Драган Милосављевић, Танјуг - НАЈРОБИ - РИМ - ЖЕНЕВА ...
Женевско дрво за вешање
Женева, 1995.
Пре него што је закорачио у здање Палате нација, где је уприличена прва рунда „мира без алтернативе“, шеф југословенске дипломатије Милан Милутиновић морао је проћи испред крошње најчудовишније биљке која је икада пустила корен диљем планете.
Још почетком лета, одмах испред улаза монументалне грађевине европске канцеларије Уједињених нација, здања са лако препознатљивим ознакама претенциозности и грандоманије архитектуре ере Хитлера и Мусолинија, посађено је „дрво живота“, а на његове гране обешени велики троугласти панои који подсећају на једра. На непромочивој тканини исписане су најзначајније универзалне одредбе из повеље о правима човека.
„Дрво“ је изузетно замршена, 56 метара висока арматура хиљаду повезаних челичних цеви. Конструкција, рекло би се, опонаша онај бетонски цвет у Јасеновцу и у крошњи аветињски голих грана сабласно клепећу јарболи и сајле на којима су прикачене поруке на шест језика, читљиве и са велике удаљености.
Прилика је била јединствена да се нешто прочита и на руском на авенијама Женеве, јер је то један од шест језика на које се преводе документи УН. Порука број један у крошњи „дрвета живота“ је да су сви људи широм земљине кугле „равноправни чином свог рођења и пред Богом и пред Организацијом уједињених нација“.
Да ли је баш тако? Саговорник вашег извештача, уређивачки жрец једног од најбоље обавештених београдских часописа, саветовао је да у прелиставању женевских белешки неке ствари свакако изоставим. „Немој само о томе како Србе мрзи цео свет“.
Истини за вољу, мало је било истинских, страсних србомрзаца међу 150 акредитованих представника седме силе у Палати нација, мада се утркују ко ће нам раније скинути скалп. Мржња је исцрпљујући емотивни ангажман за нешто што они интимно сматрају „неконтролисаном примитивном ерупцијом етничких, верских и свакојаких других балканских лудила“.
То се, дакако, односи на најбројнију и најутицајнију групацију католичко-протестантске провенијенције која демонизује Србе без гриже савести, педантно, занатски вешто, из простог разлога што је то задати шаблон уређивачке политике и логична последица односа снага у коме се Срби уздају или у Русе (који су сами себе отписали), или у свога Бога, који је православан.
Но и та медијска мржња, иза које не морају да стоје уверења, већ интерес, може се уредничким потезом руке претворити у уважавање. Од када је Београд јасно ставио до знања да „мир нема алтернативе“ крешендо погрда на рачун председника Милошевића преокренут је (без нелагодости) у комплименте „кључном фактору мира“.
То не значи да се пређашња реторика неће обновити уколико „фактор мира“ изневери очекивања, а сасвим је извесно да се медијска амнестија односи само на председника, али не и народ, нарочито онај западно од Дрине. А о лошем момку Караџићу, треба ли уопште трошити речи? У женевској Палати нација има изузетака од светог правила западних новинара да се и љубав и мржња наручују и одрађују без емоција, по могућству за што боље паре. Бивши источнонемачки комунистички активиста, сада новинар слободњак (условно речено) Андреас Зумах, који је по ходницима Палате нација вијао саветника Југословенске мисије при УН господина Милошевића и притом умало зарадио црвени картон (одузимање акредитације), просто подивља када се сложе та три сугласника С Р Б.
Господин Зумах, који ме је месецима из комшијског бокса терорисао својим реферисањем немачкој амбасади, дакако није био лоше обавештен, напротив, али је умео да у својој злурадости пожурује. Тако је, рецимо, једном броју новинара, углавном муслиманско-хрватско-словеначког блока, још прошлог новембра поверио да је „Милошевић обећао елиминисање Караџића најдаље до Нове године“.
Њему уз раме је и стално искежени, требало би ваљда да то буде неки осмех, председник новинарске асоцијације Петар Симонич (верује се у његово словеначко порекло), а тек за њима је шачица имитатора србомржње, група осредњих новинара коју васцели дан у пространом клубу Палате брифују неуморни изасланици из Туђманове и Алијине дипломатске мисије.
Више пута недовољно упослени новинари слободњаци, који од мрва агенцијских трпеза РОЈТЕРС-а, А-Пе, А-Еф-Пе и кулоарских интрига месе свој хлеб насушни питали су ме: „Зашто ви Срби немате своје лобисте?“ У њиховим прагматичним протестантско-католичким мозговима, могао сам то да прозрем, готово извесно родило се уверење да смо веће циције од Шкота. Нисам се усудио да тим људима поверим да „истина кад-тад мора победити“ и без подмазивања. Наравно да сам међу бардовима ове незахвалне и не баш истинољубиве професије често налазио и добронамерне као што је извештач Би-Би-Сија Мартин Гордон, који ме је типичном учтивошћу острвљана упитао: „Зашто ви Срби упорно одбијате да прочитате цео сценарио направљен за период после пада Берлинског зида?“
Заиста, тај сценарио који би детаљима и проценама попунила свака иоле озбиљнија дипломатска мрежа већ на самој најавној шпици поручује да „pax americana“ нема алтернативу, а да цена предвиђања те истине прво скаче из дана у дан, а када се укључи НАТО из сата у сат.
Многи аналитичари у Палати нација који су у зближењу дипломатских напора Козирјева и Милошевића видели „лукав потез српског председника у немилости да се домогне директног дијалога са Вашингтоном“, склони су да верују, бар у женевским кулоарима, да је то приближавање имало своју цену. Да је у том новом сценарију Караџић, иначе врло опрезан у критици неприкосновеног вође, можда далековидо стрепео да су српски жетони преко Дрине већ у руском џепу.
Симпатична Кармен Портиља из шпанске агенције ЕФЕ, упитала ме је после једног од недељних редовних реферисања о „српским злочинцима у Босни“, који су обавезно кључне тачке конференција за штампу директора информативног сектора Терез Гасто: „Није ми јасно како сте могли да кренете у преговарачки процес, а рат у коме нисте обезбедили ни једног релевантног савезника међу силама, нисте добили“. Било је то не питање, већ више понављање једног рефрена уобичајеног у ћаскањима и такозваним кулоарским анализама са колегама, ван радног времена, када, иначе, нису обавезни да „мрзе Србе“.
Гордон Мартин ми је, желећи да демонстрира, што је за Британце реткост, неку врсту гриже савести, из своје колекције књига понудио забелешке једног британског официра, учесника Првог светског рата на Солунском фронту који је констатовао да су „српски војници најхрабрији“, а „српски официри непревазиђени џентлмени“ и „старешине који у јуриш полазе на челу, а не иза својих војника“.
„Господине Гордон“, рекао сам тада у нападу непотребне искрености, „такви Срби су реткост, ако већ уопште и постоје“.
Али шта је у хороскопу твораца новог поретка записано за ове новосрбе, који се трезне од хероике и митова.
Вероватно да се одговор налази баш у кутији смештеној подно дрвета живота, тик крај обала Ле Мана, на коме су „обешена“ нека од кључних права човека.
Наиме, „баштовани“ који су на усађивање гвозденог дрвета утрошили пола милиона долара, направили су својеврсни шалтер за жалбе. Баш на месту где се скупљају албански демонстранти регистровано је, објавила је швајцарска штампа, хиљаде притужби на стање људских права у најновијој Југославији.
Хиљаде албанских листића на шалтеру под „дрветом живота“ потврђују и чине још веродостојнијом резолуцију о гажењу људских права Албанаца, муслимана, Мађара, Бугара и свих осталих настањених диљем мале „преостале Југославије“ коју је овог пролећа произвела „Комисија за људска права“ – организација УН.
Многи од новинара који имају добре изворе у радионици за људска права, смештеној у женевској палати, верују да ће документи дочекати својих пет минута или нешто дуже одмах пошто у Босни наступи „мир без алтернативе“. Али наравно, као и сва новинарска нагађања, и ово би могло бити лишено основа да није оноликих трошкова за „дрво живота“ и шалтера за жалбе тик на улазу у Палату нација где је управо ових дана 20.000 Шиптара тражило да оптужница Комисије за људска права уђе у оперативу западне дипломатије. То мора макар мало да брине чак и женевске Србе који далеко ређе него Албанци имају обичај да дођу на улаз Палате нација и траже своје парче разумевања. За сада узалуд. Срби немају успеха ни у престоници дипломатије на обалама Ле Мана да скрену пажњу на чемер свог народа. Ваљда зато што су и у Женеви изразити индивидуалилисти.Казачок
Женева, 1994.
Одјурим као без душе из америчке амбасаде у Палату нација и пошаљем агенцијску вест, па коментар, па извештај за радио и ТВ, где најзад дам одушке бесу са констатацијом да су на самиту у Женеви „Амери“ и Руси складно одиграли Вест сајд стори и казачок. Све у славу спуштања рампе између Србије и Републике Српске. „Ово је ултиматум“, рекао је Ворен Кристофер.
Тај фоно прилог тутњао је цело вече и сутра пре подне у дневницима и на радио станицама. Порука је била више него јасна. Издаде Јељцин. Тачно у подне, наредбом са највишег места, „злогуки“ гавран из Женеве ућуткан је. Јер говорио је о ултиматуму Америке и Русије, у оквиру контакт групе, а не о „мировном плану за Босну“, како је влада презентирала у званичном саопштењу.
Јаве ми из редакције да је то Слобина верзија онога што сам ја чуо и видео, а да је настала у Карађорђеву где је Милошевић одвео руског министра, тамо му је овај, наводно, саопштио „молбу Запада да допринесе миру на Балкану“.
Мало затим огласи се телефоном, директор из агенције ТАНЈУГ.
„Шта радиш тамо?“
„Зашто?“?
„Звао ме је Слоба и питао који ти је то идиот у Женеви“.
И данас се питам ко је погрешно чуо. Ја, Ворена Кристофера крај Леманског језера или Милошевић Козирјева у густој хладовини храстовине.
Мало затим у холу Палате нација добијем за вратом ново искушење. Председник „кровне организације васцеле српске дијаспоре“. Трчи ми раширених руку у сусрет.
Пре него што ме је коначно уловио, сазнао сам од женевских Срба да је овај власник виле крај Палате нација и замка у Француској поверљив извор Милошевићу. На задатку треба да надомести тоталну изолацију амбасадора али и да хвата белешке о контактима Караџића и Младића током боравка и преговора у Женеви.
„Зашто ме упорно избегавате?“, пита.
„Зато што сам о вама чуо све најгоре“, кажем.
„То што сте о мени чули није разлог да не попијемо чашицу“, одвраћа не трепнувши, само му на неприродно руменим образима бубре плавичасте жилице.
„Није“, предајем се пред много искуснијим играчем. Ново познаство прерасло је у одлазак у његов замак у суседну Француску и ту бележим једну од бизарнијих прича у своју бележницу.
Показује ми реновирано величанствено здање из 17. века, напуњено драгоценим сликама, ћилимима, стилским намештајем. Обилазимо под зидинама замка камене винарске конобе које претвара у апартмане за наше највиђеније политичаре, књижевнике, сликаре, новинаре. Угошћава их као феудални мецена. Он на врху брда, како приличи. Цитира ми списак највиших функционера, лауреата, директора телевизија, носилаца Нинових награда, хумориста, који су овде играли улоге дворских луда и пажева.
Већ сутрадан у Женеви међу нама је пукло. Доноси у бокс дописништва неку своју шкработину о „снажној подршци Милошевићу српске дијаспоре у целом свету, посебно у Женеви“.
Кажем му да то пошаље преко свог телекса или факса, јер немам потврду те информације.
Он модро црвен поручује: „Тужићу те и директору и Слоби, код кога имам увек отворена врата“. У Београду шест месеци касније, када сам отишао да извучем шест неисплаћених плата, директор ће мени: „Онај у Женеви тужио те. Не знам шта да радим, утицајан је на Дедињу, а нема ниједног главног уредника који му не једе из руке.“
Моје и Слободанове муке (директора) окончавају се мање од годину касније. Са годишњег заседања у Палати нација 12. маја 1995. шаљем садржај резолуције, најдуже у историји УН, претећег тона, начињене у организацији за људска права при УН. Закључак је да ако Србија не поступи по сугестијама (наређењу), које практично отварају пут сецесији Косова и Војводине, доводи у питање југ Србије и границу према Бугарској, бићемо у заштити људских права изложени најстрожим мерама, могућој интервенцији.
Сутрадан питам нестрпљиво телефоном: „Је ли пласиран мој извештај?“ Шеф спољнополитичке ТАНЈУГ-а: „Није ишло за јавност, већ само за адресе“ (руководство). „Тражите новог дописника“, гласи моја порука и са последњих 100 франака седам у аутобус за Београд.
Пола године касније већ сам на операционом столу хирурга златних руку доктора Настасића који ми уграђује четири бај-паса на срцу. Овако „орденован“ кажем Агенцији збогом. Празним фиоку у редакцијском столу уз немо ћутање колега загледаних у мониторе.
На улазу нови директор, Зоран Јевђовић. „Добро је да идеш, и овако ти више не би дали да пишеш. Био си предвиђен за обуку младих новинара у писању репортажа. То ти заиста лежи.“