Драган Милосављевић, Танјуг - НАЈРОБИ - РИМ - ЖЕНЕВА ...
Од „ЕУ без алтернативе“ до Балканије – „алтернативе“ без ЕУ
Само што је срболовка западне Алијансе до краја затворена уласком Црне Горе у НАТО и доласком Сорошеве гарнитуре на власт у Македонији, чиме су Русији замандаљена врата утицаја, Меркелова је, најавом Маршаловог плана II „самодовољног“ развоја западног Балкана, „без уласка у ЕУ до даљњег“ (на свето никад), осудила регију на улогу „бантустана“, некакве нове конфедерације за окупљање „европских урођеника“. И тако опет забетонирала статус Балкана као „вечног предсобља“ западне цивилизације.
У ствари, Меркелова само враћа точак историје на K und K аустроугарски модел крајина, балканског заштитног тампона Европе према Турској, али и према растућој напасти исламског фундаментализма – ИСИС, америчке антиевропске казнене коњице. Тако би Срби, по налогу мути и веберовске протестантске етике прагматизма, подмићени ЕУ грантовима, запатили интересно „братство и јединство“ у још једној Југославији. И то са вехабијама, бугарофилима, својом нарогушеном, на ислам превереном браћом, потом Арнаутима, па расрбљеним Србима Црне Горе, на све то још и озаконивши отимачину Косова и Метохије од стране Албанаца... Цинизам, без икакве сумње на нивоу суицидалног моралног (ауто)геноцида Срба. А осмишљен у историјској реторти ватиканске, вековно дволичне, политике према Православљу.
Пројектом званичног назива Берлин плус, Немачка је коначно открила да је у Бриселу, на њен налог, иза кулиса „преговора“, напуштена идеја уљуђивања „балканске крчме“, е да би колико-толико била прихватљива за ЕУ „цивилизацију“.
Том изненадном променом правца од ЕУ без алтернативе, до алтернативе без ЕУ, постао је очигледан и прави досадашњи учинак „напредних“ компрадора српске владајуће елите. Они су, у сенци „отварања поглавља“ за приближавање фатаморгани ЕУ, још од 2012, утирали пут наруџбама из вољеног Берлина које, заправо, воде парчању Србије. Од препуштања Косова и Метохије, па све до проглашења Немаца – „домаћинима“ Војводине.
То се, без застоја, одвија кроз владавину невладиних неолибералних влада у Србији. Али ће избором новог премијера, овога пута, неизбежно доћи и до обелодањивања правог салда Вучићеве политике, општег стања негативне нуле развоја и стандарда, чему су највише допринели управи министри „експерти“ зеленашке алијансе ММФ и Светске банке.
Понуђени пројекат је, у ствари, безусловна директива европске газдарице мути свом миљенику у Београду, да се, уз данајске грантове, помогне (корак по корак) преображењу планиране „царинске уније“ (наводно Вучићеве идеје) у некакаву конфедерацију Албаније, „Косова“, Србије, Македоније, Босне и Херцеговине, а вероватно и Црне Горе – „Балканију“.
Дуго је грађена та клопка за коначну дисолуцију Србије. У њој би Србима, уместо версајских Хрвата, сада, као партнер, и то старији, били прилепљени Албанци, миљеници Вашингтона, а њихова је популација, после препорука Призренске лиге, у демографском цунамију. Непрекидно.То је, заправо, оно експлозивно пуњење чувеног „балканског бурета“.
Притом, Србима је, не само из западних центара моћи, већ и у најновијој књизи алијас Драже, некада „краља тргова“, а сада ватреног атлантисте, приписано намерно рушење „заједничког крова“ Југославије, под којим су сви Срби живели у истој држави. Вешто – баш по двоструким стандардима (и наруџби) Запада, а записано као у Библији, јасно презентовано у уџбеницима CIA. Све за производњу повода „хуманитарне“ интервенције типа Рачка, рецимо.
Све то намамљивање и манипулисање, нешто као бућкало за наивне Србе, јасно провирује као удица из мамца названог фондови за развој регије, али и после нападног Вучићевог инсистирања да пут у ЕУ ( ваљда – према северу), у ствари, иде окретањем ка југу. Аутобанима ка Драчу и Подгорици, па ка Бару и Боки, где ће, над „руском претњом“ на Балкану, бдети делови америчке Шесте флоте.
Баш као и када су уведене санкције Југославији (коју су, по Драшковићу, срушили само Срби), затворен је Отрант, маја 1992. Већ тада, у штабу интервенционистичке глобале, Црна Гора је виђена у НАТО, а овај хроничар је, у улози дописника Танјуга, у просторијама Стампе естере, удружења страних дописника, по критички пропраћао бројне Милове делегације послате у Рим и Ватикан да (заправо) испослују данашњи статус НАТО „монтенегрина“ – НАТО „јуначина“ и узданица. Како то да Слоба ништа није видео и знао? Чудо?
У сваком случају, дописник је био приморан да се „сам врати у Београд“ (јер није поштовао уређивачку политику прозападног лобија групе уредника, буџе агенције Бета), а на његово је место дошао колега из Погорице. Да олакша посао прикривања будућег отцепљења Црне Горе и „трансфера“ у НАТО.
Флота за блокаду СФРЈ звала се Станфорд – флота за брзе интервенције, а њену злослутну мисију укидања Југославије испратио је, из Напуља, дописник Танјуга, са мотом за акцију у виду поруке папе Јована Павла II, послате у свет преко кардинала Анђела Содана, секретара Ватикана: „Треба одсећи српску агресорску руку“. Ето, дакле, ко је стварно „убио Катарину“, протерао Србе уз нешто помоћи усташа из Хрватске, те одсекао Косово и Метохију од Србије.
Ако до Балканије буде дошло, неће бити потребе за формалним признањем „државе Косово“ које, благо нама, остаје у „Југославији“ (Балканији), чије је и формално озакоњење, иначе, у менталном склопу компрадора, једини озбиљни проблем. Јер би могло да омете доживотност свих кључних функција ове вишегодишње чудотворне коалиције комуниста слобиста, сад атлантиста, са лажним националистима, (бившим) радикалима –кабаретским четницима булајићевске костимографије, сличне имиџу њихове СПО браће, на челу са алијас Чичом.
CIA је, у своме извештају од 1970. до 1990, објављеном пре око деценије на интернету, а у вези са збивањима пред распад СФРЈ, написала и следеће: „Руси неће интевенисати да би спасли СФРЈ, а Драшковић и Шешељ имају улогу електричних зечева да намаме Милошевића у „српски националистички екстремизам“ и тако онемогуће било какав евентуални мирни разлаз чланица федерације у распаду. Манимо се, дакле, романескних (лажних) лекција о томе ко је „прави кривац“ за грађански рат. Нека историја једнога дана каже своје. А није, узгред буди речено, још открила ни праву улогу Тита и „револуције“ шпанских бораца троцкистичке провенијенције, чија деца дрмају Србијом.
За ту дружину правих комуниста и лажних монархиста је Хилари, најављујући је још на власти непослушном Тадићу, 2008. у Београду, рекла: „Дошли смо до закључка да ће балканске проблеме најбоље решити они који су их и створили“. Социјалисти и радикали. А и Шредер је порадио на њиховом ускрснућу при стварању прелазне коалиције Дачић – Тадић, током неформалне посете Београду уочи избора. Да би Тадић, потом, уступио место Томи, а овај Вучићу.
То са намештањем својих тројанаца и са подмићивањем фондовима које касније мазну НВО и страни „експерти“ позвани да нас сређују, иначе, није ништа ново. Слична техника подметнута је Београду и код оног чувеног потписа Ђелићевим пенкалом на ССП.
Испоставило се да је цена тог пристанка, уз укидање виза (мо’ш мислити), енормна, а од ове јесени Срби остају не само без ресурса (већ распроданих), већ и сведени на подмићене плаћене предстраже ЕУ, без тла под ногама, и то дословно, јер ће и земља бити на продају. Мислимо – оранице. Србија као земља је, још од двехиљадите, издата неолибералним пљачкашима на лизинг и проценат.
Могао се овај развој догађаја и претпоставити. Али „аналитичари“, они дежурни на ТВ и страницама најтиражније штампе, поготово они отворено прорежимски, чувају се те горуће теме Балканије. Коју је, иначе, лансирао још „дисидент“, отац ОВК Адем Демаћи, као гост Београдског круга, 1999. у Дому омладине, сада – Америчкој кући, поздрављен бурно аплаузима чланова ГСС и демократа, то сведочи овај хроничар.
Клоне се они, као ђаво од крста, уласка у ту причу, али и закључка да Вучићев аутопут према Приштини, који је наредба Берлина (заправо – Вашингтона), никако не може да заврши на северу, у „Европи“, ако иде на југ, према базама НАТО у Албанији.
Дотле ће нови председник, вероватно и надаље прави (стари) премијер, али као глас из трбуха новог, радити, према „начертанију“ Маршала II, на изградњи „треће Југославије“, све док јој не истекне стратешки планиран рок. Баш као и оној другој, Титовој.
Тај правац наше судбине заправо је у надлежности будућег јавног предводника ЕУропског крила НАТО – Немачке. Реализација је то старог америчког „Плана за југоисточну Европу“, SECI, на чијем је челу био кум Зорана Ђиђића (подсетимо – „немачког ђака“, коме се ових дана диже споменик), бивши сувласник Политике, Бодо Хомбах. Све плод до плода петооктобарске „револуције“ која је изродила, сада је већ јасно, најгору трулеж титоизма као нову (само)окупацију Србије.
Ништа после пуча 2000. није рађено неплански, па ни варијанта промене свести од радикалне, квази националистичке и квази великосрпске, у атлантистичку. А потом и антируску. Све је то „корак по корак“ исте стратегије. А ово сада, са инаугурацијом Премијера у апсолутисту латиноамеричког модела, председника неограничених овлашћења и „самодршца на берлинском ауфенгеру“.
На челу пропадања имамо феномен „може бити само један“: само он говори и преговара у име државе, уз потпуну контролу медија и непостојање истинске опозиције. Сви су они, и „позиција“ и „опозиција“, у истом клубу одобрене „ексклузиве“ бављења политиком и са „лиценцом“ промене свести, а подељени у тимове који лажирају резултате избора „на ползу“ слуђеној публици овог политикантског ријалитија. То и јесте суштински услов и претпоставка за успешно стварање луднице Балканије, првобитно царинске уније АВ. А у ствари – саркофага за прву независну државу на Балкану.
(крај)