Amika.rs

Драган Милосављевић, Танјуг - НАЈРОБИ - РИМ - ЖЕНЕВА ...


СРБИ У РЕТОРТИ

Једна жеља

Рим, 1992.

Један од бивших колега из ТАНЈУГ-а поверио ми је у својству дописника ХИНЕ (Хрватска новинска агенција), а на шанку Удружења страних дописника у Виа Мерћеде 2: „Драгане, највећа жеља ми је да Београд буде бомбардован“. Остајем без речи. Да га бијем, нема ни педесет кила, а само ће се потврдити прича, пуштена међу бројне западне новинаре у Удружењу још пре мог доласка – „Стиже четник из Београда.“
Управо су уведене санкције. Снаге за брзу интеревнцију НАТО, СТАНАМФОРД, треба да крену у блокаду Отранта. Уочи са-мог распада државе резиденцију у Риму опљачкао је амбасадор, однео слике, скулптуре и драгоцености у Загреб. Прелепа зграда коју је Мусолини даровао краљу Александру зврји полупразна. Са ружним, прљавим печатима на зидовима око рамова бивших слика.
Отправник послова је син бившег Титовог дипломате из Кардељевог јата. Одједном верујем да је ово иста она атмосфера после шестоарприлског слома 1941.
Да, да, превише је своје домољубље у кафани „Пролеће“ заливао алкохолом далмошки ћакулатор, београдски зет. По кљу-чу, припала су му чак четири дописничка мандата у италијанској престоници.
Видим, искрен је, први пут за 22 године од када га позна-јем. У том периду одрадио је добар посао за будућу „лепу њихо-ву“ а све уживајући гостопримство „Бизантинаца“.
Потпуно сам одсечен у Риму, чак ме не контактира ни из-асланик председника СЦГ, академик из Београда, који инкогнито борави у вечном граду и, како сазнајем, мимо званичних дипло-матских канала, покушава да мудрацу из Дренове, председнику, отвори контакте.
Најчешће у Виа Мерћеде виђам, поред бројних црногор-ских делегација на путу у Ватикан, једног рашчињеног правосла-вног свештеника, који за плаћену чашицу прича о „невероватној неправди“ која му је учињена. Зове се Мираш Дедајић. И он ми се поверава уз трећу грапу: „Црна Гора ће бити независна и добиће своју цркву“.
Видим да га на ову тему бројне колеге са Запада озбиљно схватају, па и цитирају у својим извештајима. Јасно ми је да је то пожељна реалност којој тежи медијска кампања против Србије, која се захуктала на Апенинима.
О свему пишем за Политику, покушавајући да обновим са-радњу из Африке. Али текстови нестају у кошу и то на миг гла-вног уредника, новинара који ми је 1979. у највећој дискрецији, у име Александра Прље, нудио прелазак у најстарији лист на Бал-кану. Одбио сам. Добра одлука, рекао бих.

Срби у реторти

Рим, 1992.

Коначно се међу западним политичарима нашао јуноша да нам изубијаним, испогањеним и обезвређеним објасни шта нас, у ствари, чека. Министар иностраних послова Италије Винћенцо Скоти, шеф дипломатије земље која је од 1. јула председавајућа Западноевропске уније, објаснио је новинарима: „Ју-гославија је полигон на коме ће Запад проверити колико су ефи-касни инструменти интервенције у одбрани новог поретка и ев-ропског мира од међуетничких конфликата“.
За разлику од свог претходника Ђани де Микелиса, мачо-ра који је више волео да се поиграва српским белим мишевима него да их прождире, Скоти је немилосрдно искрен. „Видећемо да ли ће Србија наставити да се одупире, јер ако се то догоди, мора-ћемо да предузмемо директну војну интервенцију." Према италијанском министру, „прави је тренутак да НАТО и снаге западне европске уније, кроз координацију заједни-чких акција, испробају опције реаговања на задацима пацифика-ције, са којима су, у одбрани новог поретка, суочени Европа и свет“. Они који са доста разлога потцењују озбиљност италијан-ске спољне политике, овога пута морају имати на уму следеће. Министар Скоти је ове изјаве дао после консултација у Хелсинкију са генералним секретаром НАТО Манфредом Вернером. Демон-стрирајући, притом, јасну намеру Италије да, као председавајући УЕО, предводи европску поморску флотилу у блокади Србије, али под контролом газде – „ујка Сама“.
Само човек јаког стомака може поднети тријумфализам овдашњег новинарства које обзнањује поход на Србију. „Италија предводи Европу у блокади Србије“, пише Ла република.
Ево их, поносних, борбених, расположених да поруче пре-ко нишана крстарица типа Лупо да ћемо ускоро другачије разго-варати на теме које су одабрали у договору са својим савезни-цима преко океана, али и у Европи. Јер Италија је, како рекосмо већ, наредну годину дана на челу оружаних снага Западноевроп-ске уније, деветорице (без Грчке, Данске и Ирске), који треба да на простору балканске лабораторије угурају Србе у реторту.
Имали смо прилике већ у Риму да чујемо, чак и од кому-ниста, да су „Далмацију на оружје добили Срби, па је ред да је Италији врате, ако су паметни, без борбе, јер им је Хрватска и овако подвалила“.
Срби имају довољно својих проблема да би мислили о оним које једног дана очекују Хрватску. Јер, већ им је у Лисабону, а затим и у Хелсинкију на Конференцији за безбедност и сарадњу, стављено до знања да ће после Босне, где морају да ослободе простор Изетбеговићу, бити суочени са отварањем косовске Пан-дорине кутије. Биће послата, како је најављено, једна „неутрална комисија Запада“ да присуствује преговорима између малолетних српских и малолетних албанских политичких вођа.
Мало патетично звучи, али вреди поменути, да је у непре-кидној кампањи доказивања да је цео један народ вукодлак, кога треба што пре пробости коцем, дисонантним тоновима зазвучао глас групе посланика у римском парламенту. Поручено је, у јеку лупе добоша, италијанском Министарству одбране: „Како вас није стид да враћате италијанску солдатеску у земљу где се својевре-мено под Мусолинијем проливала крв Срба као савезник усташких злочинаца Анте Павелића!“
А шта ако Срби преживе реторту? О чему ће, тада, ра-справљати НАТО и ЕУ, где ће плави шлемови пуцати уз добре дневнице, неће ваљда Си-Ен-Ен изгубити прилику да свету при-каже и „балканску олују“. Неће ваљда неко спречити Италију да врати своје историјске тековине, поквари Ђанијев сценарио, пре-ма коме се еколошка Црна Гора одваја од Србије, а спречити папу да Албанце преведе у католике.
Неће ваљда ускратити Косову право да присаједини пока-толичену Албанију и тако усели целу једну државу у стомак Срби-ји. Да је изнутра поједе као пацов кога џарају врелом шипком.
Цео тај сценарио је ту, у „слободној штампи“, додуше. Онима који очекују „ослобођење“ Београда БУШ-ењем Србије, ваља препоручити, одавде из вечног града, да погледају архивске снимке из Загреба. Било је пуно цвећа и радости када су умарши-рале „пријатељске“ нацистичке трупе, а затим се прионуло на оз-биљан посао у Јасеновцу.

Шта то плови према Сарајеву

Рим, 1992.

Надомак Остије, римског излетишта у Средоземљу, у Га-ети, велика ужурбаност на бродовљу НАТО флоте.
Док телекси агенција најављују „ваздушни мост према Са-рајеву“ и стављање у приправност Шесте флоте, из медитеран-ског седишта НАТО, распеваног Напуља, поручују „све је на свом месту“.
А извори Министарства иностраних послова Италије кажу нам: „Носач Саратога са припадајућим бродовима већ је у јужном Јонском мору и чека команду да се упути према Отранту“.
Дипломатски извори потврђују додатни детаљ да су аме-ричке снаге у Европи већ 10 дана у стању пуне готовости са за-датком да подрже „хуманитарну мисију САД отварања коридора према Сарајеву“.
Зовемо Америчку амбасаду која нас упућује на Штутгарт, где је команда америчких снага за Европу. Амбасада не жели ни да потврди ни да демантује информације о стављању НАТО у ста-ње приправности. Из Штутгарта представник за штампу америч-ких снага у Европи за ТАНЈУГ: „Наше снаге, како копнене тако и поморске, неће се једнострано ангажовати у било каквој опера-цији у Југославији и даће подршку само оној акцији коју одобре Уједињене нације“.
То практично противуречи независним изворима којима, руку на срце, бар ја у оваквим околностима више верујем.
Шта се то спрема да „заплови“ према Сарајеву? Џемс Беј-кер такође смирује духове изјавом да се „Америка без налога УН неће петљати у балкански спор“. Али, где то плови Саратога?
У Напуљу, где је 1. маја инаугурисана специјална медите-ранска флота за брзе интервенције СТАНАМФОРД, и даље ћуте. Али сећамо се изјаве Џона Галвина, команданта НАТО за Европу, када је, отварајући слављенички шампањ, рекао „флота ће имати задатак да интервенише и када не прети непосредна опасност, јер флота је чувар новог мира.“ Наздравље генерале на помоћи и на миру.

Из књиге ДНЕВНИК СРПСКОГ ЖУРНАЛИСТЕ


Amika.rs