često piše "Asians only" (samo Azijci), međusobno se viđaju u klubovima gde je članstvo selekcionisano na pripadnike ne samo jedne rase, već i vere.
Teško ćete videti borbene Sike u klubu Hindu ili muslimane u klubu Sika.
Oko gradskog jezgra, u pojasu okućnica imućnih, "zacrtanog" urbanim planom prvih graditelja Britanaca, naći ćete i danas strogo segmentirana naselja, sva u dijapazonu luksuza, gde će vam već naziv četvrti reći dosta. Parklands i Lorenso – Indusi, Lavington i Mutajga uglavnom belci (oko 30.000 Britanaca je uzelo kenijsko državljanstvo); kenijska politička elita, mlada buržoazija, drži preostali deo zelenog prstena u kome su taman toliko veliki da stane bazen, teren za tenis, ponekad i celo igralište za golf.
Unutar tog zelenog prstena je izložba savremene arhitekture, objekti upadljivo luksuznih fasada, među kojima dominira oblakoder kula, Kenijatin konferencijski centar, a zgrada zajedništva (Njajo haus). A tu je i treći dragulj, tek predstavljen, malo izvučen iz centra, novi međunarodni sportski centar Daniel Arap Mos.
Prvobitno ime Kasarani promenjeno je na predlog ministra na oduševljenje masa, dato ime predsednika.
U pozadini pojasa su slamovi, naselja ubogih, kao Matari veli, gde sabijeni u ostatke buradi i koliba lesonita bez struje vode obitava oko 400.000 građana prestonice. Računa se da od milion i po stanovnika kenijske prestonice, preko milion živi u tim uslovima koji nemaju ama baš ničeg zajedničkog sa jezgrom i atmosferom zelenog prstena i sitija u njegovom jezgru.
Najrobi je u istom položaju kao i još neki drugi gradovi koji kroz organizaciju velikih priredbi traže kraći put do velelepnih objekata, a time uvećavaju i značaj Onih koji su i najzaslužniji za njihovo podizanje. U ovom slučaju to je predsednik, potrošio velike pare, mnogi misle u nevreme. Oko 100 miliona dolara otišlo je na izgradnju Moi sportskog centra, dogradnju drugih borilišta i organizaciju. Mada grad, recimo, nema organizovan saobraćaj, pogotovu onaj prigradski, za potrebe sirotinje.
Drenaža potpuno podbaci za vreme velikih kiša, pa "hladna voda" potopi avenije, a desi se i brojne parkirane Mercedese. Kako rekosmo, koncept Najrobija je koncept kontinuiteta. U svome jezgru, gradskom sitiju, nema veći promer od tek nekoliko kilometara. U to blistavo jezgro zgomilane su palate od mramora i drugog skupocenog kamena.
Takav je Najrobi luksuznog sitija, predviđenog za bele kragne i trgovce i bankare, sa zelenim baščama i letnjikovcima za odmor od posla, zamišljen još na samom početku. Tako se razvija i danas, dozvoljavajući oku ugođaj lepote malo hladne i upadljivo geometrijske, ali određenog sklada koji niko dobronameran, a od ukusa neće poricati.
Zanimljivo je, naravno, da u celoj Keniji, uključujući tu i veliki lučki grad Mombasu, nećete naći ništa ni nalik najrobijskom čudu. Ni po kroju zgrada, ni garderobi ljudi, ni po njihovom ponašanju.
Kada čovek dobro ugazi u Keniju tropa, lepršavih kangi kojim obmotavaju tela i žene i muškarci, nakiselog mirisa banana i ananasa po ulicama i gustog mirisa uličnih roštilja koji dime na svakom ćošku, povratak u Najrobi liči na pogled u čudesne staklene kugle. Smeštene u vencu upletenom od modrih džakarandi, ljubičastih bugenvilija, raznobojnih hibiskusa i palmi.
U toj kugli, realnost je isto toliko gospodin Kleridž, udubljen u Dejli telegraf u Najrobi klubu, koliko i novi ministar za borbu protiv korupcije Ričard Liki, belac, britanskog pedigrea, kome je predsednik Moli, uručivši mu kenijsko državljanstvo, poverio da očisti ovdašnje "Augijeve štale"! Verovali ili ne?!KAPITALIZAM U AUTOBUSU
Najrobi. Da trpljenje i akumulirano nezadovoljstvo najpouzdanije utiru put revolucionisanju svesti, upečatljivo svedoči primer novinara najrobijskog standarda.
Ogorčen bez debate gužvama u autobusima najrobijskog gradskog saobraćaja, svakodnevno gažen, maltretiran od neljubaznog osoblja, obrušio se preko pune stranice lista ni manje ni više, nego na ceo sistem. Ima li naš kapitalizam humano lice, pita se Vilijam Očeng (Wiliam Ochieng) i tvrdi, pozivajući se na svoje izgažene žuljeve, pokidanu dugmad i povređeno dostojanstvo: ne, jer dozvoljava divljanje monopola oličenog u ovom slučaju u autobuskoj kompaniji, koja nekontrolisano gospodari tržištem.
Ali Očeng izlazi iz autobusa u mnogo širi ambijent koji sa ništa manje žestine podvrgava nekoj vrsti ideološke ekspertize. Prema njegovoj oceni, kenijski afrički socijalizam u svojoj ekonomskoj primeni čist je kapitalizam, kome je isključivi cilj profit Izgleda da smo mi u Keniji prihvatili kapitalizam bez mnogo debate, a naši lideri ga smatraju prirodnom ideologijom.
Kada oni savetuju studentima da ne prihvataju tuđe ideologije.
Komentator "Standarda" čvrst je u uverenju da kapitalizam "nije afrička ideologija jer u afričkom ambijentu daleko je od toga da obezbeđuje posao svima onima koji ga žele. Okreće se luksuznim robama radi što većeg profita, zaposlenima osim bednih nadnica ne garantuje spokojstvo u starosti.
Taj sistem mi ovde učtivo zovemo "afrički socijalizam", veli komentator lista koji je u svojoj orijentaciji inače, daleko od bilo kakvog levičarenja.
Nesumnjivo da je "Standardova" rukavica izazova bačena promišljeno i sa dosta argumenta i zanimljivo je, svakako, hoće li i kako establišment, oličen u vodećoj i jedinoj političkoj partiji kenijske nacionalne unije, reagovati. Zvanična kenijska ideologija, oličena u "najoizmu–Ljubav, sloga i mir", pretenduje da gradi "afrički socijalizam" u najizvornijem obliku. To, pre svega, podrazumeva tvrdnju da se "oslanja na najpozitivnije tradicije" afričkog života, da ne prihvati niti priznaje u okviru takve orijentacije ni postojanje klasne borbe ni klasa ni masa, koje su nešto bezlično.
U teoriji "nacizam" odbacuje kapitalizam isto toliko koliko i komunizam. Ali, u praksi, kako to novinar "Standarda" vidi iz autobusa kenijskog gradskog saobraćaja, stvari izgledaju drugačije. Možda će pristalice onoga što ono naziva stvarnim licem kenijskog socijalizma, predložiti uvodničaru da se mora provozati nekim drugim autobusima da bi doneo konačan zaključak. Praktično, svi pripadnici kenijske buržoazije u formiranju, predstavnici biznisa, političke hijerarhije i stranaca (ne mali broj), koji su prihvatili kenijsko državljanstvo, svakako se neće složiti sa primedbama "Standardovog" komentatora. Prvo, zato što se voze privatnim kolima, koja, staju najmanje destogodišnju radničku platu. I drugo što se, upirući prst u stanja u nekim od susednih, nekapitalističkih afričkih država, reći da je tamo još mnogo gore, jer gradskog saobraćaja uopšte nema.PRIVILEGOVANI KURŠUMI
Najrobi. Uništavati ukras rezervata u ovoj zemlji, impale, čite, leoparde, slonove, bafala... najstrože je zabranjeno... ali izuzetaka ima.
Lovio je rado u Keniji Hemingvej, kada je zemlja najlepših afričkih savana još pripadala Britancima. Pokazali su nam u najbogatijem rezervatu Kenije Masai Mari, Kikerok lodžu, bungalov gde je odsedao veliki pisac. Tvrde da je bio "mnogo bolji na čaši nego na orozu".
U dlaku isto su nam poverili i u fišing klubu u Malindiju, gde su ulovljeni najveći marlini (ona riba iz romana "Starac i more") u ovom delu Indijskog okeana, ali ne na udici Hemingveja. "Ma taj bradonja je bio veliki puvadžija" poverio nam je mister Roberts, starosedelac koji je doživeo i to da u nekada samo britanski i ekskluzivni klub "danas može da se učlani maltene ko hoće".
Lovio je u Keniji do nezavisnosti ko je hteo i kako i ako je hteo – ako je bio beo i imao dosta para; onda je to presekao Džomo Kenijata. Tek za kojeg visokog gosta, kako to priliči u međunarodnim ustaljenim okvirima, priređivao je safarije sa pucnjavom na ranije odabrane trofeje koje je unapred namenio gostu.
Vlada predsednika Moija još više je zaoštrila stvar (verovatno da ni sam predsednik lično nije sklon pucanju), pa se o državno diplomatskim lovovima ne čuje ništa. Ali, visoke ličnosti se vode u "sightseeing", obilazak parkova, pa je tako i papa viđen da miluje malog nosoroga, dok je veliki s božjom pomoći sklonjen da ne kvari idilu. Desi se naravno da drski i neobavešteni pucaju u životinje, no cena je visoka: Strani turista kod koga je nedavno nađena sveža koža i municija osuđen je na zatvor i visoku globu. Ali ima i pojedinaca visokog pedigrea za koje važi izuzetak, a ne pravilo. Kenijska javnost je nedavno bukvalno eksplodirala od gneva i muke, kada je štampa na prvim stranicama objavila da je, sa dozvolom ministarstva, a radi redovnog proređivanja divljači (uništavanje štetočina i tako to), na obodu Masai Mare masakrirano preko 200 impala, leoparda i ubijeno i odrano desetak primeraka jedinstvenog crnog lava.
Ispada nekako da je grupa saudijskih prinčeva, njih 6 na broju, šenlučila savanom nedelju dana i iz automatskog oružja tukla sve unaokolo, a da se od onih grdnih rendžera čuvara niko nije našao pozvan da interveniše. Ili im je nešto rečeno? Iz ovog što je procurelo u štampu. nekoliko službenika iz ministarstva za turizam i očuvanje flore i faune Kenije, bilo je u društvu naboba iz daleke, ali prijateljske Saudijske Arabije. Valjda da pokažu koje su životinje (štetočine i bolesne) osuđene na smrt.
Ministar dotičnog resora je mudro ćutao, dok je "grmelo i sevalo", a veruje se da će ga u nekoj od predstojećih premetačina kabineta smestiti na neko drugo, manje upadljivo mesto. Ni u Keniji ministri ne podnose ostavke, ali ih predsednik razmešta bar svakih šest meseci, osim nekolicine koje smatra zaista pouzdanim i neophodnim.
U obrazloženju ministarstava stajalo je da su gosti lovili na privatnom imanju. To nas je ponukalo na neku vrstu privatne istrage i dovelo do saznanja da privilegovane pucnjave u Keniji, uprkos zabrani, ima mnogo više nego što bi se dalo pomisliti usled informacionog vakuuma.
Ogromna prostranstva zemlje, i do sto hiljada jutara, posle odlaska Britanaca, pretvorili su u svoje hacijende autohtoni Kenijci. Istaknute ličnosti politike, biznisa, ima među njima i Indusa, sa kenijskim državljanstvom. Ta imanja ograđena su i u njima divljač obitava u nekoj vrsti privatnog rezervata, nad kojim država nema kontrolu niti uvid. Tu se puca preko teleskopske mušice, što isključuje neuspeh, mada je draž lova svakako umanjena ne samo upotrebom približavajuće optike, već i činjenicom da polu pitome životinje lovca puštaju da im skoro počeška leđa. Najčešće mušterije su diplomate, poslovni partneri, i, naravno, visoke ličnosti.
Raduju su se lovci rogovima, ali presrećni su i pratioci, goniči. Oni su pune "Landrovere" mesa poneli u sela. Zašto da se ne zabave ljudi ako domaćin, poslovni partner naših firmi, nudi svoju baštu od 60.000 jutara na raspolaganju za lovački parti. Nije divljači lako ni u Keniji mada je, kako rekosmo, država štiti.
U Kisumu na obali jezera Viktorije, prodat je privatniku mali rezervat, deo oko obale, gde obitavaju dva leoparda, hijena, i porodica kornjača. U obližnjem hotelu Saset su tužni, jer gosti su rado navraćali da vide "pitomce" mini rezervata. Novi vlasnik zemljišta pokazao se velikodušan. Poslao je životinje koje je napustila lokalna državna vlast u "sirotište" nacionalnog parka kraj Najrobija.
Pucnjave na ovom imanju, dakle, neće biti.VIKEND "DUGIH KIŠA"
Najrobi. Smračilo se. Nebo, nekako udebljano i potamnelo, podareno paperjastom trbušinom, gotovo tare kule najrobijskog sitija.
Sezona dugih kiša (long rains) u punom je jeku, pa su od vlage i snage nabrekli drvoredi i travnjaci prestonice, u svetu poznate kao zeleni grad na suncu. Do u pred praznik grad se pretvorio u bujičnjak, skverovi u jezera, a u njima beznadežno izmešani zatečeni i paralisani automobili.
Kritična masa zagušenja dostigla je razmere džinovskog tromba, pa je kenijska metropola pretrpela istinski saobraćajni infarkt. Od pet po podne do ponoći sve je stalo. Čak i agresivni i svuda prolazeći matatui, neka vrsta autobušćića, u stvari prestarelih putničkih kola sa naglavljenim drvenim ili metalnim sandučićima, u kojima se dušegupke nagura dvadeset i više putnika. No, cena prevoza je pristupačna i najsiromašnijem, onom najčešćem džepu.
Vijugave kolone pokislih radnika i sitnog činovništva otegle su se u pretprazničnoj večeri kilometrima do slamova Matari Velija i Kiberea, naselja siromašnih stotina hiljada, od kojih se reprezentativni deo Najrobija uspešno ogradio zelenim pojasevima, terenima za golf i kriket i "mudro" isplaniranim izdvojenim sitijem i stambenim četvrtima svoje azijske i bele elite.
Sutradan je, kao nekim čudom, sinulo sunce, prosto se prišunjalo iz savane i kada se već verovalo da je odbeglo zauvek, bleskom je eksplodiralo iznad grada, Tako je praznik, mada je trajao samo jedan dan koliko i sunce, bio svetao a nekima i radostan, Jer, predsednik Daniel Arap Moi na ceremoniji na Njajo stadionu, objavio je da se u buduće činovništvu u državnoj službi daje slobodna subota, a poslodavcima u privatnom sektoru (koji dominira) preporučuje da petodnevnu radnu nedelju uvedu i radnicima.POGLED SA "SVETOG ĆOSKA"
Najrobi. "Sveti ćošak" (Holy Corner) Najrobija jednostavno je nemoguće zaobići. Na jednom je od najprometnijih raund abauta, raskrsnica kružnog oblika, u koju se putevi zvezdasto uključuju, načičkala se sila crkava... Jedna ispoveda Jehovu, a ostale četiri Hrista, ali svaka na različit način.
Za vreme nedeljne prepodnevne mise zanimljivo je stati u geografski centar tog religioznog konglomerata i slušati kako se mešaju ozvučene molitve uz pojanje horova, kojima su afrička tradicija i potreba za ritmom uz orgulje uglazbile i bubnjeve. A kao po nekom pravilu, pored vas će uvek u isto vreme na tom korzou proći uz zvuke rogova, klepetuša i bubnjeva u belo obučena vojska spasa, koja se okuplja i peva igrajući istovremeno pod obližnjim baobabom.
Tako je doživljaj zemaljski onog vanzemaljskog, čak i nereligioznih, potpun i svečan u svojoj polifoničnosti, jer retko gde se susreti religija odvijaju u takvom miru i skladu, kao na svetom ćošku. Vele poznavaoci, a valja im verovati, da je Najrobi svetski rekorder ako ne po broju crkava ono svakako po spisku sekti Hristovih, kojih je ni manje ni više nego 2.500. Milo je crkvi da se toliko u Boga veruje, ali joj nije drago da se to sve češće odvija van njenog svetog okrilja, Zato malo, malo, pa sveštenici okrenu sa anatemama na onu pastvu koja nije po propisu registrovana, a bogami, ništa blaža, u osudama nije ni vlast koja ulaže napore, doduše bezuspešne, da administrativnim merama tom pokoru stane na kraj. Ako se može naći neko objašnjenje za ovoliko varijacija verovanja, svakako nam je blisko tumačenje starosedelaca da novodošavši u hrišćanstvo, Afrikanci, ne odustaju od ambicija da ga prekroje na svoju meru i primere svojim potrebama omekšanja svih strogih kanona – pa i religijskih.
Zbog toga su ne samo prekrajanja bogosluženja česta, već i prebegavanja iz crkve u crkvu. Kada je jedna jugoslovenska klapa, sklona šali, objasnila šoferu ambasade Kefi, katoliku, srećno oženjenom trima suprugama, da pravoslavlje ne gleda sa omrazom na mnogoženstvo, što je dakako bila šala, odmah je Kefa tražio adresu te crkve u Najrobiju, a ona ne postoji, ne bi li oprobao novu, pogodniju veru. Zbilo se to baš u vreme papine posete Najrobiju, kada je poglavar katoličke crkve žestoko kritikovao mnogoženstvo koje Sveta stolica ne odobrava.
O tome se ovih dana sa mnogo više pomirljivosti, koja je karakteristična za afričko sveštenstvo, pogotovo ono iz redova Afrikanaca, oglasio i arhibiskup najrobijski, Manasis Kurija (Manasses Kuria), koji je prognozirao: "Mnogoženstvo će odumreti samo od sebe, jer ko još može izdržati i školovati 30 dece". Po tom principu valja verovati i u odumiranje države, jer ko će izdržati toliko namnoženo činovništvo, no to su neka evropska razmišljanja koja u Keniji nisu aktuelna. Ovde država tek namerava da jača.
Inače, biskup je susret sa novinarima iskoristio i da se požali na jedan događaj, koji je ovdašnja štampa smatrala toliko važnim da je dominirao prvim stranama svih listova. Arhibiskupa su, naime, pokrali u Amsterdamu usred bela dana, u vozu. Samo dok se okrenuo, odnet je kovčežić sa Biblijom, važnim spisima i 2.000 dolara.
Rekao je arhibiskup za Holandiju, tim povodom: "Ono tamo je vrlo grešan svet", što se u naslovima novina pojavilo kao "Naš sveštenik pokraden u Evropi".
Valja ovo proširenje pojma shvatiti pre svega kao ovdašnji gnev na napise evropske štampe o lošoj bezbednosti i drskosti kriminalaca u Najrobiju, koji nastupaju sa prvim mrakom. Htelo se reći da ovdašnji imaju bar toliko pristojnosti da rade samo noću, za razliku od onih u Amsterdamu, što je, po oceni biskupa, dodatna otežavajuća okolnost.
No, razni ljudi, razni običaji. Na takođe vest dana, da u fondovima socijalnog osiguranja nedostaje oko 7 milijardi šilinga, ili oko 400 miliona dolara, što bi inače diglo "talase u mirnom Amsterdamu, ovde niko nije reagovao sa uzbuđenjem, osim ministra rada, a ni crkva, čije sveštenstvo u propovedima redovno komentariše značajnija javna zbivanja, nije se oglasila. No, nije isključeno da će o tome iz crkve, koju redovno posećuje, progovoriti predsednik lično. Koliko on, inače odani katolik, vodi računa da kenijski verski balans ne bude poremećen ili ugrožen, na svoj način svedoči i odluka vlade da pokrene pitanje uvođenja petodnevne radne nedelje. Predsednik je na prvomajskoj svečanosti u Najrobiju, kao prednost ove inicijative naveo da će konačno pripadnici adventističke crkve (subotari) moći da se ponašaju u skladu sa kanonima svoje religije. Vladajućoj partiji kenijske nacionalne unije i te kako je važno da u izgradnji bezkonfliktnog društva "Ljubavi, sloge i mira" kakvo je kenijsko, prema načelima ideologije "njaoizma" nijedna propovedaonica ne izostane, Jer, propovedi su prilika da se ukaže ne samo na obavezu poslušnosti prema Bogu, već i vlasti koja je izgradila, jednu od najstabilnijih afričkih država".
Tako se to vidi sa svetog ćoška koji je, ima tu neke složenije simbolike u stvari okrugao. Najrobi inače čeka da uminu duge kiše (long rains), koje doduše život seljacima znače, ali svega previše je mnogo, kažu ovde. Osim mudrosti rukovodeće Kanu partije i pouka crkve. Onih koji to javno osporavaju zanemarljivo je malo u zemlji "ljubavi, sloge i mira" i upravo im se sudi u Najrobiju zbog subverzivne delatnosti i služenja stranim interesima.DVONOŽNI KARNIVORI
Najrobi. Bez konkurencije, najposećeniji restoran Najrobija je "Karnivor". Ova latinska reč u zoologiji označava vrstu koja se hrani iskijučivo mesom, a kako promet prostrane, egzotično aranžirane klopaone svedoči, preduzimijivi vlasnik (viđeni poreski obveznik) inspirativno je svoj džambo roštilj nazvao "mesožderaonica". U ovoj gurmanskoj ćabi, vazda krcatoj, nad rovom koji opisuje krug prečnika četiri metra i gde žeravica ne gasne, vrte se od 11 pre podne do 23 sata uveče (svakog trenutka na repertoaru) stotine kilograma butova, bifteka, plećki.
Princip restorana je lavlji, baš kako priliči najmarkantnijem predstavniku karnivora. Nažderi se mesišta koliko možeš, izaberi šta ti srce želi. Pojedi najviše od onoga što je inače, drugde i drugima zabranjeno. Pa ko će onda odoleti. Tim pre što je cena vazda ista. Pojeo mnogo ili mrvicu. Kolone ljubitelja afričke egzotike, maltene pravo sa džambo džetova, hrle u "Karnivor". Da zagrizu od onoga što će potom fotografisati na prostranstvima savana kao "slobodne, nesputane životinje".
"Knrnivor" se jednostavno ne zaobilazi. Iako naših turista u ova recesivna vremena gotovo da nema, tu se rado pamte gosti i brojne delegacije.
Restoran je smešten gotovo na vratima nacionalnog parka, te gosti imaju na raspolaganju dve podjednako uzbudljive opcije. Da, recimo, jedu zebru, pa da je onda vide uživo u onoj ljupkoj pižami ili obrnuto.
Kelneri obilaze stolove sa imitacijama mačeva u ruci na koje su nabodene komadeške zebre, žirafe, bifteci gnua, bafala, pečenice krokodila. Ima doduše i svinjetine i jagnjetine, ali to gosti konzumiraju tek ako, ne daj bože, nestane divljači. A to se uglavnom ne dešava jer "Karnivor" očigledno ima monopol na divljač iz takozvanog kropinga. To je planinski odstrel koji se sprovodi u rezervatima radi balansa životinjskih grupa i poboljšanja vrsta. S obzirom na to da je u Keniji lov zabranjen, jer država od prikazivanja zverinja u njihovom prirodnom ambijentu uzme više nego za izvoz kafe, kroping je zapravo jedini način da se danas zakonito puca na životinje. Nešto što je u kolonijalno vreme bila prirodna privilegija bele elite, sada je učešće u kropingu. Danas se, pod nadzorom lovočuvara, visokim gostima, ili domaćem diplomatskom koru, gde se, bar što se Najrobija tiče, ugled i uticaj ambasadora meri i brojem dobijenih dozvola za lov, obavlja ovaj selektivni odstrel. No, kako učestale afere oko krivolova pokazuju, a masovni nestanak divljači svedoči, kroping se izrodio u besomučnu hajku i to legalizovanu, zahvaljujući, verovali ili ne, dozvolama baš onih koji su zaduženi da divljač od metka čuvaju.
Novi ministar za vajldlajf, što bi se u nas prevelo za "divljinu i očuvanje životinjskog sveta" Džord Muhoho, najurio je iz ministarstva 27 odgovornih, vrlo odgovornih ličnosti, uglavnom iz rukovodstva rezervata. Oni su, javlja ovdašnja štampa, organizovali, uz asistenciju naoružanih čuvara rezervata (rendžera), masovno izlovljavanje divljači. Meso i kože prodavali. Kome? To nije za sada otkriveno javnosti, no jasno je da su stopama "Karnivora" pošle i mnoge druge restorandžije – ali bez zvanične dozvole.
"Za specijalne goste u specijalnim prilikama", veli ovdašnji ugledni 'Vikli rivju', bilo je "pod nadzorom službenika ministarstva poslednjih godina više odstrela nego kada je lov u Keniji bio dozvoljen". Situacija u resoru za očuvanje divljači je zasmrdela na skandal kada je otkriveno da je osam saudijskih prinčeva, uz pratnju ljubaznih domaćina iz ministarstva, u najpoznatijem nacionalnom parku Masai Mara, odstrelio ni manje ni više, blizu 300 komada divljači. Među njima i gotovo istrebljenog crnog lava. Na pritisak iz parlamenta, tadašnji ministar za turizam Omanga se prestrojio u hodu na drugu dužnost, manje upadljivu, a mladi energični Muhoho postavljen je da nastavi sa odmotavanjem klupka što je, reklo bi se, dosta uspešno učinio. To je zapravo prvi veliki lov unutar ministarstva za vajldlajf koji je preduzet od kada je, 1976, lov na životinje u Keniji zabranjen.
Muhoho je otkrio da se u ovom resoru zaista dobro živelo, ne samo od prodaje mesa i koža, kljova i rogova, već i od lažno prikazivanog broja posetilaca. Razlika je, naravno, na štetu države, a korist njenih službenika odlazila je u privatne džepove. Jedna od glavnih briga ministra Muhoha je da obezbedi da ubuduće kljove kenijskih slonova ostanu tamo gde im je prirodom određeno mesto, a to nisu vitrine ljubitelja slonovače. U Keniji je, saopštava Muhoho, preostalo svega 1.500 slonova a 1973. godine bilo ih je 167.000. Od hiljadu nosoroga ostalo je 150, a rogovi ubijenih sastrugani su u "čarobni" prah koji veruje se, na Dalekom, Srednjem i Bliskom istoku, ostarelim parajlijama vraća iščezlu muškost, Težak je zadatak dobio ministar Muhoho. Da se izbori sa pohlepnim dvonožnim karnivorom zvanim homosapiens. Ako vas put nanese, svratite i vi u čuvenu mesožderaonicu u Najrobiju da oprobate svoj apetit. Bez kompleksa, u društvu jednomišljenika, učestvujte u piru mesišta. Dođite, makar u delegaciji ljubitelja netaknute prirode.ELITA IZA REŠETAKA
Najrobi. Sve veći broj uglednika i imućnih stanovnika Najrobija odlučuje se za život iza rešetaka, gde je pod budnom 24-satnom paskom čuvara, nadgledan okom elektronskih kamera. Ne, to nisu utamničeni kriminalci, već ljudi koji su sebi dobrovoljno ograničili životni prostor.
Reč je o eliti, uglednim i imućnim stanovnicima grada, koji se u ofanzivi kriminalaca povlače, barikadiraju iza rešetaka i prepreka od bodljikave žice, iza kojih reže dobermani i ostale krvoločne psine.
Pljačke imovine tako su učestale da je nezavisni dnevnik "Nacional" ceo podlistak od šest stranica posvetio porastu kriminala u glavnom gradu. Građani Najrobija, kaže pisac pozivajući se na porast provala, pljački i silovanja, "imaju razloga za strah". Prema službenim kenijskim izvorima, na koje se poziva dnevnik, daleko najunosniji posao u Keniji je čuvanje tuđe imovine. Samo za dve godine, broj privatnih preduzeća u Najrobiju koje pozajmljuju čuvare, pse i instaliraju alarmne uređaje, popeo se sa četrdeset na hiljadu. Prema podacima Nacionala, objavljenim u rubrici "Kriminal i društvo", čak sto hiljada ljudi u Najrobiju danas živi od čuvanja tuđe imovine. Praktično, svaki deseti stanovnik grada živi od stražarenja, ili, ako se uzme u obzir socijalna struktura, na jednog dobrostojećeg građanina dolazi jedan koji ga štiti, a sudeći prema podacima o broju provala, barem jedan bi želeo da mu "olakša" imovinsko stanje.
Čuvari su u bolje opremljenim preduzećima bivši policajci i bivši vojnici, ali većinom pregladneli siromasi. Oni s toljagom u ruci stražare u noći pred privatnim vilama opasanim bodljikavom žicom, kamufliranim ništa manje bodljikavim žbunjem i slično koncentracionim logorima osvetljenim snažnim živinim svetiljkama, postavljenim na specijalne stubove. Noću su ulice u elitnim kvartovima Najrobija mračne kao u rogu, ali dvorišta su osvetljena kao fudbalski stadioni.
U Keniji zakon zabranjuje čuvarima da nose oružje, pa je zadatak čuvara da, kada ugledaju lopove, dunu u pištaljku i probude gospodara. Zatim spasavaju živu glavu.
Vlasnik, ako baš ne spava tvrdim snom, probuđen tim ljudskim alarmom stavlja dalje u pogon druge alarmne uređaje za koje se opredelio, zavisno od toga koliko je bio voljan da plati. Obično je to radioalarm u kompaniji koja pokriva područje. Čim klijent pritisne dugme iznad kreveta, na komandnoj ploči u kompaniji aktivira se crveno svetlo s adresom napadnute kuće. Tada počinje bitka za vreme.
Lopovi imaju otprilike pet do deset minuta da razvale rešetke na prozorima, uđu i pokupe plen. Kod visoko specijalizovanih grupa uz grupni rad, čak u ovako nepovoljnim okolnostima, provala uspeva. Rešetke se obijaju uz pomoć automobilskih dizalica, ili uz pomoć kamiona.
Dok provalnici užurbano rade, a vlasnik odbrojava minute u spavaćoj sobi koja nalikuje kavezu, kombi pun snažnih momaka naoružanih toljagama, jezdi prema napadnutoj zgradi. Obično lopovi ne ulaze u okršaj ako su zatečeni, niti koriste vatreno oružje čak i ako ga imaju. U Keniji za oružanu pljačku, bez obzira na posledice, postoji samo jedna kazna – smrt vešanjem. Lopovi se, dakle, povlače, a eventualni zaostali "nesrećnik" retko kada preživi "lekciju" čuvara, a ostaje, ako ima sreće – obogaljen.
Okrutnost u obračunu s uhvaćenim lopovima, koja je u Keniji prećutno prihvaćena kao metoda, povlači za sobom i okrutnost lopova. List "Nacional" stoga savetuje žrtvama prepada na ulici (izuzetno čestih čim padne prvi mrak): "Radite ono što traže napadači. Vaš život valjda vredi više od vašeg novčanika". Tragajući po statistikama, list tvrdi da je većina napadnutih, koji su pružali otpor, ubijena.
Poslednjih godina u Najrobiju ima u proseku oko Četiristo silovanja godišnje, ali smatra se da je to tek deseti deo nasrtaja, jer "većina žrtava ne prijavljuje slučaj", kako zbog porodične sramote, tako i zbog moguće osvete.
Prema tom listu, sve očitiji porast kriminala povezan je sa zaoštravanjem socijalnih suprotnosti u Keniji, što je najvidljivije u glavnom gradu. U poslednje vreme uzimaju maha oružani prepadi na autobuse u unutrašnjosti. U slamovima prestonice, naseljima bez vode, struje i najnužnije higijene, među stotinama hiljada dece nezaposlenih roditelja, rastu buduće hiljade kriminalaca, od kojih danonoćno strahuju "pošteni" imućni građani. A mnoge od prelepih žicom i alarmom čuvanih kuća, sagrađene su, kako će vam reći sagovornici u Najrobiju, od "prljavog" novca. U luksuznim logorima glavnog grada, u stambenim četvrtima gde noću zavijaju sirene i razljućeni psi, živi, pored imućne hinduske manjine (pretežno trgovci i bankari), domaća elita koja bi htela da uživa u svim blagodetima sveta i to odmah.
Dokaza o beskrupuloznosti tih instant–milionera je na pretek. Poslednjih meseci, više kenijskih banaka otišlo je pod stečaj, jer su nesavesni direktori prelili novac ulagača u svoje privatne kompanije, ili ga za bagatelne kamate, na trideset godina, pozajmili svojim poslovnim partnerima. Velika, preko noći stečena bogatstva nove buržoazije izrastaju u vidljive simbole standarda – prave dvorce sa bazenima, letnjikovce, skupoceni nakit, jata "Mercedesa", koji su zakrčili ulice Najrobija, lance zlatarskih radnji, luksuznih butika okovanih u gvozdene zavese. Nije zato ništa neobično da u lepom ali u rešetke okovanom zelenom gradu, novinski naslovi na prvim stranicama uz najvažnije političke događaje, objave i ovakvu anegdotu: "Jedan ugledni stranac, zadivljen, obilazio je elitni deo Najrobija i pročitavši na svim ulaznim vratima vila i zamkova krupnim slovima napisano 'mbawa kali' upitao je posle toga kenijskog kolegu ko je taj Kali koji ima tolike kuće? Ovaj mu se kiselo nasmejao, "mbawa kali na svahiliju znači veoma oštar pas", objasnio je.NIŠTA ZA LEPE OČI
Najrobi. Kenijci, pozivajući se, naravno, na sopstveno iskustvo tvrde da političare ne treba uvek hvatati za reč, pa ni u svim prilikama baš previše ozbiljno shvatiti.
I zaista jedino takav filosofski stav može pomoći u tumačenju naređenja ovdašnjeg ministra turizma Endrjua Omange (Andrew Omanga) koji je, na ozbiljnom mestu, u parlamentu, rekao: "Ubuduće ni jedan turista koji dođe u Keniju ne sme odsesti kod prijatelja u privatnoj kući. To je jedini način da posetioce nateramo da plate za sve što uživaju u našoj lepoj zemlji i vratimo ono što smo investirali"
Zvuči iskreno, nadasve dobronamerno prema kenijskim deviznim rezervama u koje se već sada godišnje sliva oko 300 miliona dolara od turista, što je više od izvoza kafe, ali koliko je zaista izvodljivo?
Polazeći od onoga što je rečeno, a teško da će biti demantovano, jer ministarska se ni ovde lako ne poriče, inostrani gosti koji praktično svi stižu preko najrobijskog i aerodroma u Mombasi, zajedno sa molbom za vizu morali bi da se već na polazištu definitivno odluče za mesto boravka koje su videli samo na prospektu.
Doduše, dobar deo posetilaca i dolazi na safarije u vidu takvih turističkih "kontejnera" u koje je upakovan već na polaznoj stanici, a raspakuju ih ponovo kod kuće u Frankfurtu, Njujorku, Rimu. Čuli smo doduše da se i jedna beogradska turistička organizacija priprema da obnovi posete boljestojećih Jugoslovena Keniji. Ovde takve posetioce bez individualnih zahteva i bez prijatelja kod kojih se snalaze prosto obožavaju turistički poslenici. Mada, poverio nam je Jugosloven Ivan Vintar, dušebrižnik paketa koji iz Dojčlanda stižu u Malindi (bivši naš šampion u jedrenju na dasci): "Do zla boga su apatični ovi klijenti. Očekuju da ih neko zabavlja od zore do mraka".
"Oni su", veli, "potpuo podatni psihologiji stada koje ne može bez predvodnika". To je obično beli turistički vodič koji ih čeka već na aerodromskoj pisti i odvodi u hotel. Tamo apotekarskom preciznošću dobijaju ono što je u bukingu obećano. Vodič organizuje put po nacionalnim parkovima gde imaju pravo da zahtevaju: da vide lava i lavicu kako se pare, nosoroga i njegovu ženku kako se ljute, slona i slonicu kako se maze surlama. leoparda kako lovi majmune, i naravno, svu rogatu marvu savane.
Zatim će otići u selo Masajaca da prisustvuju plesu i bici između ratnika i na kraju imaju pravo da kupe za basnoslovne pare suvenir – masajsku mešinu za mleko ili tikvu za vodu. Ostalo vreme imaju rezervisano mesto kraj bazena, ne preporučuje im se izlazak peške u grad zbog "nestašnih džeparoša" i diskretno se upozoravaju muški da od oko 2.000 najrobijskih prostitutki dobar deo (tako tvrde ovdašnji medicinski stručnjaci) nosi virus side.
Imaju takođe pravo na termin partije tenisa sa gajdom (vodičem), a dame, bez obzira na težinu, visinu i godine, ovlašćene su da ga odvuku u sobu na noć ili kraće.
Sve to sa putem može da košta koju tričavu hiljadu dolara, a dobit dele strani turoperater, vlasnici hotela i kenijska država putem taksi. Umešni vodič ostaje sa džeparcem i uspomenama koje mu manje znače.
Doduše, kenijska država je sve manje zadovoljna rezultatima ovakve raspodele. O tome svedoči i izjava predsednika Moija data u Parlamentu. Lider je gnevno uzviknuo "Enough is enough" (što je mnogo mnogo je): "od danas turizam u ruke Afrikanaca. Dokle će stranci da vode turiste po Keniji i pokazuju naše nacionalne lepote i tumače našu istoriju".
Činjenica je, naime, da vrhunski turizam, u kome se ubira najviše para i posle dekolonizacije vodi najčešće britanski menadžment. A u poslednje vreme na priobalju prišunjalo se tušta i tma Italijana, pa i Nemaca koji ispred nosa domaćina izgradiše atraktivne bungalove, imitacije polinežanskih naselja, gde u svakoj kolibi duva erkondišn, zvecka led uz ćarlijanje prijatnog povetarca sa mora.
Ovde, dakle, predstoje korenite promene u turizmu ako se realizuje rečeno i naređeno. Da li samo u korist i nacionalnog ponosa i blagajne, ili i turista, ostaje da se vidi, no jedan od kolega po peru, ako je verovati i novinarima, izjavio je da je srećan zbog najave ministra Endrju Omanga. Njemu dolazi u posetu glavni i odgovorni urednik u kontrolu, a već, uvažavajući reči ministra "poslaće ga u 'Hilton' (100 dolara dnevno spavanje i doručak) te kako se nada neće ostati duže od dva dana" Kolega je iz zemlje malih dnevnica i tradicionalnog gostoprimstva. U ministarskom zlu, dakle, ima ponekad dobra, pa makar i za novinare. Doduše, ako naiđete na otvorenog diplomatu, a i to se dešava, poveriće vam da mu je dozlogrdilo gošćenje svih zvanih i nezvanih delegacija koje nikako da promaše Najrobi "zbog važnih razgovora" i raznih učvršćenja (odnosi, veze, stavovi).
Ako bude po ministrovom, teško da će, bar što se jugodržavnih putnika tiče, biti toliko i delegacijskog turizma kroz Najrobi kao do sada. To bi se moglo zaključiti, ali ne i tvrditi odavde iz zelenog grada na suncu, koji reklamiraju kao turistički biser Afrike.ZLATNA PONORNICA
Tanzanija. Mvanza. Možda ste poželeli zlato u prahu, po četvorostruko manjoj ceni od one na svetskom tržištu. Izvolite onda u tanzanijski Eldorado, u gradić Mvanzu na obali jezera Viktorija. Iz Dar es Salama prevešće vas trofejni DC 3 ili neki od "Fokera" u poluraspadnutom stanju za tri sata neprijatnog leta. Na portirnici jedinog pristojnijeg hotela stoji krupnim slovima napisano upozorenje: "Molim vas nemojte svoje zlato ostavljati u sobi. Sklonite ga kod blagajnika". Zar vas to ne podseća na scenu iz filmova na Divljem zapadu? Svakako da. Ali, razlika je u tome što predstava u Mvanzi teče uživo i to non stop. Pred vama nisu kulise niti glumci, već ste u epicentru žute groznice, mestu gde se "golim rukama kopa zlato", preprodaje bez straha od vlasti, bolje rečeno na očigled vlasti, Naravno, amaterima se događa da umesto zlata kupe fino strugani mesing, ali zato ovde amateri i ne zalaze ili vrlo retko, poneki turista željan egzotike ili radoznali novinar. Teško da će ko moći da logikom objasni fenomen, zašto i kako tanzanijska država nema računa da umesto hiljada avanturista ona preuzme brigu nad brežuljcima Mvanze, Rukva i Ruvuma regiona koji su krcati zlatnim prahom kao šipak koščicama. Odavde, kako to tvrde eksperti, kreće izvorište zlatne reke, koja svojim kracima zatim ponire kroz carinske prolaze luka i aerodroma i uskraćuje prema najbližim procenama Tanzaniji preko sto miliona dolara godišnje. Valja pri tome znati da ova istočnoafrička zemlja celokupnim izvozom jedva napabirči tek 360 miliona dolara u istom periodu i da je visoko zadužena država koja na otplate kamata troši koliko i izvozi, dok se istovremeno spasava izdašnom inostranom pomoći. Ova dostiže čak 800 miliona dolara godišnje.
Ministar za energiju i minerale u Dar es Salamu, Al Nor Kasum, nemoćno širi ruke: "Svesni smo da se zlato iznosi tajnim kanalima, ali teško je da bi mogli proceniti precizni iznos štete", izjavio je nedavno. U međuvremenu, kako saznajemo od zvaničnika, izvoz zlata je za 20 odsto opao u 1986. godini u odnosu na 1985. Prilično čudno, obzirom da se sve više kopa i u okolini Mvanze i u drugim krajevima Tanzanije samo "golim rukama". U okolini Mvanze i šire, iskopa se oko pola tone zlata mesečno i nestaje – žalio se Naiko, direktor državnog rudnika Bukref. On je kukumavčio za sredstvima kojima bi rudnik nabavio modernu opremu i povećao proizvodnju. "Predsedniče, dajte da vadimo naše zlato za državu dok ga drugi nije još potpuno uzeo za sebe", zavapio je direktor rudnika, a preneo oktobra nigerijski nedeljnik Afrikan Konkord.
Kako to rade zlatni moljci? Grupa, obično od trojice kopača, snabdevena pijucima, sekirama i ašovima, prvo iskopa bunar osam do deset metara dubok. Takvih jama je na hiljade u brežuljcima oko Mvanze. Dok kopači prosecaju vertikalni kanal, jedan ili dvojica subkontraktora, naoružani pangama (mačete), čuvaju stražu u okolnom gustišu. U međuvremenu, kopači kreću horizontalno i na tom putu na svih pet metara prave proširenja, vadeći rudaču.
Uobičajene rudarske tehnike sa potpornim stubovima nema, nego pomozi Bože. Napolju se sadržaj spira i zlatni prah pakuje u vrećice, Na tržnici u Mvanzi, unca koja na svetskom . tržištu košta 470 dolara, ovde staje četiri puta manje. Po ovoj ceni prah otkupljuju i legalni, ali inkognito, državni dileri. Kako smo saznali, lokalni "kumovi" na čelu mafija koje se bave švercom zlatnog praha, koriste korumpirane carinike na granicama kao ventile, ili na magarcima kroz neprohodni buš prebacuju zlato u susednu Keniju. Ali ni onostrani faktori ne propuštaju priliku. Poslanik Edvard Lovasa optužio je multinacionalnu kompaniju Tadine Al – Uma Limitid, da se preko lokalnih saugovarača bavi malverzacijama sa zlatom, mada je dobila pet koncesija na površini od 7.000 kvadratnih kilometara, da zlato iskopava legalno i plaća tanzanijskoj državi.
Umesto da ruje pod zemljom, kompanija otkupljuje skupi prah po višestruko nižoj ceni, naravno od lokalnih kopača i onda ga iznosi na svetsko tržište. Kakva dosetljivost? Obrušavanja jama su gotovo svakodnevna, mrtve i ugušene oko Mvanze službeno niko ne broji. Sada se zlatna groznica proširila i na Kahamu, oblast gde je predsednik Njerere izričito još 1982. zabranio kopanje zlatnog praha. Radi se noću uz svetlost karbiduše. U Kahami od sukoba sa policijom, nešto od pangi razbojnika i od srušenih kopova dnevno gine oko 11 osoba, izvestio je u oktobru nacionalni izvršni komitet, lokalni sekretar revolucionarne partije Edvard Mnjuki. I pored svega, trgovina zlatom cveta jer, kako sagledava partijski funkcioner, ovde dotiču na liberalizovano tržište Tanzanije značajni devizni prihodi. Omogućuju uvoz iz inostranstva luksuznih roba. "Kada bi ovo bilo preko noći zatvoreno", ističe partijski sekretar, "većina šik robe bi uskoro nestala iz izloga Dar es Salama i Aruše". Prema najnovijim propisima, starim koliko i Munjijeva pragmatska vlada (dve godine), privatnici koji raspolažu devizama mogu slobodno uvoziti inostranu robu, preprodavati je na tržištu, mogu izvoziti, i oko 40 odsto tako ostvarenih sredstava držati u tvrdoj valuti na lokalnim računima. Vlada izvesno vreme nije znala za zlatnu vezu između rudnika i uvoza roba i, kako kaže bivši ministar za trgovinu Basil Mramba, uije očekivala ni izbliza takav priliv luksuza u prodavnice velikih gradova.
Pored električnih uređaja "izvoznici" zlata u povratku dovlače u Tanzaniju i ogromne količine polu iznošene odeće, koja ima sjajnu prođu na tržištu i zove se mitumba. Vlada, razbijajući glavu kako da uspostavi kontrolu nad zlatnom ponornicom, nosi se mišlju da im ponudi sama cenu u devizama po tanzanijskoj tržišnoj vrednosti, s tim da mogu 70 odsto tog prihoda držati u tvrdoj valuti na računima. Novinu je najavio lično ministar za minerale Kašum, a prenela afrička štampa. U međuvremenu, u okolinu Mvanze slivaju se ne samo brojni tanzanijski lovci na blago, već i "prijatelji" iz drugih zemalja, hohštapleri, lupeži i svi su ujedinjeni pod parolom "verujemo samo u zlato". Ako vas put nanese u Mvanzu, vodite računa. Zlatni prah se odlaže u blagajni hotela, nikako u spavaćoj sobi.MORANI SE ŠIŠAJU
Najrobi. Komesar Distrikta Kađada (nezvanične prestonice Masaia) Piter Ndemo, sa uzdignutog postolja (bez mikrofona) pogledom kosi povrh kipova obučenih u crvene tunike, zgomilanih na trgu gde vlasti obično narodu objavljuju svoje odluke i preporuke. "Svi klanovi – Idamat Purko, Mataparto, Moitanik, Kikonjoki – svi su napustili običaje sem vas iz Loitokitoka", više prekorevajući nego pitajući govornik se obraća Moranima, očito upoznat sa kvalitetom njihove tvrdoglavosti, No, u pitanju je i njegov prestiž u parlamentu, pa i odgovornost pred partijom.
Ako je promene zacrtala rukovodeća kenijska afrička nacionalna unija još pre dve i po decenije, dokle onda oklevanje.
"Razmislite Masajci, moji Morani" nastavlja poslanik, "Ima li smisla danas, kada se Kenija uveliko civilizovala, da lutate savanama sa kosama dugim preko pasa, ofarbanim crvenom glinom? Ima li smisla da lutate savanom tražeći lava, koga ćete ubiti da bi dokazali muškost? Evo, tu je i vaš predsednik seoskog saveta, David Ole Kasino, nekada je i sam bio kao vi, odlikovao je Masajca koji je ubio sedam lavova, ali vremena su druga, valja vam u škole i za plug da časno hranite porodice i doprinosite državi".
Dok nam jedan iz lokalne administracije šapatom prevodi, posmatramo Morane, vitke, uspravne, nepokretne, zagledane negde mimo govornika. Reči se nekako odbijaju od njih i padaju kao mrtve ptice pred noge Piterundemu.
Vremena se menjaju, ali ne za sve. Kisonko se ne predaju. Dečaci, odlukom plemena, napuštaju škole već sa osam, devet godina i odvajaju se u klanove Morana (ratnika) gde se uče borilačkim veštinama, izdržljivosti, trpljenju bola i kako da zametnu dvoboj sa lavom samo sa kopljem u ruci, a redovno izađu kao pobednici. Njihov zadatak je da čuvaju svoja stada i mlade neudate devojke, njihove buduće supruge, da od drugih plemena pljačkaju bomas, stoku i žene. Jednog dana, u punoj zrelosti, oni će na izboru zvanom eunoto, pošto su ubili makar jednog lava, dobiti priznanje muškosti i dozvolu da se ožene i zasnuju porodicu. Tada im je negde između 22 i 24 godine. Još u vreme kada je Kenijata proglašen predsednikom, ministar Džon Kin zatražio je da se Masajci okanu moranizma, presvuku u civilna odela i prestanu da skakanje u vis smatraju najvećim dostignućem muškarca u punoj snazi. Ti skokovi (oko 100 – 120 cm od tla, iz mesta) sastavljenih nogu i ruku priljubljenih uz telo, smatraju se i danas nekom vrstom najatraktivnijeg baleta u Africi i svetskim rekordom skoka u vis bez zaleta.
Pomalo nervozan što njegov govor kao odjek ima gluvu tišinu, komesar Disktrikta Ndemo potura još jedan argument. "I dok vi skačete u vis, dotle mladi Kenijci idu u škole, postaju obrazovani i dobro plaćeni". Ndemo verovatno zna da obrazovani u Keniji nisu i obavezno dobro plaćeni (kao ni drugde uostalom), ali nije mu zameriti što gubi živce na mitingu gde je prisutan i pomoćnik ministra za nacionalni razvoj Filip Odupoj, koji će verovatno referisati u vladi je li se štogod pokrenulo u Kisonku ili ne.
Dok je bio živ Stenli Oloitipitip, jedan od najbližih saradnika predsednika Moija, niko nije pritiskao Masajce da se menjaju. "Promena mora doći postepeno, bez davanja graničnog roka", umeo je da kaže stari koji je, mada doživotni ministar, sačuvao klan žena oko sebe, napravio pedesetak sinova i kćeri i ostao umnogome Masajac, tek prilagođen na nove uslove. Oličavao je on snagu naroda koji je stolećima vladao istočnom Afrikom, imao svoje kraljevstvo i jedini kolonizatoru pružio dostojan oružani otpor. Danas su druga vremena... Ratnici, čiji se čelik mišica kali u rastvoru životinjske krvi pomešane sa mlekom (jedine hrane Masajaca), nisu više nikome potrebni, osim turističkim kompanijama da skaču na terasama lodževa i plažama Mombase. Savane je sve manje. Ili je pretvorena u oranice ili u privatne posede nove buržoazije, koji dostižu 1 do 70 hiljada hektara. Ostatak Kenije namenjen je lavovima, slonovima i zebrama u dobro ograđenim rezervatima.
Nema mesta za Masajce. Bvana Vudo, vaspitač poslednje generacije Morana u Loitokitoiku, kaže na izboru: "Na sledećem eunotu za mesec dana svi mladi će biti obrijani". Duga, crvenom glinom namazana kosa, mora da ide dole. "Za sve nas je bolno označavanje kraja ovog običaja", kaže nam Bvana. "Druge nema. Proces je bolan, ali oporavak sledi".
Morani i dalje stoje nemi i uspravni, njihove zmijolike pletenice bakarno plamenim odsjajem još više podvlače ebonovinu savršeno zategnutog tela, a na finim crtama, nasleđenim od praotaca, rimskih legionara ukrštenih sa Nubijkama, i dalje se ne nazire da su čuli, shvatili i prihvatili. Sledeći eunoto je u junu kada će šišati Morane. Tako je bar odlučeno u rukovodstvu Kađada, nezvanične masajske prestonice. Pomoćnik ministra, lokalno rukovodstvo i partijski poverenici odlaze sa izbora. Uskoro će i Masajci nazad u savanu i među stada i rojeve muva koje se u grozdovima kače na usne i nozdrve ljudi, žena i dece i na posude nalivene mešavinom mleka i krvi.
"Badalika Masai, badalika".
III Poglavlje
ZELENA GROBNICAMUSEVENI NA BELOM KONJU
Kampala. Lako je dokazati, kada se prebroje žrtve, da su ugandski lideri više verovali u puščanu nego u glasačku kuglu.
Štaviše, u Ugandi, gde se upravo nad bojištem Kampale razilazi dim, ni jedan nije valjano konsultovao volju naroda, već isključivo svoje ambicije. Obote je srušio predsednika Mutelezu, pa od premijera postao lider. Idi Amin, kao šef generalštaba, uradio je ono čemu je malo ko njegovog ranga južno od Sahare odoleo. Prigrabio je sebi predsedničku stolicu.
Obote se, posle devetogodišnje Aminove diktature, vratio na vlast izborima iz 1981, čije je zaobilaženje fer pleja oteralo sadašnjeg pobednika Musevinija u šumu i donelo mu reputaciju ugandskog Robina Huda. Tito Okelo, kao vojni zapovednik, uspešno je primenio Aminov recept i Obotea ponovo lišio vlasti, da bi je šest meseci kasnije izgubio od Musevenija koji je na čelu svojih "partizana" umarširao u Kampalu.
Tako se ambiciozni general uverio da je iskusni borac za politički prestiž, Milton, bio u pravu kada je rekao epoletama: "Možete me oboriti, ali pazite – ova stolica je usijana". U stvari, čini se da su svi ugandski pobednici do Musevenija ponašanjem dali za pravo Kafki kada je rekao: "Posle svake revolucije pojavljuje se jedan Napoleon, bilo u obliku jedne osobe, bilo u obliku grupe koji deformiše njen prvobitni cilj". Valja, naime, imati u vidu da ni jedan od udara u Africi nije preduzet a da nije nazvan revolucijom ili bar izvršenjem volje naroda. Izvođen je redovno u situaciji kada je narod bio duboko nezadovoljan ekonomskim stanjem, gušenjem sloboda, kao protivmere.
Zato se u afričkim udarima, a bilo je preko 70 uspelih, pojavljuje fenomen da mase svaki put kliču i odobravaju i kada dotični dolazi na vlast i kada sa nje odlazi. Ne zato što su politički nepismene već zato što u spirali sve ozbiljnijih ekonomskih i političkih problema na kontinentu nastoje da se iz beznađa iščupaju verom da će biti bolje.
To je verovatno razlog što se dugo među onima koji iskreno žele dobrobit Africi, poštujući pre svega želje njenih masa, prećutkivalo i krilo da je čovek koji je oborio Obotea, Amin, notorni zločinac klovnovskih manira i da je što opljačkao, što upropastio sve one milijarde dolara dobijene u kafenom bumu početkom sedamdesetih, kada je Uganda još bila jedan od svetskih proizvođača i izvoznika.
Kada su čirevi sazreli i pukli, znalo se da je u Ugandi, kao u Kambodži, izvršen genocid, doduše ne u ime političkih ciljeva, već iz razloga politike. Proganjani su i ubijani svi koji su mogli i snevati da bi diktatorov mandat makar trebalo svesti na razumnu meru.
Pošto smo čitaoca upoznali sa magbetovskim ličnostima ugandske drame, uz napomenu da su Amin, Obote i Tito Okelo, bili sa nomadsko ratničkog severa, kao i armija koja ih je obezbeđivala od demokratskih izbora, preći ćemo na rasplet.
Računa se da je Okelova armija Unla, u stvari gomila razularenih plaćenika, za četiri godine akcija čišćenja gerilaca uništila na jugu samo u trouglu Luvera oko 200.000 života pripadnika plemena Langi, hrišćana. Sve ukupno, u Oboteovom drugom mandatu procenjuje se da je palo oko 400.000 žrtava, a Aminov je, prema podacima Amnesti Internešenela, koštao života oko pola miliona Uganđana. Više od dva mihona od 15-milionskog življa ove istočnoafričke zemlje sklonilo se u susedni Sudan, Zair i Keniju. A onda je na belom konju. praćen dečacima, ratnicima naduvanim od marihuane, Museveni kao pobednik ušao u prestonicu. Da tamo ostane. Ostala je i priča da je istovremeno u svom gerilskom vojevanju dobijao i libijsku i američku pomoć.KLACKALICA SMRTI
Kampala. Platforma od dasaka na gradskom trgu podseća na improvizovanu pozornicu. Na njoj poređano pedesetak lobanja i nasuta hrpa skeleta. Malo dalje, deca se valjaju na travnjaku, a tik uz njih nekoliko vojnika nemarno oslonjeni na "kalašnjikove".
Nije im više od 13, 14 godina. Posmatraju igru i tek po koje iskrenje očiju maloletnih soldata odaju želju da bi možda odložili opasne pucaljke i pridružili se u ludiranju vršnjacima.
U Luveru smo, gradu po kome se zove cela oblast, u novijoj afričkoj istoriji označena belegom progona. Ovde je masakrirano oko pola miliona ljudi.
Toliko je prema zvaničnim izvorima nove vlade tokom Aminovog i drugog Oboteovog rcžima pobijeno Bagandđana, pristalica gerilaca Musevenija.
Obišli smo desetak sela u Luveru i svako na najvidnijem mestu ima kosturnicu. Vlada pokreta narodnog otpora NRM naumila je da obeleži kolika je cena mira zadobijena oružjem u presudnoj bici za Kampalu. Tu je Museveni januara 1986. porazio huntinu armiju regrutovanu od severnjaka u južnom Sudanu. Sad se vraćaju i oglašavaju se rafalima.
Više se ne usuđujemo da pitamo za nove detalje petnaestogodišnjih pogroma severnjačkih vođa i njihove soldateske. Previše toga o krvavom piru već smo čuli obilazeći Bagandu (pokrajina u Ugandi). Odveli su nas u Luvero, na mesto gde je domaćin povratnik ovih dana spalio travu da bi uzorao njivu. Ukazala se sablasna gomila kostiju i nagorele odeće. Preživeli već ne vide ništa neobično u tome što su njihovi mili i dragi, neprepoznatljivi doduše, ali ipak bliski, tu na mrtvoj straži u centru grada.
Život se odvija dalje kraj kostura. Odzvanja smeli, stanovnici zapravo više ne primećuju skelete, mada, znamenja smrti, u podsvesti svakog, mora biti imaju svoje mesto. Bol za nekim izgubljenim. Dečaci–vojnici koje smo sreli, bar dvadesetak samo u mestu Luveru, od reda su siročad. Možda je neko od njihovih baš tu i na toj platformi preko puta koja dominira trgom. Tu je nadomak benzinska pumpa, a malo dalje je bolnica. Doktor Metju nam objašnjava da je jedini lekar na 200.000 žitelja, da ima puno posla "dan i noć" kaže, ali ipak: "Mnogo je bolje nego pre godinu dana, kada se sve živo krilo u bušu, jela se kora sa drveća i kiselo lišće a noću, najodvažniji šunjali su se u svoje napuštene bašte da iskopaju po neki preostali koren".
Pitamo zašto su Aminove i Oboteove jedinice učinile toliko pomora. Zašto su nemilice ubijali? "Ni za šta, onako iz besa", veli lakonski doktor. "Sada ponekad dobijemo i lekove. Vlada Musevenija nastoji da nekako stabilizuje situaciju, vratili smo i krevete koje su opljačkali vojnici".
Pokazuje nam gomilu gvozdenih ležaja bez madraca, uredno poredanih u velikim, ružno ogoljenim i prljavim prostorijama bolnice, koju uz njega opslužuju još dve medicinske sestre. Doktor zarađuje oko 200.000 Šilinga mesečno, Što je kupovna moć oko 50 maraka. Inače, to je plata 20 puta veća nego što je imaju oni na minimumu. Ima ih koji mesec dana rade za manje od jednog dolara. Saznali smo od predsednika Musevenija, u govoru na paradi oružanih snaga, da je Uganda bukvalno "upropašćena zemlja", da se u njoj arčio i domaći novac i onaj pozajmljen. Samo Obote, u drugom mandatu, rasuo je oko dve milijarde dolara, što kredita – što pomoći, a u međuvremenu, proizvodnja hrane je opala za 65 odsto, rudarstvo je praktično zamrlo (pad oko 95 odsto), porasle su samo lovokrađa i seča šume. Kaže nam doktor: "Biće bolje".
Pred grupom stručnjaka i kriminologa, sociologa i pravnika, delegiranih od strane Musevenijeve vlade, koja tvrdi da je u toku Aminove vlade istrebljeno oko milion Uganđana, pretežno južnjaka, ovih dana dva svedoka su svojim iskazima zaledili krv u žilama i najprisebnijima. Eksedito Kadugala i Frederik Luze ispričali su komisiji da su pred pretnjom oružja Oboteove kaznene ekspedicije 1983. morali jedan drugom da odgrizu nos i uši i meso progutaju, a zatim su bačeni u jarak da jedu goveđi izmet i zemlju. Svedoci su na lobanjama umesto noseva i ušiju imali otvore – ožiljke.CRNA JOVANKA ORLEANKA
Kampala. Samospaljivanje oko 500 članova sekte Deset Božjih zapovesti u mesnoj crkvi grada Kanungu, južno od Kampale, vratilo je Ugandu, već obeleženu "poljima smrti" diktatora Idi Amina, ponovo u prvu ligu zemalja žestokog fanatizma. Na toj horor listi primat su u poslednjoj deceniji preuzela poprišta međuplemenskih i verskih obračuna u "Ruandi i jugoistok Evrope, poznatiji kao Balkan.
Lakoverni fanatici, po nagovoru vođe sekte, jednog raščinjenog katoličkog sveštenika, Džozefa Kibveterea, poveli su u smrt i stotinak dece. Samožrtvovanje je olakšalo uverenje sledbenika, kojim su vođe vešto manipulisale, da su "izabrani za istorijsku misiju".
Naime, Kibveter i još nekolicina pomagača prvo su članove sekte uverili da će im najkraćim putem omogućiti da postanu "nebeski narod" (jedini preostali posle dolazeće propasti sveta), a zatim su od svojih sledbenika prikupili novac dobijen od prodaje njihove pokretne i nepokretne imovine. Materijalna dobra u raju, naravno, nisu potrebna. Ni Bogu, a ni izabranima (u raju svakom prema potrebama – bez ograničenja).
Činjenica, da je u kući vođe, posle istrage započete na zgarištu crkve, gde su danima brojali ugljenisana tela, naknadno pronađeno još desetak leševa, podgrejava sumnju u najmanje dve stvari: da sekta nije tolerisala nevericu u izvesnost onoga što je prorok obećao, a da su vođa i najuže rukovodstvo, čija tela još nisu pronađena i identifikovana, po svemu sudeći, ostali na ovom svetu. Da potroše prikupljeni fond, a potom pribave novu partiju (sledbenika).
Mračna epizoda iz Kanungua, koja svojim bizarnim raspletom žrtvovanja i pljačke sledbenika sekte, uverenih da se samospaljivanjem uzdižu u bolji svet, ne mora biti striktno locirana za Afriku. Desilo se to ranije i u Džonestaunu, u Gvajani, kao i u Salvan Šeriju u Švajcarskoj, gde je ovaj novinar sa ostalim kolegama dugo brojao ugljenisane leševe "donatora" čiji duhovni oci, takođe nisu izabrali plamen već su negde bestraga nestali sa novcem žrtava.
No, najnovije masovno stremljenje Uganđana ka nebu, nezadovoljnih ovozemaljskim prilikama, ovog hroničara vraća na polja smrti Ugande, da bi ponovo oživeo priču o Jovanki Orleanki boje ebonovine, Alisi Lakvene. Doslednost sa kojom su desetine hiljada sledbenika izvršavale misiju, neograničeno poverenje u ovu ženu ratnika, ćerku jednog raščinjenog protestantskog sveštenika, koja se prvo opredelila za katoličanstvo, a zatim ga reformisala u sektu, a čije ime u prevodu znači "izabrani glasnik", spada odista u domen istinski čudesnog.
Lakvena je u sekti Pokret Svetog Duha okupila i pravu vojsku pripadnika plemena Aeoli i povela ih 1987. sa severa Ugande na prestonicu Kampalu, da bi sa vlasti zbacila tek ustoličenog predsednika južnjaka Joveri Musevenija. Joveri (Nedeljko) Museveni, na jeziku plemena znači rođen sedmog dana. U predsedničku stolicu (gde još čvrsto sedi), uvalio se na kraju građanskog rata između Severa i Juga, sredinom prošle decenije. U krvavom plemenskom i verskom ratu, prethodno su predsednik klovn zapadne provincije, Idi Amin i klovn naučnog socijalizma, Milton Obote potrošili ravno milion ugandskih građana. Zbacujući sa vlasti jedan drugog uz oduševljeno asistiranje Londona i Moskve, a uz bezrezervnu podršku svojih saplemenika.
Alisa, rodom sa hrišćanskog severa, nežnog osmeha i čelične volje, na oltarima sekte podjednako se često služila i Biblijom i krilom slepog miša, Nova vlast (južnjaka) proglasilaju je za vešticu i poslala sve raspoložive trupe, da zaustave pohod na prestonicu.
Čega tu ima izuzetnog u obilju afričkih čudesa? Od onih cara Bokase, srpskog zeta, koga je, nesvrstana bujna plavuša (dovedena sa naših prostora) panično napustila kada je otkrila da užina najbolju parčad svojih ađutanata "pohranjenih" u zamrzivač, do predsednika Zimbabvea, Roberta Mugabea, koji je "višom silom" proglašen za glavnog dobitnika državne lutrije.
Sve to ipak, pada u zasenak pred učinkom veštice Alise. Počnimo od toga da su vojnici Lakvene, posle seanse buđenja nacionalne svesti, na juriš išli potpuno nagi, Vođa ih je uverio da su bez odeće neranjivi, da će se meci odbijati od njihovih blagoslovenih i posvećenih prsa i u rikošetu tamaniti neprijatelja koji ih je ispalio.
Zbog takvog čudesnog svojstva, dabome, njima nije bilo potrebno oružje već samo što veća brojnost na bojnom polju. Lakvena im je dozvoljavala jedino upotrebu kamenica koje bi hitnute na neprijatelje u njihovim redovima eksplodirale kao bombe. Nijedan napad pripadnika Pokreta Svetog Duha nije prošao bez stotina, često i hiljada poginulih, beležila je ugandska štampa ali, vojni komandanti jedva su uspevali da pred najezdom suludih fanatika, održe prisustvo duha svojih vojnika i nateraju ih da uporno pucaju u razgolićene fanatike sa severa.
Alisa je zaustavljena tek nadomak Kampale. Sa nekoliko stotina preživelih, koje metak "nije hteo", nestala je. Poslednji put neki meštani su je videli kako je ranjenu saborci guraju na biciklu.
Pokret Svetog Duha zamalo je uspeo, kao i neki od bliskih mu partizanskih poduhvata.NA SMRT
Akra, Akufo, Afrifa, Ačempong, obučeni u bela elegantna odela, stajali su nekoliko koraka ispred drvenih stubova, ruku vezanih iza leđa.
Bandere su ukopane tog jutra kao poslednji oslonac "neprijateljima naroda". Tokom prepodneva "revolucionarni sud" odredio je kaznu – NA SMRT. Tri predsednika koje je, kao mutni zaostali talog, izbacila na površinu dekada post–Nkrumahove Zlatne Obale (Gane), i još četiri ministra, odavali su utisak zapanjenih ljudi. Na njihovim licima pepeljasto–sive boje, ocrtavala se grčevita želja da se probude iz košmarnog sna.
Ali, potmula huka iz mase desetina hiljada ljudi, okupljenih na strelištu akranske Vojne akademije na Tešiju, nije ostavljala mesta sumnji. "Hoćemo pravdu", slogani uzvikivani ubrzanim skandiranjem, vođeni rukom nevidljivog dirigenta, dostizali su krešendo u urliku koji je ledio krv u žilama.
Džinovske orgulje u kojima je "volja naroda" kroz revolucionarnu ekstazu orkestrirana u ritmičko prizivanje smrti, svojom porukom oduzimale su osuđenima pravo na bilo kakvu nadu. Plotun je odjeknuo...
Na putu prema gradu, iznad opustelih ulica, visoko na panoima, stajali su ispisani slogani još iz vremena diktature generala Ačemponga – "Povratimo samopouzdanje". Da okolnosti nisu bile vanredne, da mladom poručniku Rolingsu i njegovom revolucionarnom komitetu nisu bili potrebni dokazi pune odlučnosti da će menjati istoriju, možda bi predsednici preživeli i prošli sa nekoliko godina iza rešetaka. Ali izgovorena je reč "revolucija", a sa njom idu i preke odluke i preki sudovi.
Rađala se harizma naslednika Kvame Nkrumaha. Rolingsov uspon na političku scenu obećavao je sve samo ne mudrost, fleksibilnost i pragmatičnost.
U brišućem letu nad akranskim krovovima, četvrtog juna, rano Ujutru, Džeri je izveo nebeski rulet. Pitali smo se hoće li bombardovati kuće članova Vrhovnog vojnog saveta generala Akufa, ili će možda sleteti i otići na razgovore na koje ga preko radija poziva komanda kopnenih jedinica. Možda će se sunovratiti kada mu nestanu poslednje kapi goriva?
Taj mladi oficir, zavodljivog mačo izgleda i nesporne hrabrosti, koju je dokazivao letom svog srebrno–belog sejbra ispod svodova mostova na reci Volti i ludorijama na Harli Dejvidsonu, bio je u srcima svih akranskih "mamiz" (prodavačica). Kao svoj plen videle su ga mnoge udavače uglednih porodica. Ali Rolings je čak i od žena još više voleo uzbuđenja "revolucije" i moć vlasti. Bio je smeo i nestrpljiv.
Pre nego što je uzleteo da grmljavinom motora poplaši i rastera, kako se pokazalo, čitave korpuse kukavne armije generala Akufa, za sobom je već imao jedan državni udar, doduše neuspeo. Bio je (kakve li greške neopreznog predsednika, generala Akufa!), javno suđen u dugotrajnom procesu tokom kojeg je od optuženog prerastao u tužioca.
"Ganski problemi mogu se rešiti jedino na etiopski način, krvoprolićem." "Treba očistiti armiju, ako treba i druge strukture društva", rekao je svojim sudijama smelo i nepokolebljivo Džeri. Dvoranom Vrhovnog vojnog suda često je odjekivao aplauz, štampa je široko citirala poručnika koji je iz dana u dan izrastao u heroja.
Gana se tih godina davila u visokoj inflaciji i stenjala u obruču dobro pritezanih sankcija, koje je Vašington preko saveznika i monetarnih institucija, držao oko vrata svim zemljama koje je ocenio kao trabante sovjetske, ili jugoslovenske (nešto mekše) ideološke varijante.
Namera Zapada bila je da kažnjavanjem monokulturne ekonomije, oslonjene na kakao i nešto izvoza zlata, prvo izazovu ekonomski i politički slom, a zatim "pomognu" u uvođenju tržišta i parlamentarnih demokratija južno od Sahare.
Naravno da je početak svih tih procesa, koji će izazvati totalne slomove, glad, nestašice lekova, hrane, migracije u gradove koji postaju ljudske deponije, herojsko NE Zapadu ("nećemo se saginjati!"), koje su izgovorili prvo Seku Ture i braća Kabral u Gvineji Bisao i Zelenortskim Ostrvima, zatim Nkrumah u Gani, lideri Nigerije, Angole, Mozambika, Tanzanije, sve do Etiopije.
Te velike vođe malih naroda ispoljile su skupu naviku da donose istorijske odluke, konsultujući, pre svega, sopstvenu sujetu. Rolings je u periodu posle puča, juna 1979, kada je na oltar "revolucije" stavio glave svojih komandanata Akufa i Ačemponga i predsednika Afrike i pregršt ministara, došao u poziciju da "real politiku" uči pomno i to uz pomoć packi.
U tome mu je "pomogao" i ovaj hroničar. Povremeno i Džerijev "saputnik" na pultu bara noćnog kluba "Le Rev".
Džeriju sam navukao agenciju CIA na vrat zbog moje nepromišljene odluke da Igoru Agabekovu, dopisniku sovjetske agencije TASS, poverim, iz pouzdanih izvora dobijenu informaciju, da grupa simpatizera zatočenog Rolingsa priprema da ga oslobodi i izvede državni udar. Verovatno da je to ovaj brže–bolje "prodao" ambasadi, a procena je ispala tačna. TASS je prosledio tamo gde treba.
Načinio sam i dodatnu grešku, pa sam u cik zore, čuvši pucnjavu, probudio komšiju Igora Agabegova dopisnika TASS-a, još mamurnog od "staljičnaje", koju je celu noć ispijao sa prijateljima iz predstavništva kompanije Aeroflot,
Verovatno mu je stanje blage nesvestice pomoglo da stigne do pošte i pošalje vest o Rolingsovom udaru koji minut pre mene.
Sutradan, svi su ugledni zapadni listovi i vodeće agencije u naletu istinske paranoje javili da je "Džeri crven od glave do pete". Jer, bože moj, TASS je prvi javio o promeni režima u Gani.
Nije bilo koristi od činjenice da je šarmantni plejboj, sin Irca i Gankinje, bio ideološki analfabeta. Za tili čas protiv Gane, "bastiona crvenih u zapadnoj Africi", pokrenute su sankcije. Nestalo je preko noći gorivo, mleko u prahu, kukuruzno brašno, zavladalo je potpuno očajanje i Rolings je, posle tri meseca provedena u predsedničkoj palati, dobrovoljno otišao sa vlasti. Spasao je narod bede i otvorio put za raspisivanje parlamentarnih i predsedničkih izbora.
Pobedio je i postao predsednik učeni profesor Hila Liman, koga je Rolings, na Novu godinu između 1981. i 1982. srušio novim udarom. Ali ja tada već nisam bio u Gani da mu pokvarim posao. Uostalom, imao je ovoga puta u "džepu" sporazum sa MMF–om o budućim "reformama". Kako se pokazalo, sa jasnim konceptom neoliberalne ekonomije i savezništva sa Vašingtonom.
U drami gde je i moje nesrećno i nespretno novinarsko "posredovanje" prizemilo, makar na neko vreme, smelog avijatičara, ipak je najgore prošao dopisnik TASS–a. Poverio mi je uz flašu "staljičnaje": "Rekao mi je ambasador, Igore, svinjo novinarska, tvojom blesavom glavom obrisaću celo dvorište. Ko ti je rekao da TASS javlja javnosti o državnom udaru? Javlja, ali samo ambasadi!""REVOLUCIJA" U MONROVIJI
Monrovija. Kada sam sleteo u vlažnu i vrelu izmaglicu tropske Monrovije, bio je to poslednji let pred zatvaranje aerodroma. U gradu su, tog 14. maja, već besneli neredi, predvođeni studentima. "Nepoznati izvori" su ih pokrenuli tvrdnjom da je "predsednik u zemlju ubrizgao oko pet miliona falsifikovanih dolara, a isto toliki pazar sklonio u porodični trezor.
Avenijama grada, uvučenog u lavirint lagune Atlantika, tumarale su gomile ljudi koji su, po istom scenariju kakav je viđen godinu dana ranije u Akri (Gana), razbijali izloge, odnosili preostalu robu. Trotoarima su se vukli belezi od prolivenog zejtina, rasutog brašna i šećera, koji je izvlačen iz magaza trgovaca. U predsedničkoj palati se pucalo. Tu je narednik Semjuel Do, sa 14 drugova, po kratkom postupku presuđivao predsedniku. Imao sam čast da lično budem predstavljen Viljemu Tolbertu, godinu dana ranije kada je na samitu Organizacije afričkog jedinstva neoprezno pledirao na svoju crnu braću da se "odupru američkoj pojačanoj hegemoniji". Tako je, odlukom Vašingtona, dobio za vratom narednika Doa.
Ovaj je, uz logistiku ambasade SAD, najveće na teritoriji Afrike, zauzeo radio stanicu, pozvao trupe na pobunu protiv korumpirane vlasti i time dao znak za haos. Ponovila se, kao i u Gani, bežanija demoralisanih generala, pukovnika.
Političari su više verovali u neranjivost armije od onih koji su tu armiju predvodili. Video sam kako sa najvišeg sprata predsedničke palate, dole u masu hiljada ljudi, okupljenih da ovacijama pozdrave završni čin "revolucije", pada telo. Bio je to predsednik, već rasporenog stomaka. Njegovi ostaci, neidentifikovani, naravno, jer je bio linčovan, sahranjeni su dan kasnije u zajedničkoj grobnici koju su, posle smirivanja nereda, zatrpali buldožeri. Predsednika je od učkura do bijela grla rasporio i bacio unezverenoj gomili potonji diktator – polupismeni narednik. Već sutradan, nas nekolicina novinara, dopisnik ANSE, AFP i ROJTERS–a, pušteni smo u salu za suđenje, gde je za nepunih 45 minuta na smrt osuđeno 12 ministara. Cela Tolbertova vlada. Bilo je tu lopova, što je normalno očekivati, ali i po koji čestit čovek, recimo, ministar inostranih poslova, pripadnik jedne ugledne porodice crnaca povratnika iz SAD, koji su osnovali prvu nezavisnu afričku državu, Liberiju. Zapanjeni i unezvereni ministri, izvučeni prethodne noći iz postelja, neki u pižamama, neki goli do pojasa, dovezeni su odmah posle suđenja na stratište. Sedeli su prvo vezani za sedišta u jednom malom autobusu, nekih sat i po, gledajući kako vojnici ukopavaju stubove za koje će biti vezani. Bilo je deset stubova za njih dvanaestoricu. Rulja je polomila prozore kamenjem i bokori ruku su zahvatali kosu, oči, noseve, uši osuđenika, koji su bez krika, tiho ropćući, podnosili ovu torturu. "Hoćemo krv, hoćemo krv", urlale su mase koje su izmilele iz svojih plehanih buradi, straćara, rupa u pesku, prostitutke, prodavci, lučki radnici. "Hoćemo pravdu", zahtevali su, smatrajući da se samo tu, na blistavom pesku, i to odmah, mora ispisati sublimat pravde. Streljanjem.
Na improvizovanoj tribini, sa kratkim mačem u jednoj ruci i toki–vokijem u drugoj, stajao je omaleni narednik. Njegovo naređenje preneto je komandantu streljačkog voda. Iz poluautomatskih pušaka izraelske proizvodnje "uzi" razlegli su se rafali. Iz grudi ministara šiknuli su mlazevi krvi, debeli kao palac.
Mozak se rascvetavao kao pivska pena iz lobanja rascepljenih kuršumima. Ta egzekucija je trajala... Živi zid desetina hiljada crnih tela, oblivenih znojem, došao je u međuvremenu do samog streljačkog stroja i počeo da ga, zajedno sa nama, potiskuje prema stubovima. Opasno blizu, Vojnici su krenuli prema, već davno mrtvim, ministrima ne prekidajući paljbu, dok se oko pozornice stezao obruč "napaljenih" gledalaca.
Izveštač Bi-Bi-Sija, koji je minut pre egzekucije, svakog ministra ponaosob, intervjuisala pitanjem "kako se oseća", histerično je plakala i vrištala u magnetofon: "Ovde sve pliva u krvi". Zatim, pritisla je dugme i potpuno sabranim glasom, svojim muškim kolegama kamermanima, kojima su se vidno tresle ruke, naredila: "Sačekaćemo malo, da ukokaju još onu dvojicu, to snimite, pa onda trk na poštu. Startujemo u isto vreme. OK?"
Preostala dva ministra povaljena su u masakrirana tela i lokve krvi i iz blizine ubijena, bez komande. Semjuel Do je već napustio stratište. Jurnuli smo prema taksijima koji su nas, novinare, upaljenih motora iščekivali. "Sto dolara da stigneš prvi" Kolega iz "ANSE" vrišti: "Čekaj" "Imaš sreće jer sam za fer–plej", kažem mu. "Ušao si u moj taksi, pobrkao si vozače, jer su svi crni", tvrdi zadihan, dok se smešta na zadnje sedište. U pošti, dok uzalud pokušavam da smirim prste na dirkama jednog praistorijskog teleprintera, kolega iz "ANSE" strpljivo mi ša puće: "Slušaj, ako ne možeš da se sabereš, pusti mene".
TANJUG je, ipak, prvi javio svetu o pogubljenju u Monroviji. Uveče, odlazim u "Ranč", noćni klub opremljen sedlima, uzengijama, kajasima, koji drži Zvonko iz Zagreba. Svojevremeno bežeći od Tita, preplivao je Koparski zaliv, obreo se u Italiji i na kraju, skrasio u Monroviji.
Pozvao me je pod šank, da nazdravimo. Tamo je sa unutrašnje strane prilepljena Titova slika. Pomirio se sa Jožom u međuvremenu. Kako i ne bi kada cela Afrika slavi Broza kao svog nekrunisanog kralja. Pored Jože je i fotografija bujne crvenokose, sa kojom me je dan kasnije upoznao ambasador iz Akre, Laslo Bala. Ispostavilo se da je dama bivša supruga Titovog sina Žarka. Udata za nemačkog biznismena nastanjenog u Liberiji. Svet je mali.
Objektiv amaterske kamere zabeležio je, dvanaest godina kasnije, svaki detalj u kome je poslednje sekvence svog, nasiljem obeleženog bitisanja, odigrao predsednik, bivši narednik Semjuel Do.
Razbijenom flašom ošišali su razbesneli stanovnici Monrovije Doovu glavu. Praktično ga skalpirali; zatim su mu noževima duboko zasekli obraze, tako da se gušio u sopstvenoj krvi, koja mu je obilato tekla u usta. Pošto je sa hukom duvao, nastojeći da mlazeve spreči da prodru u grkljan, jedan od vojnika, misleći da umirući priziva Džudžua (duha), sasuo je u njega rafal. Tako mu je, i ne hoteći, ipak pomogao da najzad umre. Bio je to kraj crnog kondukatora, koji je do predsedničke stolice došao zakoračivši preko još vrućeg leša žrtvovanog Viljema Tolberta, takođe ponuđenog gomili. Taj isti narod, koji ga je posadio u predsedničku fotelju, dohvata se i mrtvog Doa, da bi pljačkan, masakriran i izgladnjivan decenijskom revolucijom (čije je konce odmah posle puča dohvatila CIA), naplatio bar deo računa.
Na scenu je stupio novi vođa "revolucije koja traje", u liku predsednika Čarlsa Tejlora , nekadašnjeg zatvorenika Alkatraza, pa "insajdera" u Doovoj vladi. On je iz zasede tanetom oborio svog dobročinitelja da bi, nekoliko godina kasnije, na zahtev onih koji su ga poslali sa "misijom" u prvu slobodnu afričku zemlju, pobegao u izbeglištvo u Nigeriju.U DRUŠTVU SA BESMRTNIKOM
Lome. Ispred mene je istinski crni kiklop. Sa dva oka, doduše, ali usađena vrlo blizu, što biva kod podozrivih ljudi, lukavih. Ispod masivnog nosa, nadnesene mesnate usne odišu okrutnošću.
Konačno sam lice u lice sa predsednikom Togoa Gnasigbe Ejademom. Tom nekadašnjem naredniku francuske kolonijalne vojske pripada istorijska slava da je, u nizu od pedesetak uspelih afričkih pučeva, bio prvi koji se nasiljem domogao vlasti.
Samo što su Togo napustile francuske trupe, a u bivšoj koloniji održani prvi parlamentarni izbori, narednik je 1969. na stepenicama parlamenta ubio prvog predsednika nezavisne zemlje, Silvanusa Olimpija.
Pariz nije imao ništa protiv, a Togo je ušao u frankofonsku zajednicu, postkolonijalnu interesnu sferu Francuske. Gnasigbe je sebe, po uzoru na svog idola Tita, proglasio za "doživotnog predsednika".
U poseti Lomeu je vojvođanski prvak, član predsedništva Stevan Doronjski. Samo što je Tito "uzidan" u kuću cveća, kao garant daljeg "bratstva i jedinstva", članovi predsedništva razmileli se u državne posete zemljama za koje samo vrlo obavešteni znaju u kom su kutku sveta.
Na tom predsedničkom ringišpilu, koji je krenuo na turneju po afričkim nedođijama, dve nedelje ranije pratio sam Lazara Koliševskog, u poseti Zelenortskim Ostrvima, gomili vulkanskog kamenja u Atlantiku, 800 kilometara od Dakara.
U glavnom gradu Praji, nekako su nakupili oko 20 luksuznih privatnih automobila, različitih marki, doduše, da bi se formirala svečana povorka za Lazu i uveličao njegov dolazak u predsedničku palatu Luisa Kabrala.
I onda, incident. Pomalno senilni starac, još uvek strasni kolekcionar retkih biljki, vikne šoferu jedinog mercedesa, onog predsedničkog, "stop".
Nastaje lančani sudar svih najboljih automobila u državi, a Koliševski izlazi da ubere biljku ukraj puta koja mu je zapala za oko. Član predsedništva raduje se kao malo dete, dok vlasnici kola psuju gosta. Na kreolskom. Sasvim čaplinovski.
Malo zatim je u Gvineju pre Gane stigao Fadilj Hodža držeći pod miškom rolnu filma snimljenog po njegovom scenariju "Kad proleće kasni". Gde drugde kasni, nego na Kosovu. Film je prikazan u prusustvu predsednika Seku Turea i najvišeg rukovodstva muslimanske Gvineje.
Predsednik Gane, Hila Liman, hrišćanin koji je hteo da u glavnom gradu Akri izbegne ovu secesionističku promociju, što je bio cilj turneje člana predsedništva, pobegao je u unutrašnjost. U prestonicu Ašantija, grad Kumasi. U Akru nije dolazio, pravdajući se duvanjem harmatana, peščanog vetra koji ume da nad Gvijenskim zalivom traje i nedeljama. Ali ga je lukavi i uporni Albanac ipak dočekao posle sedam dana boravka u Akri. Bio je izložen potpunom ignorisanju i izolaciji ali nije delovao ni nestrpljivo ni uvređeno. Čovek misije uveren u njenu pobedu.
Najzad, posle Hodže stigao je i Steva. U Maliju, u Bamaku, Doronjski je svečano položio kamen temeljac klanice koja nikada nije stigla ni do temelja. U Lomeu, prestonici Togoa, priređen mu je veliki doček, o čemu sam ja, naravno, opširno javio Agenciji.
Na svečanom prijemu predsednik džin, pokazao je i svoju kiklopsku snagu darivajući gosta, u svakoj ruci po jednu, prineo je Sremcu slonovske kljove na poklon. Svaka, procenio sam, blizu 20 kilograma. Vrednost se meri polugama zlata.
Predsednik je ulovio vreme i za mene i to očito sa nekakvom namerom. "Voleo bih da se snimi dokumentarni film o meni i mom delu".
"Da, ekselencijo, to je moguće, imam čoveka snimatelja u Bamaku. Čujem i da predsednik Musa Traore ima ideju sličnu vašoj."
Tako se za nedelju dana u Lomeu stvorio moj prijatelj Dario Bremec iz "Zastave filma" sa suprugom Verom da, uz pomoć togoanskih asistenata, napravi dugometražni film o najvećem sinu Togoa. Nešto slično epopeji, gde je za razliku od Sutjeske, glavni junak glumio samog sebe.
Dakle, otšli smo u unutrašnjost, blizu grada Klalimea, gde je u podnožju brda postavljena bista predsednika. Bronzani Ejadema na masivnom postolju. Odmah pored je olupina letilice. Iz smrskanog helikoptera, koji je iz nikada precizno utvrđenih razloga prvo eksplodirao na visini od preko 500 metara pa se survao u plamenu, zvanična togoanska istorija beleži da je nepovređen, kao jedini preživeo, izašao predsednik.
Članovi vlade i vrh generalštaba bili su, dakako, mrtvi. Neki nikada identifikovani izvori tvrde da je predsednik zapravo ostao na zemlji, ispraćajući ekipu koja se spremala da mu priredi isto ono što i on pokojnom Silvanusu Olimpiju.
Zatim je trupa Darija Bremeca snimila kako predsednik u memli tamnice ispija šampanjac sa žandarom koji je u palati pucao na njega sa nekoliko metara razdaljine, ali atentat nije uspeo. Promašio je.
Svake godine, na taj dan, koji je državni praznik, Ejadema i njegov neuspešni atentator, ispiju po čašu francuskog šampanjca. Posle sledi parada ispred tribine dugačke ni manje ni više koliko glavna ulica Lomea. Preko kilometar. Nepregledna masa, strpljivo prolazi satima. Našao sam kasnije objašnjenje za ovu milionsku manifestaciju u gradu od stotina^ hilja: da stanovnika.
Podanici su do u besvesti prolazili ispred tribina sve u krug.KO STE VI?
Kotonu. Ambasador Laslo Bala poveo me u Kotonu, Benin, državicu stešnjenu između Togoa i Nigerije, a utisnutu po sprudovima na pitomini Gvinejskog zaliva. Treba da zabeležim istorijski momenat predaje njegovih akreditiva predsedniku Kereku.
Dolazimo samo nekoliko dana pošto su snage predsednika pod trodnevnom opsadom odbile napad plaćenika francuskih najamnika, predvođenih čuvenim belim pučistom Žak Fokarom.
Sleteli su njih 26 avionom DC–3 na livadu kraj palate i umalo zaskočili šefa države, socijalistu Matiju Kerekua i kazne ga što je uhvatio priključak sa Kinom. Dobio novac, oružje, stručnjake, savetnike.
Palata potpuno izrešetana. Godina 1979.
Ponosno nam pokazuju tragove borbi, zarobljene bazuke, leševe napadača, koji su se već "umirisali". Ali ne spominju šta su tokom ta tri dana radile oružane snage, cela vojska Benina je valjda čekala ishod bitke plaćenika i predsednikovog obezbeđenja.
U sobi za prijem sam sam sa magnetofonom u spoljašnjem džepu safari odela, nešto nalik vojnoj uniformi. Maslinaste je boje.
Otvaraju se vrata i ulazi omanji crnac u crnoj kineskoj svečanoj odori, zakopčanoj do grla, a pored njega četiri bodigarda. Naoružana.
Hvatam se za džep, hoću da aktiviram kasetofon, postavim pitanja, međutim, bodigardovi se bacaju na mene. Škljocaju kalašnjikovi. Uzrujano pitanje predsednika: "Ko ste Vi". "Ja sam novinar TANJUG–a, a ko ste Vi", uzvraćam. "Ja sam predsednik", odgovara ljutito i začuđeno, u isti mah.
U tom trenutku otvara se drugi par vrata i ambasador iz Akre, Laslo Bala, u crnom fraku, crnim lakovanim cipelama, pristupa uz dubok naklon, onako austrougarski škljoca petama i pruža fajlu sa akreditivom. U trenu shvata da je u nepredviđenom scenariju i obraća mi se očinski: "Dragan, ti opet praviš gluuupost". Posle predaje akreditiva, šaljivo mi preti. "Ovoga puta stvarno ću reći Piriki". To je njegova supruga lekarka, Jevrejka oštrog jezika ali umiljatih živahnih očiju, koju je od smrti Laslo spasao tokom okupacije Subotice.
"Reći ću joj ne samo da si je nazvao vešticom koja skuplja društvo ispod drveta baobab, nego da je stara veštica. A to ti sigurno neće oprostiti".
Laslo je pokrajinski kadar u diplomatiji koji se hvata za glavu kada u "Politici" čita moje reportaže i viđenje svega onoga što su mu u sasvim suprotnoj dioptriji naručili iz SSIP–a. Vidi da zavitlavam Tita, preko njegovih brionskih gostiju, epigona, afričkih diktatora. Da mu ugrožavam komotan ambasadorski život, mada Gana grca u nestašicama i crnom kursu 50 prema jedan. Za nas gostujuće, diplomate, predstavnike firmi grebatore iz UN, novinare, što gore za Ganu – deblji računi u zapadnim bankama.
Ali, ipak ne šalje depeše i ne traži moje povlačenje. Naprotiv, igramo ping-pong i ovaj bodri matorac dere me kao zeca. Svakoga dana, po žegi polutara, pretrči 10 kilometara, prepliva dva na visokim talasima priobalja Akre. Bio je prvak Vojvodine pre rata u stonom tenisu i plivanju.
Plivam u predsedničkom bazenu. Odjednom, Kereku i ambasador u šetnji. Razmena mišljenja, sudbina nesvrstanosti. Tito je već star. Brzo izlazim iz vode, prilazim predsedniku i, onako u gaćama, stežem mu ruku i izvinjavam se za jučerašnji incident.
Predsednik Benina me gleda zapanjeno, bodigardovi više ne repetiraju kalašnjikove. Bala je potpuno slomljen, šapuće „poslednji put te vodim sa sobom. Ti nisi ni za Afriku*1.NISAM ODBRANIO JUGOSLAVIJU
Najrobi. U hladovini terase obrubljene modrim džakarandama moj kolega, Slovenac, oglasi se posle duže, tropskom vrućinom natopljene pauze: "Dragane, Jugoslavija će se raspasti. Sve će početi na Kosovu. Vi Srbi, izgubićete i Vojvodinu".
"Možda ćemo pasti u provaliju ali ćemo povući sve, pa i vas, sa sobom, čujem sebe, kako u jednom dahu izgovaram u oči, osenčene debelom dioptrijom dopisnika "Dela".
Bilo je to jadno junačenje, nekakava bespomoćna pizma sa moje strane, umesto zahvalnosti za dosta iscrpnu šemu sleda događaja o kojima slovenačka kolonija, direktori predstavništava u Najrobiju, predvođena amabasadorom Slovencem, svakodnevno debatuje o budućnosti nezavisne dežele. g
Na moje odbijanje da u emisji TV Novi Sad "Od vašeg dopisnika", napadam srpski "Energoprojekt", angažovan u Keniji na izgradnji druge po veličini nasute brane u svetu Kijambere, proglašen sam za neprijatelja interesa Slovenije.
Sad mi postaje sasvim jasno zašto je direktor TANJUG-a tri puta obarao konkurs za dopisnika u Najrobiju, na kome sam u prvom krugu imao 20 glasova, a u trećem odnos je bio tek 11 prema devet u moju korist.
Po zadatku, rušili su me, uz najdublje rezerve prema mojoj političkoj podobnosti, ko drugi nego moji SRBI. Ta družina od samog početka svoje karijere u TANJUG–u ponudila se za ulogu batlera hrvatskih, slovenačkih, bosanskih i crnogorskih političkih lobija.
Moj Slovenac, želi da mi se oduži za moju nesebičnu "podelu" informacija sa njim.
Svakodnevno mu stavljam na raspolaganje tiker za celu Afriku. To je moja privilegija kao dopisnika TANJUG-a u afričkoj centrali daleko najbolje obaveštene agencije na crnom kontinentu.
Upravo zato što mi vraća protivuslugom, prepričavanjem plana o raspadu SFRJ, znam da je upozorenje tačno. A dan ranije iz kenijske prestonice otputovao je ambasador SFRJ u SAD, jedan od onih visoko pozicioniranih Srba koji je preživeo čistke posle 1974. i nastavio da istrajava na Titovom putu. I to na možda najboljem vidikovcu, u ambasadi u blizini Bele kuće, Tamo se uveliko radilo na razaranju Jugoslavije O tome sam, uveren da otkrivam senzaciju, javio za bilten TANJUG-a.
U očekivanju reagovanja iz centrale, dobio sam na uvid snimak amaterske kamere masakra nedužnih žitelja savane, tokom diplomatske srpsko slovenačke "agresije". Leševima je napunjen čitav kamion. Gledao sam video–zapis bivšeg šefa ljubljanske policije.
Pijani lovci imali su krvave ruke do lakata, a u rukama su držali odsečene glave životinja. Njihovo cerenje pred kamerama veoma je nalikovalo samrtnom grču antilopa kojima su presekli grkljane.
Policajac ostaje policajac, čak i kao direktor banke, a šta biva sa novinarom koji za tajne kanale otkriva "toplu vodu". Jer ja sam, kako spomenuh, napisao izveštaj za TANJUG sa dosta preciznim tajmingom najavljenog paranja Jugoslavije. Sa procenom o mogućem slovenačkom scenariju pobune rudara na Kosovu, planiranom formiranju paralelnog sistema školovanja i vlasti.
Nekoliko meseci kasnije, na aerodromu Džomo Kenijata, tadašnji direktor TANJUG–a, sav crven od besa, saopštava mi ocenu mog dvogodišnjig dopisničkog mandata: Jesmo li mi tebe poslali u Afriku da budeš nekakav jebeni Zorge? O kakvom raspadu Jugoslavije bulazniš? Piši ono što ti je posao. O Africi, nesvrtanosti. Vratićemo te za tri meseca ako nastaviš ovakoo.LUVERO – ZELENA GROBNICA
Kampala. Na platou uredno poređane ljudske lobanje. Ima li smisla brojati. Sto, dvesta, tri stotine. Blista belina kosti, tu i tamo provaljenih kuršumima ili udarcima sekire. Malo dalje piramida od butnjača, pršljenova i ljudskih rebara, Nalazim se u Kibogi, gde je bio logor specijalne brigade za egzekucije.
Kaže mi moj vodič, predsednik zemlje i komandant oslobodilačke armije juga Joveri Museveni, "to što vidiš ostaci su ljudi, pretežno staraca, žena i dece. Streljanih, ili poklanih, umlaćenih sekirama i tojagama u žicama logora".
"U januaru, pred napad na Kampalu, oslobodili smo Kibogu i zatekli užasan prizor. Između baraka ležali su spaljeni leševi. Stotinama metara unaokolo. Žrtve nisu zakopavane već su polivane benzinom i pretvarane u plamteće lomače".
Predsednik je poveo mene i mog snimatelja Branimira Anđelića kroz šikare i vododerine Luvera. Da svetu pošaljemo prvo autentično svedočanstvo o poljima smrti, po zlu čuvenog trougla zločina u plemenskom ratu Uganđana, grobnice Luvera.
"Ovo je samo jedno od stratišta", kaže Museveni i precizira da je u našoj bliskoj okolini usmrćeno oko 30.000 ljudi, žena i dece. U Luveru je od male grupe gerilaca izrasla "Oslobodilačka vojska Ugande", koju, uverio sam se na ulicama nedavno zauzete Kampale, čine uglavnom maloletni dečaci. Nafiksani "travom", sa kalašnjikovima na gotovs, sa duplim šaržerom zalepljenim za onaj već uglavljen u čuveni ruski mašingever, srljaju u juriše bez osećaja straha, ali i milosti za neprijatelja.
Više od 15 godina Museveni, 41–godišnji intelektualac rodom iz Ruande, nosilac diplome Ekonomskog fakulgeta iz Dar el Salama, trošio je ove ugandske Boško Buhe u ratu sa tri režima Idi Amina, Obotea, Okela.
Museveni mi objašnjava, bez želje da u ovom strašnom mizanscenu ostavi utisak da dramatizuje. "U lokalnoj bolnici klali su ljude u posteljama".
Zelena džungla oko Kiboga posejana je kosturima. Zemlja opustela. Video sam kako je bujno rastinje probilo kroz prozore i vrata, kroz napukle krovove. Zgrade, onako napuštene, podsećaju na džinovske izvaljene lobanje kroz koje klija mahovina i vonja vlažna trulež.
Platforma na gradskom trgu u Kibogi podseća na improvizovanu pozornicu. Na njoj poređano oko pedeset lobanja, obrubljenih hrpom skeleta. Malo dalje, deca se valjaju na travnjaku, a tik uz njih nekoliko malo starijih vršnjaka naslonjeni uz kalašnjikove. Nije im više od 12 do 13 godina i tek po koje iskrenje u očima maloletnih soldata odaje želju da bi možda odložili opasne pucaljke i pridružili se ludiranju kidoga koji im izazovno nude loptu krpenjaču.
Sva sela u okolini Luvera imaju svoje spomen–kosturnice. Vlada Pokreta narodnog otpora NRM odlučila je da na taj način obeleži kolika je cena mira do koga se došlo – preko milion žrtava građanskog rata.
Život se ovde nastavlja kraj kostura. Odzvanja smeh, stanovništvo više ne primećuje skelete. Mada znamenja smrti u podsvesti svakog imaju svoje mesto. Dečaci vojnici, koji su uzneli Musevenija sve do predsedničke fotelje, odreda su siročad. Takvi ne znaju ni za ljubav, ni za strah, ni za milost. Na povratku u prestonicu, mase kliču "Museveni, Museveni".ČERUPANJE "BELOG ORLA"
Malindi. Kao laserski snop u zenicu se zabode užareni krug, iza koga zjapi totalno crnilo. Mahinalno se mašim za grlo gde osećam britkost sečiva. Da, to je panga, alatka slična sablji koja služi za krčenje šikare, ali i za ubijanje. Kada zatreba.
Raspoznajem dve siluete sa kukuljicama. Razbojnici stoje kraj zadnjih nogu bračnog kreveta. "Gde je novac, nakit i zlatan sat", razbojnici pitaju na dobrom engleskom. Ustajem i čaršav spada sa mene, pa onako go, presamićen, idem do ormana u kome je u vreći, u kenijskoj valugi, gomila novčanica koje mirišu na buđ. Vrednosti oko 1000 dolara.
Došli smo u Malindi, čuveno letovalište na Indijskom okeanu, oko 200 kilometara od Mombase, u letnjikovac mog prijatelja Žarka Miloševića.
U drugoj sobi čujem tihe glasove koji zapovedaju mojim sinovima. Novac je predat, a ja bežim nazad u krevet. Ne znam zašto, hvata me stid umesto panike. Da li zbog golotinje ili poniženja, najmanje je straha, mada vidim u polumraku moja Milica se trese ispod vlažnog pokrivača. Tropska je noć, visoka vlaga. U daljini afro muzika noćnih klubova.
Neće nas, valjda, klati, sevne mi u glavi. Gde je zlatni "tisot"? Otvaram dobro maskirana vrata kupatila koje je uz spavaću sobu. Betmeni ulaze ne paleći svetlo. Skupljaju ženin nakit, sat, zatim nastaje pražnjenje ormana. Pojavljuju se dvojica, odnose stvari u "micubiši" pakriran u dvorištu.
"A da nosimo kameru", čujem podrugljiv glas. To je kamera kojom sam snimao žrtve pokolja u Ugandi. "Svakako", odgovaram tiho. "Nosite i samo idite, molim vas", dodajem. "A šta ćete vi uopšte ovde, ko vas je poslao", pita me. "Ja sam dopisnik TANJUG–a". "Ti muzungu (beli čoveče) vodi računa", kaže mi na odličnom engleskom glas iza crne kukuljice. Odlaze.
Milica i ja stojimo nasred dvorišta uvijeni u čaršave, i stariji sin u gaćama, a mlađem, kao znak velikodušnosti, ostavili su farmerke. Ostao je džip "suzuki" kojim Muzungu krstari Kenijom.
Sutradan u policiji, zagonetno se smeju i obaveštavaju me da je auto "micubiši" pronađen na domak Malindija sa provaljenim karterom za ulje. Dva dana kasnije u Najrobiju, "micu biši" je obijen u dvorištu. Vočmeni, stražari naoružani pangama, kopljima, lukovima i strelama, spavali su. Kaže mi najstariji: "Bvana (gazda), rekao sam vam da će se vratiti " To je podsećanje mog vočmena na, po njegovom mišljenju, veliki propust, što lopova koga je na ogradi od bodljikave žice, šest meseci ranije zaskočila dobermanka Bliksen, nisam dao na preki sud njemu i čuvarima iz obližnjih kuća. Da ga, objašnjava, poseku pangama u komadiće. Lopova sam, predao policiji, na šta je moj poznanik Nemac, biznismen, dugogodišnji žitelj Najrobija, poručio: "Uhvaćenog lopova treba ustreliti, uvući u kuću i onda pozvati policiju. Nema odgovornosti".
A u Keniji političari tvrde da je zauvek gotovo sa kolonijalizmom i rasnom segregacijom. '
Indus, vlasnik kuće u kojoj živimo na Vesglandu, veli: "Nije trebalo da onako pišeš o predsedniku Moiju. Sve tekstove objavljene u Beogradu i Ljubljani sa tvojim potpisom vaš ambasador iz Najrobija, prevedene je dobijao preko diplomatske pošte i slao službi predsednika, sastavljenoj isključivo od eksperata MOSAD-a.
I šef policije u Keniji je Izraelac. Ti znaš da predsednika čuvaju Britanci, smešteni u bazi kraj Mombase. Više od 7.000 vojnika. Toliko je potrebno da se obezbedi onih devet milijardi dolara, koliko je za 25 godina predsednik ojadio Keniju. U pet mandata".
Ubrzo mi TANJUG skraćuje mandat za pola godine, a u Beogradu saznajem da je moj metalni kontejner sa stvarima razbijen tokom čekanja broda u Mombasi, sve stvari izbačene, potom kao lopatom vraćene nazad,
Hvala im da nisu ubacili dokaze da krijumčarim recimo "travu". A mogli su da me smeste u jednu od onih rupa zatvora u koje belac retko ulazi ali izlazi samo sa nogama napred.
Nisam spasao Jugoslaviju ali, ipak, sačuvao sam Božjom i još nečijom milošću sebe i porodicu. Jedino je moja Milica dobila sede pramenove. A meni je sin generala Titove obaveštajne službe u SSIP–u i kolega iz TANJUG–a, prijateljski savetovao: "Gago, pazi šta radiš, ovde je došla depeša iz Najrbija da si simpatizer Belih orlova". Još mi u glavi odzvanja glas mog potencijalnog dželata u tropskoj noći Malindija: "Izvinite, šta ćete vi uopšte ovde u Keniji?" Zaista... ta Afrika je velika tajna. A i naši ambasadori u njoj.( крај )
